Odluka Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o radiodifuziji

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je predloge za utvrđivanje neustavnosti odredaba Zakona o radiodifuziji. Sud je ocenio da ovlašćenje Agencije da oduzme dozvolu za emitovanje nije cenzura, već sankcija za nepoštovanje zakona, što je u skladu sa Ustavom i EKLjP.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IU-166/2006
15.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1 Odbija se predlog za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 17. stav 1. i člana 63. Zakona o radiodifuziji („Službeni glasnik RS“, br. 42/02, 97/04, 76/05 i 79/05).

2. Odbija se predlog za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda odredaba člana 32. stav 2, člana 53. tač. 4) i 5), člana 54. i člana 57. stav 1. Zakona o radiodifuziji ("Službeni glasnik RS", br. 42/02, 97/04, 76/05, 79/05 i 62/06). 3. Odbacuju se zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnih akata ili radnji donetih ili izvršenih na osnovu odredaba Zakona iz tač. 1. i 2.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podnet je predlog za ocenu ustavnosti odredaba člana 17. stav 1. i člana 63. Zakona o radiodifuziji („Službeni glasnik RS“, br. 42/02, 97/04, 76/05 i 79/05). Uz predlog je podnet i zahtev da Ustavni sud, do donošenja konačne odluke, "naloži obustavu izvršenja osporenih odredaba Zakona". Sa ovim predmetom, na osnovu ranije važećeg Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 9/95), spojen je predlog za ocenu saglasnosti sa Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda odredaba člana 32. stav 2, člana 53. tač. 4) i 5), člana 54. i člana 57. stav 1. Zakona o radiodifuziji ("Službeni glasnik RS", br. 42/02, 97/04, 76/05, 79/05 i 62/06). Predlagač je tražio da Ustavni sud, do donošenja konačne odluke, obustavi izvršenje rešenja Saveta RRA broj 609/06 od 07. 08. 2006. godine, jer će prekidom rada, budući da mu nije izdata dozvola, te da mu je odbijen prigovor, predlagač pretrpeti veliku i nenadoknadivu štetu.

Ustavni sud je predloge, na osnovu odredbe člana 82. stav 1. tačka 10. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Zaključkom od 9. jula 2009. godine, dostavio na odgovor Narodnoj skupštini.

Zakonodavni odbor Narodne skupštine dostavio je odgovor povodom predloga za ocenu ustavnosti odredaba člana 17. stav 1. i člana 63. Zakona o radiodifuziji.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je Ustav Republike Srbije od 1990. godine, na osnovu koga je osporeni Zakon donet i u odnosu na koji je predlozima pokrenut postupak ocene ustavnosti, prestao da važi danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije od 2006. godine. Ocena ustavnosti osporenih odredaba Zakona, na osnovu odredaba člana 167. Ustava, izvršena je u odnosu na Ustav koji je na snazi, a postupak je, saglasno odredbi člana 112. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), nastavljen u skladu sa tim zakonom.

Ustavom Republike Srbije je utvrđeno: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, kao i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. st. 1. i 3.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (član 20. stav 1.); da su svi pred Ustavom i zakonom jednaki i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacinalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. i 3.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (član 46. stav 1.); da merama u obrazovanju, kulturi i javnom obaveštavanju, Republika Srbija podstiče razumevanje, uvažavanje i poštovanje razlika koje postoje zbog posebnog etničkog, kulturnog, jezičkog ili verskog identiteta njenih građana (član 48.); da je svako slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja i da se televizijske i radio stanice osnivaju u skladu sa zakonom, da u Republici Srbiji nema cenzure i da samo nadležan sud pod uslovima propisanim tom odredbom Ustava može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja (član 50. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i da su sredstva javnog obaveštavanja dužna da to pravo poštuju (član 51. stav 1.); da u oblasti obrazovanja, kulture i informisanja Srbija podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet (član 81.); da Republika Srbija, pored ostalog, uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, postupak pred sudovima i drugim državnim organima, odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata; jedinstveno tržište, pravni položaj privrednih subjekata; sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti, sistem u oblasti javnog informisanja, sistem javnih službi i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju u skladu s Ustavom (član 97. tač. 2, 6, 10. i 17.); da se javna ovlašćenja mogu zakonom poveriti i posebnim organima preko kojih se ostvaruje regulatorna funkcija u pojedinim oblastima ili delatnostima (član 137. stav 3.); da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemečene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu (član 170.); da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (član 198. stav 2.).

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG-Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05) propisano je: da svako ima pravo na slobodu izražavanja, da ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice i da ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća (član 10. stav 1.); da svako kome su povređena prava i slobode predviđene u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu (član 13.); da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status (član 14.); da se ništa u ovoj konvenciji ne može tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom ( član 17.).

Odredbe člana 17. stav 1. i člana 63. Zakona o radiodifuziji osporavaju se u odnosu na član 46. Ustava od 1990. godine, koji po sadržini odgovara odredbama člana 50. Ustava od 2006. godine. Po shvatanju predlagača, ovim odredbama Zakona kojima je predviđeno ovlašćenje Saveta Agencije da, kao meru za povredu obaveza emitera, oduzme dozvolu za emitovanje programa povređeno je Ustavom zajemčeno pravo na slobodu medija, koje se, kako navodi predlagač, može ograničiti samo kad se odlukom suda utvrdi postojanje Ustavom predviđenih razloga za takvo ograničenje. Budući da odluke Agencije nemaju svojstvo sudske odluke, to osporene odredbe Zakona o radiodifuziji nisu u saglasnosti s Ustavom. U odgovoru Zakonodavnog odbora se navodi da član 46. ranije važećeg Ustava, kao i član 50. Ustava koji je na snazi, te odredbe člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, predviđaju pravo države da mogućnost emitovanja radio i televizijskog programa, s obzirom na ograničenost frekvencija kao prirodnog resursa, podvrgne režimu dozvole. Dalje se navodi da je Zakonom o radiodifuziji formirano nezavisno regulatorno telo u oblasti radiodifuzije, koje na osnovu unapred utvrđenih kriterijuma vrši raspodelu dozvola za emitovanje programa koje, pod uslovima propisanim Zakonom, mogu biti oduzete ako emiter prestane da ispunjava uslove na osnovu kojih mu je dozvola dodeljena. Stoga institut oduzimanja dozvole nema karakter cenzure, već je u pitanju ispunjavanje obaveza na osnovu kojih je jedan prirodni resurs dodeljen na upotrebu.

Osporenom odredbom člana 17. stav 1. Zakona propisano je da Agencija može izreći emiteru opomenu, upozorenje, kao i da mu u skladu sa odredbama ovog zakona može privremeno ili trajno oduzeti dozvolu za emitovanje programa, a osporenim članom 63. propisano je da emiteru koji i pored izrečenog upozorenja u smislu člana 18. ovog zakona nastavi da ne izvršava odredbe ovog zakona ili propise donete na osnovu njega ili ne poštuje uslove predviđene dozvolom za emitovanje programa, ili koji ne postupi po merama za otklanjanje učinjenih povreda koje je Savet utvrdio u izrečenom upozorenju, Savet izriče privremeno oduzimanje dozvole za emitovanje programa u trajanju od 30 dana, a da meru trajnog oduzimanja dozvole Savet Agencije izriče emiteru koji ne izvršava svoje obaveze, a kome je prethodno najmanje tri puta bila izrečena mera privremenog oduzimanja dozvole za emitovanje programa. Ocenjujući osnovanost navoda predlagača da se osporenim odredbama člana 17. stav 1. i člana 63. Zakona ograničava Ustavom zajemčena sloboda medija, te mimo odluke suda uvodi cenzura, Ustavni sud je utvrdio da su Zakonom o radiodifuziji utvrđena načela regulisanja odnosa u oblasti radiodifuzije (član 3.), uređeni su uslovi i način obavljanja radiodifuzne delatnosti i, u okviru toga, uslovi i postupak za izdavanje i oduzimanje dozvola za emitovanje radio televizijskog programa. Zakonom je osnovana i Republička radiodifuzna agencija kao nezavisno regulatorno telo koje: vrši kontrolu rada emitera u pogledu dosledne primene i afirmisanja načela na kojima se zasniva regulisanje odnosa u oblasti radiodifuzije, kao i u izvršavanju drugih obaveza koje po odredbama ovog zakona imaju emiteri (član 10.), izdaje dozvole za emitovanje programa po postupku i prema kriterijumima utvrđenim ovim zakonom (član 11.), radi sprovođenja radiodifuzne politike donosi preporuke, uputstva, obavezujuća i opšteobavezujuća uputstva za emitere (član 12.), vrši kao povereni posao nadzor nad radom emitera (član 13.), te izriče zakonom predviđene mere za povrede obaveza emitera (čl. 17, 18. i 63.). Polazeći od toga da se saglasno odredbi člana 50. stav 2. Ustava televizijske i radio stanice osnivaju u skladu sa zakonom, da Republika uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata, pravni položaj privrednih subjekata i sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti i sistem u oblasti javnog informisanja (član 97. tač. 2, 6. i 10.), kao i da je članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđeno da slobode utvrđene tim članom Konvencije ne sprečavaju države da preduzeća u domenu radio-difuzije, filma ili televizije podvrgnu režimu dozvola, Ustavni sud je ocenio, da je zakonodavac propisujući osporenim odredbama Zakona ovlašćenje posebnog regulatornog organa da u postupku kontrole nad sprovođenjem Zakona (član 10.) i nadzora nad radom emitera (član 13.) izriče mere propisane zakonom, pa i meru privremenog, odnosno trajnog oduzimanja dozvole, uredio odnose u okviru Ustavom utvrđenog ovlašćenja. Po shvatanju Suda, osporene odredbe Zakona nemaju značenje ograničenja Ustavom zajemčene slobode medija, odnosno sprečavanja širenja informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja, već određivanja odgovarajućih sankcija za povredu zakonom propisanih obaveza emitera da delatnost obavljaju saglasno uslovima predviđenim dozvolom za emitovanje programa, kao i onim odredbama Zakona i opštih akata RRA donetim na osnovu ovlašćenja utvrđenih zakonom, kojima su saglasno Ustavu i međunarodnim konvencijama i standardima uređene odgovarajuće obaveze emitera u emitovanju radio i televizijskog programa. Ocenjujući ustavnost osporenih odredaba Zakona Ustavni sud je imao u vidu i da je protiv akata Saveta o oduzimanju dozvole Zakonom predviđeno pravo emitera na podnošenje tužbe u upravnom sporu (član 37.), kao i da se protiv pojedinačnih akata organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, pa i sloboda medija zajemčena članom 50. Ustava, može ostvariti zaštita izjavljivanjem ustavne žalbe, na osnovu člana 170. Ustava.

Odredba člana 32. stav 2. Zakona o radiodifuziji osporava se u delu (druga rečenica) kojim je propisano da opšte akte i odluke kojima se odlučuje o pravima emitera Savet donosi većinom glasova ukupnog broja članova Saveta. Iz navedene, kao i odredaba člana 53. tač. 4) i 5) koje su takođe predlogom osporene, po mišljenju predlagača, proizlazi da Savet u postupku donošenja odluka o izdavanju dozvola za emitovanje programa, umesto pravilnog i potpunog utvrđivanja svih činjenica i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja u upravnom postupku odluke donosi „prostim glasanjem“, te da iz ovakvog zakonskog određivanja načina donošenja odluka o pravima emitera proizlazi da su odluke Saveta „rezultat pukog glasanja“ za jednog od više kandidata koji ispunjavaju propisane minimalne uslove.

U vezi sa navodima predlagača kojima se osporava ustavnost odredbe člana 32. stav 2. Zakona, Ustavni sud je ocenio da je zakonodavac, saglasno odredbama čl. 97. i 137. Ustava, ovlašćen da zakonom osniva posebne organe preko kojih se ostvaruje regulatorna funkcija u pojedinim oblastima ili delatnostima, te da im poveri vršenje određenih javnih ovlašćenja, da u okviru uređivanja ovih odnosa zakonom odredi sastav i nadležnost njihovih organa, kao i način donošenja odluka u obavljanju poslova radi kojih su osnovani. Polazeći od toga da je Savet Agencije koji donosi odluke o pitanjima iz nadležnosti Agencije obrazovan kao kolegijalan organ (koji ima devet članova), određivanje potrebne većine glasova za donošenje svih ili pojedinih odluka iz nadležnosti Agencije, po oceni Suda, u okviru je Ustavom utvrđenog ovlašćenja zakonodavca da uređuje osnivanje i način rada posebnih organa kojima se zakonom poverava vršenje javnih ovlašćenja. Da li će Savet Agencije kao kolegijalni organ odluke iz svoje nadležnosti donositi prostom ili kvalifikovanom većinom, odnosno konsenzusom, po oceni Suda, stvar je celishodnosti zakonskog rešenja za čiju ocenu Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 167. Ustava nije nadležan. Stoga odredba člana 32. stav 2. Zakona o radiodifuziji u delu u kome je propisano da Savet odlučuje o pravima emitera većinom glasova članova Saveta, po oceni Suda, nije nesaglasna s Ustavom.

Odredba člana 53. tačka 4) Zakona kojom je propisano da je Agencija dužna da utvrdi i objavi nediskriminatorske, objektivne i merljive kriterijume odlučivanja, koji odgovaraju aktivnostima za čije se obavljanje izdaje dozvola, osporava se i navodom da je zakonodavac „obavezao“ Agenciju da objavi ove kriterijume tek u toku postupanja po već podnetim prijavama, što je, kako navodi predlagač, neustavno. Utvrđivanje i objavljivanje kriterijuma za ocenjivanje podnetih prijava za dobijanje dozvola nakon isteka roka za njihovo podnošenje, predstavlja, kako navodi predlagač, i kršenje međunarodno prihvaćenih standarda kojima se regulišu javni konkursi i kršenje osnovnih ljudskih prava, koja prava podrazumevaju pravo kandidata da u određenom postupku javnog konkursa bude blagovremeno upoznat sa svim uslovima i kriterijumima koji su odlučujući da se o njegovoj prijavi odluči. Odredba člana 53. tačka 5) Zakona u delovima kojima utvrđuje da Agencija donosi odluku u skladu sa utvrđenim kriterijumima, te da će prednost dati onome koji na osnovu podnete dokumentacije pruža veću garanciju da će doprinositi većem kvalitetu i većoj raznovrsnosti programa, odnosno programskih sadržaja na određenom području na kome program treba da bude emitovan, kao i da će uzeti u obzir i doprinos tog podnosioca prijave ostvarenju načela uređenja odnosa u oblasti radiodifuzije utvrđenih članom 3. ovog zakona u prethodnom periodu emitovanja, po mišljenju predlagača, nije u saglasnosti s Ustavom jer propisuje „krajnje nemerljiv, pa dakle i neproverljiv kriterijum, podložan potpuno subjektivnoj oceni članova Saveta“. Predlagač nije naveo odredbe Ustava sa kojima osporene odredbe Zakona ne bi bile u saglasnosti, a smatra da se osporenim odredbama člana 53. tač. 4) i 5) Zakona iz navedenih razloga „grubo povređuju“ osnovna ljudska prava garantovana čl. 14. i 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. U vezi sa ovim navodima predlagača, Ustavni sud je utvrdio da je Zakonom predviđeno da se dozvola za emitovanje programa izdaje na osnovu javnog konkursa (član 49. stav 1.), utvrđena je sadržina oglasa kojim se raspisuje javni konkurs za izdavanje dozvola (član 50.), određena dokumentacija koju je podnosilac obavezan da dostavi uz prijavu (član 52.) i pravna sredstva podnosioca prijave protiv odluke Saveta, kojom je odbijena prijava (član 54.), a da je odredbama člana 53. čije su tač. 4) i 5) osporene uređeno postupanje Agencije po podnetim prijavama na konkurs. Polazeći od toga da je Zakonom o radiodifuziji, na osnovu ustavnog ovlašćenja zakonodavca da uređuje osnivanje televizijskih i radio-stanica, zbog ograničenosti radiofrekvencijskog spektra, predviđen sistem obavljanja ove delatnosti na osnovu dozvola koje daje Republička radiodifuzna agencija, po sprovedenom konkursu, pod uslovima i na način propisan Zakonom, Ustavni sud je ocenio da je osporenim odredbama uređena sadržina zakonom utvrđenog javnog ovlašćenja Agencije da daje dozvole za emitovanje programa (član 8. stav 1. tačka 3)), tako što je propisana obaveza Agencije da (pre odlučivanja) utvrdi i objavi nediskriminatorske, objektivne i merljive kriterijume odlučivanja (član 53. tačka 4)), te da pod jednakim uslovima prednost da učesnicima konkursa saglasno kriterijumima određenim osporenom odredbom člana 53. tačka 5)). Budući da su osporenim i drugim odredbama Zakona uređeni uslovi i postupak izdavanja dozvole za emitovanje programa, na osnovu ovlašćenja sadržanog u odredbama člana 50. stav 2, člana 97. tač. 6. i 10. i člana 137. stav 3. Ustava, kao i odredbama člana 10. Evropske konvencije, te da osporene odredbe člana 53. tač. 4) i 5) Zakona, po shvatanju Suda, ne sadrže osnov za postupanje Agencije na način kojim bi učesnici konkursa bili diskriminisani po bilo kom osnovu koji uživa zaštitu saglasno čl. 14. i 17. Konvencije, Ustavni sud je ocenio da osporene odredbe Zakona nisu u suprotnosti sa Ustavom i navedenim članovima Evropske konvencije. Navodi predlagača da je Agencija utvrdila kriterijume nakon raspisanog javnog konkursa (član 53. tačka 4)), te da su predviđeni kriterijumi „krajnje nemerljivi, pa dakle i neproverljivi, podložni subjektivnoj oceni članova Saveta“ (član 53. tačka 5)), po shvatanju Suda, odnose se na pitanje primene i celishodnosti osporenih odredaba Zakona, za čiju ocenu Ustavni sud, saglasno članu 167. Ustava, nije nadležan. Takođe, po shvatanju Suda, iako Zakon nije izričito utvrdio obavezu Agencije da nediskriminatorske, objektivne i merljive kriterijume odlučivanja objavi istovremeno sa raspisanim konkursom, utvrđivanjem obaveze Agencije da pre odlučivanja o dodeli dozvole utvrdi i objavi odgovarajuće kriterijume saglasno kojima je donela odluku (član 53. tačka 4.)), te određivanjem kriterijuma prednosti koje je Agencija dužna da utvrdi na osnovu podnete dokumentacije (član 53. tačka 5)), obezbeđuje se da učesnici konkursa koji nisu dobili dozvolu, a ispunjavali su uslove propisane zakonom, mogu u postupku pred Agencijom, odnosno pred nadležnim sudom, da ostvare odgovarajuću zaštitu prava. Naime, protiv konačnog akta Agencije o dodeli dozvole, saglasno Zakonu, može se voditi upravni spor u kome se upravni akt, pored ostalog, može pobijati i ako je u aktu koji je donet po slobodnoj oceni, organ prekoračio granice zakonskog ovlašćenja ili ako takav akt nije donet u skladu sa ciljem u kojem je ovlašćenje dato.

Osporenim članom 54. Zakona, kojim je propisana mogućnost podnošenja prigovora protiv odluke Saveta Agencije, te da o prigovoru odlučuje Savet, po mišljenju predlagača, isključuje se dvostepenost u odlučivanju, jer isti organ odlučuje o pravima i pravnim interesima građana. Stoga ovakvo zakonsko rešenje, kako navodi predlagač, predstavlja „kršenje“ ljudskih prava i sloboda garantovanih odredbama čl. 13. i 47. Evropske konvencije, koje garantuju pravo svakome na delotvoran pravni lek, jer se tužba u upravnom sporu, koja se može podneti protiv konačne odluke Saveta, po mišljenju predlagača, ne može smatrati delotvornim pravnim lekom budući da nema suspenzivno dejstvo u odnosu na odluku po prigovoru koja je po samom zakonu izvršna i što se tužbom u upravnom sporu ocenjuje samo zakonitost upravnog akta. Polazeći od toga da Ustav jemči da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.), te da utvrđuje da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu (član 198), kao i da navedenim i drugim odredbama Ustava nije utvrđeno da pravo na žalbu, odnosno drugo pravno sredstvo uključuje njihovo suspenzivno dejstvo, a imajući u vidu da je Zakonom (član 37.) predviđeno da se protiv odluka Agencije može voditi upravni spor, Ustavni sud je ocenio da osporeni član Zakona nije nesaglasan s Ustavom. Takođe, imajući u vidu da se u upravnom sporu upravni akt može pobijati, pored ostalog, i ako je u aktu koji je donet po slobodnoj oceni, organ prekoračio granice zakonskog ovlašćenja ili ako takav akt nije donet u skladu sa ciljem u kojem je ovlašćenje dato, Ustavni sud je ocenio da osporena odredba Zakona nije u suprotnosti ni sa odredbama člana 13. Evropske konvencije.

Osporavajući odredbu člana 57. stav 1. Zakona, kojom je propisano da se licu kome nije izdata dozvola za emitovanje programa uplaćeni depozit vraća u roku od sedam dana od dana donošenja odluke po raspisanom konkursu, predlagač nije naveo odredbe Ustava sa kojima osporena odredba Zakona, po njegovom mišljenju, nije u saglasnosti. Razloge za „neustavnost“ osporene odredbe Zakona predlagač nalazi u oceni da se osporenim zakonskim rešenjem „prejudicira“ odluka po prigovoru, jer je propisani rok za vraćanje depozita kraći od roka predviđenog za donošenje odluke po prigovoru. Po shvatanju Suda, osporenom odredbom Zakona uređen je postupak izdavanja dozvola za emitovanje radio televizijskog programa, te s tim u vezi prava i obaveze učesnika konkursa za dobijanje dozvole, što se, saglasno Ustavu, uređuje zakonom. Da li će se za učešće na konkursu za dobijanje dozvole zakonom propisati obaveza plaćanja depozita, te u kom roku je Agencija dužna da vrati uplaćeni depozit učesnicima konkursa, po shvatanju Suda, stvar je celishodnosti, za čiju ocenu, Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 167. Ustava, nije nadležan. Stoga je Sud, imajući u vidu da se osporena odredba Zakona odnosi na sve emitere koji se nađu u Zakonom propisanoj istoj pravnoj situaciji, ocenio da osporena odredba Zakona nije nesaglasna s Ustavom.

Budući da je doneo konačnu odluku, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata ili radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona.

Na osnovu izloženog i člana 45. tačka 14) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o radiodifuziji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti