Obustava postupka za ocenu ustavnosti zakona o deviznoj štednji

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijative za ocenu ustavnosti pojedinih odredaba Zakona o regulisanju javnog duga po osnovu devizne štednje i obustavio je postupak u vezi sa odredbom o obustavi sudskih postupaka, smatrajući da nema osnova za dalje vođenje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IU-122/2004
14.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 2. alineja treća i člana 20. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana („Službeni list SRJ“, broj 36/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 80/04 i 101/05).

2. Obustavlja se postupak za ocenu ustavnosti odredbe člana 36. Zakona iz tačke 1.

3. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti člana 2. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana (“Službeni list SRJ“, br. 59/98, 44/99 i 53/01).

O b r a z l o ž e nj e

Povodom više inicijativa za ocenu ustavnosti i ocenu saglasnosti sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda pojedinih odredaba Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana navedenog u izreci, Ustavni sud je, na sednici održanoj 16. aprila 2009. godine doneo Rešenje kojim je pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti člana 36. navedenog Zakona. Rešenje je dostavljeno na odgovor Narodnoj skupštini, a inicijative za ocenu ustavnosti odredbe člana 2. alineja treća i ocenu ustavnosti i saglasnosti sa Evropskom konvencijom osporenih odredaba člana 3. i člana 21. stav 1. Zakona dostavljene su Narodnoj skupštini na mišljenje. Sa ovim predmetom spojena je i naknadno podneta inicijativa za ocenu ustavnosti člana 2. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana (“Službeni list SRJ“, br. 59/98, 44/99 i 53/01) i člana 20. Zakona iz tačke 1. izreke. Postupak po inicijativama koje su podnete pre stupanja na snagu Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), saglasno odredbi člana 112. Zakona, nastavljen je u skladu sa tim zakonom. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), postupak po inicijativama kojima je tražena ocena ustavnosti i saglasnosti sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda odredaba člana 3. i člana 21. stav 1. osporenog Zakona izdvojio iz predmeta IU-122/2004 i radi daljeg vođenja postupka formirao poseban predmet IU-1631/2010.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je konstatovao da je Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana („Službeni list SRJ“, broj 36/02) donet kao zakon Savezne Republike Jugoslavije i da se od dana stupanja na snagu Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora („Službeni list SCG“, broj 1/03), na osnovu odredbe člana 64. stav 2. Ustavne povelje i člana 20. stav 5. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora („Službeni list SCG“, broj 1/03), primenjuje kao republički zakon, u delu u kome je tim zakonom dug Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana utvrđen kao dug Republike Srbije. Osporenim odredbama Zakona propisano je: da javni dug iz člana 1. iznosi 4, 2 milijarde evra i obuhvata i kamatu obračunatu po kamatnoj stopi od 2% godišnje za period od 1. aprila 2002. godine do rokova dospeća utvrđenih ovim zakonom - u iznosu 0,6 milijarde evra (član 2. alineja treća); da sredstva za izmirenje obaveza banaka iz člana 2. Zakona nad kojima je otvoren postupak stečaja, odnosno likvidacije, do okončanja tog postupka, a u visini utvrđenoj na način iz člana 16. ovog zakona obezbeđuju Republika Srbija i Republika Crna Gora - proporcionalno obavezama tih banaka po osnovu devizne štednje građana čije je prebivalište na teritoriji tih republika i da je organ nadležan za sprovođenje stečaja, odnosno likvidacije dužan da sredstva iz stečajne, odnosno likvidacione mase prenese na račun budžeta republike koja izmiruje obavezu banaka - do visine ukupno utvrđenih obaveza tih banaka (član 20.) i da se danom stupanja na snagu ovog zakona obustavljaju sudski postupci za naplatu devizne štednje obuhvaćene ovim zakonom uključujući i izvršne postupke (član 36.).

Ustav Republike Srbije od 1990. godine, u odnosu na koji je pojedinim inicijativama tražena ocena ustavnosti osporenih odredaba Zakona i u odnosu na koji se vršila ocena ustavnosti ranije donetih saveznih zakona koji su nastavili da se primenjuju kao republički propisi, prestao je da važi danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije od 2006. godine. Stoga je ocena ustavnosti osporenih odredaba Zakona, na osnovu člana 167. Ustava, izvršena u odnosu na Ustav koji je na snazi.

Ustavom je utvrđeno: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i da počiva na neotuđivim ljudskim pravima; da se vladavina prava ostvaruje ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, da se odnos tri grane vlasti zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli i da je sudska vlast nezavisna (član 4.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju i da se Ustavom jemče i kao takva primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, kao i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standarsima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave mogu da se zadužuju i da se uslovi i postupak zaduživanja uređuju zakonom (član 93.); da Republika Srbija, pored ostalog, uređuje i obezbeđuje: ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, ustavnost i zakonitost, postupak pred sudovima i drugim državnim organima, monetarni, bankarski, devizni i carinski sistem, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine, druge ekonomske odnose od opšteg interesa i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu s Ustavom (član 97. tač. 2, 6, 7, 8. i 17.); da je sudska vlast jedinstvena na teritoriji Republike Srbije, kao i da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i da sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. st. 1. i 2.); da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona, da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole i da sudsku odluku može preispitati samo nadležan sud, u zakonom propisanom postupku (član 145. st. 2, 3. i 4.).

Odredba člana 2. alineja treća Zakona osporava se iz razloga što je, kako navodi podnosilac inicijative, utvrđena kamata niža od kamata koje banke naplaćuju na kredite koje daju građanima. Iako nije izričito označio odredbe Ustava sa kojima osporena odredba Zakona, po njegovom mišljenju, nije u saglasnosti s Ustavom, iz razloga navedenih u inicijativi proizlazi da se ustavnost ove odredbe Zakona dovodi u pitanje u odnosu na odredbe člana 58. Ustava kojima se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Ocenjujući osnovanost podnete inicijative, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim članom 2. Zakona određen iznos javnog duga koji je Savezna Republika Jugoslavija preuzela po osnovu „stare devizne štednje“ građana deponovane kod banaka navedenih u članu 2. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, i to ukupan iznos duga, kao i struktura tog duga, koji, pored ostalog, obuhvata i osporenu obračunatu kamatu po stopi od 2% godišnje u iznosu od 0,6 milijardi evra (član 2. alineja treća). S obzirom na to da je na osnovu člana 3. (osporenog) Zakona dug Savezne Republike Jugoslavije utvrđen osporenim članom 2. ranijeg Zakona postao dug Republike Srbije (i Crne Gore) osporena odredba Zakona, u delu koji se primenjuje kao republički propis, po shvatanju Suda, ima značenje određivanja visine javnog duga Republike po osnovu navedene devizne štednje građana, što se saglasno odredbama člana 93. Ustava uređuje zakonom. Ocenjujući osporenu odredbu Zakona sa stanovišta povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, a polazeći od toga da je ovo pravo zajemčeno i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju koja se primenjuje u Republici, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 18. stav 3. Ustava, imao u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava da su zakoni bivših republika SFRJ kojima je predviđeno postepeno vraćanje „stare devizne štednje“, mogućnost prometa i korišćenja državnih obveznica za određene namene, kao i određen iznos kamate na ta sredstva do njihove konačne isplate „postigli pravičnu ravnotežu između opšteg interesa zajednice i upornog legitimnog zahteva podnosioca predstavke za svojom prvobitnom štednjom... i da u takvim okolnostima Sud smatra da nije došlo do povrede člana 1. Protokola 1“ (Trajkovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonija-odluka broj 53320/99 od 7. marta 2002. godine, Molnar Gabor protiv Srbije - odluka 22762/05, Šuljagić protiv Bosne i Hercegovine - odluka 27912/02, Ilić protiv Srbije - odluka 21811/09 i dr.) Polazeći od toga da je obaveza Republike po osnovu „stare devizne štednje“, po shvatanju Suda, nastala prenošenjem, odnosno preuzimanjem dela javnog duga Savezne Republike Jugoslavije na Republiku, u iznosu i na način određen osporenim Zakonom, uključujući i osporenu kamatu u visini od 2%, a imajući u vidu pomenutu praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud nije našao osnova za pokretanje postupka povodom podnete inicijative.

Odredba člana 2. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana („Službeni list SRJ“, br. 59/98, 44/99, 30/2000 i 53/01) osporava se navodom da je Pribojska banka, svojevremeno celokupnu deviznu štednju deponovala u 100% iznosu na čuvanje Narodnoj banci, te da nije jasno po kom osnovu Republika potražuje od te banke dodatnih 15% za izmirenje obaveza po osnovu devizne štednje deponovane u toj banci. Budući da je za tu banku pokrenut stečajni postupak 1996. godine, od kada joj je i oduzeta dozvola za rad, to Pribojska banka, kako navodi podnosilac inicijative, „Zakonom iz 1998. godine nije ni mogla da bude obavezana da obezbeđuje sredstva za vraćanje devizne štednje“. Ustavnost odredbe člana 20. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, osporava se iz razloga što se „primenom člana 20. stav 2. osporenog Zakona iz stečajne mase Pribojske banke Republici kao poveriocu prvog isplatnog reda prenosi iznos do visine duga koji je Republika u obavezi da vrati deviznim štedišama te banke, čime su ostali poverioci odnosno bivši zaposleni ostali bez mogućnosti da naplate svoja potraživanja po osnovu zarada i naknada zarada u banci“.

U vezi sa delom inicijative kojim se osporava član 2. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, iz razloga što je tim zakonom bila utvrđena obaveza Pribojske banke da obezbedi 15% iznosa sredstava za vraćanje stare devizne štednje koja je bila deponovana u toj banci, Ustavni sud je konstatovao da se taj zakon, saglasno Ustavnoj povelji i zakonu za njeno sprovođenje, u vreme svog važenja nije primenjivao kao zakon Republike Srbije. Budući da na osnovu odredaba člana 167. Ustava nije nadležan da ocenjuje ustavnost zakona koji su doneti kao zakoni Savezne Republike Jugoslavije i koji se u vreme svog važenja nisu primenjivali kao propisi Republike, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, inicijativu u ovom delu odbacio.

U odnosu na deo inicijative kojim se osporava član 20. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, Ustavni sud je utvrdio da je (ranijim zakonom utvrđena) obaveza Pribojske i drugih banaka po osnovu stare devizne štednje, na osnovu osporenog zakona postala javni dug Republike, da je za preneti iznos duga Republika postala akcionar tih banaka (čl. 16. i 17.), a da je za banke nad kojima je otvoren postupak likvidacije i stečaja osporenom odredbom člana 20. stav 2. Zakona predviđeno da se Republici za preuzeti dug obezbeđuju sredstva prenosom iz likividacione, odnosno stečajne mase. Polazeći od toga da je pravo na naplatu iz likvidacione, odnosno stečajne mase banaka Republika stekla po osnovu ranijim zakonom utvrđenog duga tih banaka čije je izvršavanje osporenim zakonom preneto na Republiku, da se inicijativom osporava „primena“ osporene odredbe Zakona, kao i da pitanje postupka namirenja poverilaca u likvidacionom i stečajnom postupku nije uređeno osporenim zakonom, Ustavni sud nije našao osnova za prihvatanje inicijative.

Polazeći od izloženog Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba člana 2. alineja treća i člana 20. Zakona iz tačke 1. izreke, a na osnovu odredbe člana 36. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu odbacio je inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona iz tačke 3. izreke, rešavajući kao u tač. 1. i 3. izreke.

Osporenim članom 36. Zakona iz tačke 1. izreke, kako se navodi u podnetim inicijativama, budući da se obustavljaju pravosnažne i izvršne presude redovnih sudova, povređuje se princip vladavine prava koji se zasniva na nezavisnosti sudske vlasti i onemogućava sudska kontrola nad odlukama ovlašćenih banaka u pogledu servisiranja stare devizne štednje. Stoga je osporeni član Zakona, po mišljenju podnosilaca inicijative, bio u suprotnosti sa odredbama čl. 13, 22. i 121. Ustava od 1990. godine, a nije u saglasnosti sa odredbama čl. 32. i 36. Ustava od 2006. godine, kojima se jamči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Polazeći od navoda podnosilaca inicijativa s jedne strane i složenosti ustavopravnih pitanja koja se postavljaju povodom podnetih inicijativa, Ustavni sud je na sednici održanoj 16. aprila 2009. godine, rešenjem pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti osporene odredbe člana 36. Zakona.

U odgovoru Narodne skupštine navodi se da su ovim zakonom na nov način uređeni uslovi i način regulisanja obaveza po osnovu devizne štednje građana u odnosu na Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana („Službeni list SRJ“, br. 59/98, 44/99, 30/2000 i 53/01), kojim je prethodno bilo uređeno izmirenje ovih obaveza i da je rešenje koje sadrži član 36. Zakona po sadržini istovetno sa odredbom člana 22. stav 1. ranijeg Zakona. Navodi se dalje da su stupanjem na snagu osporenog Zakona, Republika Srbija i Republika Crna Gora preuzele obavezu vraćanja devizne štednje te da je, kako su u donetim presudama sadržane previsoko odmerene kamate, kao i nalog da se celokupno deponovana štednja isplati deponentu odmah, bilo neophodno da se napravi presek stanja sa datumom stupanja na snagu Zakona radi utvrđivanja obaveze Republike po tom osnovu. Takođe, trebalo je dovesti u isti položaj sve građane-devizne štediše, tako što će svi oni pod jednakim uslovima ostvariti povraćaj uloženih sredstava za koje je Republika preuzela obavezu vraćanja, a realizaciju svih sudskih presuda istovremeno u momentu donošenja Zakona nije bilo moguće sprovesti jer za njihovo izvršenje Republika nije imala likvidnih sredstava. Iz navedenih razloga, pitanje isplate je uređeno po godinama i to putem progresivnog rasta za isplatu najvećih štediša koji su po pravilu i vodili sudske sporove. Stoga je, kako se navodi u odgovoru, bilo neophodno „donošenje odredbe člana 36. Zakona“. Kako se Zakonom ne zabranjuje pokretanje, kao ni vođenje eventualnih budućih sudskih postupaka uključujući i izvršne postupke, to osporeni član Zakona, kako se navodi u odgovoru, nije u suprotnosti sa članom 22. Ustava kojim se garantuje pravo na sudsku zaštitu. Iz navedenih razloga, osporena odredba Zakona nije u suprotnosti ni sa odredbama čl. 32, 36. i 58. Ustava, jer deponent koji smatra da mu prava koja ima saglasno ovom zakonu nisu „računski tačno ustanovljena“, može to pravo da ostvari i preko suda, pa stoga osporena odredba Zakona nije u suprotnosti ni sa odredbama člana 142. st. 1. i 2, kao i odredbama člana 145. st. 2. do 4. Ustava.

Polazeći od sadržine osporenog Zakona, te navoda iz odgovora Narodne skupštine, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju radi o posebnom (specifičnom) zakonu kojim je Republika preuzela kao javni dug vraćanje dela „stare devizne štednje“ građana, koja je bila deponovana u poslovnim bankama saglasno propisima bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, a kojom zbog finansijske krize u toj državi, kao i posledica nastalih njenim raspadom vlasnici te štednje nisu mogli da raspolažu saglasno zaključenim ugovorima. Ustavni sud je konstatovao i da su uslovi i način izvršavanja obaveza po osnovu „stare devizne štednje“ u Saveznoj Republici Jugoslaviji prvobitno bili uređeni Zakonom o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, kojim je devizna štednja određena tim zakonom postala javni dug Savezne Republike Jugoslavije i da je osporenim Zakonom o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana obaveza Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana utvrđena Zakonom iz 1998. godine postala dug Republike Srbije i Republike Crne Gore srazmerno visini devizne štednje građana sa prebivalištem na teritoriji tih republika.

Budući da se ovde radi o zakonu koji uređuje finansijsku obavezu, odnosno javni dug Republike, po shvatanju Suda, za ocenu saglasnosti osporene odredbe člana 36. Zakona sa Ustavom od značaja je: da Ustav od 2006. godine, kao ni Ustav od 1990. godine, ne utvrđuje obavezu jemstva države za deviznu štednju građana kod poslovnih banaka, te da obaveza Republike po tom osnovu može da nastane preuzimanjem takve obaveze saglasno članu 93. Ustava; da Republika Srbija nije „izvorni jemac“ za „staru deviznu štednju“ i da je navedena obaveza Republike nastala (jedino) prenošenjem dela preuzete obaveze SRJ po tom osnovu na Republiku Srbiju (i Republiku Crnu Goru), u visini i na način propisan osporenim zakonom; da su sudski postupci za „staru deviznu štednju“ čije je vraćanje uređeno osporenim zakonom, uključujući i izvršne, obustavljeni Zakonom iz 1998. godine (član 22. stav 1.), a zatim i osporenim Zakonom od 2002. godine, odnosno aktima koje je donela Savezna Republika Jugoslavija i da je osporeni Zakon u delu kojim je izvršavanje duga SRJ preneto na Republiku nastavio da se primenjuje kao republički propis od 4. februara 2003. godine, saglasno članu 64. stav 2. Ustavne povelje. U tom smislu, po shvatanju Suda, osporeni član 36. Zakona, posmatran istovremeno sa drugim odredbama Zakona, kao i sa odredbom člana 22. stav 1. Zakona iz 1998. godine, budući da se ovde radi o zakonu kojim se utvrđuju finansijske obaveze Republike, ima u suštini značenje određivanja obima javnog duga Republike koji, kao ni ranije preuzeti dug SRJ po osnovu „stare devizne štednje“, ne obuhvata obavezu Republike da ovu štednju vrati u iznosu i na način utvrđen sudskim presudama (odjednom i sa ugovorenim kamatama).

Ocenjujući osnovanost navoda podnosilaca inicijative, Ustavni sud je konstatovao da iz Ustavom utvrđenih načela vladavine prava i podele vlasti sledi da zakonodavna vlast u principu ne može da obustavlja sudske, a naročito izvršne postupke, jer su, saglasno Ustavu, sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole. Međutim, Ustavni sud je konstatovao i da raniji, kao i osporeni Zakon, kojima su obustavljeni ovi postupci nisu doneli organi Republike, kao i da su odredbe člana 22. stav 1. ranijeg i člana 36. osporenog Zakona u suštini izvršene pre nego što je osporeni Zakon, saglasno Ustavnoj povelji, nastavio da se primenjuje kao republički propis. Stoga osporeni Zakon, u delu koji se primenjuje kao republički propis, po sadržini odnosa koje uređuje ima značenje uređivanja javnog duga Republike, odnosno preuzimanja obaveze obezbeđenja sredstava kojima se „otklanjaju posledice“ ranije nastalih ograničenja imovinskih prava onim deviznim štedišama čija je „stara devizna štednja“ do konačnog regulisanja tih odnosa, saglasno potvrđenim međunarodnim ugovorima, ranijim, kao i osporenim Zakonom utvrđena kao javni dug Savezne Republike Jugoslavije, a potom i Republike Srbije. U tom smislu, obustavljanje sudskih postupaka, uključujući i izvršne postupke, propisano ranije odredbom člana 22. stav 1. Zakona iz 1998. godine i osporenom odredbom člana 36. Zakona, za štednju koja se vraća u iznosima i po dinamici utvrđenoj ovim zakonom, odnosno u delu koji se primenjuje kao republički propis, nema prvenstveno značenje oduzimanja imovinskih prava, već ostvarivanja tih prava, uključujući i onih sudskom presudom utvrđenih imovinskih prava, pod uslovima i na način propisan osporenim Zakonom. Polazeći od toga da se osporenim Zakonom obezbeđuju sredstva za „vraćanje imovine starim deviznim štedišama“, Ustavni sud je, saglasno članu 18. stav 3. Ustava, imao u vidu i da prema stavu Evropskog suda za ljudska prava zakonima bivših republika SFRJ kojima je uređeno vraćanje stare devizne štednje (u ratama i sa određenom kamatom), pa i osporenim Zakonom, nije povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Takođe, u vezi sa osporenom odredbom člana 36. Zakona, Ustavni sud je konstatovao da je Evropski sud (u predmetima Molnar Gabor protiv Srbije-odluka 22762/05, Gavrilo Nikač protiv Srbije-presuda broj 172224/03 i dr.) izrazio stav da su ovi zakoni doneti pre nego što je tužena država ratifikovala Konvenciju i Protokol broj 1.

Polazeći od izloženog, kao i da su sudski postupci, uključujući i izvršne obustavljeni znatno pre nego što je osporeni Zakon u delu u kome je utvrđen javni dug Republike, saglasno Ustavnoj povelji, nastavio da se primenjuje kao republički propis, da se osporenim Zakonom uređuju visina i dinamika izvršavanja javnog duga, odnosno obaveza Republike po osnovu „stare devizne štednje, te da osporeni Zakon ne sadrži odredbe kojima se ograničava pravo „starih deviznih štediša“, da eventualnu zaštitu prava utvrđenih ovim zakonom ostvare kod nadležnog suda, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za dalje vođenje postupka, te je postupak, saglasno odredbama člana 57. Zakona o Ustavnom sudu obustavio. Ustavni sud je pri donošenju ove odluke imao u vidu i navode iz odgovora Narodne skupštine o stanju finansijskog sistema Republike, kao i stavove Evropskog suda o karakteru ovih zakona.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 36. stav 1. tačka 1) i člana 46. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu i člana 82. stav 1. tačka 1. i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Obustava postupka za ocenu ustavnosti zakona o deviznoj štednji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti