Rešenje Ustavnog suda o inicijativi za ocenu ustavnosti zakona

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o zapošljavanju koje uređuju visinu novčane naknade za slučaj nezaposlenosti. Sud je ocenio da je zakonodavac imao ustavno ovlašćenje da uredi način ostvarivanja ovog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IU-103/2007
18.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba čl. 112. i 113. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03 i 84/04).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba čl. 112. i 113. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03 i 84/04). U inicijativi se navodi da osporene odredbe Zakona kojima je utvrđena visina, kao i najniži i najviši iznos novčane naknade koja pripada nezaposlenom, nisu u skladu sa odredbama čl. 60. i 69. Ustava Republike Srbije kojima se jemči pravo na rad i pravo na naknadu zarade u slučaju privremene nezaposlenosti. Takođe se u inicijativi navodi da su osporene odredbe u direktnoj koliziji sa odredbama člana 111. istog Zakona, koje pružaju minimalnu socijalnu sigurnost porodici čiji je jedini hranitelj ostao bez posla i koje "vezuju" osnovicu za utvrđivanje novčane naknade za uplaćene doprinose na zaradu.

Osporenim odredbama člana 112. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisano je da se novčana naknadna utvrđuje u visini 60% osnovice iz člana 111. ovog zakona za prva tri meseca korišćenja prava na novčanu naknadu, a za preostalo vreme korišćenja prava na novčanu naknadu - u visini od 50% osnovice iz člana 111. ovog zakona, odnosno za vreme dodatnog obrazovanja i obuke na koju je nezaposleni upućen od strane Nacionalne službe, novčana naknada se uvećava za 100%. Prema osporenoj odredbi člana 113. Zakona, novčana naknada iz člana 112. ovog zakona ne može da bude viša od prosečne mesečne zarade po zaposlenom ostvarene u Republici prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike ili niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za mesec u kojem se vrši isplata novčane naknade. Prema članu 111. ovog zakona, osnovica za utvrđivanje visine novčane naknade je prosečna zarada ili naknada zarade koja je nezaposlenom isplaćena u skladu sa zakonom u poslednjih šest meseci koji prethode mesecu u kojem je prestalo osiguranje, a ako je isplaćena zarada niža od osnovice na koju je plaćen doprinos ili ako zaposlenom u navedenom periodu nije isplaćena zarada, osnovicu za utvrđivanje visine novčane naknade čini osnovica na koju je plaćen doprinos.

Imajući u vidu da je inicijativa podneta Ustavnom sudu pre stupanja na snagu Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) ocena ustavnosti osporenog Zakona vršena je saglasno odredbi člana 112. ovog Zakona, prema kojoj se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončavaju po odredbama ovog zakona.

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da se Ustavom jemče i kao takva neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, te da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 2.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćen godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa i niko se tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom (član 69. stav 3.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i drugih oblika socijalne sigurnosti, druge ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa (član 97. tačka 8.); da Ustavni sud odlučuje o saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim aktima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima (član 167. stav 1. tačka 1.); da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom i ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194. st. 3. i 5.).

Prema Konvenciji Međunarodne organizacije rada broj 102 o minimalnoj normi socijalnog obezbeđenja, koju je ratifikovala Federativna Narodna Republika Jugoslavija 27. oktobra 1954. godine („Službeni list FNRJ" - dodatak broj 1/55), svaki član za koga je ovaj deo Konvencije na snazi, dužan je da zaštićenim licima obezbedi davanja za slučaj nezaposlenosti (član 19.). Prema tablici o periodičnom plaćanju tipskih korisnika, koja je sastavni deo Konvencije, nezaposlenom licu sa ženom i dvoje dece pripada 45 procenata naknade u odnosu na njihovu ukupnu raniju zaradu.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud ukazuje da Ustav u okviru prava na socijalnu zaštitu jemči pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, pri čemu sadržina ovog prava nije utvrđena Ustavom, već je zakonodavac ovlašćen da propiše način ostvarivanja zajemčenog prava. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je Zakon u kome su sadržine osporene odredbe uredio pitanja socijalne zaštite u slučaju nezaposlenosti. Ustavni sud ocenjuje da je zakonodavac ovlašćen da uređujući sistem u oblasti socijalnog osiguranja i drugih oblika socijalne sigurnosti, u skladu sa članom 97. tačka 8. Ustava, propiše ne samo rizik nezaposlenosti, već i koji su lični statusi osnov za sticanje svojstva osiguranika, odnosno da odredi krug lica koji su korisnici prava iz osiguranja. Takođe, Sud ističe da se socijalno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, kao deo sistema obaveznog socijalnog osiguranja građana, temelji na načelima uzajamnosti, solidarnosti i srazmernosti, odnosno prava iz ovog osiguranja zavise od visine doprinosa i dužine ulaganja u fondove. I na kraju, Ustavni sud konstatuje da se socijalno osiguranje finansira preko doprinosa koji imaju parafiskalni karakter, jer u snošenju troškova, odnosno prihoda ne učestvuju samo osiguranici, već i poslodavci i država. Na osnovu izloženog Ustavni sud je utvrdio da su osporene odredbe donete saglasno ovlašćenjima zakonodavca iz člana 69. i člana 97. tačka 8. Ustava, da svojim propisom uredi način ostvarivanja prava za slučaj nezaposlenosti kao deo sistema obaveznog socijalnog osiguranja građana, kojim se po principu uzajamnosti i solidarnosti obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti, a među kojima je i pravo na novčanu naknadu.

Ocenjujući osporene odredbe Zakona sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na rad, Ustavni sud je utvrdio da se njima ne dovode u pitanje jemstva o pravu na rad iz člana 60. Ustava, već se ustanovljava svojevrsna zaštita zaposlenih za slučaj nezaposlenosti, a koja ima za cilj obezbeđenje njihove materijalne i socijalne sigurnosti u situaciji kada su protiv svoje volje ostali bez posla.

Osporene odredbe Zakona su, po oceni Suda, saglasne i sa potvrđenom Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 102 o minimalnoj normi socijalnog obezbeđenja. Ovo iz razloga što su navedene zakonske odredbe u skladu sa minimalnim standardima u određivanju visine novčane naknade za vreme privremene nezaposlenosti koji su garantovani odredbama Konvencije, odnosno visina novčane naknade je određena iznad limita utvrđenog u tablici o periodičnim plaćanjima tipskih korisnika, koja je sastavni deo navedene Konvencije.

Podnosilac inicijative ističe i nesaglasnost osporenih odredaba sa odredbama člana 111. Zakona, odnosno da je prilikom isplate novčanih naknada za vreme privremene nezaposlenosti trebalo primeniti član 111. Zakona koji, po mišljenju inicijatora, garantuje bolju socijalnu sigurnost porodicama čiji je jedini hranitelj ostao bez posla. Povodom iznetih navoda podnosioca, Ustavni sud je ocenio da odredbe člana 111. Zakona određuju osnovicu za utvrđivanje visine novčane naknade za slučaj nezaposlenosti, dok se osporenim odredbama propisuju kriterijumi, odnosno parametri na osnovu kojih se, u skladu sa osnovicom, utvrđuje visina naknade. Kako se naknada za slučaj privremene nezaposlenosti, po svojoj prirodi, ne može poistovetiti sa naknadom zarade, to Ustavni sud ocenjuje da visina ove naknade ne može biti jednaka iznosu prosečne zarade ili naknade zarade koja je licu isplaćivana u vreme dok je bilo zaposleno. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da izneti navodi inicijative nisu osnovani.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je našao da inicijativa nije osnovana i stoga je nije prihvatio, saglasno odredbi člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o inicijativi za ocenu ustavnosti zakona

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti