Rešenje Ustavnog suda o rešavanju sukoba nadležnosti između suda i tužilaštva

Kratak pregled

Ustavni sud je rešio negativan sukob nadležnosti između Osnovnog suda i Višeg javnog tužilaštva, utvrđujući da je za postupanje po optužnom predlogu oštećenih kao tužilaca, podnetom po ranijem zakoniku, nadležan Osnovni sud, a ne tužilaštvo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IIIU-128/2014
15.01.2015.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 2. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. januara 2015. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Za postupanje po optužnom predlogu oštećenih kao tužilaca J.N. i S.N. od 15. marta 2013. godine nadležan je Osnovni sud u Novom Sadu.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Novom Sadu je 27. februara 2014. godine podneo Ustavnom sudu zahtev za rešavanje sukoba nadležnosti između tog suda i Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu.

Iz navoda zahteva i dostavljene dokumentacije proizlazi da su J.N. i S.N. iz Bačke Palanke, u svojstvu oštećenih kao tužilaca, podneli 15. marta 2013. godine Osnovnom sudu u Novom Sadu optužni predlog protiv okrivljenih N.Đ. i Z.B. iz Sremske Mitrovice, zbog krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 3. Krivičnog zakonika. Po navedenom optužnom predlogu formiran je sudski spis broj K. 1111/2013, ali optužni predlog nije dostavljen okrivljenim licima, niti su preduzimane bilo koje radnje u postupku, osim provere blagovremenosti optužnog akta u odnosu na dan prijema obaveštenja o odbačaju krivične prijave. Osnovni sud u Novom Sadu je 5. februara 2014. godine, nakon početka primene novog Zakonika o krivičnom postupku, spise predmeta dostavio Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu, smatrajući da je ono sada nadležno za postupanje u smislu člana 51. stav 2. novog ZKP.

Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je spise predmeta vratilo Osnovnom sudu u Novom Sadu, odbijajući nadležnost, uz navode da su oštećeni, nakon prijema obaveštenja o odbačaju krivične prijave, u skladu sa tada važećim zakonom, preduzeli krivično gonjenje, pa se njihov optužni predlog podnet sudu ne može smatrati prigovorom oštećenog na odbačaj krivične prijave iz člana 51. stav 2. novog Zakonika o krivičnom postupku.

U zahtevu za rešavanje sukoba nadležnosti Osnovnog suda u Novom Sadu od 27. februara 2014. godine je, pored ostalog, navedeno da je za postupanje po optužnom predlogu nadležno Više javno tužilaštvo u Novom Sadu, jer se navedeni akt, prema novom Zakoniku, treba smatrati prigovorom u odnosu na prethodno odbačenu krivičnu prijavu. Novi Zakonik o krivičnom postupku ne predviđa da se oštećeni pojavljuje kao supsidijerni tužilac u prethodnim fazama krivičnog postupka, odnosno pre potvrđivanja optužnice. Naime, saglasno prelaznim i završnim odredbama Zakonika, samo istraga koja je u toku dovršiće se po odredbama starog Zakonika o krivičnom postupku, a dalji tok postupka će se sprovesti po odredbama novog Zakonika. Imajući u vidu da odlučivanje o optužnom predlogu oštećenih ne spada u istragu, kao i da novi zakon ne poznaje institut optužnog akta supsidijarnog tužioca u tzv. skraćenom postupku, te da predmetni krivični postupak nije ni pokrenut jer nije određen glavni pretres, to se navedeni akt može jedino smatrati prigovorom iz člana 51. stav 2. važećeg Zakonika o krivičnom postupku.

Na traženje Ustavnog suda, saglasno odredbama člana 34. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), Vrhovni kasacioni sud se dopisom II Su 17 292/2014 od 11. decembra 2014. godine izjasnio da je u vezi spornog pitanja prethodno već dao odgovor nižestepenim sudovima, čija je suština u tome da ukoliko je oštećeni kao supsidijerni tužilac pre početka primene „novog“ Zakonika o krivičnom postupku podneo nadležnom sudu optužni akt, to je u smislu odredbe člana 221. stav 9. „ranijeg“ ZKP isti stekao i svojstvo stranke u krivičnom postupku, na koji je bez uticaja odredba člana 52. stav 1. „novog“ ZKP, koja pod izmenjenim okolnostima reguliše pitanje preuzimanja krivičnog gonjenja od strane oštećenog.

Iz činjenice da su i Osnovni sud u Novom Sadu i Više javno tužilaštvo u Novom Sadu odbili da postupaju po navedenom optužnom predlogu oštećenih kao tužilaca, proizlazi da postoji negativni sukob nadležnosti između suda i drugog državnog organa, za čije rešavanje je nadležan Ustavni sud, saglasno članu 167. stav 2. tačka 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavni sud dalje konstatuje da su sporni optužni predlog Osnovnom sudu u Novom Sadu podneli J.N. i S.N, obojica iz Bačke Palanke, u svojstvu supsidijernih tužilaca, 15. marta 2013. godine, protiv okrivljenih M.Đ. i Z.B, obojice iz Sremske Mitrovice, zbog krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 3. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/05, 111/09 i 121/12), za koje je kao glavna kazna propisana kazna zatvora od tri meseca do pet godina. Oštećeni su podneli optužni predlog nakon prijema obaveštenja o odbačaju njihove krivične prijave. U vreme podnošenja optužnog predloga bio je na snazi Zakonik o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (daljem tekstu: raniji Zakonik), kojim je u članu 61, između ostalog, bilo propisano: da kad javni tužilac nađe da nema osnova da preduzme gonjenje za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga uputi da može sam preduzeti gonjenje (stav 1.), da oštećeni ima pravo da preduzme gonjenje u roku od osam dana od kada je primio obaveštenje iz stava 1. ovog člana (stav 2.), kao i da kad javni tužilac obaveštava oštećenog da može preduzeti gonjenje, dostaviće mu i pouku koje radnje može preduzeti radi ostvarivanja ovog prava (stav 5.). Drugim relevantnim odredbama ranijeg Zakonika bilo je određeno: da oštećeni kao tužilac ima ista prava koja ima javni tužilac, osim onih koja pripadaju javnom tužiocu kao državnom organu (član 64. stav 1.); da izraz okrivljeni u ovom zakoniku ima značenje lica protiv koga je doneto rešenje o sprovođenju istrage ili protiv koga je podneta optužnica, optužni predlog ili privatna tužba (član 221. tačka 2)); da će se u postupku za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili zatvor do pet godina, primenjivati odredbe čl. 434. do 448. ovog zakonika, a ukoliko u ovim odredbama nije nešto posebno propisano, primenjivaće se shodno ostale odredbe ovog zakonika (član 433.); da se skraćeni krivični postupak pokreće na osnovu optužnog predloga javnog tužioca, odnosno oštećenog kao tužioca ili na osnovu privatne tužbe (član 434.); da kad primi optužni predlog ili privatnu tužbu, sudija će prethodno ispitati da li je sud nadležan, da li treba sprovesti pojedine istražne radnje ili dopuniti sprovedene istražne radnje i da li postoje uslovi za odbacivanje optužnog predloga, odnosno privatne tužbe (stav 1.), da ako sudija ne donese nijedno od rešenja iz stava 1. ovog člana, dostaviće optužbu okrivljenom i zakazaće odmah glavni pretres, a ako se glavni pretres ne zakaže u roku od mesec dana od prijema optužnog predloga ili privatne tužbe, sudija je dužan da o razlozima izvesti predsednika suda, koji će preduzeti mere da se glavni pretres što pre održi (stav 2.), kao i da ako sudija smatra da treba da se sprovedu pojedine istražne radnje, zatražiće da to učini istražni sudija (stav 3.) (član 439.).

Važećim Zakonikom o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: novi Zakonik), koji je počeo da se primenjuje pred krivičnim sudovima opšte nadležnosti od 1. oktobra 2013. godine, propisano je: da je krivični postupak pokrenut određivanjem glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivične sankcije u skraćenom postupku (član 7. tačka 4.); da ako javni tužilac, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga pouči da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu (član 51. stav 1.); da oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana, da ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja (član 51. stav 2.); da se skraćeni postupak pokreće na osnovu optužnog predloga javnog tužioca ili na osnovu privatne tužbe kada postoji opravdana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo (član 499. stav 1.); da će se istraga koja je na dan početka primene ovog zakonika u toku, dovršiti po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 85/05 - dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. zakon, 72/09 i 76/10), a dalji tok postupka će se sprovesti po odredbama ovog zakonika (član 603.); da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika ocenjivati po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 85/05 - dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. zakon, 72/09 i 76/10) (član 604. stav 1.).

Iz prethodno iznetog proizlazi da je skraćeni krivični postupak, prema ranijem Zakoniku, mogao biti pokrenut na osnovu optužnog predloga oštećenog kao tužioca, te da je u konkretnom slučaju sporni krivični postupak na taj način i pokrenut 15. marta 2013. godine, a da novi Zakonik ne predviđa ovlašćenje oštećenog da optužnim predlogom pokrene skraćeni krivični postupak, već optužni predlog sada može podneti samo javni tužilac. Ova procesna situacija imala je za pravnu posledicu negativan sukob nadležnosti između suda i tužilaštva, koji je, pak, proistekao iz vremenskog sukoba zakona. Stoga je za rešenje nastalog sukoba nadležnosti neophodno razmotriti uticaj odredaba novog Zakonika na položaj oštećenih kao tužilaca u krivičnim postupcima koji su pokrenuti po njihovom optužnom predlogu po odredbama ranijeg Zakonika.

Pitanje sukoba sukcesivnih zakona, po pravilu, rešava se tumačenjem prelaznih i završnih odredaba novog zakona, ali i primenom određenih pravnih principa i metoda. U našem procesnom pozitivnom zakonodavstvu prihvaćen je princip trenutnog (neodložnog) dejstva novog procesnog zakona na postupke koji su u toku, pa je taj princip prihvaćen i u odredbama čl. 607. i 608. novog Zakonika, kojima je propisano da ovaj zakonik počinje da se primenjuje 1. oktobra 2013. godine, a da danom početka primene ovog zakonika prestaje da važi raniji Zakonik. Prelaznim odredbama novog Zakonika predviđeno je nekoliko izuzetaka, od kojih je najvažniji propisan članom 603, a prema kome će se započeta istraga dovršiti po odredbama ranijeg zakonika. Međutim, navedenom odredbom novog Zakonika je predviđeno da će se dalji tok postupka sprovesti po odredbama ovog zakonika. Prelaznim odredbama novog Zakonika nije posebno uređeno pitanje primene propisa na lica koja su stekla status oštećenih kao tužilaca u započetim skraćenim krivičnim postupcima, kao što je to učinjeno za lica koja su stekla status svedoka saradnika (član 605.). Ustavni sud ukazuje na to da je prelaznim odredbama ranijeg Zakonika bila uređena slična situacija vezana za podnosioce optužnog akta, tako što je u članu 572. stav 2. bilo propisano da će se krivični postupak za krivična dela koja su se pre stupanja na snagu zakona iz stava 1. ovog člana gonila po službenoj dužnosti ili privatnoj tužbi, a po stupanju na snagu tog zakona po predlogu oštećenog, sprovesti po propisima koji su bili na snazi pre stupanja na snagu tog zakona, ako je do tada postupak započet.

Imajući u vidu da prelaznim odredbama novog Zakonika nije propisano da će se na krivični postupak povodom koga je nastao predmetni sukob nadležnosti primeniti odredbe ranijeg Zakonika, Ustavni sud smatra da se taj postupak mora sprovesti po odredbama novog Zakonika. Ali, u nastalom sukobu se postavlja pitanje da li primena novog Zakonika može imati za posledicu vraćanje krivičnog postupka u fazu ispitivanja krivične prijave koja je sprovedena i okončana pre pokretanja krivičnog postupka od strane oštećenih. Ustavni sud stoji na stanovištu da princip trenutnog dejstva novog procesnog zakona ne može imati za posledicu ništavost procesnih radnji koje su punovažno sprovedene po odredbama prethodnog zakona. Ovakvo stanovište potvrđuje i odredba člana 604. stav 1. novog Zakonika, prema kojoj se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika ocenjuje po odredbama ranijeg Zakonika.

Primenjujući navedeno stanovište na konkretnu situaciju, Ustavni sud ističe da su, prema ranijem Zakoniku, oštećeni J.N. i S.N. imali procesno ovlašćenje da samostalno preduzmu gonjenje okrivljenih lica nakon odbacivanja njihove krivične prijave, u skladu sa dobijenim uputstvom nadležnog javnog tužioca, te da su to ovlašćenje u potpunosti iskoristili podnošenjem optužnog predloga, čime je pokrenut krivični postupak i zasnovana nadležnost suda da postupa po optužnom predlogu i da o njemu odluči. Činjenica da je sud ispitao blagovremenost optužnog predloga, ali da nakon toga nije zakazao glavni pretres u roku 30 dana predviđenom ranijim Zakonikom, po oceni Ustavnog suda, ne znači da krivični postupak nije započet. Zakazivanje glavnog pretresa kao uslov pokretanja skraćenog krivičnog postupka propisan je tek novim Zakonikom, ali se može vezivati samo za optužni predlog javnog tužioca, koji sada jedini ima pravo da podnese navedeni optužni akt. Sa druge strane, oštećeni kao tužioci su pokrenuli predmetni krivični postupak samim podnošenjem optužnog predloga sudu i time ostvarili svoju zakonom propisanu dispoziciju, odnosno stekli tužilački procesni subjektivitet kroz svojstvo stranke u postupku. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama ranijeg Zakonika bilo normirano da izraz okrivljeni u tom zakoniku, pored ostalog, ima značenje lica protiv koga je podnet optužni predlog, iz čega nesumnjivo proizlazi da se status okrivljenog sticao samim podnošenjem optužnog predloga, čime je i krivični postupak bio započet u formalnom smislu, nezavisno od trenutka zakazivanja glavnog pretresa ili drugih naknadnih procesnih okolnosti.

Stoga ovaj sud ocenjuje da je pravno neutemeljeno suprotno mišljenje Osnovnog suda u Novom Sadu izneto u zahtevu, kao i da taj sud ne može zasnivati izneto mišljenje na sopstvenim propustima da blagovremeno dostavi podneti optužni predlog okrivljenima i da zakaže glavni pretres u propisanom roku. Stanovište podnosioca zahteva prema kome, saglasno novom Zakoniku, optužni predlog kojim je pokrenut krivični postupak pred sudom treba smatrati prigovorom protiv rešenja javnog tužioca o odbačaju krivične prijave, dakle da ga treba smatrati pravnim sredstvom o kome odlučuje neposredno viši tužilac, po nalaženju Ustavnog suda, nema uporište u prelaznim i završnim odredbama novog Zakonika i nije u skladu sa osnovnim principima dejstva novog procesnog zakona na postupak koji je u toku. Prihvatanje takvog stanovišta imalo bi sledeće posledice: 1) suštinsko poništavanje radnje podnošenja optužnog predloga oštećenih kao tužilaca koja je preduzeta u skladu sa ranijim Zakonikom, a što je u suprotnosti s odredbom člana 604. stav 1. novog Zakonika; 2) gubitak statusa oštećenih kao tužilaca koji je stečen lege artis u skladu sa ranijim Zakonikom; 3) preinačenje optužnog akta u drugo, naknadno uvedeno pravno sredstvo, pri čemu se ova dva pravna sredstva ne mogu poistovetiti ni po svojoj prirodi i sadržini, niti po svrsi zbog koje su ustanovljena; 4) promenu već zasnovane nadležnosti prvostepenog suda, nadležnošću drugostepenog javnog tužilaštva. Po oceni Ustavnog suda, primena novog Zakonika ne bi mogla da izazove navedene posledice, već ovaj zakonik treba primeniti na konkretan slučaj na isti način kao i u situaciji u kojoj je krivični sud u vreme važenja ranijeg Zakonika zakazao glavni pretres po podnetom optužnom predlogu oštećenog kao tužioca.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je za dalje postupanje po optužnom predlogu oštećenih kao tužilaca J.N. i S.N. od 15. marta 2013. godine, nadležan Osnovni sud u Novom Sadu.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE

u predmetu IIIU-128/2014

Na sednici Ustavnog suda od 15. januara 2015. godine, u predmetu IIIU-128/2014, doneto je rešenje kojim je ocenjeno da je za postupanje po optužnom predlogu oštećenih kao tužilaca J.N. i S.N. od 15. marta 2015. godine nadležan Osnovni sud u Novom Sadu. Na taj način se Ustavni sud odredio u odnosu na zahtev za rešavanje sukoba nadležnosti između Osnovnog suda u Novom Sadu i Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu.

Sukob nadležnost o kojem se izjasnio Ustavni sud u predmetu IIIU-128/2014 proizašao je iz okolnosti da su oštećeni podneli optužni predlog u vreme važenja prethodnog Zakonika o krivičnom postupku, s tim da sud njihov optužni akt nije dostavio okrivljenima, niti je (izuzimajući ispitivanje blagovremenosti) preduzeo bilo kakve radnje u postupku, već je nakon početka primene važećeg Zakonika o krivičnom postupku dostavio spise Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu smatrajući da je ono nadležno za dalje postupanje.

S obzirom da sam na sednici Ustavnog suda glasao protiv pomenutog rešenja nalazim da je potrebno da iznesem svoje viđenje ovog predmeta.

Mislim da su za odlučivanje u ovom predmetu značajne pre svega sledeće odredbe Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP/2001): kad javni tužilac nađe da nema osnova da preduzme gonjenje za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga uputi da može sam preduzeti gonjenje (član 61. stav 1.); da oštećeni ima pravo da preduzme gonjenje u roku od osam dana od kada je primio obaveštenje iz stava 1. ovog člana (član 61. stav 2.); osumnjičeni je lice prema kome je pre pokretanja krivičnog postupka nadležni državni organ preduzeo neku radnju zbog postojanja osnova sumnje da je izvršilo krivično delo (član 221. tačka 1)); okrivljeni je lice protiv koga je doneto rešenje o sprovođenju istrage ili protiv koga je podneta optužnica, optužni predlog ili privatna tužba (član 221. tačka 2)). Drugim relevantnim odredbama ZKP/2001 bilo je, između ostalog, propisano: ako oštećeni kao tužilac podigne optužnicu bez sprovođenja istrage, predsednik prvostepenog veća će, ako smatra da nema mesta gonjenju zbog postojanja okolnosti iz člana 274. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika, zatražiti odluku vanpretresnog veća (član 268. stav 1); rešavajući o prigovoru protiv optužnice, veće će odlučiti da nema mesta optužbi i da se krivični postupak obustavlja ako ustanovi: da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, a nema uslova za primenu mera bezbednosti (član 274. stav 1. tačka 1)); da je krivično gonjenje zastarelo, ili da je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili da postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje (član 274. stav 1. tačka 2)); da nema dovoljno dokaza da je okrivljeni osnovano sumnjiv za delo koje je predmet optužbe (član 274. stav 1. tačka 3)); ako veće ustanovi da nema zahteva ovlašćenog tužioca, potrebnog predloga ili odobrenja za krivično gonjenje, ili da postoje druge okolnosti koje privremeno sprečavaju gonjenje, rešenjem će optužnicu odbaciti (član 274. stav 2); kad rešava povodom neslaganja predsednika prvostepenog veća sa optužnicom oštećenog kao tužioca u slučajevima iz člana 268. stav 1, veće će rešenjem odbaciti optužnicu, ako utvrdi da postoje razlozi iz člana 274. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika, a ako su sprovedene istražne radnje - i iz razloga predviđenog u tački 3) stav 1. člana 274. (član 275. stav 1).

Kada je reč o skraćenom krivičnom postupku značajne su odredbe ZKP/2001 koje su, pored ostalog, predviđale: u postupku za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili zatvor do pet godina, primenjivaće se odredbe čl. 434. do 448. ovog zakonika, a ukoliko u ovim odredbama nije nešto posebno propisano, primenjivaće se shodno ostale odredbe ovog zakonika (član 433. stav 1); krivični postupak pokreće se na osnovu optužnog predloga javnog tužioca, odnosno oštećenog kao tužioca ili na osnovu privatne tužbe (član 434. stav 1); kad sud primi optužni predlog ili privatnu tužbu, sudija će prethodno ispitati da li je sud nadležan, da li treba sprovesti pojedine istražne radnje ili dopuniti sprovedene istražne radnje i da li postoje uslovi za odbacivanje optužnog predloga, odnosno privatne tužbe (član 439. stav 1); ako sudija ne donese nijedno od rešenja iz stava 1. ovog člana, dostaviće optužbu okrivljenom i zakazaće odmah glavni pretres (član 439. stav 2); sudija će odbiti optužni predlog ili privatnu tužbu ako nađe da postoje razlozi za obustavljanje postupka predviđeni u članu 274. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika, a ako su sprovedene istražne radnje – i iz razloga predviđenog u tački 3) tog člana (član 441. stav 1); rešenje sa kratkim obrazloženjem dostavlja se javnom tužiocu, oštećenom kao tužiocu ili privatnom tužiocu, kao i osumnjičenom (član 441. stav 2). Na kraju, značajne su i sledeće odredbe ZKP/2001: javni tužilac može sudu predložiti da se uz određene pogodnosti kao svedok ispita pripadnik organizovane kriminalne grupe, koji je priznao da joj pripada (u daljem tekstu: svedok saradnik) (član 504o stav 1); o predlogu javnog tužioca iz člana 504o stav 1. ovog zakonika u istrazi i do početka glavnog pretresa odlučuje rešenjem veće prvostepenog suda iz člana 24. stav 6. ovog zakonika, a na glavnom pretresu veće pred kojim se drži glavni pretres (član 504r stav 1).

Važećim Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP), koji je počeo da se primenjuje pred krivičnim sudovima opšte nadležnosti od 1. oktobra 2013. godine, propisano je da: krivično gonjenje započinje prvom radnjom javnog tužioca, ili ovlašćenih službenih lica policije na osnovu zahteva javnog tužioca, preduzetih u skladu sa ovim zakonikom radi provere osnova sumnje da je učinjeno krivično delo ili je određeno lice učinilo krivično delo (član 5. stav 2. tačka 1)); krivični postupak je pokrenut određivanjem glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivične sankcije u skraćenom postupku (član 7. tačka 4)); ako javni tužilac, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga pouči da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu (član 51. stav 1); oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana, a ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja (član 51. stav 2); skraćeni postupak se pokreće na osnovu optužnog predloga javnog tužioca ili na osnovu privatne tužbe kada postoji opravdana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo (član 499. stav 1); istraga koja je na dan početka primene ovog zakonika u toku, dovršiće se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 85/05 - dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. zakon, 72/09 i 76/10), a dalji tok postupka će se sprovesti po odredbama ovog zakonika (član 603.); zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika ocenjivaće se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 85/05 - dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. zakon, 72/09 i 76/10) (član 604. stav 1); na lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakonika stekla status svedoka saradnika primenjuju se zakonske odredbe o svedoku saradniku koje su važile u vreme dobijanja tog statusa (član 605.); danom početka primene ovog zakonika prestaje da važi Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 85/05 - dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. zakon, 72/09 i 76/10) (član 607. stav 1.).

Na kraju, ali ne manje važno, od značaja su i odredbe Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br. 110/09, 70/11, 19/12 i 89/13) (u daljem tekstu: SP) koje, između ostalog, predviđaju: primljena i raspoređena pismena zavode se u odgovarajući upisnik onog dana i pod onim datumom kada su primljena, ako se tim pismenom osniva novi predmet (član 165. stav 2); pisarnica predaje predmete u rad nadležnom veću, odnosno sudiji pojedincu i službama, ukoliko se radnja ne izvršava u pisarnici (član 173. stav 1); predsednik veća, odnosno sudija pojedinac odmah određuje dan i čas ročišta, ukoliko nije potrebno preduzeti neku drugu radnju u postupku (član 178. stav 1).

Ako se u svetlu izloženih odredaba sagledaju okolnosti konkretnog slučaja, sporno pitanje na koje treba odgovoriti svodi se to li je oštećeni, samom činjenicom da je preduzeo krivično gonjenje podnošenjem optužnog predloga, stekao ujedno i status ovlašćenog tužioca? Smatram da ovo pitanje treba razmotriti u svetlu prelaznih i završnih odredaba važećeg ZKP, kao i nekih doktrinarnih stavova u vezi s problematikom vremenskog važenja procesnih zakona, procesnih radnji i početka krivičnog postupka.

U procesnom pravu važi pravilo da procesni propis, u pogledu onoga što je predmet njegovog regulisanja, važi dosledno od svog stupanja na snagu unapred, osim ako nije izričito nešto drugo propisano. Reč je o načelu neposrednosti primene procesnog zakona sadržanom u odredbi člana 607. stav 1. ZKP koja predviđa da danom početka primene ovog zakonika prestaje da važi ZKP/2001. Izuzeci od navedenog pravila moraju biti izričito propisani, što je zakonodavac učinio u prelaznim i završnim odredbama ZKP. U skladu s tim je predviđeno da se istraga koja je na dan početka primene ovog zakonika u toku, ima dovršiti po odredbama ZKP/2001, a dalji tok postupka će biti sproveden po odredbama ovog zakonika (član 603. ZKP). Na drugoj strani, načelo neposrednosti primene procesnog zakona ima za posledicu da se odredbe pozitivnog krivičnoprocesnog zakonika ne primenjuju unatrag, a to znači da u ovoj oblasti nema pravila koje bi se moglo uporediti sa načelom retroaktivne primene blažeg krivičnog zakona.

Proaktivna priroda procesnih propisa otvara pitanje punovažnosti procesnih radnji preduzetih po odredbama prethodno važećih krivičnoprocesnih odredaba. U ovom slučaju važi pravilo tempus regit actum, a to znači da se punovažnost procesne radnje ceni po zakonu koji je bio na snazi u vreme njenog preduzimanja, tako da te radnje ostaju i proizvode dejstva koja iz njih proističu. To je izričito predviđeno članom 604. stav 1. ZKP koji određuje da se zakonitost preduzetih radnji pre početka primene ovog zakonika ocenjuje po odredbama ZKP/2001. S tim u vezi, u doktrini se procesne radnje određuju kao delatnosti procesnih subjekata obaveznih ili ovlašćenih na njihovo vršenje, obavljene u procesu, kojim se neposredno utiče na zasnivanje, tok ili okončanje procesnog odnosa, a čije su pretpostavke, vršenje i dejstvo određeni u zakonu.

Kada je reč o svojstvo ovlašćenog tužioca, želim da istaknem da ono pretpostavlja stranačku sposobnost (legitimatio ad causam) pod kojom se podrazumeva apstraktna pravna mogućnost da se bude stranka u krivičnom postupku. S obzirom da oštećeni kao tužilac može biti svako lice kojem zakon daje ovlašćenje na podnošenje krivične tužbe, pitanje je da li se oštećeni koji je preduzeo procesnu radnju podnošenja optužnog predloga ima odmah smatrati i ovlašćenim, tj. supsidijarnim tužiocem ili je preduzimanjem pomenute procesne radnje tek dobio mogućnost da, pod pretpostavkom ispunjenosti određenih procesnih pretpostavki, stekne svojstvo ovlašćenog tužioca? U dopisu II Su 17 292/2014 od 11. decembra 2014. godine koji je, na zahtev Ustavnog suda, dostavio Vrhovni kasacioni sud nije bilo nikakve nedoumice u vezi s tim, jer je najviši redovni sud zaključio da „ ... je suština u tome da ukoliko je oštećeni kao supsidijerni tužilac pre početka primene „novog“ Zakonika o krivičnom postupku podneo nadležnom sudu optužni akt, to je u smislu odredbe člana 221. stav 9.[1] „ranijeg“ ZKP isti stekao i svojstvo stranke u krivičnom postupku, na koji je bez uticaja odredba člana 52. stav 1. „novog“ ZKP, koja pod izmenjenim okolnostima reguliše pitanje preuzimanja krivičnog gonjenja od strane oštećenog“.

Smatram da prilikom iznalaženja odgovora na sporno pravno pitanje nije dovoljno zadržati se na doslovnom jezičkom značenju odredbe člana 221. tačka 9. ZKP/2001, već se treba upustiti u sistematsku analizu relevantnih pravnih propisa, a to, pored ostalog, podrazumeva i razmatranje da li su ispunjene potrebne procesne pretpostavke za zasnivanje procesnog odnosa. Uostalom, stav sudske prakse jeste da propust suda da utvrdi da li neko lice može nakon odbačaja krivične prijave preuzeti krivično gonjenje u svojstvu oštećenog kao tužioca ima za posledicu da se ne može smatrati da u postupku postoji ovlašćeni tužilac (u tom smislu vid. Vrhovni sud Srbije, Kzz. br. 153/06 od 2. marta 2007).

III

U članu 439. stav 1. ZKP/2001 bilo je, pored ostalog, propisano da kad sud primi optužni predlog, sudija će prethodno ispitati da li postoje uslovi za odbacivanje optužnog predloga. Pored toga, sudija je bio obavezan da, saglasno članu 441. stav 2. ZKP/2001, ex officio ispita da li postoje razlozi za obustavljanje postupka iz člana 274. stav 1. ZKP/2001 i, ako utvrdi da postoje, rešenje o odbijanju optužnog predloga sa kratkim obrazloženjem dostavljao je oštećenom kao tužiocu, kao i osumnjičenom, tj. licu prema kome je pre pokretanja krivičnog postupka nadležni državni organ preduzeo neku radnju zbog postojanja osnova sumnje da je izvršilo krivično delo (član 221. tačka 1) ZKP/2001). S obzirom da odredba člana 441. stav 2. ZKP/2001 upućuje na razloge za obustavljanje postupka koji su navedeni u članu 274. stav 1. ZKP/2001, nije na odmet podsetiti da je, saglasno član 275. stav 1. ZKP/2001, vanpretresno veće prilikom ispitivanja optužnice koju je podigao oštećeni kao tužilac bez prethodno sprovedene istrage donosilo rešenje o odbacivanju optužnice ako bi utvrdilo da, saglasno članu 274. stav 1. ZKP/2001, ne postoje pravne ili činjenične pretpostavke za pokretanje krivičnog postupka, ili da postoje okolnosti koje trajno isključuju krivičnog gonjenje.

Bez obzira da li je reč o rešenju o odbacivanju optužnog predloga ili optužnice, odnosno o rešenju o odbijanju optužnog predloga, čini mi se nespornim da u navedenim procesnim situacijama krivični postupak nije bio pokrenut. Drugim rečima, za razliku od stava koji Ustavni sud zauzeo u Rešenju IIIU-128/2014 od 15. januara 2015. godine, mišljenja sam da se o postojanju krivičnog postupka, a samim tim i stečenom svojstvu stranke, tačnije statusa oštećenog kao tužioca, može govoriti tek nakon što je sudskom odlukom utvrđeno da postoje procesne pretpostavke za zasnivanje procesnog odnosa između suda i stranaka.

U tom smislu treba razumeti odredbu člana 178. stav 1. SP koja predviđa da sudija pojedinac nakon prijema predmeta odmah određuje dan i čas ročišta, osim ako nije potrebno preduzeti neku drugu radnju u postupku. Na tragu prethodnog izlaganja to bi značilo da sudija određuje dan i čas glavnog pretresa tek pošto ispita postojanje pozitivnih i negativnih pretpostavki za pokretanje krivičnog postupka.

Još jedan argument koji u prilog dosadašnje analize želim da navedem odnosi se na mogućnosti određenog procesnog subjekta da nakon početka primene ZKP zadrži status koji je stekao u skladu s odredbama ZKP/2001. Reč je o izuzetku od načela neposrednosti primene procesnog zakona iz člana 607. stav 1. ZKP koji mora biti izričito propisan i, uz to, usko tumačen.

To je slučaj sa statusom svedoka saradnika o kojem govori član 605. ZKP. Saglasno pomenutoj zakonskoj odredbi, na lica koja su na dan stupanja na snagu ovog zakonika stekla status svedoka saradnika primenjuju se zakonske odredbe o svedoku saradniku koje su važile u vreme dobijanja tog statusa. Ako se ima u vidu da je status svedoka saradnika, saglasno odredbi člana 504r stav 1. ZKP/2001, stican donošenjem rešenja vanpretresnog ili veća pred kojim se drži glavni pretres, nesporno je da do toga nije moglo da dođe podnošenjem predloga javnog tužioca da se okrivljenom dodeli status svedoka saradnika (član 504o stav 1. ZKP/2001). Drugim rečima, u slučaju da na dan stupanja na snagu ZKP nije odlučeno o predlogu javnog tužioca, uslovi za sticanje statusa svedoka saradnika (odnosno, okrivljenog saradnika) moraju biti ocenjivani isključivo u svetlu pozitivnih krivičnoprocesnih odredaba.

Na osnovu dosadašnjeg izlaganja smatram da se, za razliku od stava izraženog u Rešenju IIIU-128/2014 od 15. januara 2015. godine, u konkretnom slučaju krivični postupak ne može smatrati pokrenutim, a to znači da ni oštećeni ne mogu imati status ovlašćenih tužilaca, a samim tim ni zadržati pomenuti status nakon početka primene odredaba pozitivnog ZKP. Naime, podnošenje optužnog predloga od strane oštećenog ne može se izjednačiti sa ocenom o ispunjenosti uslova za sticanje statusa ovlašćenog tužioca. Iako je u oba slučaja reč o procesnim radnjama, podnošenje optužnog predloga, saglasno pravilu ne procedat iudex ex officio, može imati jedino inicijalno dejstvo, dok se druga procesna radnja, tj. sudska odluka o ispunjenosti uslova za pokretanje krivičnog postupka odlikuje konstitutivnim karakterom.

Moj stav je da podnošenje optužnog predloga predstavlja zakonitu (inicijalnu) procesnu radnju u svetlu odredaba ZKP/2001, ali da bez konstitutivne procesne radnje u vidu sudske odluke ne može biti reči o pokretanju krivičnog postupka. S obzirom da Osnovni sud u Novom Sadu u vreme važenja ZKP/2001 nije doneo nikakvu odluku o optužnom predlogu, sudbina ove procesne radnje oštećenih mora se rešiti u skladu s načelom neposrednosti primene procesnog zakona, naročito ako se ima u vidu da pozitivnim zakonskim odredbama nije predviđen nikakav izuzetak u vezi s tim. Jednom reči, iz odredbe člana 604. stav 1. ZKP u kojoj je reč o zakonitosti radnji preduzetih u vreme primene ZKP/2001 ne može se izvoditi zaključak o stečenom statusu određenog procesnog subjekta, jer je takvo gledište, u odsustvu zakonske odredbe kojom bi to bilo izričito propisano, u suprotnosti s načelom neposrednosti primene procesnog zakona.

sudija dr Goran P. Ilić

[1] U Rešenju IIIU-128/2014 od 15. januara 2015. godine pogrešno je, umesto tačke 9. člana 221. ZKP/2001, naveden nepostojeći stav 9. člana 221 ZKP/2001.

Rešenje Ustavnog suda o rešavanju sukoba nadležnosti između suda i tužilaštva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti