Odluka Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o privrednim društvima

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je predloge i nije prihvatio inicijative za utvrđivanje neustavnosti odredaba Zakona o privrednim društvima. Osporene odredbe, uključujući pravo prinudnog otkupa akcija manjinskih akcionara, ocenjene su kao ustavne i u skladu sa pravom na imovinu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IU-292/2005
25.03.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. marta 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbijaju se predlozi za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 193. stav 2. i člana 456. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04).

2. Ne prihvataju se inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 255. stav 1, čl. 447, 448. i 456. Zakona iz tačke 1. i za ocenu saglasnosti odredaba člana 447. Zakona iz tačke 1. sa članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (“Službeni list SCG-Međunarodni ugovori“, br. 9/03 i 5/05).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneti su predlozi i inicijative za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) navedenih u izreci. Inicijativom je zatražena i ocena saglasnosti odredaba člana 447. Zakona sa članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ustavni sud je predloge i inicijative kojima se tražila ocena saglasnosti osporenih odredaba člana 193. stav 2, člana 255. stav 1, čl. 447, 448. i 456. Zakona o privrednim društvima u odnosu na Ustav od 1990. godine, zaključkom od 16. marta 2006. godine dostavio na odgovor i mišljenje Narodnoj skupštini, koji u ostavljenom roku od 30 dana i kasnije, nije dobijen.

Odredbom člana 112. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da će se postupci pred Ustavnim sudom započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona.

Polazeći od toga da je Ustav od 1990. godine, u odnosu na koji je pojedinim predlozima i inicijativama zahtevana ocena ustavnosti, prestao da važi stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije od 2006. godine, ocena ustavnosti osporenih odredaba Zakona o privrednim društvima izvršena je u odnosu na Ustav Republike Srbije od 2006. godine, saglasno odredbama člana 167. Ustava.

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine, da je Republika Srbija jedinstveno privredno područje sa jedinstvenim tržištem roba rada i kapitala i usluga (član 82. st. 1. i 2.); da svi imaju jednak položaj na tržištu i da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjena (član 84. st. 1. i 3); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina i da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu, da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom (član 86. st. 1. i 2.); da Republika Srbija, pored ostalog, uređuje i obezbeđuje pravni položaj privrednih subjekata, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine i druge ekonomske odnose od opšteg interesa (član 97. tač. 6. do 8.).

Protokolom 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je: da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine; da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava i da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza i drugih dažbina ili kazni (član 1.).

Odredba člana 193. stav 2. Zakona o privrednim društvima osporava se navodom da ograničava Ustavom zajemčenu slobodu organizovanja pravnih lica, jer pravne subjekte koji su akcije izdali samo svojim osnivačima, a ne putem javne ponude, kako navodi predlagač, po sili zakona svrstava u otvorena akcionarska društva. Osporenom odredbom člana 193. stav 2. Zakona propisano je da ako u osnivačkom aktu nije navedena vrsta akcionarskog društva, akcionarsko društvo je otvoreno. Povodom ovih navoda predlagača, Ustavni sud je utvrdio da je Zakonom o privrednim društvima propisano da je akcionarsko društvo posebna forma privrednih društava i da se može osnovati kao otvoreno i zatvoreno akcionarsko društvo (član 2.), da osnivački akt akcionarskog društva sadrži označenje da li je društvo otvoreno ili zatvoreno (član 185.) i da su preduzeća osnovana u skladu sa ranije važećim Zakonom o preduzećima dužna da usklade pravnu formu sa odredbama Zakona o privrednim društvima u roku od dve godine od dana njegovog stupanja na snagu (član 452.). S obzirom na to da prema navedenim odredbama Zakona pravnu formu akcionarskog društva, odnosno da li je društvo otvoreno ili zatvoreno određuje osnivač u osnivačkom aktu i da je osporena odredba Zakona supsidijernog karaktera, jer određuje pravnu formu akcionarskog društva kada je osnivač nije odredio osnivačkim aktom, Ustavni sud je ocenio da se osporenom odredbom Zakona ne ograničava pravo osnivača da odredi pravnu formu akcionarskog društva. Stoga su osporenom odredbom Zakona uređeni odnosi u okviru ustavnog ovlašćenja zakonodavca sadržanog u odredbi člana 97. tačka 6. Ustava kojim je utvrđeno da se pravni položaj privrednih subjekata uređuje zakonom, na način kojim se, po oceni Suda, ne ograničava Ustavom zajemčena samostalnost privrednih subjekata

Osporenom odredbom člana 255. stav 1. Zakona propisano je da pravo na besplatne akcije po osnovu povećanja osnovnog kapitala otvorenog akcionarskog društva iz sredstava raspoloživih za te namene imaju akcionari društva na dan donošenja te odluke prema evidenciji u Centralnom registru hartija od vrednosti, odnosno akcionari društva na dan utvrđen u toj odluci, srazmerno njihovom učešću u postojećem kapitalu društva. Podnosilac inicijative smatra da osporena odredba nije u saglasnosti sa odredbama Ustava kojima se jemči svojina, jer se pravo na besplatne akcije ne priznaje licima koja su otuđila akcije po isteku poslovne godine, a pre donošenja odluke o izdavanju akcija, iako su bila akcionari na dan 31. decembra godine u kojoj je ostvarena dobit po osnovu koje se te akcije izdaju. Ustavni sud je ocenio da navodi inicijatora nisu osnovani. Osporenom odredbom Zakona, po oceni Suda, uređeni su odnosi saglasno Zakonom utvrđenoj pravnoj prirodi akcionarskog društva kao društva kapitala, jer je pravo na besplatne akcije, odnosno pravo da odrede dan koji je merodavan za određivanje lica koja imaju pravo na besplatne akcije utvrđeno kao pravo akcionara društva, srazmerno njihovom učešću u postojećem osnovnom kapitalu društva. Polazeći od toga da akcija predstavlja deo osnovnog kapitala otvorenog akcionarskog društva, „svojinski odnos“ prema društvu, po oceni Suda, uspostavlja se po osnovu posedovanja akcija društva, iz čega sledi da i prava koja akcija daje, u ovom slučaju pravo na besplatne akcije, odnosno pravo da odredi dan koji je merodavan za određivanje lica koja imaju pravo na besplatne akcije, ostvaruje vlasnik akcije. S obzirom na to da vlasnik akcije samostalno odlučuje o tome da li će biti akcionar i ostvarivati zakonom i aktima društva utvrđena prava ili će akciju, ali i prava koja se po osnovu te akcije ostvaruju otuđiti, po oceni Suda, nisu osnovani navodi inicijatora da im se osporenom odredbom Zakona ograničava Ustavom zajemčeno pravo svojine.

Osporenom odredbom člana 447. utvrđeno je pravo većinskog akcionara (95% i više akcija) da pod uslovima propisanim tim članom Zakona otkupi i akcije preostalih nesaglasnih akcionara. Podnosioci inicijative smatraju da se akcionarima koji imaju 5% i manje akcija ograničava pravo da raspolažu akcijama čiji su vlasnici, kao i pravima koja te akcije daju, suprotno odredbama člana 58. stav 2. Ustava i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer većinski akcionar, prema navedenoj odredbi, ima pravo da ih otkupi protiv njihove volje.

Ocenjujući ustavnost osporenih odredaba člana 447. Zakona o privrednim društvima, Ustavni sud je utvrdio da je otvoreno akcionarsko društvo, kao posebna pravna forma privrednog društva, prema Zakonu o privrednim društvima, društvo kapitala, a ne društvo lica, koje nastaje ulaganjem kapitala (akcionara) u društvo, da je uloženi kapital, prema Zakonu, kapital društva i da akcionar odgovara za obaveze društva samo do visine uloženog kapitala. Akcionar po osnovu akcije koja predstavlja deo osnovnog kapitala društva stiče zakonom određena prava koja akcija daje, kao što su pravo na upravljanje društvom, pravo na dividendu i druga prava (član 208. Zakona), srazmerno visini uplaćenog kapitala.

Pravo na akcije i druga zakonom određena prava koja akcije daju, po oceni Suda, predstavljaju prava stečena po osnovu ulaganja kapitala i zajemčena su odredbom člana 84. stav 3. Ustava kojom je utvrđeno da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjena. Polazeći od toga da Ustav od 1990. godine nije sadržao posebno jemstvo prava stečenih ulaganjem kapitala na osnovu zakona, po oceni Ustavnog suda, jemstvo sadržano u odredbi člana 84. stav 3. Ustava odnosi se na ona prava koja su stečena ulaganjem kapitala, u skladu sa zakonom, do dana stupanja na snagu Ustava od 2006. godine. S obzirom na to da je Zakon o privrednim društvima donet pre stupanja na snagu Ustava od 2006. godine, jemstvo sadržano u navedenoj odredbi Ustava, po oceni Suda odnosi se na ona prava koja su većinski, odnosno manjinski akcionari stekli ulaganjem kapitala saglasno tom Zakonu.

Polazeći od toga da akcija predstavlja deo osnovnog kapitala otvorenog akcionarskog društva, koja njenom vlasniku daje određena prava, kao što su pravo na upravljanje, dividendu, kao i pravo da je otuđi, odnosno da po tom osnovu stekne odgovarajuću imovinu, kao i da se osporenom odredbom akcija oduzima protiv volje njenog imaoca, ocena ustavnosti osporenog člana 447. Zakona izvršena je i u odnosu na odredbe člana 58. Ustava i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojima se jemči pravo na mirno uživanje imovine. Prema odredbi člana 58. stav 2. Ustava, pravo svojine može biti oduzeto, odnosno ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Član 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju propisuje da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca inicijative da za ograničenje prava raspolaganja akcijama ne postoji javni interes, te da im se ovo pravo ograničava, odnosno oduzima suprotno Ustavu, Ustavni sud je utvrdio da su prava i obaveze akcionara u otvorenom akcionarskom društvu, kao Zakonom predviđenoj posebnoj pravnoj formi privrednog društva, polazeći od ekonomske prirode tog društva kao društva kapitala, uređena na način da akcionari upravljačka i imovinska prava ostvaruju srazmerno uloženom kapitalu. Međutim, pored odredaba kojima su odnosi između akcionara uređeni po osnovu visine uloženog kapitala, Zakon sadrži i odredbe kojima se štite manjinski akcionari od eventualne zloupotrebe prava većine, utvrđujući da određena prava ima svaki akcionar, odnosno akcionari koji raspolažu sa određenim manjinskim iznosom osnovnog kapitala društva, kao što su prava: da pred nadležnim sudom pobijaju odluke skupštine akcionara (čl. 302. do 304.); da traže da nadležni sud naloži prestanak društva; da zahtevaju da im društvo plati iznos jednak tržišnoj vrednosti akcija ako glasaju protiv određenih odluka društva (član 444.); da zahtevaju da akcionar koji stekne 95% akcija drugog društva, po ceni poslednje akcije po kojoj je stekao akcije otkupi i preostalih 5% akcija (član 448.). Polazeći od toga da većinski akcionar koji ima 95% i više akcija nema ekonomski interes da otkupi preostale akcije nesaglasnih akcionara, jer Zakon nije predvideo da se bilo koja odluka društva donosi saglasnošću svih akcionara, osporenom odredbom Zakona, po oceni Suda, predviđeno je pravo, odnosno mogućnost tog akcionara da u slučaju eventualne zloupotrebe zakonom utvrđenih prava manjinskih akcionara zaštiti svoja prava prinudnim otkupom njihovih akcija, pod uslovima propisanim Zakonom. Međutim, osporenom odredbom Zakona kojom je predviđeno da se akcije manjinskih akcionara mogu otkupiti jedino po ceni iz javne ponude, po oceni Suda, ustanovljena je i zaštita manjinskih akcionara od onih odluka društva, odnosno većinskog akcionara kojima bi se eventualno umanjila vrednost njihovih akcija, kao i prava koja te akcije daju. U tom smislu, uređivanje odgovarajuće zaštite prava manjinskih akcionara, ali i odgovarajuće zaštite većinskih akcionara, na način na koji se obezbeđuje uspostavljanje ravnoteže u ostvarivanju njihovih međusobno suprostavljenih interesa i obezbeđuje „optimalno funkcionisanje“ ove zakonom ustanovljene pravne forme privrednog društva, pored ostalog i na način predviđen osporenim odredbama člana 447. Zakona, po shvatanju Suda, predstavlja uređivanje ovih odnosa, saglasno Ustavu.

Polazeći od odredbe člana 18. stav 3. Ustava prema kojoj se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, Ustavni sud je ocenjujući ustavnost osporene odredbe Zakona imao u vidu i praksu Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava u primeni člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju (npr. predstavke br. 8588/79 i 8589/79). Naime, povodom navoda manjinskih akcionara da im je zakonom po kome svaka kompanija koja ima više od 90% deonica i pravo glasa u drugoj kompaniji ima pravo da primora preostali manjinski deo deoničara da joj prodaju svoj deo deonica po istoj ceni koja bi bila plaćena da su kupljene putem javne ponude povređeno pravo na imovinu, Evropski sud (ranije Komisija) je zauzela stav da ove deonice imaju ekonomsku vrednost i da stoga predstavljaju "imovinu" u značenju člana 1. Prvog protokola. Međutim, Komisija je zauzela stav da primena ovakvog rešenja ne potpada pod pravilo o "lišenju imovine", jer se, po mišljenju Komisije, ovo pravilo odnosi na eksproprijaciju tj. na postupke kojima država može uzeti-ili ovlastiti treću stranu da uzme određeni deo imovine u cilju koji je od javnog interesa, te da se ne može primeniti na zakone koji uređuju odnose među privatnim licima. Po mišljenju Komisije, zakoni o privatnim odnosima među pojedincima koji uključuju pravila koja određuju pravne odnose vezane za imovinu i, u nekim slučajevima, prisiljavaju pojedinca da preda svojinu drugom licu, kao pravila koja su neophodna u demokratskom društvu, ne mogu u principu biti u suprotnosti sa članom 1. Prvog protokola pod uslovom da uređujući pravne odnose među pojedincima na imovinu, određeni zakon ne stvara nejednakost po kojoj bi jedno lice bilo proizvoljno i nepravedno lišeno imovine u korist drugog lica. Budući da su osporenim članom Zakona utvrđeni uslovi pod kojima se mogu prinudno otkupiti akcije nesaglasnih akcionara, tako što je određeno da to pravo ima akcionar koji je u postupku preuzimanja ciljnog društva otkupio najmanje 95% akcija, da to pravo može da koristi samo u Zakonom propisanom roku i da akcije može da otkupi samo pod uslovima iz javne ponude, odnosno po ceni po kojoj ih je otkupio od ostalih akcionara, kao i da je odredbom člana 449. Zakona predviđena sudska zaštita nesaglasnih akcionara, za slučaj kupovine njihovih akcija pod uslovima koji su različiti od uslova iz javne ponude za preuzimanje, Ustavni sud je ocenio da osporenom odredbom Zakona nisu povređena prava zajemčena navedenim članom 1. Protokola 1. uz Evropsku Konvenciju. Takođe, polazeći od toga da dividenda postaje utvrđeno pravo akcionara, odnosno imovinsko pravo, tek od donošenja odluke o njenoj isplati i da akcionar kome ona treba da bude isplaćena postaje poverilac društva za iznos pripadajuće dividende od dana donošenja te odluke (član 215. stav 4. Zakona), Ustavni sud je ocenio da i pravo na dividendu ne predstavlja zakonom „garantovano“ imovinsko pravo, odnosno prihod akcionara. Naime, ostvarena dobit u poslovanju akcionarskog društva može se rasporediti za dividende tek nakon pokrića gubitaka prenesenih iz ranijih godina i izdvajanja za zakonske rezerve (član 215. stav 3.), a skupština akcionarskog društva, odnosno većinski akcionar, može odlučiti i da se osnovni kapital društva poveća pretvaranjem neraspoređene dobiti u osnovni kapital društva (član 254.). Stoga, po oceni Ustavnog suda, pravo na dividendu, kao imovinsko pravo koje akcija daje, ne predstavlja konkretnu imovinsku vrednost, koja se u trenutku prinudnog otkupa akcija, saglasno osporenom članu Zakona, oduzima, odnosno ograničava, već predstavlja pravo na budući neizvestan prihod čije se ostvarenje i visina ne mogu unapred odrediti. U tom smislu ovo pravo, do njegovog utvrđivanja, nema značenje imovinskog prava na koje se odnose odredbe člana 58. Ustava, kojima se jemči pravo svojine, te određuju uslovi njenog oduzimanja, odnosno ograničenja, jer se tom odredbom Ustava, po oceni Suda, štite „postojeća“, odnosno utvrđena imovinska prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su osporenom odredbom člana 447. Zakona uređeni odnosi u okviru Ustavom utvrđenog ovlašćenja zakonodavca da uređuje pravni položaj privrednih subjekata i druge ekonomske odnose od opšteg interesa, na način kojim se ne dovode u pitanje Ustavom utvrđena jemstva prava svojine i prava stečenih po osnovu ulaganja kapitala na osnovu zakona.

Odredbe člana 448. Zakona o privrednim društvima, kojima je propisano da je akcionar koji stekne 95% akcija drugog društva obavezan da kupi akcije preostalih akcionara na njihov zahtev, po ceni poslednje akcije po kojoj je stekao 95% akcija, osporavaju se iz istih razloga kao i odredbe člana 447. Zakona. Po oceni Suda, osporenim odredbama Zakona ne dovodi se u pitanje ograničenje „svojinskih prava“ manjinskih akcionara, jer je većinski akcionar, na njihov zahtev, u obavezi da otkupi preostale akcije društva. U odnosu na propisanu obavezu većinskog akcionara da ponuđene akcije otkupi po ceni poslednje akcije po kojoj je stekao 95% akcija, Ustavni sud je ocenio da se obaveza utvrđuje većinskom akcionaru, odnosno privrednom društvu i da ovo ograničenje, pod istim uslovima, važi za sva otvorena akcionarska društva, odnosno da ona u navedenom smislu, saglasno Ustavu, imaju jednak položaj na tržištu. Stoga su osporenim odredbama člana 448. Zakona o privrednim društvima uređeni odnosi u okviru ustavnog ovlašćenja zakonodavca sadržanog u odredbama člana 97. tač. 6. i 8. Ustava kojima je utvrđeno da se pravni položaj privrednih subjekata i drugi ekonomski odnosi od šireg interesa uređuju zakonom, koje, po oceni Suda, sadrži ovlašćenje da se, na način određen osporenim odredbama Zakona, uredi i odgovarajuća zaštita manjinskih akcionara.

Član 456. Zakona o privrednim društvima osporen je iz razloga što „ostavlja na snazi“, odredbe čl. 398a, 400a i 421a Zakona o preduzećima, koje po mišljenju predlagača i podnosioca inicijative, nisu u saglasnosti sa Ustavom. Ustavni sud je u predmetu broj IU-119/05, ocenjivao ustavnost navedenih odredaba Zakona o preduzećima i u Odluci od 19. marta 2009. godine ocenio da su osporenim odredbama uređeni odnosi u skladu sa odredbom člana 86. stav 2. Ustava kojom je utvrđeno da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu, pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporena odredba člana 456. Zakona o privrednim društvima nije nesaglasna sa Ustavom.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 14) i člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o privrednim društvima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti