Rešenje Ustavnog suda o inicijativi za ocenu ustavnosti Zakona o prekršajima

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba starog Zakona o prekršajima koje su omogućavale prekršajnim organima izricanje kazne zatvora. Sud je obrazložio da je Ustavni zakon odložio primenu ustavnih normi do uspostavljanja novog zakonodavnog okvira, koji je u međuvremenu stupio na snagu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IU-19/2007
17.06.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 28, 30, 31, 32. i 35, člana 39. stav 2. tač. 1) i 3), člana 53. stav 4, člana 62. st. 2. i 3, člana 239. stav 2, člana 303v stav 3, člana 303g stav 8. i člana 308a Zakona o prekršajima ("Službeni glasnik SRS", broj 44/89 i "Službeni glasnik RS", br. 21/90, 11/92, 6/93, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98, 62/01, 65/01 i 55/04).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 28, 30, 31, 32. i 35, člana 39. stav 2. tač. 1. i 3, člana 53. stav 4, člana 62. st. 2. i 3, člana 239. stav 2, člana 303v stav 3, člana 303g stav 8. i člana 308a Zakona o prekršajima ("Službeni glasnik SRS", broj 44/89, "Službeni glasnik RS", br. 21/90, 11/92, 6/93, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98, 62/01, 65/01 i 55/04). Inicijativom je tražena ocena ustavnosti u odnosu na član 18. i član 27. stav 4. Ustava, kao i ocena saglasnosti sa članom 5. stav 1. tačka a) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Inicijator smatra da je osporenim odredbama Zakona o prekršajima "omogućeno i dalje izricanje kazne zatvora od strane organa za prekršaje, te direktna zamena neplaćene novčane kazne u kaznu zatvora, i to ne samo novčanih kazni koje izriču organi za prekršaje, već zamena novčane kazne organa uprave ovlašćenih za vođenje prekršajnih postupaka koji obavljaju organi za prekršaje". Smatra i da je "pravno (je) neosnovano pozivanje na članove 12. i 15. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, u smislu da se Zakon može primenjivati do 31.12.2008. godine ili drugog roka, u delu u kojem zadire u Ustavom garantovane ljudske slobode i prava". Ovo iz razloga što nalazi da" Zakon može ostati na snazi i primenjivati se (samo), u delu u kojem određuje organizaciju vlasti, pravila postupka i slično, ali ne i u delu u kojem je u koliziji sa izričitim ustavnim garancijama ljudskih sloboda i prava". Navodi i član 194. Ustava, ukazujući da je "i prilikom primene prava jasna hijerahija opštih pravnih akata".

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio :

Osporene odredbe čl. 28, 30, 31, 32. i 35, člana 39. stav 2. tač. 1) i 3) bile su sistematizovane u Glavi III Zakona "Kazne za prekršaj" (čl. 28. do 40.) i odnosile su se na: vrste kazne (član 28.); zakonitost pri izricanju kazne (član 30.); kaznu zatvora (čl. 31. i 32.); zamenu novčane kazne (član 35.); pravila izricanja jedinstvene kazne kod sticanja prekršaja (član 39. stav 2. tač. 1) i 3)). Osporene odredbe člana 53. stav 4. i člana 62. st. 2. i 3. Zakona bile su sistematizovane u Glavi VI "Opšta pravila o vaspitnim merama i kažnjavanju maloletnika" (čl. 51. do 64.) i odnosile su se na: prekršajne sankcije prema maloletnicima prema kojima samo organ za prekršaje može maloletniku izreći vaspitnu meru, kaznu zatvora i zaštitnu meru (član 53. stav 4.); na kažnjavanje starijih maloletnika, odnosno na to kada se kazna zatvora može izreći prema starijem maloletniku i koliko može biti njeno trajanje (član 62. st. 2. i 3.). Osporena odredba člana 239. stav 2. Zakona bila je sistematizovana u Glavi XXIX "Rešenje o prekršaju" (čl. 232. do 244.) i odnosila se na izreku rešenja o prekršaju kojom se okrivljeni oglašava odgovornim za prekršaj i naznačenje načina zamene novčane kazne u slučaju da okrivljeni kaznu ne plati. Osporene odredbe člana 303v stav 3. člana 303g stav 8. Zakona bile su sistematizovane u Glavi XXXII "Prekršajni postupak koji vode organi državne uprave" (čl. 303a do 303g) i odnosile su se na redovan postupak prema kome su se na izvršenje novčane kazne primenjivale odredbe tog zakona o zameni novčane kazne kaznom zatvora (član 303v stav 3.) i naplatu novčane kazne na licu mesta prema kojoj su se na izvršenje novčane kazne primenjivale odredbe ovog zakona o zameni novčane kazne kaznom zatvora (član 303g stav 8.). Osporena odredba člana 308a Zakona bila je sistematizovana u Glavi XXXIII "Izvršenje odluke" (čl. 304. do 309.) i odnosila se na pravila o uslovnom otpustu, odnosno na to ko i kada može da podnese molbu za uslovni otpust, kome se podnosi molba i kako organ postupa po podnetoj molbi (član 308a).

Osporeni Zakon o prekršajima ("Službeni glasnik SRS", broj 44/89) donet je u vreme važenja Ustava Socijalističke Republike Srbije i njim su bili uređeni uslovi prekršajne odgovornosti, uslovi za propisivanje i primenu prekršajnih sankcija, sistem sankcija, prekršajni postupak, postupak izvršenja rešenja o prekršaju i organizacija i rad organa za prekršaje. Izmene i dopune Zakona objavljene su u "Službenom glasniku RS", br. 21/90, 11/92, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 36/98, 65/2001 i 55/04, u vreme važenja Ustava Republike Srbije od 1990. godine, a Zakon, kao i propisi doneti na osnovu njega, prestao je da važi danom početka primene Zakona o prekršajima ("Službeni glasnik RS", broj 101/05), saglasno čl. 307. i 308. ovog zakona.

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se Zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, a da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito, te da kaznu koju obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27. st. 1, 3. i 4); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana; postupak pred sudovima i drugim državnim organima, odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata (član 97. tačka 2.); da sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti, da se osnivanje, organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova uređuju zakonom (član 143. st. 1. i 2.) .

Odredbom člana 5. st. 1. i 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je da svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti, da niko ne može biti lišen slobode osim u Konvencijom propisanim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom, da svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito. Međutim članom 3. Zakona o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ("Službeni list Srbije i Crne Gore" – Međunarodni ugovori broj 9/03), prilikom deponovanja ratifikacionog instrumenta u skladu sa članom 57. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Republika Srbija je, izražavajući spremnost da u potpunosti jemči prava predviđena, pored ostalog članovima 5. i 6. Konvencije, stavila rezervu prema kojoj odredbe člana 5. stav 1. tačka (c) i člana 6. st. 1. i 3. neće uticati na primenu čl. 75. do 321. Zakona o prekršajima Republike Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 21/90, 11/92, 6/93, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98, 65/01) koje uređuju postupak pred prekršajnim organima, čime je za izvesno vreme odložena ili ograničena primena pojedinih odredaba Konvencije na teritoriji Republike Srbije.

Ustavni sud je polazeći od sadržine inicijative utvrdio da se incijativom traži ocena ustavnosti onih odredaba Zakona o prekršajima iz 1989. godine prema kojima o izricanju kazne zatvora i mogućnosti pretvaranja neplaćene novčane kazne u zatvor, odlučuju organi koji nisu sudski organi. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je važećim Zakonom o prekršajima, koji je stupio na snagu 29. novembra 2005. godine propisano: da se kazna zatvora može izreći samo kao glavna kazna (član 31. stav 1.); da kaznu zatvora može izreći samo sud i to u trajanju od jednog dana do trideset dana, a izuzetnim slučajevima do šezdeset dana (član 32. st. 1. do 3.); da prekršajni postupak u prvom stepenu vode prekršajni sudovi, ukoliko za vođenje prekršajnog postupka nisu nadležni organi uprave; da prekršajni postupak u drugom stepenu, po žalbama na presude prekršajnih sudova vodi Viši prekršajni sud, a prekršajni postupak po žalbama na rešenja organa uprave vodi mesno nadležan prekršajni sud; da Viši prekršajni sud odlučuje, pored ostalog o žalbama na odluke suda (čl. 91. st. 1. do 3.); da za prekršaje za koje je propisana kazna zatvora, za koje se mogu izreći zaštitne mere, koje učine maloletnici, za prekršaje lica koja uživaju diplomatski imunitet, za odlučivanje o imovinsko-pravnom zahtevu i za druge prekršaje za koje je isključivo nadležan sud, organ uprave predmet ustupa nadležnom sudu, te da u prekršajnom postupku koji se vodi pred organom uprave o dovođenju, zadržavanju, jemstvu, zadržavanju putne isprave, pretresanju i drugim pitanjima za koja prema ovom zakonu može biti isključivo nadležan sud, organ uprave ustupa nadležnom sudu odlučivanje po ovim pitanjima (član 285. st. 2. i 3.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da ne stoje navodi inicijatora da su osporene odredbe Zakona o prekršajima nesaglasne članu 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, s obzirom na to da je stavljena rezerva na navedenu odredbu Konvencije pre ratifikacije i da je 14. novembra 2005.godine Narodna skupština donela novi Zakon o prekršajima, čije su odredbe u potpunosti saglasne odredbama Konvencije.

Ustavni sud je, takođe, našao da se ne mogu prihvatiti kao osnovani ni navodi inicijatora o nesaglasnosti osporenih odredaba Zakona sa odredbama člana 18. i člana 27. stav 4. Ustava. Ovo iz razloga što je istovremeno sa Ustavom na snagu stupio i Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije, kojim je odložena primena pojedinih odredaba Ustava, pored ostalog, i primena ustavnih normi kojima se utvrđuje organizacija i rad republičkih organa, organizacija i službi. Tako je članom 2. Ustavnog zakona ("Službeni glasnik RS", broj 98/06) izričito utvrđeno da republički organi, organizacije i službe nastavljaju sa radom do njihovog obrazovanja, odnosno izbora, u skladu sa Ustavom, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno, dok je članom 6. stav 2. Ustavnog zakona predviđeno da će sudovi koji nisu počeli sa radom do dana stupanja na snagu ovog zakona početi sa radom u rokovima određenim zakonima kojima se njihova organizacija i nadležnost usklađuju sa Ustavom. Navedene odredbe Ustavnog zakona bile su, po oceni Ustavnog suda, pravni osnov da, sa jedne strane, prekršajni organi nastave sa radom do početka rada sudova za prekršaje i, sa druge strane, da sudovi za prekršaje predviđeni novim Zakonom o prekršajima počnu sa radom nakon što se uspostavi u celini nov zakonodavni okvir koji, na temelju odredaba novog Ustava, uređuje organizaciju i nadležnost sudske vlasti u Republici Srbiji. Stoga Ustavni sud nalazi da se ne mogu prihvatiti ni navodi inicijative da odredbe Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije nisu mogle biti osnov za odlaganje primene odredaba novog Zakona o prekršajima kojima su ustanovljeni sudovi za prekršaje. Ustavni sud ukazuje da je pravo zajemčeno odredbom člana 27. stav 4. Ustava da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud, po svojoj prirodi takvo da nužno zahteva da zakonom bude uređen način njegovog ostvarivanja.

Imajući u vidu izloženo, te činjenicu da je u toku postupka pred Ustavnim sudom osporeni Zakon o prekršajima prestao da važi 1. januara 2010. godine, danom početka primene važećeg Zakona o prekršajima, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za prihvatanje podnete inicijative za ocenu ustavnosti osporenih odredbi čl. 28, 30, 31, 32. i 35, člana 39. stav 2. tač. 1. i 3, člana 53. stav 4, člana 62. st. 2. i 3, člana 239. stav 2, člana 303v stav 3, člana 303g stav 8. i člana 308a Zakona o prekršajima, te, saglasno članu 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), inicijativu nije prihvatio.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o inicijativi za ocenu ustavnosti Zakona o prekršajima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti