Ustavnost obaveze plaćanja sudske takse na odgovor na tužbu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je predlog za utvrđivanje neustavnosti odredaba Zakona o sudskim taksama koje propisuju plaćanje takse na odgovor na tužbu. Sud je zaključio da ova obaveza ne narušava pravo na pravično suđenje niti predstavlja diskriminaciju, jer ne ograničava pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IU-182/2005
10.09.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. septembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se predlog za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 3. tačka 1) Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05 i 116/08) i Tarifnog broja 1. stav (3) Taksene tarife koja je sastavni deo Zakona.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podnet je predlog za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05 i 116/08) navedenih u izreci, u odnosu na odredbu člana 21. stav 2. Ustava Republike Srbije kojom je zajemčeno svakome pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i odredbu člana 32. stav 1. Ustava kojom je zajemčeno pravo na pravično suđenje. Predlagač je od Ustavnog suda tražio i ocenu saglasnosti osporenih odredaba Zakona sa odredbama člana 7. Opšte deklaracije o ljudskim pravima, člana 2. stav 1. i člana 14. stav 1. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i člana 14. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, budući da su iste vrednosti zaštićene i ovim potvrđenim međunarodnim ugovorima, a koji se, kako navodi, saglasno članu 18. Ustava neposredno primenjuju.

U predlogu se navodi da je odredbama člana 282. stav 1. i člana 338. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisana obaveza tuženog da u roku od 30 dana od prijema tužbe podnese sudu odgovor na tužbu i da, ako tuženi u ostavljenom roku ne podnese odgovor na tužbu, sud može doneti presudu zbog propuštanja kojom se, pod uslovom da su ispunjene određene pretpostavke, usvaja tužbeni zahtev. Po mišljenju predlagača, propisivanje obaveze plaćanja sudske takse za stranku koja je pasivni subjekat postupka i nije svojim procesnim radnjama prouzrokovala nastanak sudskih troškova, ima za posledicu da se "prisilno izlaže izdacima prema državi". U prilog tome, predlagač ističe da obaveza davanja odgovora na tužbu nema za cilj samo zaštitu prava tuženog, nego prvenstveno lakši i brži rad suda, što, po mišljenju predlagača, ujedno znači i zaštitu pretpostavljenog interesa tužioca da se spor što pre okonča. Naime, prema navodima predlagača, ukoliko u okviru načela procesne ekonomije i postoje razlozi da se tuženi obaveže na davanje odgovora na tužbu, obaveza plaćanja takse na takvu iznuđenu radnju ne može biti u skladu sa načelom pravičnog suđenja iz člana 32. stav 1. Ustava. Predlagač posebno navodi da osporene zakonske odredbe otvaraju mogućnosti za procesne zloupotrebe tužioca sa teško otklonjivim štetnim posledicama za tuženog, tako da ne omogućavaju ostvarenje prava na jednaku zaštitu pred zakonom i dovode do diskriminacije građana po osnovu materijalnog položaja.

Članom 112. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da će se postupci pred Ustavnim sudom započeti pre dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona.

Osporenom odredbom člana 3. tačka 1) Zakona o sudskim taksama propisano je da obaveza plaćanja sudske takse nastaje za podneske (tužbe, odgovore na tužbe, žalbe i druga pravna sredstva) - kada se predaju sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, ako njen iznos zavisi od vrednosti predmeta spora, a za podneske predate na zapisnik - kada je zapisnik sastavljen. Osporenim tarifnim brojem 1. stav (3) Taksene tarife, koja je sastavni deo Zakona, propisano je da se za predlog da se odredi izvršenje ili obezbeđenje, za prigovor protiv platnog naloga, za prigovor protiv rešenja o izvršenju, za predlog za povraćaj u pređašnje stanje, za predlog za obezbeđenje dokaza, za odgovor na tužbu i za odgovor na žalbu ili reviziju, plaća polovina takse iz stava (1) ovog tarifnog broja, a u postupku pred trgovinskim sudom plaća se polovina takse iz stava (2) ovog tarifnog broja.

Odredbom člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da Ustavni sud odlučuje o saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima.

U drugim odredbama koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, Ustav utvrđuje: da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, a zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 2.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se sredstva iz kojih se finansiraju nadležnosti Republike Srbije, autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave obezbeđuju iz poreza i drugih prihoda utvrđenih zakonom, a obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina je opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika (član 91.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, poreski sistem i finansiranje ostvarivanja prava i dužnosti Republike Srbije utvrđenih Ustavom i zakonom (član 97. tač. 6. i 15.).

Pravo na jednakost pred zakonom i sudom i pravo na pravično suđenje, kao i načelo zabrane diskriminacije po bilo kom osnovu u pogledu uživanja osnovnih ljudskih prava i sloboda garantovani su i odredbama potvrđenih međunarodnih ugovora, i to: članom 7. Opšte deklaracije o ljudskim pravima ("Službeni list FNRJ", broj 0/48), članom 2. stav 1. i članom 14. stav 1. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima ("Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", broj 4/01) i članom 14. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ("Službeni list SCG - Međunarodni ugovori", br. 9/03 i 5/05). Sadržina navedenih prava istovetna je sadržini ustavnih prava i ustavnih načela, zajemčenih odredbama čl. 21, 32. i 36. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je odredbama člana 91. Ustava konstituisano ovlašćenje za zakonodavca da, pored uređivanja poreskog sistema, može uvoditi i druge fiskalne dažbine koje su zasnovane na ekonomskoj moći obveznika, u cilju obezbeđivanja sredstava iz kojih se finansiraju nadležnosti Republike. Prema oceni Suda, navedeno ovlašćenje obuhvata mogućnost uređivanja fiskalnih dažbina u celini (tj. u svim elementima), kao izraz vođenja određene zakonodavne politike u fiskalnoj sferi. To, drugim rečima, znači da je zakonodavac autonoman prilikom uređivanja pitanja kao što su: vrste i naziv fiskalne dažbine, određivanje obveznika, osnovice, visine, olakšica, oslobođenja, momenta nastanka obaveze, rokova plaćanja, sankcija za neizvršavanje obaveze i dr.

Zakonom o sudskim taksama u članu 1. propisano je da se sudske takse plaćaju u postupku pred sudovima po odredbama tog zakona i Taksene tarife koja čini njegov sastavni deo. Osporenom odredbom člana 3. tačka 1. ovog zakona propisano je da taksena obaveza nastaje za podneske, podrazumevajući pod njima i odgovore na tužbe, žalbe i druga pravna sredstva, momentom njihove predaje sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse ako njen iznos zavisi od vrednosti predmeta spora. U tom smislu i osporenim tarifnim brojem 1. stav (3) Taksene tarife određeno je da se za odgovor na tužbu, kao i za odgovor na žalbu ili reviziju plaća polovina takse predviđene odredbama stava (1), odnosno stava (2) ovog člana.

Polazeći od navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da sudska taksa, kao vrsta fiskalne dažbine, predstavlja naknadu za radnje suda u određenom sudskom postupku i pravilo je da je vrednost predmeta spora kriterijum za određivanje njene visine. Svrha sudskih taksa je da rad sudova finansiraju i učesnici sudskog postupka, kako troškove ne bi snosili isključivo poreski obveznici od kojih mnogi nikada ni ne zatraže bilo koju radnju suda. Ustavni sud je, takođe, imao u vidu da sudske takse ne predstavljaju ekonomske kategorije koje se formiraju na bazi tržišnih odnosa ponude i tražnje. Stoga Ustavni sud smatra da se propisivanje taksene obaveze za podneske kao što su odgovor na tužbu, odnosno na izjavljena pravna sredstva, ne može dovesti u pitanje u odnosu na princip zabrane diskriminacije po bilo kom osnovu garantovan Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Takođe, Sud je ocenio da se osporenim odredbama Zakona ne povređuje ni odredba člana 32. stav 1. Ustava kojom se utvrđuje pravo na pravično suđenje, kao ni odgovarajuće odredbe potvrđenih međunarodnih ugovora kojima se garantuje ovo pravo. Ovo iz razloga što je cilj jemstva prava na pravično suđenje da se građanima garantuje da o njihovim pravima i obavezama odlučuju zakonom ustanovljeni sudovi, da sud koji vodi postupak i odlučuje bude nezavisan i nepristrasan, da se o pravima i obavezama koji su predmet sudskog postupka raspravi i odluči u razumnom roku, a na osnovu javnog raspravljanja o spornoj pravnoj stvari, kao i da celokupan postupak pred sudom i odlučivanje suda bude pravično, što znači u skladu sa odredbama važećih procesnih i materijalnih propisa. Iz navedenog sledi da se propisivanje obaveze plaćanja sudske takse za pojedine podneske, a povodom kojih slede određene radnje suda, što prouzrokuje i odgovarajuće troškove suda, ne može dovesti u vezu sa sadržinom i ciljem jemstva prava na pravično suđenje utvrđenog Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima.

Međutim, Ustavni sud je razmatrao i navode koji se odnose na to da se osporenom odredbom Zakona ograničava pravo građana na pristup sudu, a koji su obrazloženi time da osporena odredba Zakona može da ima za posledicu da pojedini građani, zbog nemogućnosti da plate sudsku taksu za odgovor na tužbu, budu onemogućeni da u pokrenutom postupku zaštite svoja prava, jer nedostavljanje odgovora na tužbu može imati za procesnu posledicu donošenje presude zbog propuštanja na štetu tog građanina. Ustavni sud je ocenio da izneti navodi nisu osnovani. Ovo stoga što se, saglasno odredbama Zakona o parničnom postupku, dostavljanje odgovora na tužbu bez plaćene sudske takse za ovaj podnesak ne upodobljava procesnoj situaciji kada odgovor na tužbu nije ni dostavljen, odnosno sud će postupati po dostavljenom odgovoru na tužbu, bez obzira da li je na njega plaćena sudska taksa. Iz navedenog sledi da se ne mogu prihvatiti navodi predlagača o ograničenju prava na pristup sudu. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je odredbama čl. 9. do 20. i člana 38. Zakona o sudskim taksama propisano u kojim slučajevima, pod kojim uslovima i kom postupku svaki takseni obveznik, upravo zbog svog slabog imovnog stanja, može biti oslobođen od plaćanja sudske takse ili mu može biti omogućeno da je plati u više rata. Konačno, odredbama Zakona o parničnom postupku propisano je, kao pravilo, da stranka koja ne uspe u sporu stranci koja je u sporu uspela nadoknađuje troškove parničnog postupka, što znači da ako tužbeni zahtev tužioca bude pravosnažno odbijen, on će imati obavezu da tuženom nadoknadi troškove postupka, a koji obuhvataju i plaćene sudske takse.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporena odredba Zakona nije nesaglasna Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima garantovanom pravu na pravično suđenje, niti se njome po bilo kom osnovu, pa ni po osnovu imovnog stanja pravi razlika među taksenim obveznicima, s obzirom na to da su istim zakonom propisani zaštitni mehanizmi kojima se pristup sudu obezbeđuje i građanima koji su slabog imovnog stanja. Polazeći od istih razloga, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova ni za tvrdnju da je osporena odredba Zakona nesaglasna zajemčenom pravu na jednaku sudsku zaštitu.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova da utvrdi nesaglasnost osporenih odredaba Zakona o sudskim taksama sa Ustavom Republike Srbije i potvrđenim međunarodnim ugovorima, te je podneti predlog odbio.

Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 14) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ustavnost obaveze plaćanja sudske takse na odgovor na tužbu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti