Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o stanovanju

Kratak pregled

Ustavni sud je odlučivao o ustavnosti više odredaba Zakona o stanovanju. Inicijative za ocenu ustavnosti članova koji regulišu otkup stanova, visinu zakupnine i prava zakupaca na određeno vreme nisu prihvaćene, dok su zahtevi u vezi drugih odredaba odbačeni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IU-114/2006
16.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Ne prihvataju se inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 16. st. 1. i 2, člana 32. i člana 39. stav 2. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) i člana 5. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", broj 76/92).

2. Odbacuju se zahtevi za ocenu ustavnosti odredaba člana 20. stav 1. Zakona iz tačke 1. i člana 1. Zakona o izmeni Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", broj 26/01).

3. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata ili radnji preduzetih na osnovu osporene odredbe člana 20. stav 1. Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu, na osnovu člana 12. stav 2. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora ("Službeni list SCG ", broj 1/03) i člana 129. Zakona o sudu Srbije i Crne Gore ("Službeni list SCG", broj 26/03), Sud Srbije i Crne Gore je ustupio 14. januara 2006. godine predlog za ocenu saglasnosti odredaba čl. 40. do 43. i 48. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) sa Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavnom sudu je podneto i više inicijativa (8) i njihovih dopuna za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 16. st. 1. i 2, člana 20. stav 1, člana 32, člana 39. stav 2. i člana 40. Zakona o stanovanju i člana 5. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", broj 76/92), a jedna inicijativa je podneta iz razloga što je Zakonom o izmeni Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", broj 26/01) brisan član 44. Zakona o stanovanju.

Predlogom Udruženja korisnika stanova u privatnom vlasništvu iz Beograda od 12. oktobra 2005. godine i dopunom predloga od 3. novembra 2008. godine, pokrenut je postupak za ocenu ustavnosti odredaba čl. 40. do 43. i člana 48. Zakona o stanovanju. Podnosioci predloga navode da je Zakonom o stanovanju iz 1992. godine nosiocima stanarskog prava na stanovima u društvenoj i državnoj svojini omogućen otkup tih stanova pod netržišnim uslovima, a vlasnici su obavezani da im te stanove prodaju. Ovakav beneficirani otkup obrazložen je dugogodišnjim izdvajanjem nosilaca stanarskog prava u stambeni fond i njihovim troškovima za redovno održavanje tih stanova. Nosioci stanarskog prava na stanovima u privatnoj svojini, na koje se isto obrazloženje moglo primeniti u potpunosti, nisu dobili pravo otkupa stanova, niti im je zakonskom regulativom omogućeno da na drugi povoljan način trajno reše svoje stambeno pitanje, iako su i oni na potpuno isti način učestvovali u stvaranju stambenog fonda naše zemlje i izdvajali stambeni doprinos, čime je nastala razlika u zakonskom tretmanu dve grupe građana koje su do donošenja ovog zakona imale identičan status, prava i obaveze. Nejednak položaj nosilaca stanarskog prava na stanovima u svojini građana u odnosu na nosioce stanarskog prava na stanovima u društvenoj - državnoj svojini, koji je utvrđen odredbama Zakona o stanovanju iz 1992. godine i njegovim izmenama i dopunama, i to ne samo u pogledu prava na otkup već i u pogledu svih drugih prava, iako su svi oni tretirani kao zakupci na neodređeno vreme, nesaglasan je sa pravima koja garantuju član 18. stav 2, čl. 19. do 21. i član 58. Ustava Republike Srbije i član 1. Protokola 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je pravo zakupa na neodređeno vreme svojinsko pravo, deo prava svojine i vid posedovanja imovine, a sama Konvencija o ljudskim pravima obavezuje sve države da svakom građaninu obezbede pravo na mirno uživanje imovine. Odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije jemči se mirno uživanje ne samo svojine nego i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Stanarsko pravo, odnosno pravo zakupa ne neodređeno vreme, svakako predstavlja imovinsko pravo stečeno na osnovu zakona.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), prema osporenim pravnim pitanjima razdvojio postupak za ocenu ustavnosti odredaba čl. 40. do 43. i člana 48. Zakona o stanovanju i formirao poseban predmet.

U inicijativama kojima je osporena odredba člana 16. stav 1. Zakona o stanovanju navodi se da osporena odredba ne daje pravni osnov za otkup stanova u državnoj svojini i da nije donet poseban zakon kojim bi bila uređena stambena materija za lica kod korisnika sredstava u svojini države, pa je tako nastala pravna praznina, da je Vlada Republike Srbije donela Uredbu o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini ("Službeni glasnik RS", br. 41/02, 76/02, 125/03 i 88/04), ali je, pored uređivanja uslova, načina i postupka davanja na korišćenje stanova u državnoj svojini i davanja zajmova radi rešavanja stambenih potreba, uredila u članu 50. i način sticanja svojine na stanovima u državnoj svojini, iako zakonsko ovlašćenje republičkom organu nije glasilo na uređivanje sticanja svojine na stanovima. Odredba člana 16. stav 1. Zakona osporava se i iz razloga što predviđa da stanove mogu da otkupljuju samo lica koja su određeno svojstvo (nosilac stanarskog prava, zakupac stana u državnoj svojini) stekla do dana stupanja na snagu ovog zakona, a ne i lica koja su to svojstvo stekla nakon stupanja na snagu osporenog Zakona, kao i što ne predviđa mogućnost otkupa stana koji nije u celini u društvenoj ili državnoj svojini, već je delimično u privatnoj svojini ili tzv. mešovitoj svojini. U inicijativi kojom je osporen stav 2. člana 16. Zakona navodi se da osporena odredba u slučaju kad nosilac stanarskog prava otkupljuje stan posle razvoda braka, drugi bračni drug koji nije bio potpisnik ugovora o zakupu, ne može otkupiti stan bez saglasnosti nosioca stanarskog prava, što je suprotno tada važećem članu 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 22/80), koji je propisivao da zajedničku imovinu supružnika stečenu radom u toku bračne zajednice čine stvarna i tražbena prava, a da otkupom stana jedan od bračnih drugova to pravo transformiše u pravo svojine, dok to nije moguće za drugog bračnog druga.

Inicijativom više podnosilaca osporena je odredba člana 20. stav 1. Zakona, kojom je propisano da se stan otkupljuje pod uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup stana, a u slučaju zahteva koji su podneti pre stupanja na snagu ovog zakona, pod uslovima na dan stupanja na snagu ovog zakona. Inicijatori smatraju da je ovom odredbom Zakona onemogućeno licima koji su bili na ratištima 1992. godine da blagovremeno podnesu pismeni zahtev za otkup stana, budući da se ovaj zakon, prema odredbi člana 56, odnosi na sve stanove u Republici Srbiji, što znači i na vojne stanove, pa se predlaže da Sud do donošenja konačne odluke obustavi otkup vojnih stanova kako bi se otklonile sve štetne posledice primene neustavne odredbe ovog zakona, kao i da Ustavni sud obaveže Republiku Srbiju da u najkraćem roku donese zakonska rešenja kojima će se otkloniti navedene povrede ljudskih prava, na način kako predlažu podnosioci inicijative.

U inicijativama kojima se osporavaju odredbe člana 32. Zakona, navodi da se za zakup stana u društvenoj i državnoj svojini i svojini građana plaća zakupnina određena na način utvrđen propisima, a ova odredba se prema članu 40. Zakona primenjuje i na nosioce stanarskog prava, odnosno zakupce stana na neodređeno vreme koji to pravo imaju na stanu u svojini građana, dok se prema članu 7. Zakona za zakup stana zakupnina ugovara između vlasnika stana, odnosno nosioca prava raspolaganja na stanu i zakupca. Ovakvo uređivanje pitanja zakupnine za stanove koji se koriste po osnovu stanarskog prava, odnosno zakupa na neodređeno vreme, a koji stanovi su u svojini građana, je različito od generalnog pristupa u pogledu zakupa stanova propisanih u odredbama čl. 7. - 11. Zakona o stanovanju, jer se prema članu 7. stav 2. Zakona o stanovanju, visina zakupnine ugovara između vlasnika stana i zakupca, bez bilo kakvih propisanih pravila o utvrđivanju, odnosno određivanja visine zakupnine. Dok prema odredbama čl. 7. - 11. Zakona o stanovanju vlasnici porodičnih stambenih zgrada i stanova mogu koristeći svoje pravo svojine da slobodno i po tržišnim cenama ugovaraju sa zakupcima visinu zakupnine, to pravo slobodnog ugovaranja visine zakupnine vlasnici stanova ili porodičnih stambenih zgrada koje koriste nosioci stanarskog prava koje su stekli na osnovu ranije važećih prinudnih propisa i bez saglasnosti i pristanka vlasnika, a silom prinudnih administrativnih propisa, nemaju. Odredba člana 32. Zakona osporava se i iz razloga što se zakupnina za stan u svojini građana utvrđuje u skladu sa aktom koji donosi ministar nadležan za stambene poslove. Isti inicijator osporava i odredbu člana 40. stav 1. Zakona, koja predviđa primenu odredaba, pored ostalih, i člana 32. ovog zakona kada su u pitanju nosioci stanarskog prava, odnosno zakupci stana na neodređeno vreme koji to pravo imaju na stanu u svojini građana.

U inicijativi kojom je osporena odredba člana 39. stav 2. Zakona navodi se da se ovom odredbom iz otkupa stanova po kriterijumima iz Zakona o stanovanju isključuju zakupci stanova na određeno vreme, što je nesaglasno sa odredbom člana 21. Ustava.

U inicijativi kojom je osporena odredba člana 5. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", broj 76/92), koja se odnosi na izmenu odredbe člana 23. stav 3. Zakona, navodi se da se ovom odredbom kupcu uskraćuje pravo oslobađanja od revalorizovanog ostatka duga, već se „prodavcu daje mogućnost ponovne prodaje neotplaćenog dela već prodatog stana“ pod uslovima koji kupcu nisu bili poznati na dan sklapanja ugovora o otkupu stana, pa inicijator predlaže Sudu da ispita ustavnost ove odredbe Zakona o stanovanju.

Jednom inicijativom Zakon o stanovanju je osporen iz razloga što je članom 1. Zakona o izmeni Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", broj 26/01) brisan član 44. Zakona o stanovanju. Po navodima inicijatora, brisanjem odredaba člana 44. Zakona o stanovanju zakonodavac je „ostavio neuređenu materiju koja se odnosi na stanove solidarnosti“, pa inicijator smatra da je neustavno i nedopustivo materiju uređenu zakonom potpuno brisati. S obzirom da materija stanova solidarnosti nije uređena drugim zakonima ili drugim propisom, predlaže da Ustavni sud donese odluku kojom će Zakon o stanovanju oglasiti neustavnim, iz razloga što nije regulisao materiju stanova solidarnosti.

Inicijative za ocenu ustavnosti odredaba člana 16. stav 1. i člana 20. stav 1, kao i inicijativa kojom je osporeno brisanje odredaba člana 44. Zakona, podnete su pre stupanja na snagu Zakona o Ustavnom sudu. Kako je odredbom člana 112. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano da će se postupci pred Ustavnim sudom započeti pre dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona, to je Ustavni sud u ovom postupku odlučivao po odredbama navedenog Zakona.

Na sednici Ustavnog suda održanoj 25. novembra 2010. godine zaključeno je da se predlog i inicijative za ocenu ustavnosti navedenih odredaba Zakona o stanovanju dostave Narodnoj skupštini na odgovor i mišljenje. Odgovor i mišljenje nisu dostavljeni u ostavljenom roku, a ni po njegovom isteku. Stoga je, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, postupak nastavljen.

Osporenim odredbama Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) propisano je:

- da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini, dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona, na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom i da je nosilac prava raspolaganja dužan da omogući otkup stana pod uslovima propisanim ovim zakonom i bračnom drugu i deci rođenoj u braku i van braka, usvojenoj i pastorčadi, koji zajedno sa nosiocem stanarskog prava stanuju u tom stanu, uz pismenu saglasnost nosioca stanarskog prava, s tim što se saglasnost može dati samo jednom licu (član 16. st. 1. i 2.);

- da se stan otkupljuje pod uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup stana, a u slučaju zahteva koji su podneti pre stupanja na snagu ovog zakona pod uslovima na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 20. stav 1.);

- da se zakupnina za stan u društvenoj i državnoj svojini i svojini građana, koji koristi zakupac stana na neodređeno vreme, utvrđuje u zavisnosti od površine stana, kvaliteta stana i zgrade u kojoj se nalazi stan, a izražava se brojem bodova za kvalitet stana i zgrade, površine stana i koeficijenta, u skladu sa aktom o načinu utvrđivanja zakupnine koji donosi ministar, da se visina mesečne zakupnine iz stava 1. ovog člana utvrđuje za šestomesečne obračunske periode januar - juni i juli – decembar, da utvrđivanje, obračun i naplatu zakupnine vrši vlasnik stana, odnosno nosilac prava raspolaganja ili preduzeće za stambene usluge ili drugo pravno lice kome se povere ti poslovi i da ministar nadležan za stambene poslove bliže propisuje način utvrđivanja zakupnine iz stava 1. ovog člana (član 32.);

- da se odredbe ovog zakona o korišćenju društvenog stana po osnovu ugovora o zakupu društvenog stana, primenjuju i na korišćenje stanova u društvenoj i državnoj svojini koji budu dati u zakup na neodređeno vreme, kao i da zakupac na neodređeno vreme stana iz stava 1. ovog člana, može taj stan da otkupi po odredbama ovog zakona (osporena odredba stava 2.) (član 39.).

Odredbom člana 5. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", broj 76/92) izmenjena je odredba člana 23. stav 3. Zakona o stanovanju koja propisuje da ako kupac zahteva izmenu ugovorenog načina otplate duga, izmenjeni uslovi plaćanja utvrdiće se prema uslovima koji važe na dan podnošenja odgovarajućeg zahteva, u skladu sa ovim zakonom.

Odredbom člana 1. Zakona o izmeni Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS“, broj 26/01) brisan je član 44. Zakona o stanovanju, kojim je bilo propisano: da preduzeća, ustanove i državni organi, od dana stupanja na snagu ovog zakona do 31. decembra 1995. godine, izdvajaju sredstva po stopi od 1,3% na iznos bruto isplaćenih zarada, odnosno plata, za rešavanje stambenih potreba zaposlenih u preduzećima, ustanovama i državnim organima koji za ovu namenu ne raspolažu dovoljnim sredstvima (stanovi solidarnosti stav 1.); da će izvršavanje obaveza iz stava 1. ovog člana pratiti služba za platni promet i finansijski nadzor (stav 2.); da skupština opštine, odnosno grada, propisuje način, uslove i rokove korišćenja sredstava iz stava 1. ovog člana (stav 3.) i da u odlučivanju o korišćenju sredstava iz stava 1. ovog člana, učestvuju i predstavnici sindikata (stav 4.).

Ustav Republike Srbije od 1990. godine, koji je važio u vreme podnošenja više inicijativa u ovom predmetu, prestao je da važi 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu novog Ustava Republike Srbije. Saglasno odredbama člana 167. Ustava, kojima je utvrđena nadležnost Ustavnog suda, Ustavni sud, ocenu ustavnosti zakona i drugih opštih akata vrši u odnosu na važeći Ustav.

Ustavom je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine. (član 58. st. 1. do 3.); da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom (član 86. stav 2.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana; ustavnost i zakonitost, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine; ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa; i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu s Ustavom (član 97. tač. 2, 7, 8. i 17.).

Razmatrajući osporene odredbe člana 16. stav 1. Zakona, kao i razloge i navode podnosilaca inicijativa, Ustavni sud je imao u vidu ovlašćenja zakonodavnog organa iz člana 86. stav 2. i člana 97. tač. 2, 7, 8. i 17. Ustava, prema kojima se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom i da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, ustavnost i zakonitost, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine, ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa i druge odnose od interesa za Republiku, u skladu s Ustavom. Uređivanje svojinskih prava i obaveza, po shvatanju Suda, znači uređivanje sadržine svojinskih ovlašćenja, obaveza i ograničenja različitih vrsta i obima. To ustavno ovlašćenje, kao i posebno ovlašćenje za propisivanje uslova svojinskih promena, jesu, po oceni Ustavnog suda, ustavni osnov da zakonodavni organ, uređujući svojinske promene na onom delu sredstava u društvenoj, odnosno državnoj svojini, koji čine stanovi u tim oblicima svojine, propiše obavezu nosioca prava raspolaganja, odnosno vlasnika da omogući otkup stanova licima koja za to ispunjavaju zakonom propisane uslove. Po shvatanju Ustavnog suda, otkup stanova, utvrđen ovim odredbama Zakona, ima značenje uređivanja jednog od oblika u kojem se ostvaruje pretvaranje sredstava u društvenoj i državnoj svojini u druge oblike svojine, koje utvrđuje Ustav, pa su stoga, neosnovani razlozi osporavanja Zakonom utvrđene sadržine ovih prava i obaveza, odnosno, uslova za njihovo ostvarivanje. Stoga Sud nije našao osnova za prihvatanje inicijativa kojima je odredba člana 16. stav 1. Zakona osporena iz razloga što predviđa da stanove mogu da otkupljuju samo lica koja su određeno svojstvo (nosilac stanarskog prava, zakupac stana u državnoj svojini) stekla do dana stupanja na snagu ovog zakona, a posebno kada se imaju u vidu odredbe člana 39. Zakona, naročito odredba stava 2. ovog člana, koja upravo predviđa mogućnost otkupa, po odredbama ovog zakona, stanova u društvenoj i državnoj svojini koji budu dati u zakup na neodređeno vreme. Sud, takođe, iz napred navedenih razloga, nije našao osnova za prihvatanje inicijative kojom se navedena odredba Zakona osporava iz razloga što Zakon ne predviđa mogućnost otkupa stana koji nije u celini u društvenoj ili državnoj svojini, već je delimično u privatnoj svojini, odnosno mešovitoj svojini. S druge stane Ustavni sud nije nadležan, u smislu člana 167. Ustava, da ocenjuje ustavnost osporenog Zakona iz razloga što nije donet poseban zakon kojim bi bila uređena stambena materija za lica kod korisnika sredstava u svojini države, pa je, po mišljenju inicijatora, nastala pravna praznina, kao i zato što je odredbom člana 1. Zakona o izmeni Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", broj 26/01) brisan član 44. Zakona, koji je uređivao raspodelu stanova solidarnosti, jer navedena pitanja spadaju u pitanja zakonodavne politike, a ne u nadležnost Ustavnog suda.

Ustavni sud nije našao osnova za prihvatanje inicijative ni u odnosu na odredbu člana 16. stav 2. Zakona, polazeći od toga da su međusobni odnosi razvedenih bračnih drugova u pogledu prava na otkup stana uređeni odredbom člana 35. stav 4. Zakona, prema kojoj se u slučaju razvoda braka razvedeni supružnici sporazumevaju o tome ko će nastaviti sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca, a ako sporazum ne postignu, na predlog jednog od supružnika, nadležni sud će u vanparničnom postupku doneti rešenje o određivanju supružnika koji nastavlja sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca, vodeći računa o stambenim potrebama razvedenih supružnika i njihove dece, o tome ko je zakupac stana, materijalnom i zdravstvenom stanju supružnika i drugo, iz čega proizlazi da se navodi i razlozi osporavanja odredbe člana 16. stav 2. Zakona pokazuju kao neosnovani, jer u slučaju da razvedeni supružnici postignu sporazum o tome ko će nastaviti sa korišćenjem stana, takav sporazum podrazumeva i davanje saglasnosti nosioca stanarskog prava drugom bračnom drugu, odnosno deci rođenoj u braku i van braka, usvojenoj i pastorčadi, a u slučaju da takav sporazum nije moguće postići, supružnik koji nastavlja sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca određuje se rešenjem suda. Osim toga, Ustavni sud nije nadležan, u smislu odredaba člana 167. Ustava, da ocenjuje saglasnost osporene odredbe člana 16. stav 2. sa odredbom člana 321. ranije važećeg Zakona o braku i porodici ("Službeni glasnik RS", broj 22/80).

Odredbama člana 32. Zakona, kojima se propisuje način utvrđivanja zakupnine za stan u društvenoj i državnoj svojini i svojini građana, koji koristi zakupac stana na neodređeno vreme, uspostavljen je, pored osnovnog oblika prava zakupa, uređenog odredbama čl. 7-11. Zakona, specijalan vid zakupa ("zakup na neodređeno vreme") i to u vidu garancije zatečenim nosiocima stanarskog prava da nastave korišćenje stana sa drugim pravnim osnovom, koji nastupa po sili zakona. Tako uspostavljen novi pravni režim stambenih odnosa neposredno je uslovljen ustavnom promenom napuštanja instituta stanarskog prava i uspostavljanjem ustavnog osnova za transformaciju svojinskih odnosa, putem zakona. Po oceni Suda, pravo zakonodavca da uspostavi ovaj institut zasnovano je na ovlašćenjima iz člana 97. tač. 7. i 8. Ustava da uređuje svojinske i obligacione odnose, da uređuje ostvarivanje svojinskih prava na nepokretnosti prema njenoj prirodi i nameni, te da uređuje ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa. Pri tome, pitanje zakupnine kao elementa prava zakupa deli sudbinu sadržine samog prava zakupa, odnosno svakog njegovog oblika. Sa ovlašćenjem da ustanovljava različite oblike zakupa, zakonodavac je bio ovlašćen da na različit način uredi i pitanje zakupnina, odnosno, da u jednak položaj stavi vlasnike čija je stvar opterećena trajnim pravom zakupa, bez obzira na oblik svojine. Ovlašćivanje ministra da svojim aktom bliže propisuje način utvrđivanja zakupnine na osnovu parametara utvrđenih samim zakonom, ima značenje određivanja posla državne uprave koje je učinjeno u granicama odredaba čl. 123. i 136. Ustava, iz kojih sledi da je donošenje propisa za primenu zakona, jedan od poslova državne uprave koje obavljaju ministarstava. Iz navedenih razloga, Ustavni sud nije našao osnova za prihvatanje podnetih inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba člana 32. Zakona.

Odredbama čl. 30. - 39. Zakona uređuje se režim prevođenja stanarskog prava kao imovinskog prava u zakup na neodređeno vreme, koji predstavlja trajno rešenje stambenog pitanja zakupca i članova njegovog porodičnog domaćinstva, a prestaje na jedan od načina utvrđenih članom 33. Zakona, s tim što se ovo pravo u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana prenosi na člana porodičnog domaćinstva po redosledu koji je utvrđen članom 34. Zakona, što znači da je u pitanju ugovorni odnos koji, pored obligacionog ima i stvarnopravno dejstvo. S druge strane, zakup stana na određeno vreme je pravo čija je sadržina suštinski drugačija, jer ne predstavlja trajno rešenje stambenog pitanja, već zakupcu daje pravo privremenog korišćenja stana za vreme koje je određeno ugovorom, a ovakav odnos prestaje istekom vremena na koje je ugovor zaključen, sporazumnim raskidom, otkazom i dr. (član 9.), pa stoga zakup stana na određeno vreme kao odnos privremenog i čisto obligacionog karaktera ne daje mogućnost sticanja svojine putem otkupa na stanu koji je predmet takvog zakupa, a koji je inače uređen odredbama čl. 7. do 11. Zakona. S obzirom na to da se ova dva prava suštinski i sadržinski razlikuju, to se zakupac stana na određeno vreme ne nalazi u istom pravnom položaju niti ima ista prava na stanu koji je predmet ugovora o zakupu kao zakupac stana na neodređeno vreme, pa samim tim odredbom člana 39. stav 2. Zakona, po oceni Ustavnog suda, nije povređeno ustavno načelo jednakosti pred zakonom i zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da osporena odredba člana 5. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", broj 76/92), kojom je izmenjena odredba člana 23. stav 3. Zakona o stanovanju u smislu da će se, u slučaju ako kupac zahteva izmenu ugovorenog načina otplate duga, izmenjeni uslovi plaćanja utvrditi prema uslovima koji važe na dan podnošenja odgovarajućeg zahteva, u skladu sa ovim zakonom, nije nesaglasna sa napred navedenim ovlašćenjima zakonodavnog organa iz člana 86. stav 2. i člana 97. tač. 2, 7, 8. i 17. Ustava. U konkretnom slučaju, izmena ugovorenog plaćanja je predviđena kao pravo i mogućnost kupca, a ne i njegova obaveza, koji će izmenu ugovorenog načina plaćanja zahtevati samo ako za to ima interesa. Osim toga, iz osporene odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stanovanju ne proizilazi, kako to smatra inicijator, da se time „prodavcu daje mogućnost ponovne prodaje neotplaćenog dela već prodatog stana“ pod uslovima koji kupcu nisu bili poznati na dan sklapanja ugovora o otkupu stana, jer su kupcu u momentu podnošenja zahteva za izmenu ugovorenog načina plaćanja svakako poznati uslovi koji važe u tom momentu.

Polazeći od toga da Ustavni sud nije našao osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba zakona iz tačke 1. izreke, to inicijativu nije prihvatio, saglasno odredbi člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

U vezi sa osporavanjem odredbe člana 20. stav 1. Zakona, kojom je predviđeno da se stan otkupljuje pod uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup stana, a u slučaju zahteva koji su podneti pre stupanja na snagu ovog zakona pod uslovima na dan stupanja na snagu ovog zakona, iz razloga što osporenom odredbom nije predviđen izuzetak, odnosno što nije predviđen duži rok za lica koji su bili na ratištima 1992. godine, kako bi mogla da blagovremeno podnesu pismeni zahtev za otkup stana, Ustavni sud je ocenio da, saglasno članu 167. Ustava, nije nadležan za postupanje po takvom zahtevu i da ocenjuje ustavnost osporene odredbe Zakona iz razloga što određeno pitanje nije uređeno na način kako to predlažu podnosioci inicijative, odnosno da ocenjuje opravdanost i celishodnost određenih zakonskih rešenja, a takođe nije nadležan da obaveže Narodnu Skupštinu da usvoji zakonska rešenja u smislu kako to predlažu podnosioci inicijative, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Kako je doneo konačnu odluku, Sud je, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahteve za obustavu izvršenja pojedinačnih akata ili radnji donetih, odnosno preduzetih na osnovu osporene odredbe člana 20. stav 1. Zakona, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 46. tačka 5) i člana 48. Zakona o Ustavnom sudu i člana 82. stav 2. i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o stanovanju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti