Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je odredba člana 5. stav 6. Zakona o finansiranju političkih stranaka, koja ograničava prihod od imovine na 20% i nalaže da se višak da u dobrotvorne svrhe, neustavna. Ocenjeno je da se time zadire u suštinu prava svojine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IU-216/2004
25.06.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. juna 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Utvrđuje se da odredba člana 5. stav 6. Zakona o finansiranju političkih stranaka („Službeni glasnik RS“, br. 72/03 i 75/03) u delu koji glasi: ''Godišnji prihod političke stranke od imovine u vlasništvu političke stranke može predstavljati najviše 20% iznosa ukupnog godišnjeg prihoda političke stranke. U roku od trideset dana nakon podnošenja završnog računa u skladu sa članom 16. ovog zakona, prihod koji prelazi navedenih 20% politička stranka daje u dobrotvorne svrhe jednoj ili više organizacija koje se bave dobrotvornim radom“, nije u saglasnosti sa Ustavom.

2. Odbija se predlog za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 5. stav 7. Zakona iz tačke 1.

 

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podnet je predlog za ocenjivanje ustavnosti odredaba člana 5. st. 6. i 7. Zakona o finansiranju političkih stranaka ("Službeni glasnik RS", br. 72/03 i 75/03).

Osporene odredbe člana 5. st. 6. i 7. Zakona glase:

″Politička stranka može sticati imovinu na teritoriji Republike Srbije. Godišnji prihod političke stranke od imovine u vlasništvu političke stranke može predstavljati najviše 20% iznosa ukupnog godišnjeg prihoda političke stranke. U roku od trideset dana nakon podnošenja završnog računa u skladu sa članom 16. ovog zakona, prihod koji prelazi navedenih 20% politička stranka daje u dobrotvorne svrhe jednoj ili više organizacija koje se bave dobrotvornim radom.

Visina sredstava iz privatnih izvora, osim sredstava od članarine, koja politička stranka prikuplja za svoj redovan rad može, u jednoj kalendarskoj godini, iznositi do 100% sredstava koja politička stranka dobija iz budžeta Republike Srbije. Visina sredstava iz privatnih izvora, osim sredstava od članarine, koja politička stranka koja nema pravo na sredstva iz budžeta Republike Srbije može prikupljati ne sme u jednoj kalendarskoj godini preći iznos od 5% ukupnih sredstava iz člana 4. stav 1. ovog zakona″.

U predlogu se navodi da je zakonodavac, propisujući odredbom člana 5. stav 6. Zakona da godišnji prihod političke stranke od imovine u njenom vlasništvu može predstavljati najviše 20% iznosa njenog ukupnog godišnjeg prihoda, a da se prihod koji prelazi navedeni iznos daje u dobrotvorne svrhe, povredio odredbe Ustava Republike Srbije kojima se jemči svojina i propisuje da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu. Dalje se navodi da prihodi od svojine pripadaju nosiocu prava svojine, odnosno vlasniku, pa se od njega ne mogu oduzeti van zakonom predviđenog postupka oduzimanja ili ograničenja prava svojine ranijeg vlasnika, na osnovu zakonom predviđenog postupka i utvrđenog opšteg interesa, uz naknadu, kako je to predviđeno odredbama čl 60. i 63. Ustava Republike Srbije od 1990. godine. Kada u članu 5. stav 6. Zakona ograničava pravo političke stranke na prihode od imovine do najviše 20% godišnjeg iznosa prihoda, zakonodavac, po mišljenju predlagača, vređa i ustavni princip da su svi nosioci prava svojine ravnopravni u pogledu korišćenja predmeta svojine.

Odredbu člana 5. stav 7. Zakona predlagač osporava, jer smatra da je zakonodavac trebalo da propiše da u ograničenje visine sredstava političke stranke ne ulaze prihodi od imovine političke stranke koju je ona zakonito stekla (kao što je to propisano za prihod od članarine). Zbog toga predlagač ocenjuje da je i osporena odredba člana 5. stav 7. Zakona suprotna Ustavu, jer se iz ograničenja propisanih za sticanje prihoda političke stranke iz privatnih izvora izuzima samo članarina političke stranke, čime se stranka lišava prava na prihode od imovine, što predstavlja povredu njenog Ustavom zajamčenog prava svojine.

Ustavni sud je, dopisom od 26. oktobra 2004. godine, dostavio Narodnoj skupštini predlog za ocenu ustavnosti odredaba člana 5. st. 6. i 7. Zakona o finansiranju političkih stranaka na odgovor, ali odgovor u ostavljenom roku, a ni naknadno, nije dostavljen.

Osporeni Zakon o finansiranju političkih stranaka donet je na osnovu Ustava Republike Srbije od 1990. godine i ocena ustavnosti osporenih odredaba Zakona tražena je u odnosu na odredbe tog Ustava. Međutim, u toku postupka za ocenu ustavnosti osporenih odredaba Zakona, Ustav od 1990. godine prestao je da važi stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.

S obzirom na to da je stupio na snagu novi Ustav i da je istekao Ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava Republike Srbije utvrđeni rok za usklađivanje republičkih zakona sa novim ustavnim rešenjima (član 15. Ustavnog zakona), ustavnost osporenih odredaba Zakona, saglasno članu 167. Ustava, Ustavni sud vrši u odnosu na Ustav koji je na snazi, a postupak ocene se, saglasno odredbi člana 112. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), nastavlja u skladu sa odredbama tog zakona.

Ustav Republike Srbije jemči privatnu, zadružnu i javnu svojinu i utvrđuje jednaku pravnu zaštitu svih oblika svojine (član 86.), kao i mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1. člana 58.), ne praveći razliku da li je titular prava svojine fizičko ili pravno lice. Ustav dalje utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2. člana 58.), kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3. člana 58.). Dakle, pravo svojine se, saglasno Ustavu, može oduzeti ili ograničiti, ali samo pod Ustavom utvrđenim uslovima i slučajevima, dok se način korišćenja imovine može ograničiti zakonom.

Pravo svojine je jedno od osnovnih Ustavom zajemčenih prava (član 58.), a to pravo uživa jemstvo i Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Prvi Protokol). Prilikom razmatranja ograničenja prava svojine kao prava zajemčenog Ustavom, pored odredbe člana 58. stava 2. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu i odredbe čl. 18. i 20. Ustava. U cilju zaštite zajemčenih prava, Ustav u odredbi člana 18. stav 2. izričito propisuje da se prilikom ograničenja Ustavom zajemčenih prava ne sme zadirati u suštinu zajemčenog prava. Kao i druga Ustavom zagarantovana prava i pravo svojine se, saglasno odredbi člana 20. stav 1. Ustava, može ograničiti zakonom, ali samo kad je to predviđeno Ustavom i u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta. Uz to, ograničenje zajemčenih prava mora da bude u obimu neophodnom da se svrha tog ograničenja zadovolji u demokratskom društvu, odnosno ograničenje ne sme da bude prekomerno. Dalje, odredbom stava 3. člana 20. Ustava propisano je da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava svi državni organi, a time i zakonodavac, dužni da vode računa, između ostalog, o obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja, kao i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.

Prilikom ocene ustavnosti osporenih odredaba člana 5. st. 6. i 7. Zakona, Ustavni sud je pošao od suštine Ustavom zajemčenog prava svojine i u vezi sa time je konstatovao da je pravo svojine najšire pravo na nekoj stvari koje se može isticati prema trećim licima. Njegovu sadržinu čine tri ovlašćenja: pravo držanja, pravo korišćenja (koje uključuje i pravo pribiranja - ubiranja plodova), kao i pravo raspolaganja.

Pravo svojine Ustavom je zagarantovano i kada je u pitanju svojina pojedinaca i pravnih lica. Odredbe Ustava odnose se na obe vrste vlasnika, jer jemčeći pravo svojine Ustav ne sužava to jemstvo samo na jednu vrstu titulara svojine, već se ono prostire na sve titulare, a time i na političke stranke kao titulare.

Nadalje, ustavno jemstvo prava svojine ogleda se i u obavezi same države da pravo svojine poštuje, odnosno da ga ne povređuje, vršeći zakonodavnu, izvršnu ili sudsku vlast, kao i da pravu svojine obezbedi pravnu zaštitu za slučaj njene povrede. Sledstveno iznetom, zakonodavac ne može da ukine pravo svojine kao takvo, ali se zakonom ovo pravo može ograničiti, s obzirom da su ograničenja ovog prava po Ustavu dopuštena. Drugim rečima, ustavna jemstva prava svojine podrazumevaju, istovremeno, i zajemčenost vrsta i uslova ograničenja, jer se svojina ne može ograničavati iz drugih razloga i na drugi način izuzev onih koje određuje sam Ustav u odredbama člana 18. stav 2. i čl. 20. i 58. Ustava.

Ustav u navedenim odredbama čl. 18, 20. i 58, poput člana 1. Prvog Protokola, pored jemstva prava svojine, sadrži i kriterijume koje svako oduzimanje, odnosno ograničenje prava svojine mora da ispuni da bi bilo ustavno, odnosno dopušteno. Ove odredbe sadrže tri jasna pravila: prvo-jemstvo nesmetanog (mirnog) uživanja imovine; drugo - mogućnost da država imaocu oduzme ili ograniči imovinu (svojinu) pod Ustavom određenim uslovima i treće - mogućnost da država uređuje način korišćenja, upotrebe (uživanja) imovine u skladu sa opštim interesima i drugim uslovima propisanim zakonom. Pravo na mirno uživanje svojine po Ustavu ne spada među tzv. apsolutna prava, nego je u kategoriji tzv. kvalifikovanih prava koja mogu da se oduzmu ili ograniče ne samo u ratu i vanrednom stanju, kako je to predviđeno odredbom člana 202. stav 4. Ustava, nego i inače, ali samo radi zadovoljenja opšteg interesa. Međutim, ono što Ustavom nije dopušteno je - da zakonodavac, ni u slučajevima kada se titularu ograničava pravo svojine u opštem interesu, to pravo ne može lišiti svoje suštine. I po stanovištu Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava, pravo svojine se može ograničiti, uključiv i mogućnost oduzimanja, ako je ono: legalno – predviđeno zakonom; ako je opravdano – u opštem interesu (legitimno) i ako je razumno i proporcionalno svrsi ograničenja – da je u stanju da ostvari svrhu i da je prema razumnoj oceni zakonodavca srazmerno svrsi.

Dakle, pravo svojine nije neograničeno, niti je ''neograničivo''. Ono se može ograničiti i vlasnik se može lišiti svojine, ali ograničenje i lišenje svojine mora biti propisano saglasno Ustavu, jer ustavno jemstvo prava na mirno uživanje imovine, odnosno svojine, sadrži istovremeno i jemstvo vlasniku da može biti ograničen, odnosno lišen prava svojine samo iz razloga i na način koji su određeni Ustavom. Uz to, prema Ustavu, ograničenje nikad ne sme biti takvo da zadire, odnosno da potire (poništava) suštinu prava koje se ograničava.

Prilikom ocene ustavnosti odredbe stava 6. člana 5. Zakona o finansiranju političkih stranaka u svetlu navedenih ustavnih rešenja, Ustavni sud je prvo razmatrao postojanje javnog interesa koji bi opravdavao ograničenje Ustavom zajemčenog prava svojine, dakle pitanje njegove legitimnosti. U obrazloženju osporenog Zakona stoji da je ovo rešenje utvrđeno u opštem interesu, kao i da je Zakon u celini donet u cilju obezbeđivanja kontrole nad korišćenjem imovine političkih stranaka. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju javni interes utvrđen na osnovu osporene odredbe člana 5. stav 6. Zakona mogao bi se prepoznati kao onemogućavanje da finansijska nadmoć jedne političke stranke nad drugom, a ne politički cilj zbog kojih se organizuju političke stranke, postane presudan za uspeh na izborima, te da se cilj zbog koga se političke stranke organizuju, a to je ostvarivanje političkih ciljeva, (član 1. Zakona o političkim organizacijama – „Službeni glasnik RS“, broj 36/09), ne bi zarad postizanja drugih, tj. ekonomskih i komercijalnih ciljeva izigrao.

Potom je Ustavni sud ispitivao da li se predviđenim zakonskim ograničenjem prava svojine političkih stranaka zadire u suštinu tog prava. Ustavni sud je pošao od shvatanja da suštinu prava svojine predstavlja mogućnost vlasnika (kako pravna, tako i faktička) da vrši ovlašćenja koja čine sadržinu ovog prava. Zadiranje u jedno od svojinskih ovlašćenja koje se u konkretnom slučaju vrši navedenom Zakonom ustanovljenom ''obavezom davanja'', svojinu lišava njene suštine, pa je stoga, prema oceni Ustavnog suda, osporeno zakonsko rešenje protivno odredbi člana 18. i člana 20. stav 1. Ustava. Naime, propisivanjem obaveze da se prihod koji prelazi zakonski određeni iznos dâ u dobrotvorne svrhe, vlasnik se u značajnoj meri lišava ovlašćenja na ubiranje plodova od imovine, a to ovlašćenje čini jedno od tri svojinska ovlašćenja koja, pak, čine suštinu prava svojine.

Ceneći proporcionalnost navedenog ograničenja, Ustavni sud je pošao i od toga da ni jedno ljudsko pravo zajemčeno Ustavom, pa ni pravo svojine, ne sme da se ograniči nepotrebno (ako postoji način da se i bez ograničenja ostvari legitimni cilj), nepodesno (ako takvo ograničenje nije ni sposobno da legitimni cilj ostvari), ni prekomerno. Ograničenje svojine utvrđeno u članu 5. stav 6. Zakona je, po oceni Ustavnog suda, prekomerno, jer se legitimna svrha koju država (zakonodavac) hoće da ostvari ovim rešenjem mogla ostvariti u istoj meri i drugačijim, a manjim ograničenjem prava svojine. Postoje brojni alternativni načini, poznati u uporednom pravu (npr. da se prihod od imovine iznad maksimiranog iznosa ne koristi za ostvarivanje političkih ciljeva stranke, već da taj prihod stranka koristi u druge svrhe, bez lišavanja svojine tj. stečenog prihoda, ili se ista svrha postiže odgovarajućim oporezivanjem određenog dela imovine itd.), kojima bi se takođe ostvarila svrha kojoj teži zakonodavac u odredbi člana 5. stav 6. Zakona, ali bez lišavanja titulara navedenog prava, odnosno svojine.

Oduzimanje imovine, odnosno ograničenje prava svojine, u principu je legitimno (opravdano), ako je nađena fer ravnoteža – balans između interesa titulara imovine i opšteg interesa za oduzimanje, odnosno ograničenje. Ustavni uslov za to je da se titularu svojine dâ naknada za oduzeto ili ograničeno pravo, kako je to izričito utvrđeno u članu 58. stav 2. Ustava. Dakle, svojina se u našem pravnom sistemu može oduzeti ili ograničiti radi opšteg interesa, ali ni tada bez naknade koja ne može biti niža od tržišne, što osporenim odredbama Zakona nije predviđeno. Mada se o celishodnosti naknade, posmatrano sa stanovišta cilja koji se želi postići navedenim ograničenjem, u konkretnom slučaju načelno može raspravljati, ocena celishodnosti zakonskih odredaba ne spada u nadležnost Ustavnog suda utvrđenu odredbama člana 167. Ustava.

Slučaj lišavanja svojine iz člana 5. stav 6. Zakona je, po mišljenju Ustavnog suda, osoben i u tome što se vlasniku ne oduzima svojina na osnovu neke odluke državnog organa, nego mu zakon nalaže da on ''sam sebe liši dobročino svojine''. Naime, navedenom odredbom člana 5. stava 6. Zakona, kojom se nalaže titularu imovine da svoju imovinu poklanja u dobrotvorne svrhe jednoj ili više organizacija koje se bave dobrotvornim radom, zakonodavac je, po oceni Ustavnog suda, izašao izvan okvira svoje ustavne nadležnosti, jer država zakonom ne može da uređuje dobročinstvo tako što će ga nalagati, već može samo da postavlja pravne okvire za vršenje dobročinstva ili da predviđa pravne posledice dobročinstva. Samo dobročinstvo „ne može biti način ponašanja naređen pravnom normom od strane zakonodavca“. U odnosu na mogućnost da se čini dobročinstvo ili poklon, mora da postoji „sloboda od zakonskog moranja“. Odluka da se učini dobročinstvo slobodna je, odnosno nije pravno naređena, niti se može narediti. Zakonom naređeno dobročinstvo, kao što je to utvrđeno u odredbi člana 5. stav 6. Zakona nespojivo je sa njegovom prirodom i suštinom, kao isključivo slobodnog moralnog čina i zato pravna ''naređenost dobročinstva ukida samo dobročinstvo''. Zakonom naređeno dobročinstvo je contradictio in adiecto. Dobročinstvo je „stvar autonomne odluke i autonomne regulative“, koja počiva na „moralu i pravilima dobrog ponašanja“, a ne na zakonskoj obavezi.

Pored iznetog, osporena odredba člana 5. stav 6. Zakona, po oceni Ustavnog suda, suprotna je i načelu jednakosti i zabrane diskriminacije. Nejednak pravni tretman lica koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji, a bez razumnog razloga koji bi opravdao (legitimisao) tu pravnu nejednakost, a što je protivno članu 21. Ustava i članu 1. Prvog Protokola u vezi sa članom 14. Evropske konvencije, ogleda se i u tome što obavezno dobročino otuđenje određene imovine važi samo za političke stranke. Naime, drugi učesnici u političkom životu ili na izborima (grupe građana, organizacije, pokreti i sl.) ne podležu ovom zakonskom naređenju, iako se mogu naći u jednakoj situaciji političkog nadmetanja, pri čemu je moguće da oni budu imovinski moćniji od pojedinih političkih stranaka.

I na kraju, Ustavni sud smatra da se sadržina osporene odredbe člana 5. stav 6. Zakona ne može podvesti pod „uređenje uslova ostvarivanja prava svojine“ shodno članu 18. stav 2. Ustava, iz razloga što se osnovna prava koja su Ustavom zajemčena, po osnovu te iste ustavne odredbe ostvaruju neposredno na osnovu samog Ustava, dok se zakonom mogu odrediti uslovi za ostvarivanje zajemčenog prava i to samo kada je ovo Ustavom predviđeno, kao što se zakonom može propisati način ostvarivanja zajemčenog prava samo kada je to neophodno da bi se pravo ostvarilo (član 18. Ustava). Pri tome, Ustavni sud ističe da član 18. Ustava nije blanketno ovlašćenje zakonodavcu da određuje bilo kakve uslove i bilo kakav način ostvarivanja zajemčenog prava. I pri određivanju uslova i načina ostvarivanja bilo kog zajemčenog prava zakonodavac podleže opštim ustavnim zabranama (ograničenjima) iz čl. 18. i 20. Ustava, a kada je u pitanju pravo svojine -još i posebnim zabranama iz člana 58. Ustava.

S obzirom na izneto, odredba člana 5. stav 6. Zakona koja obavezuje političku stranku da određenu imovinu „dobročino otuđi“, po oceni Ustavnog suda, protivna je odredbama čl. 18, 20, 58. i 86. Ustava i odredbi člana 1. Prvog Protokola. Naime, iako je cilj navedenog ograničenja propisanog u odredbi člana 5. stava 6. Zakona opravdan, ovo ograničenje ne ispunjava uslove utvrđene Ustavom, te kao takvo nije dopušteno. Ostvarivanje opšteg interesa u smislu obezbeđivanja jednakih uslova delovanja političkih stranaka, koje svoje pozicije ne treba da zasnivaju na imovinskoj moći, već na utakmici ideja, ne čini osporeno ograničenje dopuštenim, obzirom da ono tako kako je utvrđeno u odredbi člana 5. stava 6. Zakona odstupa od suštine navedenih ustavnih odredaba kojima je ograničenje dozvoljeno, ali pod izričito propisanim uslovima.

Kada je u pitanju odredba stava 7. člana 5. Zakona, kojom je propisano da visina sredstava iz privatnih izvora, osim sredstava od članarine, koja politička stranka prikuplja za svoj redovan rad, može, u jednoj kalendarskoj godini, iznositi do 100% sredstava koja ta stranka dobija iz budžeta Republike Srbije, odnosno da kada nema pravo na sredstva iz budžeta, taj iznos ne sme preći 5% ukupnih sredstava iz člana 4. stav 1. ovog zakona, Ustavni sud smatra da osporena odredba ne sadrži povredu Ustava, jer se njome, saglasno Ustavnom utvrđenim ovlašćenjima zakonodavca, uređuje visina dopuštenih godišnjih iznosa sredstava koje politička stranka može da stiče iz različitih izvora utvrđenih Zakonom i njihovi međusobni odnosi. Uređivanje tih pitanja na način propisan u osporenoj odredbi člana 5. stav 7. Zakona zasnovano je na odredbama člana 97. tačka 7. Ustava, koje utvrđuju da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose, što uključuje i ovlašćenje zakonskog uređivanja načina sticanja imovine (pa i imovine političke stranke). Osporenim zakonskim rešenjem se, dakle, po mišljenju Ustavnog suda ne vrši povreda prava na imovinu, jer se odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči samo mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Ustav ne ograničava zakonodavca u pogledu propisivanja načina sticanja svojine, odnosno drugih imovinskih prava, niti su Ustavom utvrđeni posebni uslovi za to uređivanje. Nadalje, Ustavni sud smatra da pravo na nesmetano uživanje svojine iz člana 1. Prvog Protokola ne obuhvata i pravo na sticanje svojine. Naime, Protokolom nije zajemčeno pravo na sticanje svojine (imovine), nego pravo na uživanje svojine koja je već stečena, odnosno koja već postoji.

Imajući u vidu navedeno, saglasno osporenoj odredbi člana 5. stav 7. Zakona, politička stranka ima ograničenje prikupljanja sredstava za svoj rad u toku kalendarske godine preko određenog iznosa, pa i po osnovu imovine. Iz stava 7. člana 5. Zakona sledi da politička stranka ne može u jednoj kalendarskoj godini da primi priloge pravnih i fizičkih lica, odnosno da stekne prihode od svoje promotivne aktivnosti, kao i prihode od svoje imovine i legata, čija vrednost ukupno prelazi najviši iznos određen u tom stavu. Time je limitirana imovina određene vrste koju politička stranka može da stekne u jednoj godini. Ovo ograničenje mogućnosti sticanja prava svojine i drugih imovinskih prava, po oceni Ustavnog suda, nije protivno Ustavu, jer se odredbama čl. 58. i 86. Ustava jemči svojina koja već postoji, kao i njeno mirno uživanje, a ne i sticanje imovine. Apsolutna sloboda sticanja imovine se ne štiti ni bilo kojom drugom odredbom Ustava. I Evropski sud za ljudska prava (Odluka Marckx protiv Belgije, Serija A tačka 50.) smatra da se sticanje imovine ne štiti članom 1. Prvog Protokola, već se ''njime štiti pravo svakog na mirno uživanje njegove imovine, što znači da se primenjuje samo na nečiju postojeću (već stečenu) imovinu i da ne garantuje pravo na sticanje imovine''.

Polazeći od izloženog i na osnovu odredaba člana 45. tač. 1) i 14) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

Na osnovu odredbe člana 168. stav 3. Ustava, odredba člana 5. stava 6. Zakona u delu koji glasi: ''Godišnji prihod političke stranke od imovine u vlasništvu političke stranke može predstavljati najviše 20% iznosa ukupnog godišnjeg prihoda političke stranke. U roku od trideset dana nakon podnošenja završnog računa u skladu sa članom 16. ovog zakona, prihod koji prelazi navedenih 20% politička stranka daje u dobrotvorne svrhe jednoj ili više organizacija koje se bave dobrotvornim radom“, prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u „Službom glasniku Republike Srbije“.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić, s.r.

                                                                                                           

Slični dokumenti

• Už 2561/2020: Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog trajnog oduzimanja imovine trećem licu
• IUz 156/2023: Odbacivanje inicijative za ocenu ustavnosti zakona o eksproprijaciji nelegalnih objekata
• Gž 4195/2023: Odbijanje iseljenja zakupca zbog zaštite prava na dom
• IUz 215/2011: Odbačena inicijativa za ocenu ustavnosti Zakona o finansiranju političkih aktivnosti
• IUz 225/2005: Neosnovanost ustavne žalbe zbog neodlučivanja o privremenoj meri
• IUz 95/2013: Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka ocene ustavnosti Zakona o privatizaciji
• Už 616/2008: Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene materijalnog prava