Odluka Ustavnog suda o ustavnosti Zakona o suzbijanju organizovanog kriminala

Kratak pregled

Ustavni sud odbija predlog za utvrđivanje neustavnosti pojedinih odredaba Zakona o suzbijanju organizovanog kriminala. Obustavljen je postupak za odredbe koje više ne važe. Sud je ocenio da osporene odredbe o dokazima i uvidu u spise ne krše Ustav.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IU-166/2003
23.04.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. aprila 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se predlog za utvrđivanje neustavnosti odredaba čl. 15. i 15ž i člana 15z stav 2. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala ("Službeni glasnik RS", br. 42/02, 27/03 i 39/03).

2. Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 1. i člana 2. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala ("Službeni glasnik RS", broj 39/03).

3. Obustavlja se postupak za ocenu ustavnosti čl. 15b, 15v, 15g, 15d i 15đ Zakona iz tačke 1.

4. Ukida se Rešenje Ustavnog suda broj IU-166/03 od 5. juna 2003. godine ("Službeni glasnik RS", broj 60/03).

5. Odbacuju se zahtevi za ocenu saglasnosti osporenih odredaba Zakona iz tačke 1. sa Zakonikom o krivičnom postupku i za ocenu ustavnosti primene Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Pred Ustavnim sudom pokrenut je postupak za ocenu ustavnosti odredaba čl. 15, 15b, 15v, 15g, 15d, 15đ, 15ž i člana 15z stav 2. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala ("Službeni glasnik RS", br. 42/02, 27/03 i 39/03). Ustavnom sudu podneto je i više inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti navedenih odredaba Zakona, kao i člana 1. i člana 2. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala ("Službeni glasnik RS", broj 39/03).

Predlagači i inicijatori navode da su navedene odredbe Zakona nesaglasne sa odgovarajućim odredbama Ustava Republike Srbije od 1990. godine, tada važeće Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i Povelje o ljudskim i manjinskim pravima. Posebno se ističe da su osporene zakonske odredbe nesaglasne i sa odredbama Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Deklaracije o ljudskim pravima, Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i sa drugim potvrđenim međunarodnim aktima kojima se garantuju ljudska prava i slobode.

Od Ustavnog suda je tražena obustava izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu odredaba čl. 15b do 15d i člana 15z stav 2. osporenog Zakona. Nakon stavljanja van snage odredaba čl. 15v, 15g i 15d Zakona, predlagač je tražio da Sud utvrdi njihovu neustavnost u vreme važenja, navodeći da su ove zakonske odredbe proizvele teške pravne posledice u vidu povrede prava i sloboda građana i nadležnosti sudskih organa, koje se ne mogu otkloniti samo rešenjem o obustavi izvršenja pojedinačnih akata i radnji donetih na osnovu osporenih odredaba.

Ovlašćeni predlagači i inicijatori iznose načelan stav da osporene zakonske odredbe smanjuju dostignuti nivo ljudskih prava i sloboda, jer prema ranije važećim propisima nije postojala mogućnost da bude lišen slobode pretpostavljeni svedok, da se licu lišenom slobode uskrati pravo na žalbu o kojoj rešava sud, da se pritvor odredi iz razloga koji se ne odnose na pritvoreno lice, da lice lišeno slobode ne mora biti privedeno sudu u roku od 48 sati, da okrivljeni mora predložiti dokaze, a da nema pristup spisima predmeta, kao i da u sudskom tipu istrage okrivljenog saslušava javni tužilac ili, po njegovom zahtevu, policija. Takođe se navodi da osporeni Zakon dovodi u pitanje dostignuti nivo prava koja se tiču i profesionalnih privilegija, jer daje mogućnost prinudnog dovođenja i preventivnog zadržavanja svakog lica koje može da pruži obaveštenja ili ukaže na dokaze o organizovanom kriminalu, što ne isključuje i advokate, čija je zakonska obaveza da čuvaju kao tajnu sve što im je stranka poverila, pa stoga ne bi mogli biti saslušavani kao svedoci u krivičnom postupku.

U odnosu na pojedine osporene odredbe, u predlozima i inicijativama se iznosi mišljenje da su neustavne odredbe čl. 15b i 15v Zakona, koje utvrđuju mogućnost privođenja i zadržavanja lica u prostorijama Službe 24 časa, a zatim još 30 dana u Posebnoj pritvorskoj jedinici, i to po naređenju vansudskih vlasti i bez prava na odbranu, i uz mogućnost lišavanja slobode potencijalnih svedoka i advokata. Pravni fenomen preventivnog zadržavanja "de facto predstavlja pritvaranje lica", pa budući da se radi o lišavanju slobode, kao jednom od osnovnih prava građana, navodi se da su pomenute zakonske odredbe neustavne i zbog toga što ne predviđaju pravo na pravni lek protiv odluke o zadržavanju. Osporene zakonske odredbe predstavljaju i drastičnu povredu prava odbrane i položaja advokata, garantovanih međunarodnim pravnim aktima. Ističe se da odredbe čl. 15v, 15g i 15d Zakona ne utvrđuju obavezu da se preventivno zadržana i pritvorena lica imaju privesti sudu, a član 15g ne predviđa ni pravo žalbe. S obzirom na to da je osporeni Zakon lex specialis, isključena je primena odredaba Zakonika o krivičnom postupku, koje se odnose na privođenje. Takođe se navodi da istražni sudija, pre donošenja rešenja o određivanju pritvora, nije bio dužan da sasluša lice protiv koga je predloženo pritvaranje i da pritvoreno lice, tokom trajanja pritvora, nije moralo ni biti privedeno istražnom sudiji. Kako je lišenje slobode, do podizanja optužnice, moglo trajati punih devet meseci i jedan dan, a da za sve to vreme lice lišeno slobode ne bude privedeno sudu, osporena zakonska rešenja bila su, po mišljenju predlagača, u suprotnosti i sa članom 9. stav 3. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Preventivno zadržavanje, zadržavanje i pritvor, u smislu čl. 15b do 15d Zakona, po načinu na koji se sprovode (prinudno dovođenje, Posebna pritvorska jedinica) i svrsi zbog koje se određuju, imaju odlike čina kojim se nanosi "duševna patnja", sa ciljem da se od zadržanog ili pritvorenog lica dobiju obaveštenja, da se ono zastraši ili da se na njega izvrši pritisak, što je u suprotnosti sa Ustavom, članom 7. Međunarodnog pakta i sa članom 2. stav 1. Konvencije protiv mučenja i drugih svirepih, nehumanih i ponižavajućih kazni i postupaka. Odredbom člana 15d Zakona, po oceni predlagača, povređuje se pretpostavka nevinosti, jer se činjenica da neko pripada organizovanoj kriminalnoj grupi, odnosno da je izvršilac krivičnog dela, može utvrditi samo pravosnažnom odlukom Suda, a ne "funkcionalnom pretpostavkom" u fazi prethodnog krivičnog postupka u kojoj se, u pogledu krivičnog dela i njegovog izvršioca, može govoriti samo o osnovanoj sumnji ili okrivljenju. Navodi se da odredbe čl. 15ž i 15z Zakona utvrđuju obavezu okrivljenog da u određenim slučajevima predlaže dokaze u svoju odbranu i pre nego su on i njegov branilac ostvarili uvid u istražne spise predmeta u kome je okrivljen. Ovo stoga što se braniocu može uskratiti pravo uvida u istražne spise dok se ne saslušaju svi osumnjičeni obuhvaćeni zahtevom za sprovođenje istrage, pri čemu je odbrana dužna da sve dokaze i prigovore, vezane za ovu fazu krivičnog postupka, iznese najkasnije u roku od 30 dana od donošenja rešenja o sprovođenju istrage, što može da bude i pre uvida u istražne spise. Ovakvom normom krši se Ustavom zajemčeno pravo na odbranu i princip jednake zaštite prava u postupku pred sudom i državnim organima, jer se okrivljeni dovodi u nepovoljniji položaj u pogledu mogućnosti da pristupi sudu i da svedoci u njegovu korist budu saslušani pod istim uslovima kao i svedoci optužbe. Posebno se ističe da je odredba člana 15d stav 7. Zakona, koja u sudsku istragu uvodi izvorno ovlašćenje Specijalnog ili ovlašćenog tužioca da sam ili posredstvom ovlašćenog službenog lica Službe, bez znanja i odobrenja istražnog sudije, saslušava pritvoreno lice, nesaglasna sa ustavnim načelom podele vlasti, kao i sa načelom nezavisnosti i samostalnosti sudova.

U inicijativama se, pored ostalog, navodi da član 1. osporenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona ne daje preciznu i jasnu definiciju organizovanog kriminala, i da odredbe člana 2. Zakona uvode nove kategorije koje ne poznaje naše krivično pravo. Pošto opšti krivični zakon ne daje ni definiciju pojma grupe, ističe se da su neustavne odredbe procesnih zakona kojima se menjaju materijalne odredbe krivičnog zakona. U predstavci koja je Sudu upućena 8. avgusta 2006. godine tražena je ocena ustavnosti osporenog Zakona u celini jer je, prema navodu inicijatora, osporeni Zakon retroaktivno primenjivan i na dela izvršena pre njegovog donošenja, čime je povređen ustavni princip nullum crimen, nulla poena sine lege.

Ustavni sud je, na sednici od 5. juna 2003. godine, doneo Zaključak da se predlozi i inicijative dostave Narodnoj skupštini na odgovor, odnosno mišljenje, pa pošto odgovor nije dobijen Sud je, na osnovu člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/2007), nastavio postupak u ovom predmetu.

Po sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala donet 18. jula 2002. godine ("Službeni glasnik RS", broj 42/02). Članom 3. Zakona o izmenama i dopunama osporenog Zakona od 11. aprila 2003. godine ("Službeni glasnik RS", broj 39/03), dodata je nova glava "IIa - Posebna ovlašćenja nadležnih državnih organa u krivičnom postupku za krivična dela organizovanog kriminala", a u okviru te glave u osnovni tekst Zakona unete su odredbe čl. 15a do 15l. Odredbom člana 1. Zakona o izmenama osporenog Zakona ("Službeni glasnik RS", broj 67/03) od 1. jula 2003. godine, stavljene su van snage odredbe čl. 15v, 15g i 15d i člana 15đ st. 2. i 3, a na osnovu člana 69. Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 58/04), prestale su da važe odredbe člana 15b osporenog Zakona. Odredbom člana 1. Zakona o izmenama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala ("Službeni glasnik RS", broj 45/05), od 31. maja 2005. godine, brisane su i odredbe čl. 15đ i 15e osporenog Zakona.

Osporeni Zakon propisuje posebnu organizaciju državnih organa i sadrži posebne odredbe o njihovoj nadležnosti u otkrivanju i krivičnom gonjenju učinilaca dela određenih ovim zakonom (član 1.). Zakon bliže određuje pojam organizovanog kriminala, organizovane kriminalne grupe i druge organizovane grupe (čl. 2. i 3.). U Glavi II "Organizacija i nadležnost državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala" sadržane su odredbe o organizaciji i ovlašćenjima: Posebnog odeljenja za suzbijanje organizovanog kriminala (Specijalno tužilaštvo), koje se obrazuje u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu (čl. 4. do 9.); Službe za suzbijanje organizovanog kriminala (Služba) u okviru Ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove (čl. 10. i 11.); Posebnog odeljenja za postupanje u predmetima krivičnih dela iz člana 2. ovog Zakona, i to u Okružnom sudu u Beogradu - za odlučivanje u prvom stepenu i Apelacionom sudu - za odlučivanje u drugom stepenu (čl. 12. do 14.); Posebne pritvorske jedinice u Okružnom zatvoru u Beogradu, za izdržavanje pritvora određenog u krivičnom postupku za dela iz člana 2. ovog zakona (član 15.). U glavi IIa (čl. 15a do 15l) sadržane su odredbe koje utvrđuju posebna ovlašćenja nadležnih organa u krivičnom postupku za krivična dela organizovanog kriminala. Osporeni Zakon predstavlja lex specialis, a odredbe Zakonika o krivičnom postupku, kao opšteg zakona, primenjuju se za krivična dela organizovanog kriminala samo ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 15a).

Osporenom odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona ("Službeni glasnik RS", br. 39/03), kojom je izmenjen član 2. Zakona, utvrđeno je da organizovani kriminal u smislu ovog zakona predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe, odnosno druge organizovane grupe ili njenih pripadnika, za koje je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna. Odredbom člana 2. kojom je izmenjen član 3. Zakona predviđeno je da se pod organizovanom kriminalnom grupom iz člana 2. ovog zakona podrazumeva grupa od tri i više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi sticanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi (stav 1.). Pod drugom organizovanom grupom iz člana 2. ovog zakona podrazumeva se grupa koja nije obrazovana u cilju neposrednog vršenja krivičnih dela, niti ima tako razvijenu organizacionu strukturu, definisane uloge i kontinuitet članstva svojih pripadnika, ali je u funkciji organizovanog kriminala (stav 2.).

Odredbama osporenog člana 15. Zakona, propisano je: da se u Okružnom zatvoru u Beogradu obrazuje Posebna pritvorska jedinica za izdržavanje pritvora određenog u krivičnom postupku za krivična dela iz člana 2. ovog zakona (stav 1.); da ministar nadležan za pravosuđe bliže uređuje organizaciju, rad i postupanje sa pritvorenicima u Posebnoj pritvorskoj jedinici, u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku i Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija (stav 2.).

Osporenim odredbama člana 15ž Zakona predviđeno je: da Specijalni tužilac i ovlašćeni tužilac, okrivljeni i njegov branilac i oštećeni i njegov punomoćnik mogu predlagati nove dokaze najkasnije do isteka roka od 30 dana od dana donošenja rešenja o sprovođenju istrage (stav 1.): da po isteku navedenog roka istražni sudija Posebnog odeljenja Okružnog suda na završnoj sednici za evidentiranje dokaza sačinjava zapisnik o dokazima koji će se izvesti tokom sprovođenja istrage, da se na ovoj sednici moraju istaći i u zapisniku evidentirati i svi procesni i drugi prigovori koji se odnose na tu fazu krivičnog postupka (stav 2.); da se, izuzetno, ako dokazi ili razlozi za procesne ili druge prigovore do isteka roka iz stava 1. ovog člana, odnosno do završne sednice za evidentiranje dokaza nisu postojali ili se za njih očigledno nije moglo znati, novi dokazi mogu predlagati ili prigovori isticati najkasnije do zaključenja istrage, o čemu istražni sudija Posebnog odeljenja Okružnog suda odlučuje rešenjem (stav 3.).

Odredbe člana 15z stav 2. Zakona utvrđuju da se pravo razgledanja spisa može koristiti od momenta donošenja rešenja o sprovođenju istrage (stav 1.), kao i da istražni sudija može rešenjem odlučiti da se ovo pravo koristi od momenta kad su saslušani svi osumnjičeni obuhvaćeni zahtevom za sprovođenje istrage, a odredbe stava 3. ovog člana - da se protiv rešenja može izjaviti prigovor predsedniku Posebnog odeljenja Okružnog suda, koji je dužan da rešenje po prigovoru donese u roku od 48 časova.

Ustav Republike Srbije od 1990. godine, u odnosu na koji je tražena ocena ustavnosti osporenog Zakona, prestao je da važi donošenjem novog Ustava Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, pa se ocena ustavnosti osporenih zakonskih odredaba vrši u odnosu na važeći Ustav. Takođe, saglasno odredbi člana 112. Zakona o Ustavnom sudu, postupak pred Ustavnim sudom započet pre dana stupanja na snagu Zakona okončaće se po odredbama ovog zakona.

Ustav utvrđuje:

- da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima (član 1.);

- da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju i da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju i ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.);

- da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, a da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati (član 20. st. 1. i 2.);

- da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.);

- da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i da ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru (član 27. st. 1. i 2.);

- da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.);

- da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora. Pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca. Ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu. Posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. st. 1. i 2.);

- da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i dokazima prikupljenim protiv njega. Svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane. Svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane. Svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja, kao i da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (član 33. st. 1, 2, 5, 6. i 7.);

- da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena, kao i da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. st. 1. i 2.);

- da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.).

Prema članu 97. stav 1. Ustava, Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana; ustavnost i zakonitost, postupak pred sudovima i drugim državnim organima, odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata, amnestije i pomilovanja za krivična dela (tačka 2.), organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa (tačka 16.).

Prilikom ocene ustavnosti osporenog Zakona, Ustavni sud je imao u vidu i odgovarajuće odredbe Opšte Deklaracije o pravima čoveka iz 1948. godine ("Službeni list FNRJ", broj 0/48), Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima ("Službeni list SFRJ", broj 17/71) i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ("Službeni list Srbije i Crne Gore - Međunarodni ugovori", br. 9/03 i 5/05).

Razmatrajući osporene odredbe Zakona, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporena odredba člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala ("Službeni glasnik RS", broj 39/03), kojom je izmenjen član 2. osnovnog teksta Zakona, definiše pojam "organizovani kriminal" kao vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe, odnosno druge organizovane grupe ili njenih pripadnika za koje je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna. Zakon ne sadrži navođenje posebnih krivičnih dela koja bi ulazila u domen organizovanog kriminala, već daje neku vrstu široke definicije organizovanog kriminala, iz koje proizlazi da je organizovani kriminal posebna vrsta kriminala koji se od drugih vrsta razlikuje po tome što radnja izvršenja i učinilac ne čine njegova pravna obeležja, već se radi o organizovanju grupe ljudi radi vršenja krivičnih dela, koje međusobno povezuje određeni materijalni interes. Član 2. osporenog Zakona, kojim je izmenjen član 3. osnovnog teksta Zakona, bliže određuje pojam "organizovane kriminalne grupe", tako što određuje kumulativno ispunjenje određenih uslova: da grupa sadrži najmanje tri lica, da postoji određeno vreme, da deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koje je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, i da je razlog organizovanja sticanje, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi. Pod "drugom organizovanom grupom" podrazumeva se grupa koja nije organizovana u cilju neposrednog vršenja krivičnog dela i nema određenu organizacionu strukturu, ali je u funkciji organizovanog kriminala.

Ustavni sud je ocenio da nema osnova za utvrđivanje neustavnosti navedenih odredaba čl. 1. i 2. osporenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona, jer ustavne odredbe prema kojima se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.) kao i odredbe prema kojima je Republika Srbija nadležna da uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građanina (član 97. stav 1. tačka 2.), predstavljaju okvir ovlašćenja zakonodavca da utvrdi predmet regulisanja osporenog Zakona i bliže odredi pojmove organizovanog kriminala, organizovane kriminalne grupe i druge organizovane grupe. S obzirom na to da se samo zakonom, kao najvišim pravnim aktom u hijerarhiji domaćih pravnih akata određenih Ustavom, propisuju krivična dela i sankcije za učinioce, sa stanovišta nadležnosti Ustavnog suda nije od značaja činjenica da li se nove kategorije krivičnog prava ili nova krivična dela i njihova definicija određuju posebnim zakonom, kao ni to što se jednim prevashodno procesnim zakonom, definišu određene materijalnopravne odredbe u sistemu krivičnog prava. Osporenim odredbama Zakona ne propisuju se nova krivična dela, pa stoga nema povrede ni principa zabrane retroaktivnog dejstva zakona, niti prava okrivljenog lica na pretpostavku nevinosti u krivičnom postupku.

Odredba člana 15. Zakona, koji je osporen bez navođenja razloga za utvrđivanje neustavnosti, uređuje obrazovanje, organizaciju i rad Posebne pritvorske jedinice u sastavu Okružnog zatvora u Beogradu, kao jednog od oblika organizacije državnog represivnog aparata, koji je prilagođen borbi protiv organizovanog kriminala, što je u saglasnosti sa odredbom člana 136. stav 3. Ustava, prema kojoj se poslovi državne uprave uređuju zakonom.

Odredbe osporenog člana 15ž Zakona utvrđuju rok od 30 dana od dana donošenja rešenja o sprovođenju istrage u kome se mogu predlagati novi dokazi, određuju izuzetke od ovog pravila, kao i postupak isticanja prigovora koji se odnose na tu fazu postupka, a član 15z Zakona propisuje da se pravo razgledanja spisa može koristiti od momenta donošenja rešenja o sprovođenju istrage, s tim što se ovo pravo može rešenjem istražnog sudije ograničiti, odnosno odložiti do momenta kad su saslušani svi osumnjičeni obuhvaćeni zahtevom za sprovođenje istrage.

Navedene odredbe člana 15ž Zakona, koje uređuju pitanje predlaganja novih dokaza, po oceni Suda, odnose se podjednako na sve učesnike u istražnom postupku - specijalnog tužioca, ovlašćenog tužioca, okrivljenog i njegovog branioca, kao i oštećenog i njegovog punomoćnika, pa stoga nema povrede principa ravnopravnosti u tom postupku, kao ni povrede Ustavom garantovanog prava na primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane. Ove odredbe dovode do procesne koncentracije dokaza čije se izvođenje predlaže, radi delotvornijeg i efikasnijeg sprovođenja krivičnog postupka u njegovoj istražnoj fazi, kada se lica okrivljena za krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala najčešće nalaze u pritvoru, tako da su u funkciji ustavnih jemstava o suđenju u razumnom roku i bez odugovlačenja iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava. Oni dokazi koji su od značaja za odbranu okrivljenog, a koji do isteka Zakonom propisanog roka nisu postojali ili se za njih nije moglo znati, mogu se predlagati i naknadno, do zaključenja istrage, kao i u fazi glavnog pretresa, kada će se okrivljenom licu eventualno suditi za krivična dela koja su bila predmet sprovođenja istrage, zbog čega takođe nema ni povrede posebnih prava okrivljenog, zajemčenih u članu 33. stav 5. Ustava.

U vezi navoda predlagača da je osporenom odredbom člana 15z stav 2. Zakona dovedeno u pitanje pravo na odbranu, jer je okrivljeni u pogledu razgledanja spisa doveden u nepovoljniji položaj u odnosu na tužioca, Sud je konstatovao da je odredbom člana 33. stav 1. Ustava utvrđeno da okrivljeni, u skladu sa zakonom, ima pravo da u najkraćem roku bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega. To znači da Ustav prepušta zakonodavcu da bliže uredi ova pitanja, u skladu sa Ustavom utvrđenim principima i normama potvrđenih međunarodnih ugovora i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava. Prema odredbama člana 27. stav 2. i člana 29. Ustava, lice koje se lišava slobode mora biti odmah obavešteno o optužbi koja mu se stavlja na teret, o pravu da ništa ne izjavljuje i pravu da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga sam izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć, ako ne može da je plati. Samim tim, ne postoji neposredno ustavno jemstvo da će se okrivljenom odmah predočiti svi dokazi prethodno prikupljeni protiv njega, u formi obaveznog uvida u spise postupajućeg državnog organa, već samo da o tim dokazima bude u najkraćem roku obavešten. U skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, okrivljenom se pre saslušanja mora predočiti za šta se tereti i koji osnovi sumnje i dokazi stoje protiv njega, te da nije dužan da iznese svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja, što predstavlja konkretizaciju navedenih ustavnih jemstava. Ograničenje prava okrivljenog i njegovog branioca na razgledanje spisa predmeta i vezivanje tog prava za momenat donošenja rešenja o sprovođenju istrage, koje je uvedeno osporenom odredbom Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, po oceni Suda, nije nesaglasno sa Ustavom. Takođe, propisana mogućnost da istražni sudija u postupku za krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala odluči da se pravo na razgledanje spisa odloži do momenta kad su saslušani svi osumnjičeni obuhvaćeni zahtevom za sprovođenje istrage, predstavlja razumno i srazmerno ograničenje procesnih prava okrivljenog, u skladu sa ovlašćenjima zakonodavca, kojim se ne povređuju Ustavom zajemčena prava ovih lica. Bez navedenog ograničenja, a imajući u vidu poverljivost informacija i dokaza u istražnim spisima ovakve vrste, osumnjičena lica koja se kriju ili su iz drugih razloga trenutno nedostupna organima gonjenja, mogla bi da dođu do podataka na osnovu kojih bi bilo ugroženo dalje nesmetano vođenje postupka ili lična bezbednost svedoka, svedoka saradnika, prikrivenih islednika i drugih učesnika krivičnog postupka sa elementima organizovanog kriminala. Osim toga, donošenje ovakvog rešenja je predviđeno samo kao mogućnost, ali ne i obaveza u postupanju istražnog sudije, a zaštita okrivljenog od eventualne zloupotrebe ovog diskrecionog ovlašćenja sudije, sadržana je u pravu na prigovor predsedniku Posebnog odeljenja Okružnog suda i u propisanom vrlo kratkom roku od 48 časova u kom se po prigovoru mora rešiti.

Osporenim normativnim rešenjima su, po oceni Suda, u okviru ustavnih ovlašćenja zakonodavca, utvrđena posebna pravila postupka koja su prilagođena specifičnim zahtevima borbe protiv organizovanog kriminala, pa u tom smislu ova rešenja mogu da odstupaju od pravila utvrđenih Zakonikom o krivičnom postupku, na koja se predlagači pozivaju. Takođe, međusobnu saglasnost zakona, odnosno usaglašenost specijalnog sa opštim zakonom Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje, u smislu odredaba člana 167. Ustava.

Na osnovu navedenog, Sud je utvrdio da nema osnova za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 15ž i člana 15z stav 2. osporenog Zakona.

Osporenim odredbama člana 15b Zakona bilo je predviđeno: da, radi prikupljanja obaveštenja i dokaza o organizovanom kriminalu, ovlašćeno službeno lice Službe može, i bez naredbe suda, da prinudno dovede i u prostorijama Službe da preventivno zadrži lice koje može da pruži ta obaveštenja ili ukaže na dokaze i da preventivno zadržavanje može da traje najduže 24 časa (stav 1.); da je ovlašćeno službeno lice Službe dužno da odmah po privođenju u službene prostorije, obavesti preventivno zadržano lice o razlogu zadržavanja, pravu na obaveštavanje porodice i drugih lica, kao i pravu na advokata (stav 2.); da se privremeno zadržano lice ne sme saslušavati, niti se od njega mogu tražiti obaveštenja koja se ne odnose na razloge preventivnog zadržavanja (stav 3.), a izuzetno ako razlozi hitnosti to zahtevaju preventivno zadržano lice može biti saslušano u smislu Zakonika o krivičnom postupku, uz obavezno prisustvo saslušanju advokata, da za saslušanje nije potreban pristanak iz člana 226. stav 9. Zakonika o krivičnom postupku (stav 4.); da se preventivno zadržavanje prekida i pre isteka roka od 24 časa čim prestanu razlozi za to (stav 5.), a kad je preventivno zadržano vojno lice, o tome se bez odlaganja obaveštava njegova komanda (stav 6.).

Osporenim članom 15v Zakona bila je utvrđena mogućnost da se preventivno zadržano lice, izuzetno, zadrži još 30 dana u prostorijama Posebne pritvorske jedinice, ukoliko prikupljena obaveštenja i dokazi opravdavaju pretpostavku da će lice da ometa ili spreči mere ili radnje od interesa za krivični postupak za krivična dela organizovanog kriminala koje sprovode ovlašćena službena lica Službe i da rešenje o zadržavanju donosi, na predlog ovlašćenog službenog lica Službe, specijalni javni tužilac, odnosno ovlašćeni tužilac, u roku od 12 časova od podnošenja predloga (st. 1. i 2.). Takođe, navedenim članom Zakona je bila određena forma i sadržina predloga za zadržavanje, kao i mogućnost da se zadržavanje produži 15 dana, a na osnovu novog predloga još 15 dana (stav 3.), bio je uređen postupak po predlogu za zadržavanje (stav 6.) i utvrđeno pravo preventivno zadržanog lica da izjavi žalbu protiv rešenja o zadržavanju, o kojoj je odlučivao Republički javni tužilac u roku od 72 časa (stav 7.).

Odredbama osporenog člana 15g Zakona bila je propisana mogućnost zadržavanja u prostorijama Posebne pritvorske jedinice, u trajanju od 30 dana, lica za koje postoje osnovi sumnje da je izvršilo krivično delo sa elementima organizovanog kriminala (stav 1.), rešenje je u ovom slučaju donosilo ovlašćeno službeno lice Službe (stav 2.), a ministar nadležan za unutrašnje poslove je mogao, iz naročito opravdanih razloga, da produžiti zadržavanje osumnjičenog lica za još najviše 30 dana (stav 3.).

Osporene odredbe člana 15d Zakona propisivale su: mogućnost da, ako je to neophodno za utvrđivanje kriminalne grupe, protiv lica za koje je utvrđeno da pripada takvoj grupi ili drugoj organizovanoj grupi istražni sudija Posebnog odeljenja Okružnog suda, na predlog Specijalnog tužioca, rešenjem odredi pritvor u Posebnoj pritvorskoj jedinici u trajanju od tri meseca (stav 1.); sadržinu predloga i rešenja iz stava 1, rok za donošenje rešenja, kao i sadržinu rešenja o odbijanju predloga (st. 2. do 7.); obavezu dostavljanja rešenja o određivanju pritvora istovremeno Specijalnom tužiocu i Službi (stav 6.); mogućnost da za vreme trajanja pritvora, lice kome je određen pritvor, sasluša Specijalni tužilac ili ovlašćeni tužilac, a na zahtev Specijalnog tužioca i ovlašćeno službeno lice Službe (stav 7.).

Članom 15đ osporenog Zakona bila je propisana mogućnost produžavanja pritvora od strane Vrhovnog suda za još tri meseca (stav 1.) i mogućnost izjavljivanja žalbe protiv rešenja o pritvoru koje donosi istražni sudija posebnog odeljenja Okružnog suda (stav 2.), kao i da žalba ne odlaže izvršenja rešenja (stav 3.).

Ustavni sud je, na sednici održanoj 5. juna 2003. godine, doneo Rešenje ("Službeni glasnik RS", broj 60/03) kojim je obustavljeno izvršenje pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu čl. 15v, 15g i 15d osporenog Zakona, pošto je ocenio da se primenom ovih zakonskih odredaba dovode u pitanje Ustavom garantovane slobode i prava građana, dostignuti nivo ljudskih prava i građanskih sloboda, ustavni principi i opšteprihvaćeni standardi međunarodnog prava, koji se odnose na pritvor, organe koji ga određuju, dužinu trajanja pritvora i pravo na odbranu, kao i Ustavom utvrđen položaj sudova i drugih organa u zaštiti sloboda i prava građana. Navedeno rešenje je u tom trenutku proizvelo odgovarajuće promene u pravnom sistemu, jer je sprečena dalja primena osporenih odredaba Zakona, a Narodna skupština je u vrlo kratkom roku nakon toga otklonila iz pravnog poretka odredbe Zakona koje su bile nesaglasne sa Ustavom.

Zakonom o izmenama i dopunama osporenog Zakona ("Službeni glasnik RS", broj 67/03), koji je stupio na snagu 2. jula 2003. godine, brisane su odredbe čl. 15v, 15g i 15d i člana 15đ st. 2. i 3, a na osnovu člana 69. Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 58/04), koji je stupio na snagu 5. maja 2004. godine, prestale su da važe odredbe člana 15b osporenog Zakona. Kako su u toku postupka pred Ustavnim sudom navedene odredbe prestale da važe, a prestao je da važi i Ustav od 1990. godine, u odnosu na koji je tražena ocena, stekli su se uslovi za obustavu postupka, u smislu člana 57. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, jer Ustavni sud ne može da utvrđuje nesaglasnost opšteg akta sa Ustavom koji nije na snazi.

S obzirom na to da su osporene odredbe čl. 15v, 15g i 15d Zakona stavljene van snage, prestali su razlozi za obustavu izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu tih zakonskih odredaba, pa se mera obustave ukida, saglasno odredbi člana 56. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

O navodima predlagača i inicijatora, kojima se ukazuje na potrebu preciznijeg definisanja pojedinih pojmova, potpunijeg uređivanja određenih ustavnih prava u pojedinim fazama postupka pred državnim organima određenim ovim Zakonom, neusklađenost osporenog Zakona sa Zakonikom o krivičnom postupku, tada važećom Ustavnom poveljom državne zajednice Srbija i Crna Gora i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima, Ustavni sud nije nadležan da odlučuje. Takođe, Ustavni sud, prema članu 167. Ustava, nije nadležan da ocenjuje ni ispravnost primene opštih pravnih akata pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 5. izreke.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 36. stav 1. tačka 1), člana 45. stav 1. tačka 14), člana 46. tač. 5) i 7) i člana 57. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti Zakona o suzbijanju organizovanog kriminala

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti