Odluka Ustavnog suda o ustavnosti Zakona o pravima optuženih u pritvoru Haškog tribunala

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio predloge i odbacio inicijative za utvrđivanje neustavnosti Zakona o pravima optuženih u pritvoru Haškog tribunala. Utvrđeno je da različit tretman ovih lica u odnosu na pritvorenike pred domaćim sudovima nije diskriminatoran, jer se ne nalaze u istovetnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IU-152/2004
18.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić , dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbijaju se predlozi i odbacuju inicijative za utvrđivanje neustavnosti, odnosno nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o pravima optuženog u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala i članova njegove porodice („Službeni glasnik RS“, broj 35/04) u celini .

Ukida se Rešenje Ustavnog suda IU broj 152/2004 od 15. aprila 2004. godine („Službeni glasnik RS“, broj 42/04).

O b r a z l o ž e nj e

Pred Ustavnim sudom pokrenut je postupak za ocenu ustavnosti Zakona o pravima optuženog u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala i članova njegove porodice („Službeni glasnik RS“, broj 35/04). U predlogu kojim je postupak pokrenut se navodi da odredbe Zakona nisu u saglasnosti sa odredbama člana 13, člana 24. stav 1, člana 26. stav 1, člana 36. stav 2, člana 39. stav 2. člana 120. i člana 121. Ustava Republike Srbije od 1990. godine , koji je važio u vreme pokretanja postupka, kao i sa međunarodnim pravnim aktima (član 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 14. stav 1. Međunarodnog pakta o građan skim i političkim pravima koji „određuje da su svi pred sudovima jednaki“). Predlagač takođe navodi da se „priznavanje pritvorenim licima koja su optužena pred Međunarodnim krivičnim tribunalom, uključujući i članove njihovih porodica, posebnih prava kakva nisu priznata ostalim pritvorenim licima i članovima porodica optuženih i pritvorenih lica pred drugim sudovima, narušava jednakost pred sudovima i jednaka zaštita građana pred državnim i drugim organima“ . Predlagač je mišljenja da se lica pritvorena od strane Međunarodnog krivičnog tribunala „ne mogu posmatrati kao posebna klasa u odnosu na sva ostala lica pritvorena u Republici Srbiji, jer su se i jedni i drugi u pritvoru našli na osnovu zakona“. Prema shvatanju predlagača, Ustav zajemčuje pravo na branioca, a ne pravo na „naknadu troškova obezbeđenja dokaza odbrane“ i na „obezbeđenje troškova stručne pomoći pripremanja odbrane“. U predlogu se posebno ističe da „ Ustav ne poznaje takve oblike socijalne pomoći i solidarnost uopšte, a pogotovu za pritvorena lica i članove njihovih porodica, kakve propisuje Zakon“. Takođe, ukazuje se da je Zakon stupio na snagu narednog dana od dana objavljivanja, a „da nije postojao naročito opravdan razlog da Zakon stupi na snagu u roku kraćem od osam dana od dana objavljivanja, niti je postojao opšti interes utv rđen u postupku donošenja Zakona, da odredba o pravu na naknadu ima povratno dejstvo“.

U drugom predlogu za utvrđivanje neustavnosti Zakona o pravima optuženog u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala i članova njegove porodice navodi se da se njime krši načelo utvrđeno u članu 13. Ustava Republike Srbije od 1990. godine koji je važio u vreme pokretanja postupka, jer se „ stavljaju u neravnopravan položaj građani koji u Zemlji pred domaćim sudovima odgovaraju po optužnicama koje im ustupi Haško tužilaštvo ili koje po tužbi našeg tužilaštva po sopstvenoj inicijativi odgovaraju za ista krivična dela za koja odgovaraju i optuženi pred Me đunarodnim krivičnim tribunalom“. Predlagač smatra „da je osporeni Zakon u suprotnosti sa članom 22. Ustava, jer svako ima pravo na za sve jednaku zaštitu svojih prava u postupku pred sudom, drugim državnim ili bilo kojim organom ili organizacijom“.

Treći predlagač smatra da je osporenim Zakonom povređen princip vladavine prava i socijalne pravde utvrđen u članu 1. Ustava, kao i da je suprotan članu 11, članu 12 . stav 3, članu 13, članu 23. stav 4 , članu 70. stav 2. i članu 72. stav 1. tačka 12. Ustava od 1990. godine, koji je važio u vreme pokretanja postupka . Predlagač u podnesku, pored ostalog, ističe da osporeni Zakon krši ustavno načelo pravne jednakosti iz člana 13. Ustava „jer stavlja prava optuženih u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala kao i članove njihovih porodica u privilegovani položaj u odnosu na prava optuženih u pritvoru i članova porodica lica kojima se sudi pred domaćim sudovima“ i da je osporeni Zakon u nesaglasnosti sa članom 23. stav 4. Ustava u kojem je određeno ko ima pravo na materijal nu naknadu iz javnih prihoda i „ona se odnosi samo na lica koja su neopravdano osuđena za krivična dela, a ne na lica koja su optužena i koja se nalaze pred sudom...“ .

Ustavnom sudu podnete su i inicijative kojima se traži ocena ustavnosti i „eventualno ukidanje ili stavljanje van snage upotrebe Zakona o pravima optuženog u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala i članova njegove porodice“, jer inicijatori smatraju „da je zakon u suprotnosti s ustavnim načelima o ravnopravnosti i jednakosti svih građana“ kao i „diskriminatorski u smislu osnovnih ljudskih prava“.

Predlozima za utvrđivanje neustavnosti osporenog zakona traženo je i da Ustavni sud donese rešenje kojim će obustaviti izvršenje pojedinačnih akata ili radnji donetih ili preduzetih na osnovu osporenog Zakona.

Ustavni sud je 15. aprila 2004. godine doneo Rešenje IU broj 152/2004 kojim se obustavlja izvršenje pojedinačnog akta ili radnje koji bi bili doneti ili preduzeti na osnovu odredaba Zakona o pravima optuženog u prit voru Međunarodnog krivičnog tribunala i članova njegove porodice („Službeni glasnik RS“, broj 35/04). Navedeno rešenje je objavljeno u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 42/04 od 16. aprila 2004. godine.

Narodna skupština kao donosilac osporenog akta, u svom odgovoru Ustavnom sudu od 22. oktobra 2004. godine , navodi „da je situacija u kojoj se nalaze optuženi u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala i članovi njihovih porodica različita od položaja u kome se nalaze pritvorenici i članovi njihovih porodica u našoj zemlji. Ovakav različit položaj proizlazi iz činjenice da se lica koja su optužena pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu ne nalaze u pritvoru u našoj zemlji, već pred stranim sudom, daleko od naše zemlje i od svojih porodica, kao i da pravila Međunarodnog krivičnog tribunala dopuštaju mogućnost neograničenog pritvora, koji našim Ustavom i zakonom nije dopušten.“ D alje, u odgovoru dostavljenom Ustavnom sudu navodi se da je „postupak složen, a troškovi postupka visoki (složenost i obimnost predmeta, terit orijalna raspostranjenost dokaza, potreba za odgovarajućom stručnom pomoći) i da se krivična dela povodom kojih se postupak vodi tretiraju kao teško kršenje međunarodnog humanitarnog prava“. Zakonodavni odbor u svom odgovoru zaključuje da „ navedene okolnosti predstavljaju osnov da se jedna specifična situacija reguliše na način kako je to utvrđeno zakonom“, kao i da su „predviđena prava pritvorenika i njihov obim srazmerni ... potrebi zaštite U stavom zajamčenog prava na odbranu i prava na pravično suđenje“, kao i da je osporeni Zakon „u skladu sa Ustavom Republike Srbije i ustavnim načelima“. Zakonodavni odbor u svom odgovoru upućenom Ustavnom sudu navodi i sledeće: „Ne postoji realan osnov za tvrdnju da se odredbe zakona primenjuju retroaktivno. Članom 12. Zakona utvrđeno je da „po zahtevima za ostvarivanje prava optuženog i članova njegove porodice rešava Vlada Republike Srbije u skladu sa odredbama Zakona kojim j e uređen upravni postupak“. Prema tome , pravo se ostvaruje danom donošenja rešenja o ostvarivanju tog prava u upravnom postupku, i primenjuje se od dana pravosnažnosti tog rešenja. Kako je mogućno st podnošenja zahteva utvrđena ovim zakonom, to je jasno da se ne može govoriti o retroaktivnoj primeni Zakona.“.

U Ustavnom sudu je nakon prispeća odgovora Narodne skupštine održan konsultativni sastanak , i to 26. oktobra 2004. godine.

Nakon pokretanja postupka u ovoj ustavnosudskoj stvari, stupanjem na snagu Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), na osnovu člana 117. tog zakona, prestao je da važi Zakon o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka („Službeni glasnik RS“, br. 32/91, 67/93 i 101/05), koji je važio u vreme pokretanja ovog postupka. Odredbom člana 112. Zakona o Ustavnom sudu predviđeno je da će se postupci pred Ustavnim sudom započeti pre stupanja na snagu Zakona o Ustavnom sudu, okončati po odredbama navedenog zakona. Takođe, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine, prestao je da važi Ustav Republike Srbije od 1990. godine u odnosu na koji je tražena ocena ustavnosti Zakona u celini . Zbog toga je Ustavni sud ocenu materijalnopravnih odredaba osporenog Zakona vršio u odnosu na važeći Ustav Republike Srbije , kojim je utvrđeno: da je Republika Srbija država srp skog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manji nskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima (član 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog i drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog integriteta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, a da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u sk ladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, pri čemu ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom rok u, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da sa njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (član 33. stav 3.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom (član 35. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijaln ih i životnih teškoća i stvaranja usl ova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva, da se prava zapos lenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom i da zaposleni imaju pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom (član 69. st. 1. i 2.); da zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom njihovog donošenja (član 196. stav 4.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, a da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (član 197. st. 1. i 2.).

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, broj 9/03) ustanovljena je zabrana diskriminacije, i to tako što je uređeno da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status (član 14.). Protokolom 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ustanovljeno je da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu kao npr. polu, rasi, boji kože, jeziku, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti s nacionalnom manjinom, imovini, rođenju ili drugom statusu, a da javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što su oni pomenuti u stavu 1. (član 1 .).

Međunarodnim pakt om o građanskim i političkim pravima („Službeni list SFRJ“, broj 7/71) ustanovljeno je da su sva lica jednaka pred zakonom i da imaju pravo bez ikakve diskriminacije na podjednaku zaštitu zakona. U tom smislu, zakon mora da zabranjuje svaku diskriminaciju i da obezbedi svim licima podjednaku i uspešnu zaštitu protiv svake diskriminacije, naročito u pogledu rase, boje, pola, jezika, vere, političkog ili drugog ubeđenja, nacionalnog ili socijalnog porekla, imovnog stanja, rođenja ili drugog stanja (član 26 .). Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima predviđeno je i da su „svi jednaki pred sudovima i sudovima pravde. Svako lice ima pravo da njegov slučaj bude raspravljen pravično i javno pred nadležnim, nezavisnim i nepristrasnim sudom, ustanovljenim na osnovu zakona koji odlučuje o osnovanosti svake optužbe podnete protiv njega u krivičnim stvarima ili o osporavanju njegovih građanskih prava i obaveza“ (član 14. tačka 1.). Takođe, članom 14. tačka 3. Pakta propisano je „da svako lice koje je optuženo za krivično delo ima, uz punu ravnopravnost, prava bar na sledeće garancije...b) da raspolaže potrebnim vremenom i olakšicama u vezi sa pripremanjem svoje odbrane i da opšti sa braniocem koga ono bude izabralo...d) da prisustvuje raspravi i da se samo brani ili da ima branioca koga je izabralo; ako nema branioca, da bude obavešteno o svom pravu da ga ima i, svaki put kad to zahtevaju interesi pravde, da mu se dodeli branilac po službenoj dužnosti besplatno, ako nema mogućnosti da ga nagradi“.

Odredbom člana 21. tačka 4. alineja četvrta Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala propisano je da optuženi prilikom suđenja ima pravo na minimalne garancije, pored ostalog: da mu se sudi u njegovom prisustvu i da se brani lično ili putem pravnog zastupnika po sopstvenom izboru; da se, ako nema pravnog zastupnika, obavesti o tom pravu kao i da mu se, kad to zahtevaju interesi pravde, dodeli pravni zastupnik, a da pri tome ne snosi troškove odbrane ako za to nema dovoljno sredstava.

III

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je Zakon o pravima optuženog u pritvoru međunarodnog krivičnog tribunala i članova njegove porodice usvojila Narodna skupština 30. marta 2004. godine, nakon čega je objavljen u „Služben om glasniku Republike Srbije“, broj 35/04 .

Osporenim Zakonom propisano je sledeće: da se ovim zakonom utvrđuju prava i postupak ostvarivanja prava državljanina Republike Srbije optuženog pred Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine (u daljem tekstu: Međunarodni krivični tribunal) koji se nalazi u pritvoru pritvorske jedinice Međunarodnog krivičnog trib unala i članova njegove porodice (član 1.); da su u smislu odredaba ovog zakona , članovi porodice optuženog (u dalj em tekstu: članovi porodice) - bračni drug, odnosno vanbračni drug, bračna, vanbračna i usvojena deca, roditelji, odnosno usvojioci sa kojima je živeo u domaćinstvu, brat i sestra sa kojima je živeo u domaćinstvu, a na sva pitanja statusa člana porodice koja nisu uređena ovim zakonom primenjuju se propisi Republike Srbije o braku i porodičnim odnosima (član 2.); da ovim zakonom optuženi može da ostvari pravo na - posebnu naknadu zarade, na paušalnu naknadu troškova obezbeđenja dokaza odbrane i na naknadu troškova obezbeđenja stručne pomoći pripremanja odbrane, a članovi porodice mogu da ostvare sledeća prava - na materijalno obezbeđenje, na naknadu troškova prevoza i boravka u ino stranstvu radi posete optuženog i na naknadu troškova komunikacije sa optuženim (član 3 .); da se posebna naknada zarade optuženog koji je u radnom odnosu određuje u visini plate zaposlenih u državnim organima sa koeficijentom 8,80, i znos posebne naknade zarade iz stava 1. ovog člana isplaćuje se mesečno optuženom, odnosno članu porodice koga on ovlasti, pri čemu d anom ispunjavanja uslova za ostvarivanje ovog prava, optuženi ne može koristiti pravo na naknadu zarade po osnovu udaljenja sa rada zbog određivanja pritvora koje je uređeno propisima o pravima, obavezama i odgovornostima po osnovu rada (član 4 .); da pravo na paušalnu naknadu troškova obezbeđenja dokaza odbrane obuhvata isplatu paušalnog iznosa u visini od 50% od prosečne mesečne zarade ostvarene po zaposlenom u Republici u mesecu koji prethodi mesecu u kome se vrši isplata, prema podacima organizacije nadležne za poslove statistike, na ime troškova koje optuženi, odnosno članovi njegove porodice imaju prilikom prikupljanja dodatnih dokaza odbrane, pri čemu se i znos paušalne naknade iz stava 1. ovog člana isplaćuje mesečno optuženom, odnosno članu njegove porodice koga on ovlasti (član 5 .); da pravo na naknadu troškova obezbeđenja stručne pomoći pripremanja odbrane obuhvata pravo optuženog na novčani iznos u visini nagrade utvrđene advokatskom tarifom u Republici Srbiji, koji služi za isplatu troškova za rad lica koja pružaju stručnu pomoć odbrane optuženom, pravo iz stava 1. ovog člana priznaje se za najviše dva lica koja pružaju stručnu pomoć odbrane optuženom, a koje je odredio optuženi lično ili preko bračnog druga, a iznos naknade iz stava 1. ovog člana isplaćuje se optuženom, odnosno članu porodice koga on ovlasti, uz ograničenje da p ravo iz stava 1. ovog člana ne može da koristi optuženi ako koristi sredstva Međunarodnog krivičnog tribunala namenjena angažovanju branioca optuženog (član 6 .); da pravo na materijalno obezbeđenje ima član porodice optuženog u visini plate zaposlenih u državnim organima sa koeficijentom 8,80, pod uslovom da optuženi u momentu pritvora u Međunarodnom krivičnom tribunalu nije bio u radnom odnosu, niti je ostvarivao pravo na penziju ili mu je u toku trajanja pritvora prestao radni odnos, kao i da pravo iz stava 1. ovog člana ima član porodice optuženog prema kome optuženi koji se nalazi u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala ima obavezu izdržavanja, a ako ima više članova porodice optuženog koji uživaju ovo pravo, iznos utvrđen stavom 1. ovog člana deli se srazmerno njihovom broju, pri čemu se iznos materijalnog obezbeđenja iz stava 1. ovog člana isplaćuje mesečno (član 7 .); da svi članovi porodice optuženog imaju pravo na naknadu troškova prevoza i boravka u inostranstvu radi posete optuženom (stvarni troškovi prevoza avionom, autobusom i sl.) u visini cene prevoznih karata, aerodromskih taksi i troškova izdavanja viza, kao i naknadu za smeštaj u visini koja se priznaje zaposlenima u državnim organima na službenom putu u inostranstvu, da se pravo iz stava 1. ovog člana priznaje za najviše dva člana porodice u okviru jedne posete optuženom, a najviše za dve posete optuženom u toku jednog meseca, pri čemu k orišćenje ovog prava u okviru jedne posete može da traje četiri dana (član 8 .); da pravo na paušalnu naknadu troškova komunikacije sa optuženim obuhvata isplatu naknade na ime troškova telefonskih razgovora sa optuženim, troškove slanja paketa i na drugi način dostave predmeta koji su neophodni optuženom u pritvoru, te da se iznos paušalne naknade iz stava 1. ovog člana isplaćuje članu porodice koga sporazumno odrede kao mesečni iznos u visini od jedne prosečne mesečne zarade ostvarene po zaposlenom u Republici u mesecu koji prethodi mesecu u kome se vrši isplata prema podacima organizacije nadležne za poslove statistike (član 9 .); da se postupak za ostvarivanje prava optuženog po ovom zakonu pokreće na pisani zahtev optuženog ili člana njegove porodice u ime optuženog, a postupak za ostvarivanje prava članova porodice optuženog po ovom zahtevu pokreće se na osnovu pisanog zahteva člana porodice, pri čemu k ada prava po ovom zakonu ostvaruju svi ili više članova porodice optuženog, postupak se pokreće na osnovu pisanog zahteva člana porodice koga sporazumno odrede članovi porodice (član 10 .); da prava optuženog i prava članova njegove porodice mogu da se koriste za vreme trajanja pritvora u pritvorskoj jedinici Međunarodnog krivičnog tribunala, a u slučaju iz člana 7. ovog zakona dok postoji zakonska obaveza optuženog da izdržava lica iz člana 2. ovog zakona, pri čemu danom pravnosnažnosti sudske odluke kojom se okončava krivični postupak pred Međunarodnim krivičnim tribunalom prestaju prava utvrđena ovim zakonom (član 11 .); da po zahtevima za ostvarivanje prava optuženog i članova njegove porodice rešava Vlada Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada) u skladu sa odredbama zakona kojim je uređen upravni postupak (član 12 .); da pravo na isplatu novčanih naknada i drugih iznosa po osnovu ostvarivanja prava po odredbama ovog zakona ne zastareva, kao i da se sve mesečne isplate naknada i paušala optuženom, odnosno članu njegove porodice, na osnovu odredaba ovog zakona, isplaćuju u tekućem mesecu za prethodni mesec, a dospeli iznosi od dana ispunjavanja uslova za ostvarivanje prava na osnovu ovog zakona do donošenja rešenja o utvrđivanju prava isplaćuju se u roku od 60 dana od dana donošenja rešenja, pri čemu se Vlada stara o ostvarivanju prava u skladu sa odredbama ovog zakona, a sredstva za ostvarivanje ovih prava obezbeđuju se na odgovarajućoj poziciji Vlade u budžetu Republike Srbije (član 13 .); da je Vlada dužna da u roku od 15 dana od dana donošenja ovog zakona bliže uredi način o stvarivanja prava iz ovog zakona i da u roku od 30 dana od dana donošenja ovog zakona pisanim putem obavesti optuženog i članove porodice o mogućnostima i načinu korišćenja prava po odredbama ovog zakona (član 14 .); ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 15.).

Ustavni sud konstatuje da, prema odredbi člana 97. tačka 17. Ustava, Republika Srbija uređuje i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu sa Ustavom, pored odnosa u oblastima taksativno navedenim u tač. 1. do 16. navedenog člana Ustava. Ovo ustavno ovlašćenje, prema shvatanju Suda, stvara pravni prostor zakonodavcu da specifične društvene odnose koji nastaju usled naročitih društvenih okolnosti prouzrokovanih položajem Republike Srbije u međunarodnoj zajednici i njenim odnosima sa stranim državama i međunarodnim organizacijama uredi na poseban način, u okvirima ustanovljenim Ustavom. Pri tome, pravni okvir ustanovljen Ustavom ostavlja prostor za ustanovljavanje novih, zasebnih pravnih instituta, kad se ostvarivanje sloboda i prava zajemčenih Ustavom u novonastalim društvenim okolnostima i uspostavljenim odnosima ne može realizovati primenom pravnih institu ta na kojima počivaju prepoznatljivi i uobičajeni društveni odnosi, zasnovani na sistemskim zakonima koji uređuju određene oblasti društvenog života. Da bi se suštinski sagledao poseban položaj optuženog u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala i članova njegove porodice, trebalo bi sagledati sa pravne strane i posebnost normativno zasnovanog odnosa u pogledu saradnje Republike Srbije i Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu . Sam zakonodavac tu posebnost prepoznaje odmah, i predmetnu saradnju uređuje posebnim zakonom koji derogira primenu brojnih instituta krivičnog zakonodavstva Republike Srbije, uređujući poseban postupak ostvarivanja saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom. Zakonom o saradnji Srbije i Crne Gore sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine („Službeni list SRJ“, broj 18/02 i „Službeni list SCG“, broj 16/03), odredbom člana 2. stav 1. propisano je: „Međunarodni krivi čni tribunal je sud obrazovan od strane Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, te se u saradnji Savezne Republike Jugoslavije sa tim tribunalom ne primenjuju opšta pravila i propisi koji regulišu saradnju sa stranim državama u oblasti pravosuđa.“ Već ova odrednica , koja isključuje primenu opštih pravila i propisa koji regulišu saradnju sa stranim državama u oblasti pravosuđa , ukazuje na specifičnost pravnog okvira saradnje Republike Srbije sa Međunarodnim krivičnim tribunalom. Navedenim zakonom se dalje konstatuje da su odredbe Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava (član 2. stav 2 .). Statut i drugi pravni akti na kojima Međunarodni krivični tribunal zasniva svoje odluke, uređuje i vodi postupke u okvirima svojih nadležnosti, sadrži brojne pravne institute koje u takvom obliku ne poznaje pravni sistem Republike Srbije. Ono što bi moglo biti najznačajnije je sledeće: da se sudski postupak vodi pred međunarodnim sudskim organom, van teritorije Republike Srbije, pred kojim su troškovi postupka znatni, postupak je atipičan i složen, a pritvor nije vremenski organičen, kao i da se krivična dela povodom kojih se postupak vodi kvalifikuju kao teško kršenje međunarodnog humanitarnog prava; da velika složenost i obimnost sudskih predmeta zahtevaju posebnu i visoku pravničku kvalifikovanost u prikupljanju dokaza odbrane i obezbeđenje stručne pomoći; da postoji moguća široka teritorijalna rasprostranjenost dokaza koje treba obezbediti u pripremanju odbrane, kako bi ona bila adekvatna i zadovoljila princip pravičnosti, što takođe zahteva posebne troškove; da postoji neizvesnost u pogledu mogućnosti da se odgovarajući dokazi prikupe , zbog složenosti i dugotrajnosti procedure za njihovo izdavanje tražiocu jer su podložni diskrecionim procenama javnih vlasti, eventualno i organa i tela dr ugih država i slično. Pri tome, bez mogućnosti da se potrebni dokazi prikupe i obezbede iz raznih, pa i materijalnih (finansijskih) razlo ga, kao i da se odbrana pripremi na dovoljno stručan način i uz adekvatnu ekspertsku pomoć, ne može se ostvariti uravnotežen procesni položaj optužbe i odbrane pred sudom, odnosno princip "jednakosti oružja" kao suštinski element prava na pravično suđenje . Pored toga, Statut Međunarodnog krivičnog tribunala ne predviđa odgovornost za štetu zbog neopravdanog kažnjavanja i neopravdano pokrenutog postupka i trajanja pritvora prema optuženom licu.

Uloga Republike Srbije vezana za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom je takođe posredno od velikog značaja prilikom razmatranja ovog ustavnopravnog spora. Zakon o saradnji Srbije i Crne Gore sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine predviđa da nadležni organi Republike Srbije odlučuju o ustupanju krivičnog postupka i predaji optuženih Međunarodnom krivičnom tribunalu (član 1 .), kao i da nadležni organi Republike Srbije preduzimaju posebne mere ukoliko bi određeni postupak mogao da ugrozi suverenitet ili interes Republike Srbije (član 4 .). Ovo, prema shvatanju Suda, dovodi do toga da se može zaključiti da, kako Republika Srbije odlučuje o ustupanju krivičnog postupka i predaji optuženih Međunarodnim krivičnom tribunalu, ona u značajnoj meri preuzima i odgovornost za njegov položaj koji nastaje kao posledica takvog postupanja. Sa druge strane, ne može se sporiti ni da, kako je i sam zakonodavac prepoznao, određeni postupci pred Međunarodnim krivičnim tribunalom mogu stvoriti nepovoljne posledice po suverenitet i interese Republike Srbije i mogu biti od posebnog značaja za međunarodni položaj Republike Srbije, njene aktuelne odnose i perspektive saradnje sa međunarodnim organizacijama, kao i stranim državama, i to naročito onim susednim, nastalim raspadom bivše SFRJ , pri čemu se te posledice mogu neposredno sagledati u pravnom i političkom smislu , ali nesporno mogu dobiti i dalekosežni, trajni istorijski kontekst. Sve ovo, po shvatanju Suda, ukazuje i na posebno ustanovljen odnos lica čija prava osporeni Zakon uređuje, sa jedne strane, i Republike Srbije čiji su državljani , sa druge strane.

Sam krivičnoprocesni pravni okvir u kome postupa Međunarodni krivični tribunal, usled svoje jedinstvenosti (ad hoc pravila koja čine spoj anglo-saksonskog i kontinentalnog prava) dovodi u specifičan položaj i optužena lica koja se nalaze u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala, a samim tim, posredno i po prirodi stvari, i članove njihovih porodica. Vođenje postupka pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u udaljenoj stranoj državi, nei zvesno vremensko trajnje pritvora i nepostojanje odgovornosti za štetu zbog neopravdanog kažnjavanja i neopravdano pokrenutog postupka prema optuženom licu, mogu presudno uticati na egzistenciju lica čija se prava uređuju osporenim Zakonom, i to na način da se ne može osnovano ustanovljavati poređenje i srazmernost sa položajem l ica protiv kojih se krivični postupak vo di pred domaćim sudovima i po domicilnom zakonodavstvu . Takođe , uloga Republike Srbije u postupcima pred M eđunarodnim krivičnim tribunalom je u značajnijoj meri određena i posebno profilisana u odnosu na postupke koje se vode pred domaćim sudovima, dok se postupci pred međunaro dnim sudovima međusobno razlikuju u zavisnosti od načina njihovog osnivanja i položaja, nadležnosti, propisanog postupka i drugih posebnosti koje opredelj uju njihov položaj, ali se sveukupno, posmatrajući i pravni, društveni, moralni, politički, međunarodni i istorijski okvir, ne može ni u tom smislu odreći specifični položaj i uloga Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu i učesnika u post upku pred njim, a po prirodi stvari i sa njima povezanih lica, kao što su članovi porodica lica optuženih u pritvoru ovog međunarodnog krivičnog tribunala.

Ocenjujući da li se osporenim Zakonom kao celinom povređuje načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, što je suština navoda svih predlagača, Ustavni sud je najpre konstatovao da je Ustavom garantovana opšta zabrana diskriminacije, kako neposredne, tako i posredne. Ustav ne sadrži definiciju „diskriminacije“, ali Ustavni sud smatra da ovaj termin treba shvatiti tako da „diskriminacija“ označava bilo kakvo razlikovanje, isključivanje, ograničavanje ili davanje prednosti koje je zasnovano na ličnim svojstvima kao što su rasa, boja kože, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili društveno poreklo, imovina, rođenje ili drugi status, a koji za cilj ili posledicu imaju ugrožavanje ili onemogućavanje priznavanja, uživanja ili ostvarivanja svih prava i sloboda svih ljudi pod jednakim uslovima. Da bi između lica na koja se konkretni propisi odnose postojali međusobno jednaki uslovi, oni se početno moraju nalaziti u identičnoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a diskriminacija će postojati kada izvršeno razlikovanje ne teži legitimnom cilju i kad pri tome nije zasnovano na razumnom i opravdanom osnovu. Iz napred iznete analize položaja optuženih u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala i članova njihovih porodica, Ustavni sud zaključuje da ne postoji istovetnost u njihovom statusu u odnosu na lica protiv kojih se vodi krivični postupak i koja se nalaze u pritvoru u skladu sa zakonodavstvom Republike Srbije. Samim time, različito normiranje nejednakih i međusobno bitno (kvalitativno) drugačijih situacija u kojima se određeni pravni subjekti nalaze , ne predstavlja akt ustavnopravno nedozvoljene diskriminacije . Odredbe osporenog Zakona, po shvatanju Suda, teže legitimnom cilju koji je opredeljen zaštitom specifičnih i očiglednih državnih interesa u tekućem vremenskom periodu. Takođe, Sud nalazi da postoji objektivno i razumno opravdanje za uvažavanje specifičnosti položaja optuženog u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala i članova njegove porodice, koji zahteva i posebno pravno uređivanje, što je predmetnim zakonom učinjeno, po oceni Suda, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodim ugovorima.

Istovremeno, Ustavni sud ističe da Ustavom zaje mčeno pravo na socijalnu zaštitu (član 69. Ustava) koje se odnosi na građane i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja konkretnih životnih teškoća, ne mora uvek biti real izovano kroz sistemske propise u oblasti socijalne zaštite, već ono može , u spe cifičnim društvenim okolnostima, biti realizovano usta novljavanjem posebnih i novih pravnih ins tituta, kroz donošenje naročitog zakona koji te specifičnosti uvažava i omogućava realizaciju prava u toj novonastaloj situaciji, na način koji joj je p rimeren, u granicama i okvirima Ustava. Isto se odnosi i na realizaciju drugih Ustavom zajamčenih pr ava na koja se predlagači pozivaju , kao što su i pravo na pravično suđenje (član 32. Ustava) ili pravo na jed naku zaštitu prava (član 36. stav 1. Ustava) , koje se svojim dometom očigledno ograničava na postupke pred domaćim sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima teritorijalne autonomije ili lokalne samou prave. O vo posebno iz razloga što je zakonodavac na nedvosmislen način isključio primenu pravnih instituta iz sistemskih zakona, kada se primenjuje poseban režim uspostavljen osporenim Zakonom, tako da nema kumulacije u pravima (inače ograničenog kruga) lica na koja se Zakon odnosi.

U odnosu na tvrdnje da se odredbe osporenog Zakona primenjuju retroaktivno, Ustavni sud konstatuje da sam osporeni Zakon ustanovljava prava koja pre njegovog stupanja na snagu nisu ni bila ustanovljena u pravnom poretku Republike Srbije, pa nema osnova niti mogućnosti da se ona primenjuju sa povratnim dejstvom.

Polazeći od toga da je postupak za ocenu ustavnosti, odnosno saglasnosti osporenog Zakona sa potvrđenim međunarodnim ugovorima pokrenut u vreme važenja Ustava od 1990. godine, a da je u vreme donošenja ove odluke pravni poredak Republike Srbije zasnovan na odredbama Ustava od 2006. godine , Ustavni sud konstatuje da ne postoje procesne pretpostavke za sprovođenje postupka ocene ustavnosti završne odredbe osporenog Zakona kojom se utvrđuje stupanje na snagu zakona pre osmog dana od dana njegovog objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (članom 15. propisano je da osporeni Zakon stupa na snagu narednog dana od dana njegovog objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“). Kako član 15. osporenog Zakona ima , uslovno rečeno , procesni karakter u zakonodavnom postupku i samo određuje vremenski period do „uvođenja“ osporenog Zakona u pravni poredak Republike Srbije, Ustavni sud u postojećim pravnim okolnostima ne može ceniti njegovu ustavnost u odnosu na Ustav koji je prestao da važi, ali ni u odnosu na Ustav donet nakon stupanja na snagu ovog zakona, jer bi na taj način odredbe važećeg Ustava bile primenjene retroaktivno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, nakon sprov edenog postupka, ocenio da nisu osnovani predlozi za utvrđivanje neustavnosti, odnosno nesaglasnos ti sa opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima osporenog Zakona u celini, odnosno da su podnete inicijative neprihvatljive, pa je na osnovu člana 44. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), predloge odbio a inicijative odbacio , odlučujući kao u tački 1. izreke.

Kako je Ustavni sud doneo konačnu, i to odbijajuću odluku u ovom postupku, to je ist ovremeno konstatovao da su usled izmenjenih okolnosti prestali razlozi za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje, koji su preduzet i na osnovu osporenog Z akona. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 56. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, uki nuo Rešenje Ustavnog suda IU broj 152/2004 od 15. aprila 2004. godine („Službeni glasnik RS“, broj 42/04) , kao u tački 2. izreke.

Polazeći od svega izloženog, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) , čl ana 45. tač. 14. i 15) i člana 46. tač. 3) i 5) Zakona o U stavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti Zakona o pravima optuženih u pritvoru Haškog tribunala

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti