Odluka Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o porezima na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti čl. 5. i 6. Zakona o porezima na imovinu. Sud je utvrdio da je uređenje poreske osnovice u domenu zakonodavne politike i da zakonski kriterijumi za utvrđivanje tržišne vrednosti ne povređuju Ustav.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IU-238/2004
19.03.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. marta 2009. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba čl. 5. i 6. Zakona o porezima na imovinu ("Službeni glasnik RS", br. 26/01, 45/02, 80/02, 135/04 i 61/07).

2. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata, odnosno radnji preduzetih na osnovu odredaba čl. 5. i 6. Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba čl. 5. i 6. Zakona navedenog u izreci. Od Suda je zatraženo i donošenje mere obustave izvršenja pojedinačnih akata, odnosno radnji donetih na osnovu osporenih odredaba Zakona. Inicijator je osporio navedene odredbe Zakona o porezima na imovinu sa stanovišta odredaba čl. 1, 3, 18, 19, 21, 36, 58, 82, 84, 86. i 91. Ustava Republike Srbije. U inicijativi se ističe da se prema osporenim odredbama Zakona porez na imovinu plaća na Zakonom propisanu vrednost imovine, a ne na vrednost imovine koja se postiže na tržištu, na osnovu njene stvarne cene. Inicijator smatra da se ekonomska moć poreskih obveznika jedino može odrediti tržišnom cenom nepokretnosti koju obveznici poseduju i da su samo na taj iznos dužni da plaćaju porez. Navodi da se osporenim odredbama člana 5. Zakona poreska osnovica definiše kao tržišna vrednost nepokretnosti na dan 31. decembra godine koja prethodi godini za koju se utvrđuje i plaća porez na imovinu (stav 1.), kao i određuje da ovu tržišnu vrednost utvrđuje nadležni poreski organ, uz ograničenje da se visina te tržišne vrednosti svake godine umanjuje za amortizaciju od 1,5% primenom proporcionalne metode, a najviše do 70% (stav 2.). Prema navodima inicijatora "nije jasno, niti je navedeno u Zakonu zbog čega se osnovica umanjuje za 1,5% godišnje, a najviše do 70%", s obzirom na to da svaki građevinski objekat ima različiti vek trajanja, pa bi i amortizacija trebalo da bude različita. Ovakvim propisivanjem, po mišljenju inicijatora, poreski obveznici se dovode u položaj da plaćaju porez u odnosu na "neku zamišljenu nepokretnost" čiji je vek trajanja određen amortizacionom stopom od 1,5% godišnje. U vezi propisivanja maksimalnog umanjenja vrednosti nepokretnosti po osnovu amortizacije - do 70%, inicijator izražava mišljenje da to ne odražava uvek pravo stanje nepokretnosti, jer je tržišna vrednost različita za različite vrste nepokretnosti, pri čemu na vrednost posebno utiče vrsta materijala od koga je izgrađena. Stoga, smatra da se stvarna vrednost nepokretnosti može utvrditi jedino "izlaskom na lice mesta", a ne putem nekog zamišljenog modela i matematičke formule koje se primenjuju na cenu koja je bila 31. decembra prethodne godine u odnosu na godinu za koju se utvrđuje porez na imovinu. Na osnovu iznetog, inicijator je mišljenja da je propisivanje obaveze plaćanja poreza na Zakonom propisanu, a ne na tržišnu cenu nepokretnosti neustavno i poreske obveznike dovodi u neravnopravan položaj.

Članom 112. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da će se postupci pred Ustavnim sudom započeti pre dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona.

Ustavni sud je, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije nadležan da odlučuje o saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa važećim Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima.

U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim odredbama člana 5. Zakona o porezima na imovinu propisano: da je osnovica poreza na imovinu kod nepokretnosti, osim poljoprivrednog i šumskog zemljišta, gde poreski obveznik ne vodi poslovne knjige, tržišna vrednost nepokretnosti na dan 31. decembra godine koja prethodi godini za koju se utvrđuje i plaća porez na imovinu, ako ovim zakonom nije drukčije uređeno (stav 1.); da visinu tržišne vrednosti nepokretnosti utvrđuje nadležni poreski organ, s tim što se ona svake godine umanjuje za amortizaciju po stopi od 1,5%, primenom proporcionalne metode, a najviše do 70%; da za nepokretnost izgrađenu, odnosno stečenu u toku godine za koju se utvrđuje i plaća porez na imovinu, osnovica poreza je tržišna vrednost odgovarajuće nepokretnosti na dan 31. decembra godine koja prethodi godini za koju se utvrđuje porez na imovinu. Odredbama člana 6. Zakona propisano je da se tržišna vrednost nepokretnosti utvrđuje primenom osnovnih i korektivnih elemenata; osnovni elementi su: 1) korisna površina i 2) prosečna tržišna cena kvadratnog metra odgovarajućih nepokretnosti na teritoriji opštine; korektivni elementi su: 1) lokacija nepokretnosti, 2) kvalitet nepokretnosti i 3) drugi elementi koji utiču na tržišnu vrednost nepokretnosti.

Odredbama Ustava u odnosu na koje inicijator osporava odredbe čl. 5 i 6. Zakona o porezima na imovinu utvrđeno je: da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima (član 1.); da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima i da se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.).

Član 18. Ustava utvrđuje: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (stav 1.); da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima; te da se Zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (stav 2.); da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (stav 3.).

Odredbom člana 19. Ustava određeno je da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava, a odredbama člana 21. Ustava utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Članom 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), i utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.), te da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Prema odredbama člana 82. Ustava ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine (stav 1), Republika Srbija je jedinstveno privredno područje sa jedinstvenim tržištem roba, rada, kapitala i usluga (stav 2.), a uticaj tržišne privrede na socijalni i ekonomski položaj zaposlenih usklađuje se kroz socijalni dijalog između sindikata i poslodavaca (stav 3.).

Članom 84. Ustava utvrđeno je: da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu (stav 1.); da su zabranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja (stav 2.); da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjena (stav 3.); da su strana lica izjednačena na tržištu sa domaćim (stav 4.).

Odredbom člana 86. stav 1. Ustava jemče se privatna, zadružna i javna svojina i utvrđuje se da je javna svojina - državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave, kao i da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu.

Prema članu 91. Ustava sredstva iz kojih se finansiraju nadležnosti Republike Srbije, autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave obezbeđuju se iz poreza i drugih prihoda utvrđenih zakonom (stav 1.), a obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina je opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika (stav 2.).

U pogledu osporavanja ustavnosti odredaba čl. 5 i 6. Zakona o porezima na imovinu, sa stanovišta ustavnih rešenja koja inicijator navodi, Sud je ocenio da nisu navedeni razlozi i objašnjenja u čemu bi se sastojala eventualna povreda ustavnosti osporenih zakonskih odredaba.

Po oceni Suda za ocenu ustavnosti osporenih odredaba Zakona merodavne su odredba člana 97. Ustava (na koje se inicijator nije pozvao), koje utvrđuju da Republika Srbija, u okviru svoje nadležnosti, uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, poreski sistem (tačka 6.), kao i finansiranje ostvarivanja prava i dužnosti Republike utvrđenih Ustavom i zakonom (tačka 15.).

Iz odredaba Ustava, prema oceni Suda, proizlazi da je obaveza plaćanja poreza konstituisana kao ustavna obaveza i da je opšteg karaktera, što znači da je svako dužan da plaća poreze utvrđene zakonom. Takođe, Ustav utvrđuje princip da se obaveza plaćanja poreza zasniva na ekonomskoj moći obveznika, ali bliže ne definiše način, niti određuje kriterijume za određivanje nivoa ekonomske moći obveznika, već uređivanje tih pitanja u celini prepušta zakonodavcu. Na osnovu i u okviru ustavnih ovlašćenja, Zakonom o porezima na imovinu uređeni su svi bitni segmenti ove vrste poreza (predmet oporezivanja, poreski obveznik, poreska osnovica, nastanak poreske obaveze, poreske stope, rokovi plaćanja, donošenje rešenja o utvrđivanju obaveze, akontativno plaćanje i dr.). Prema oceni Suda, u domenu je zakonodavne politike u oblasti poreskog sistema pitanje na koji će se način urediti elementi ove vrste poreza. Kako visina poreske obaveze zavisi od dva elementa - poreske stope i poreske osnovice na koju se poreska stopa primenjuje, bitno je da su oba ova elementa uređena zakonom, što znači da je poreska osnovica određena neposredno zakonom ili da je odrediva na osnovu zakonom propisanih kriterijuma. Osporenim odredbama čl. 5 i 6. Zakona o porezima na imovinu definisana je osnovica poreza na imovinu kao tržišna vrednost nepokretnosti na dan 31. decembra godine koja prethodi godini za koju se utvrđuje porez, a ova osnovica se umanjuje, u suštini primenom kriterijuma starosti objekta, na osnovu unapred propisane zakonske metodologije umanjenja, i to 1,5% za svaku godinu, primenom proporcionalne metode, a najviše do 70%. Sa ustavnopravnog stanovišta, po oceni Suda, ovakvo propisivanje ne bi se moglo dovoditi u sumnju, budući da su navedena pitanja uređena zakonom, a Ustav ne postavlja ograničenja zakonodavcu u pogledu njihovog uređivanja. Stoga, Sud smatra da se osporenim odredbama Zakona ne menjaju ustavna rešenja, niti dira u suštinu Ustavnom zajemčenih prava i sloboda. Pošto tržišnu vrednost nepokretnosti nije moguće unapred odrediti na egzaktan način za sve vrste nepokretnosti, već je to, po pravilu, samo odrediva, odnosno promenljiva veličina koja se kod svakog konkretnog slučaja individualizuje primenom Zakonom propisanih kriterijuma, po mišljenju Suda, osporenim odredbama člana 6. Zakona precizno su definisani elementi (osnovni i korektivni) čijom primenom se određuje tržišna vrednost nepokretnosti kao poreska osnovica. Svaki propisani elemenat, posmatran pojedinačno, ne obezbeđuje realnu procenu tržišne vrednosti nepokretnosti, ali se njihovom kombinacijom i stepenom uticaja na visinu poreske obaveze obezbeđuje da u svakom konkretnom slučaju tržišna vrednost nepokretnosti bude što realnije utvrđena. Odabir elemenata, kao i mera njihovog uticaja na određivanje visine poreske obaveze su pitanja celishodnosti, za čiju ocenu Ustavni sud nije nadležan, u smislu odredaba člana 167. Ustava. Prema oceni Suda, osporenim odredbama Zakona ne povređuje se ustavno načelo jednakosti građana pred zakonom, imajući u vidu da se ove odredbe, pod jednakim i Zakonom utvrđenim uslovima, odnose na sve subjekte (tj. pravna i fizička lica koja su imaoci prava na nepokretnosti), koja se nađu u identičnim pravnim situacijama propisanim osporenim odredbama Zakona.

Imajući u vidu izneto, Sud je ocenio da navodi inicijatora nisu osnovani i da nema povrede Ustavnom zajemčenog prava na imovinu i drugih prava na koja ukazuje inicijator, niti se ustavne odredbe na čiju povredu ukazuje inicijator mogu dovesti u pravnu i logičku vezu sa sadržinom osporenih odredaba Zakona, pa nije prihvatio podnetu inicijativu, saglasno odredbi člana 57. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na to da je doneo konačnu odluku, zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata, odnosno radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona, Sud je odbacio, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Na osnovu iznetog i odredaba člana 46. tač. 3) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o porezima na imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti