Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odlučio je o inicijativama za ocenu ustavnosti više odredaba Zakona o parničnom postupku. Sud nije prihvatio inicijative, smatrajući da osporene odredbe, uključujući obavezno zastupanje advokata i revizijske cenzuse, nisu u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IU-28/2005
30.04.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. aprila 2009. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Ne prihvataju se inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 84. stav 2, člana 103. st. 1. i 6, čl. 249. do 261, čl. 281. i 282, člana 390. stav 4, člana 394. st. 2. i 3, člana 395, člana 401. stav 2. tačka 2), čl. 404. i 417, člana 421. stav 2. i člana 486. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04).

2. Odbacuje se zahtev za ocenu saglasnosti odredaba člana 84. i člana 401. stav 2. tač. 2) i 4) Zakona iz tačke 1. sa odredbama čl. 1. i 2. istog Zakona.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podnete su inicijative za ocenu ustavnosti odredaba člana 84. stav 2, člana 103. st. 1. i 6, čl. 249. do 261, čl. 281. i 282, člana 390. stav 4, člana 394. st. 2. i 3, člana 395, člana 401. stav 2. tačka 2), čl. 404. i 417, člana 421. stav 2. i člana 486. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ocena ustavnosti navedenih odredbi Zakona tražena je, zavisno od vremena podnošenja inicijative, u odnosu na Ustav od 1990. godine, odnosno Ustav od 2006. godine. Ocena člana 390. stav 4. i člana 401. stav 2. Zakona o parničnom postupku tražena je i u odnosu na član 6. stav 1. i član 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima. U jednoj od inicijativa tražila se i ocena primene člana 155. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku u konkretnom sudskom postupku.

Zakonodavni odbor Narodne skupštine, u odgovoru od 1. decembra 2005. godine, povodom inicijative kojom su osporene odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku, naveo je da odredba člana 395. Zakona predstavlja izuzetak u odnosu na opšta pravila o uslovima potrebnim za dopuštenost revizije, da je Zakonom precizno određeno postupanje apelacionog suda, tako da ne postoje uslovi za njegovu eventualnu samovoljnost, te da su razmatranje pravnog pitanja od opšteg interesa, ujednačavanje sudske prakse i potreba za novim tumačenjem prava, razlozi koji nameću potrebu za ovakvim zakonskim rešenjem. Takođe je naveo da se, budući da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije kao najviši sud u Republici Srbiji, ovim zakonskim rešenjem ne zadire u princip pravne sigurnosti, te da je to u skladu sa članom 22. stav 1. Ustava od 1990. godine koji propisuje da svako ima pravo na za sve jednaku zaštitu svojih prava u postupku pred sudom, drugim državnim ili bilo kojim organom ili organizacijom. Istim dopisom, Zakonodavni odbor Narodne skupštine se izjašnjavao, pored ostalog, i o odredbama člana 103. stav 6. i člana 282. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ali se taj deo odgovora ne odnosi na ove inicijative već na predlog i inicijative u predmetu IU- 181/2005, u kome je Ustavni sud Odlukom IU-181/2005 od 28. septembra 2006. godine ("Službeni glasnik RS", broj 106/06), odbio predlog i nije prihvatio inicijative za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 84. stav 2, člana 90, člana 103. stav 6, čl. 176. do 180, člana 282. stav 1, čl. 284, 285. i 338. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona.

Prema članu 112. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/2007), postupci pred Ustavnim sudom započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po odredbama ovog zakona.

S obzirom na to da je Ustav Republike Srbije od 1990. godine prestao da važi stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije od 2006. godine, to se, saglasno odredbama člana 167. ovog Ustava, ocena ustavnosti osporenih odredaba Zakona vrši u odnosu na Ustav od 2006. godine.

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 2. i 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22.stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se svakome pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć, da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom, te da se zakonom određuje kada je pravna pomoć besplatna (član 67.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, postupak pred sudovima i drugim državnim organima (član 97. tačka 2.), kao i da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku (član 145. stav 4.).

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Članom 13. iste Konvencije utvrđeno je da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira na to da li su povrede izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

U inicijativama se, kao razlog osporavanja odredbe člana 84. stav 2. i s njom povezane odredbe člana 390. stav 4. Zakona, kojima je propisano obavezno zastupanje stranke od strane advokata u postupku po reviziji i po zahtevu za zaštitu zakonitosti, odnosno obavezno zastupanje stranke koja je fizičko lice od strane advokata u postupku po žalbi sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje, i sa njima povezanih odredaba člana 401. stav 2. tačka 2), člana 404, te člana 421. stav 2. Zakona koje se odnose na postupanje suda u slučajevima kad je reviziju ili zahtev za zaštitu zakonitosti izjavilo lice koje nije advokat, navodi da se tim odredbama ograničava pravo stranke na zaštitu pred sudom i pravo na pravično suđenje i delotvoran pravni lek, jer izjavljivanje vanrednog pravnog leka zavisi od materijalnih mogućnosti stranke, što ih dovodi u nejednak i neravnopravan položaj, zbog njihovog društvenog porekla odnosno imovnog stanja, čime se diskriminišu i ugrožavaju siromašni građani u njihovom pravu da traže pravdu pred Vrhovnim sudom Srbije, čak i kad primaju socijalnu pomoć. Takođe se navodi da je tim odredbama sužena ustavna garancija iz člana 36. stav 2. Ustava "da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo", tako da samo lice koje zastupa advokat ima pravo na reviziju, direktnu reviziju i zahtev za zaštitu zakonitosti i da se tim odredbama "forsiraju, privileguju i favorizuju advokati", naročito u odnosu na penzionisane advokate i sudije. Odredba člana 84. stav 2. Zakona osporava se i s navodom da se tom odredbom uvodi nova neravnopravnost i privilegija advokata u odnosu na ostale diplomirane pravnike prilikom izjavljivanja vanrednih pravnih lekova, te da je zakonodavac time uveo diskriminaciju i neravnopravnost između lica sa istim stepenom stručne spreme.

Odredba člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona osporava se navodom da se tom odredbom uvodi monopol na preduzimanje pojedinih pravnih radnji u "korist advokata", čime se vrši diskriminacija prema zanimanjima, a "degradiraju drugi građani sa višim, istim ili nižim kvalifikacijama". Ukazuje se i na nelogičnost da se građani sami mogu zastupati ili braniti pred međunarodnim sudom, a da to pravo nemaju pred domaćim sudovima. Iznosi se i mišljenje da ukoliko stranku pred Vrhovnim sudom Srbije mora da zastupa advokat, sud treba stranci da "po službenoj dužnosti dodeli advokata, a nikako da zahteve odbacuje kao nedozvoljene zato što ih nije podneo advokat", te da se ovom zakonskom odredbom oduzima stranci pravo na "kompletnu sudsku zaštitu". Odredba člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona osporena je i s navodom da je bitno da lice koje izjavi reviziju ima pravni interes za njeno podnošenje i šta u njoj piše, a ne ko piše i ko podnosi reviziju. Postavlja se i pitanje zašto se stranci koja nije advokat i nema materijalne mogućnosti, uskraćuje pravo na preduzimanje pravnog leka, zašto su vanredni pravni lekovi važniji od tužbe ili redovnog pravnog leka, te zašto se stranke po osnovu imovnog stanja stavljaju u neravnopravan položaj. Odredba člana 401. stav 2. tačka 4) Zakona, po kojoj je revizija nedozvoljena ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za njeno podnošenje, osporena je s navodom da je u "direktnoj suprotnosti" sa čl. 1. i 2. istog Zakona, budući da stranke "imaju pravo da same tuže, predlažu, pobijaju tuđe mišljenje, ulažu predstavke, žalbe i sve pravne lekove za svoju subjektivnu zaštitu".

Odredbe člana 103. st. 1. i 6. Zakona kojima je uređeno postupanje suda sa podneskom koji je nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati i po kome će stranci koja nema punomoćnika advokata biti vraćen podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drukčije određeno, s tim što je u osporenom stavu 6. propisano da se ta odredba ne primenjuje ako stranka ima punomoćnika koji je advokat, i da će sud u tom slučaju odbaciti podnesak koji je u ime stranke podneo advokat, osporene su navodom da se njima narušava Ustavom zagarantovana jednakost građana kako u pravima i dužnostima, tako i u pravu na jednaku zaštitu pred sudom i drugim državnim organima, jer se stranci koja ima advokata onemogućava da uredi svoj podnesak i zaštiti svoja prava, za razliku od stranke koja nema punomoćnika advokata, kojoj se vraća neuredan i nerazumljiv podnesak. Zbog toga su, po mišljenju iicijatora, "advokati diskriminisani po osnovu svog društvenog položaja, što je protivno Ustavu". Ukazuje se da posledice takvog postupanja za stranku mogu biti neotklonjive, a šteta nenadoknadiva. Takođe se navodi da za "grešku sudije postoji čitava skala priziva za otklanjanje greške", ali ne i za propust advokata.

Ustavni sud je, polazeći od odredaba člana 97. tačka 2. i člana 99. tačka 7. Ustava, prema kojima je Narodna skupština ovlašćena da zakonom uredi ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, kao i postupak pred sudovima, a time i parnični postupak, odnosno pravila postupka za pružanje sudske zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građansko-pravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinsko-pravnih i drugih građansko-pravnih odnosa, ocenio da je, u okviru navedenih ustavnih ovlašćenja, sadržano i ovlašćenje zakonodavca da, uređujući parnični postupak, propiše vrste pravnih lekova i način podnošenja tih pravnih lekova, te uredi i pitanje načina zastupanja stranke u tom postupku.

Ustavni sud je, takođe, imajući u vidu razloge osporavanja navedenih odredaba člana 84. stav 2, člana 103. stav 6. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona iznete u inicijatavama, konstatovao da je ovaj Sud, kada je u Odluci broj IU-181/2005 od 28. septembra 2006. godine ocenjivao ustavnost odredaba člana 84. stav 2, člana 103. stav 6, člana 282. stav 1. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona u odnosu na čl. 13. i 22. Ustava od 1990. godine, odbijajući predlog i ne prihvatajući inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti navedenih odredaba, stao na stanovište: da je zakonodavac osporenom odredbom člana 84. stav 2. Zakona svim pravnim i fizičkim licima pod istim uslovima omogućio ''pristup sudu'', odnosno sudsku zaštitu u parničnom postupku, pa i sudsku zaštitu u obliku prava na ulaganje vanrednih pravnih sredstava - revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti, te da se stoga navedenim odredbama Zakona ne narušava ustavni princip na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije zajemčen članom 13. Ustava, niti se povređuje odredba člana 22. Ustava o jednakoj pravnoj zaštiti, jer se ove odredbe Ustava odnose na sve koji se pred sudom ili drugim državnim organom pojavljuju kao stranke; da se takvim propisivanjem ne ograničavaju ni građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred Vrhovnim sudom kao najvišim sudom u Republici, štite prava stranaka, za čiju zaštitu je neophodno stručno pravno znanje i iskustvo, čime se omogućava da se o pravima i obavezama stranaka, odluči delotvorno i u razumnom roku; da se osporenim odredbama člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona ne diskriminišu diplomirani pravnici koji se ne bave advokaturom kao profesijom, u odnosu na advokate, jer se ovim odredbama Zakona navedena lica ne dovode u nejednak položaj po osnovu nekog od svojstava iz člana 13. Ustava, s obzirom da je obavljanje advokature kao samostalne delatnosti dostupno svim licima pod uslovima propisanim zakonom, a da su odgovori na pitanja da li su navedena rešenja opravdana i celishodna i da li poskupljuju troškove fizičkih i pravnih lica koja se pojavljuju kao stranke pred Vrhovnim sudom Srbije po vanrednim pravnim sredstvima, stvar zakonodavne politike, koju Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje. Ocenjeno je, takođe, da se osporenim odredbama Zakona o obaveznom zastupanju parnične stranke od strane advokata, ne vrši ni diskriminacija građana prema imovnom stanju, jer je odredbama čl. 164. do 168. Zakona propisana mogućnost oslobađanja od plaćanja troškova postupka stranke koja prema svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da snosi te troškove, pa i mogućnost da se stranci koja je potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka prizna pravo na besplatno advokatsko zastupanje, koje se pravo, ako je to nužno radi zaštite prava stranaka, ostvaruje u prvostepenom parničnom postupku, ali se njegovo dejstvo dalje proteže i na postupak po vanrednim pravnim lekovima. Ustavni sud je u istoj Odluci IU-181/2005, povodom odredbe člana 103. Zakona ocenio: da iz odredaba člana 103. Zakona proizlazi obaveza suda da poučava stranku koja nema punomoćnika advokata, dakle - neuku stranku, dok će neuredan, nerazumljiv ili nepotpun podnesak advokata, kao kvalifikovanog punomoćnika stranke koji se profesionalno bavi pružanjem pravne pomoći, sud odbaciti bez vraćanja podneska i određivanja naknadnog roka za njegovo uređenje; da je suština osporenih odredaba člana 103. st. 1. i 6. Zakona, obezbeđivanje prava na suđenje u razumnom roku koje je vezano za procesne aktivnosti suda u odnosu na postupanje sa nerazumljivim podneskom ili podneskom koji ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati; da se rešenjem iz stava 6. tog člana Zakona "ne narušava jednakost građana pred zakonom i sudom", niti se "diskriminišu advokati", odnosno ne stavlja se u povoljniji položaj stranka koju ne zastupa advokat, niti ona koja je sama advokat, jer zastupanje stranke od strane advokata (izuzev po navedenim vanrednim pravnim sredstvima) nije obavezno, te stranka slobodno odlučuje da li će se sudu obratiti neposredno, ili preko punomoćnika koji nije advokat, ili pak preko punomoćnika koji je advokat; da će i neuredan i nerazumljiv podnesak tzv. ''neuke stranke'' sud takođe odbaciti, ukoliko stranka ne postupi saglasno odredbama člana 103. st. 2. do 4. Zakona; da stranka koja ima stručnog zastupnika, kada pretrpi štetu zbog toga što je sud odbacio neuredan ili nerazumljiv podnesak može tražiti otklanjanje štetnih posledica putem regresnog zahteva prema punomoćniku; da ne stoji ni navod iz inicijative da osporena odredba člana 103. stav 6. Zakona advokatu ne daje mogućnost da "ispravi tužbu", jer Zakon o parničnom postupku dopušta ispravku grešaka u tužbi u pogledu pojedinih navoda tužbe u toku celog postupka pred sudom, te da je način kako će se pružiti pomoć neukoj stranci u zakonom propisanom postupku pred sudom, stvar zakonodavne politike, odnosno ocene zakonodavca, koju Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje.

Polazeći od činjenice da su i u ovom predmetu osporene odredbe člana 84. stav 2, člana 103. stav 6. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona, i to sličnim ili gotovo istovetnim razlozima u odnosu na čl. 21. i 36. Ustava od 2006. godine, a da te odredbe Ustava korespondiraju sa čl. 13. i 22. Ustava od 1990. godine i da je o njima Ustavni sud već odlučio Odlukom IU-181/2005 od 28. septembra 2006. godine, Sud je ocenio da se osporenim odredbama člana 84. stav 2, člana 103. st. 1. i 6. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona ne narušava Ustavom zajemčena jednakost pred sudom (član 21.). Takođe, propisivanjem u članu 390. stav 4. Zakona da stranku koja je fizičko lice mora zastupati advokat u postupku po žalbi sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje (direktna revizija) i propisivanjem u članu 404. i članu 421. stav 2. Zakona da će revizijski sud neblagovremenu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti rešenjem, ako to u granicama svojih ovlašćenja nije učinio prvostepeni sud, odnosno da će se, ako u čl. 413. do 420. nije što drugo određeno, u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti shodno primenjivati odredbe člana 397, čl. 400. do 406, čl. 410. i 411. ovog zakona, ne narušava se pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Stoga je Ustavni sud ocenio da osporene odredbe člana 84. stav 2, člana 103. st. 1. i 6, člana 390. stav 4, člana 401. stav 2. tačka 2), te člana 404. i člana 421. stav 2. Zakona, nisu nesaglasne s Ustavom.

Povodom inicijative kojom se traži ocena ustavnosti odredaba čl. 249. do 261. Zakona koje se odnose na veštačenje, a u kojoj se kao razlog osporavanja navodi da se tim odredbama stvaraju nepotrebni troškovi i odugovlači spor, jer i stranka koja je npr. sudski veštak ekonomsko - finansijske struke mora da plati veštaka, iako ima kvalifikacije da sama izvrši veštačenje, "čime se degradira jedna od stranaka u postupku" i dovodi u nejednak i neravnopravan položaj, Ustavni sud je konstatovao da se odredbama čl. 249. do 261. Zakona uređuje, pored ostalog: uslove za izvođenje dokaza veštačenjem (član 249.); sadržinu predloga za veštačenje, legitimaciju i uslove predlaganja ličnosti veštaka (član 250.); uslove pod kojima se veštak može osloboditi veštačenja (član 252.); razloge za izuzeće veštaka (član 253.); kažnjavanje veštaka (član 254.); troškove veštačenja (član 255.), sadržinu rešenja kojim se određuje veštačenje (član 256.); izradu i dostavljanje nalaza i mišljenja veštaka i dr. (čl. 257. do 260.). Budući da je odredbom člana 253. stav 1. u vezi člana 66. stav 1. tačka 1) Zakona isključeno da bilo ko može biti veštak u sopstvenom sporu, Sud je ocenio da ovakva odredba upravo ima za cilj da omogući zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu prava stranaka (član 2. stav 1. Zakona) i da ne diskriminiše stranke po bilo kom osnovu, s obzirom da je svako dužan da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.) i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. stav 2.). Stoga je Ustavni sud ocenio da odredbe čl. 249. do 261. Zakona nisu nesaglasne s Ustavom, već predstavljaju konkretizaciju jemstva prava na nepristrasan sud iz člana 32. stav 1. Ustava.

Povodom odredaba čl. 281. i 282. Zakona, koje su osporene navodom da podnošenjem obaveznog odgovora na tužbu stranka biva izložena nepotrebnim troškovima plaćanja sudskih taksi, uz pozivanje na praktične posledice primene tih odredbi, Ustavni sud je, polazeći od toga da je osporenim odredbama čl. 281. i 282. Zakona propisano - da će sud tužbu s prilozima dostaviti tuženom na odgovor u roku od 30 dana od dana prijema tužbe u sudu i da je tuženi dužan da u roku do 30 dana od prijema tužbe sa prilozima, podnese sudu odgovor na tužbu, s tim što je dužan da tuženog pouči o sadržini odgovora i posledicama propuštanja da odgovori na tužbu u određenom roku, kao i da je Ustavni sud ocenjivao taj razlog osporavanja u predmetu IU-181/2005, kada je, imajući u vidu član 10. Zakona o parničnom postupku koji ustanovljava pravo stranke da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i dužnost suda da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova, kao i član 7. Zakona kojim je propisano da su stranke dužne da iznesu sve činjenice i dokaze na kojima zasnivaju svoje zahteve i predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, ocenio da iz navedenih odredaba Zakona proizlazi da je uredan odgovor na tužbu dostavljen u zakonskom roku kako je to propisano osporenim odredbama (pored ostalih i člana 282. Zakona), nužni uslov procesne efikasnosti i ekonomičnosti, odnosno zakonskog zahteva da se parnični postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova, te da se tuženom daje (pored ostalih i odredbama člana 282. stav 1. Zakona) mogućnost da aktivno učestvuje u postupku. S obzirom na to da je stavom 2. člana 282. Zakona ustanovljena dužnost suda da tuženog pouči kako o sadržini odgovora na tužbu, tako i o posledicama propuštanja podnošenja odgovora u određenom roku, po oceni Ustavnog suda, obaveza dostavljanja odgovora na tužbu se ne može smatrati radnjom koja samo izlaže tuženog plaćanju takse, već se ovom odredbom Zakona obezbeđuje sudska zaštita u skladu sa principima utvrđenim Ustavom, i sprovodi načelo jednakosti stranaka u postupku pred sudom. Naime, prema odredbama Zakona, obe strane u postupku imaju pravo da se izjasne o zahtevima, predlozima i navodima suprotne stranke, čime se obezbeđuju zakonske pretpostavke da svaka stranka ima jednaku mogućnost odgovora na navode druge stranke. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da odredbe čl. 281. i 282. Zakona o parničnom postupku nisu nesaglasne s Ustavom, te inicijativu i u tom delu nije prihvatio, saglasno odredbi člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Odredbe člana 394. st. 2. i 3. i s njima povezana odredba člana 486. stav 1. Zakona, koje se odnose na uslove za izjavljivanje revizije, osporene su s navodom da se tim odredbama većina građana diskriminiše i lišava prava "na treći stepen ostvarivanja prava na vođenje postupka" s obzirom na to da "97% do 98% predmeta" ima manju vrednost od 500.000,00 dinara, i da zbog toga isto toliko parničara nema pravo na zaštitu pred Vrhovnim sudom Srbije, čime se narušava jednakost svih i svakog pred Ustavom i zakonom i pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije. Ističe se i da osporene zakonske odredbe sudovi često koriste u cilju diskriminacije i izigravanja prava stranaka u postupku, te da ima slučajeva da sudovi sami određuju vrednost spora u postupku, kako bi stranku onemogućili u ostvarivanju prava na sudsku zaštitu revizijom kao vanrednim pravnim lekom. Inicijatori smatraju da se time povređuju odredbe čl. 21, 22. i 36. Ustava. Predlaže se i brisanje i dodavanje određenih reči i stavova u osporenim odredbama Zakona.

Ustavni sud je konstatovao da je osporenim odredbama člana 394. st. 2. i 3. Zakona propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara, niti u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara. Takođe, osporenom odredbom člana 486. stav 1. Zakona propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravosnažne presude ne prelazi 2.500.000 dinara.

Polazeći od toga da navedene odredbe Zakona trpe izuzetke, tako što je revizija uvek dozvoljena u parnicama o pravu na izdržavanje ili o pravu na ukidanje izdržavanja, u sporovima o pravu na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti davaoca izdržavanja, u imovinskim sporovima koji nastaju iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojima se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo tržišta, uključujući i parnice o naknadi štete, koja se time prouzrokuje, u sporovima zbog povrede autorskog prava, zaštite i upotrebe pronalaska i tehničkih unapređenja, uzoraka, modela i žigova, firme ili naziva, kao i u sporovima iz nelojalne utakmice i monopolističkih ponašanja kad se ne odnose na imovinskopravni zahtev (član 394. stav 4. tač. 1) do 4) Zakona), kao i u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.), dok je prema članu 486. Zakona revizija u privrednim sporovima uvek dozvoljena u sporovima iz člana 394. stav 4. tač. 3) i 4) Zakona, te da prema članu 187. st. 1. i 3. Zakona vrednost predmeta spora predstavlja nužan elemenat tužbe, od kog zavisi nadležnost suda, sastav suda i pravo na izjavljivanje revizije i da pravo na pravično suđenje iz člana 2. Zakona o parničnom postupku sadrži u sebi i pravo na postupak odgovarajućeg kvaliteta u postupku po vanrednim pravnim lekovima, to se po oceni Ustavnog suda, navedenim odredbama ne diskriminišu građani. Prema stavu Suda, ovakvo zakonsko ograničavanje mogućnosti pristupa Vrhovnom sudu kroz utvrđenu minimalnu vrednost predmeta spora predstavlja razumno ograničenje propisano u skladu sa javnim interesom efikasne sudske zaštite prava i potrebe da se postupak pred sudovima okonča u razumnom roku. Osim toga, po oceni Ustavnog suda, Ustav u članu 36. stav 2. jemči dvostepenost postupka u kom se odlučuje, tako da je pitanje vanrednih pravnih sredstava zakonska procesna materija, u čiju celishodnost Ustavni sud ne može ulaziti, saglasno članu 167. Ustava. Stoga je Ustavni sud ocenio da odredbe člana 394. st. 2. i 3. i člana 486. stav 1. Zakona nisu nesaglasne s Ustavom, te inicijativu ni u tom delu nije prihvatio.

Odredba člana 395. Zakona, prema kojoj je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava, osporava se navodom da se takvim propisivanjem, "praktično kompromituje" pravo na za sve jednaku zaštitu pred sudom, jer se pravo na reviziju uslovljava ocenom apelacionog suda, što omogućava uvođenje arbitrernosti i "ozakonjenje ad hoc postupanja apelacionog i revizijskog suda"

i predstavlja "protivustavno zadiranje u suštinu principa pravne sigurnosti". U inicijativama se u vezi sa ovim postavlja i pitanje "može li se govoriti o pravnoj sigurnosti, ukoliko revizijski sud, po oceni apelacionog suda, u nekim slučajevima postupa, a u drugim ne, na osnovu fluidno postavljenih kriterijuma – potreba, koje nisu ustavna kategorija".

Prema oceni Ustavnog suda, propisivanje u članu 395. Zakona da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom, kad je po oceni apelacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava, nije suprotno Ustavu, s obzirom na to da efikasan mehanizam zaštite ljudskih prava zahteva potrebu ujednačavanja sudske prakse zauzimanjem stava o nekom spornom pravnom pitanju od opšteg interesa, kao i omogućavanja građanima što šireg prava na pristup sudu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporene odredbe člana 395. Zakona nisu nesaglasne s Ustavom i da inicijativu ne treba prihvatiti.

Osporena odredba člana 417. Zakona o parničnom postupku koja se odnosi na razlog zbog koga javni tužilac može pobijati pravnosnažnu presudu podnošenjem zahteva za zaštitu zakonitosti, po mišljenju jednog inicijatora dovodi javnog tužioca u neravnopravan položaj u odnosu na advokate, koji navodno mogu ovim vanrednim pravnim sredstvom pobijati presudu iz svih razloga, a ne samo iz razloga navedenih u članu 361. stav 2. tačka 5) Zakona.

Ustavni sud je ocenio da odredba člana 417. Zakona prema kojoj javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona, tj. kad je sud protivno odredbama ovog zakona zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, proizlazi iz položaja javnog tužioca, koji nije stranka u postupku, već samostalni državni organ koji štiti javni interes, pa i reaguje samo u slučaju raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala. Polazeći od toga da prema članu 413. stav 1. Zakona javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, a da je, prema članu 418. Zakona, stranka koja je podnela predlog javnom tužiocu da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti ovlašćena da u propisanom roku sama izjavi ovo pravno sredstvo, to po oceni Ustavnog suda proizlazi da se tom odredbom ne vrši bilo kakva diskriminacija u procesnim pravima između javnog tužioca i parničnih stranaka, odnosno njihovih punomoćnika. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da odredba člana 417. Zakona o parničnom postupku nije nesaglasna s Ustavom, te inicijativa i u tom delu nije prihvaćena.

Ustavni sud, saglasno odredbama člana 167. Ustava, nije nadležan da ocenjuje saglasnost odredaba istog zakona, niti da ocenjuje primenu odredaba Zakona u konkretnom sudskom postupku, pa je takav zahtev odbacio i odlučio kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu. Takođe, Ustavni sud nije nadležan da daje odgovore i mišljenja o celishodnosti i opravdanosti pojedinih zakonskih rešenja.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 82. stav 2. i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti