Odluka o inicijativi za ocenu ustavnosti Zakona o sudskim taksama

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti odredbe o pravosudnom dodatku, koja je prestala da važi. Zahtevi za ocenu ustavnosti drugih odredaba i saglasnosti sa drugim zakonom su odbačeni, delom zbog ranijeg odlučivanja, a delom zbog nenadležnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IU-45/2008
01.04.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. aprila 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 51. stav 2, u delu koji se odnosi na pravosudni dodatak, Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05 i 116/08).

2. Odbacuju se zahtevi za ocenu ustavnosti odredaba člana 3. tačka 1) Zakona iz tačke 1. i Tarifnog broja 1. stav (3) Taksene tarife koja je sastavni deo Zakona.

3. Odbacuje se zahtev za ocenu saglasnosti člana 3. tačka 1) Zakona iz tačke 1. sa članom 282. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podnete su inicijative za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05 i 116/08) navedenih u izreci. U inicijativi koja je podneta Sudu 10. septembra 2008. godine osporava se ustavnost dela odredbe člana 51. stav 2. Zakona, koji se odnosi na pravosudni dodatak, u odnosu na odredbe člana 3. stav 2, člana 4. stav 4, člana 32 stav 1, člana 67, člana 91, člana 97. tačka 15, člana 142. stav 2. i člana 152. stav 2. Ustava Republike Srbije. Kao razloge osporavanja inicijator navodi da Ustav garantuje nezavisnost sudova, propisuje način finansiranja prava i dužnosti Republike iz poreza i drugih zakonom utvrđenih prihoda, kao i da će se zakonom urediti koje su druge funkcije, poslovi ili privatni interesi nespojivi sa sudijskom funkcijom. Pozivajući se na odredbu člana 67. Ustava kojom se svakome garantuje pravo na pravnu pomoć i propisuje da se zakonom određuje kada je pravna pomoć besplatna, inicijator navodi da je primena osporenog dela odredbe člana 52. stav 2. Zakona o sudskim taksama imala za posledicu da sudovi prilikom odlučivanja o siromaškom pravu građana donose negativne odluke jer je to, po navodima inicijatora, predstavljalo "izvesnu dobit za postupajućeg sudiju ili veće u vidu pravosudnog dodatka predviđenog članom 51. stav 2. Zakona".

Inicijativama od 24. marta 2008. godine i 4. avgusta 2009. godine osporava se ustavnost odredbe člana 3. tačka 1. Zakona navedenog u izreci i Tarifnog broja 1. stav (3) Taksene tarife koja je sastavni deo Zakona.

Navodi se da je odredbama člana 282. stav 1. i člana 338. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisana obaveza tuženog da u roku od 30 dana od prijema tužbe podnese sudu odgovor na tužbu i da ako tuženi u ostavljenom roku ne podnese odgovor na tužbu, sud može doneti presudu zbog propuštanja kojom se, pod uslovom da su ispunjene određene pretpostavke, usvaja tužbeni zahtev. Po mišljenju inicijatora, propisivanjem obaveze tuženom da plati sudsku taksu na podnošenje akta, u slučaju čijeg nepodnošenja trpi procesne i materijalnopravne posledice, povređuju se ustavni principi "jednakosti pravnih sredstava i prava na pristup sudu". Takođe, imajući u vidu činjenicu da tužilac inicijalno snosi troškove parničnog postupka iz razloga što je inicijalno u povoljnijem procesnom položaju, jer ima izbor da li će da tuži ili ne, propisivanjem obaveze tuženiku da plati sudsku taksu na odgovor na tužbu čini se i povreda prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudska prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Pored toga, po navodima inicijatora, postoji i međusobna neusklađenost odredaba člana 3. tačka 1. Zakona o sudskim taksama i člana 282. Zakona o parničnom postupku, te njihova koegzistencija u pravnom poretku, po mišljenju inicijatora, nije u skladu sa Ustavom.

U postupku pred Ustavnim sudom utvrđeno je sledeće:

Osporenom odredbom člana 3. tačka 1. Zakona o sudskim taksama propisano je da obaveza plaćanja sudske takse nastaje za podneske (tužbe, odgovore na tužbe, žalbe i druga pravna sredstva) - kada se predaju sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, ako njen iznos zavisi od vrednosti predmeta spora, a za podneske predate na zapisnik - kada je zapisnik sastavljen. Osporenom odredbom člana 51. stav 2. Zakona, u delu koji se odnosi na pravosudni dodatak, bilo je propisano da će se od naplaćenih taksi 60% koristiti za poboljšanje materijalnog položaja sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, sudskog osoblja i osoblja u javnim tužilaštvima - pravosudni dodatak. Osporenim Tarifnim brojem 1. stav (3) Taksene tarife, koja je sastavni deo Zakona, propisano je da se za predlog da se odredi izvršenje ili obezbeđenje, za prigovor protiv platnog naloga, za prigovor protiv rešenja o izvršenju, za predlog za povraćaj u pređašnje stanje, za predlog za obezbeđenje dokaza, za odgovor na tužbu i za odgovor na žalbu ili reviziju, plaća polovina takse iz stava (1) ovog tarifnog broja, a u postupku pred trgovinskim sudom plaća se polovina takse iz stava (2) ovog tarifnog broja.

Odredbom člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da Ustavni sud odlučuje o saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima.

U drugim odredbama Ustava koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, Ustav utvrđuje: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se sredstva iz kojih se finansiraju nadležnosti Republike Srbije, autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave obezbeđuju iz poreza i drugih prihoda utvrđenih zakonom, a obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina je opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika (član 91.); da Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave imaju budžete u kojima moraju biti prikazani svi prihodi i rashodi kojima se finansiraju njihove nadležnosti (član 92.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, poreski sistem i finansiranje ostvarivanja prava i dužnosti Republike Srbije utvrđenih Ustavom i zakonom (član 97. tač. 6. i 15.).

Pravo na pravično suđenje, u osnovi, na istovetan način garantovano je i odredbama člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ("Službeni list SCG-Međunarodni ugovori", br. 9/03 i 5/05). Članom 1. Protokola 1 uz Evropsku Konvenciju garantuje se pravo na neometano uživanje svoje imovine, te određuju uslovi njenog oduzimanja, odnosno ograničenja, tako što se utvrđuje da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.), s tim da to ni na koji način ne utiče na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).

Ustavni sud je konstatovao da je odredba člana 51. stav 2. Zakona o sudskim taksama u osporenom delu prestala da važi 1. januara 2010. godine, danom početka primene Zakona o sudijama ("Službeni glasnik RS", broj 116/08). Razmatrajući navode inicijatora koji se odnose na to da je navedena odredba u osporenom delu bila u nesaglasnosti sa većim brojem ustavnih odredaba, Sud je ocenio da se sadržina osporene odredbe ne može dovesti u neposrednu logično-pravnu vezu sa sadržinom i ciljem ustavnih rešenja na koje se ukazuje u inicijativi. Ceneći ustavnost osporene odredbe Zakona, Sud je imao u vidu da se prihodi od sudskih taksa evidentiraju u budžetu Republike i da su se u Zakonom propisanom iznosu predviđena sredstva usmeravala za namene propisane Zakonom, te da je Narodna skupština imala kontrolu u pogledu prikupljanja i trošenja prihoda ostvarenih od sudskih taksa. Takođe, sudske takse, kao vrsta fiskalnih dažbina, imaju za cilj da rad sudova finansiraju i sami učesnici sudskog postupka, kako sudske troškove ne bi snosili isključivo poreski obveznici od kojih mnogi nikada ni ne zatraže bilo koju radnju suda. Budući da odredba člana 51. stav 2. Zakona, u osporenom delu, više nije sastavni deo pozitivnog pravnog sistema, kao i da inicijator pretežno ukazuje na nepravilnosti u primeni osporene odredbe koje su, po njegovim navodima, motivisane time da se obezbede sredstva za tzv. pravosudni dodatak, a što Ustavni sud nije ovlašćen da ceni, u smislu odredaba člana 167. Ustava, Sud nije prihvatio inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti navedene odredbe Zakona, u delu koji se osporava, saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07).

U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su osporene odredbe člana 3. tačka 1) Zakona o sudskim taksama i Tarifnog broja 1. stav (3) Taksene tarife koja je sastavni deo ovog zakona, već bile ocenjivane u postupku pred ovim Sudom. Naime, Ustavni sud je u predmetu IU-182/05, na sednici održanoj 10. septembra 2009. godine, doneo Odluku kojom se odbija predlog za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, s obrazloženjem da se osporenim odredbama Zakona ne dovode u pitanje ustavni principi zabrane diskriminacije po bilo kom osnovu, niti se povređuje pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odgovarajućim odredbama potvrđenih međunarodnih ugovora. Ovo iz razloga što je cilj jemstva prava na pravično suđenje da se građanima garantuje da o njihovim pravima i obavezama odlučuju zakonom ustanovljeni sudovi, da sud koji vodi postupak i odlučuje bude nezavisan i nepristrasan, da se o pravima i obavezama koji su predmet sudskog postupka raspravi i odluči u razumnom roku, a na osnovu javnog raspravljanja o spornoj glavnoj stvari, kao i da celokupan postupak pred sudom i odlučivanje suda bude pravično, što znači u skladu sa odredbama važećih procesnih i materijalnih propisa. Iz obrazloženja Odluke Ustavnog suda proističe da se propisivanje obaveze plaćanja sudske takse za pojedine podneske, a povodom kojih slede određene radnje suda, što prouzrokuje i odgovarajuće troškove suda, ne može dovesti u vezu sa sadržinom jemstva prava na pravično suđenje utvrđenog Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Takođe, u pogledu navoda koji se odnose na to da se osporenim odredbama Zakona ograničava pravo građana na pristup sudu zbog nemogućnosti da plati sudsku taksu za odgovor na tužbu, što ih onemogućava da u pokrenutom postupku zaštite svoja prava, jer nedostavljanje odgovora na tužbu može imati za procesnu posledicu donošenje presude zbog propuštanja na štetu građanina, Ustavni sud je u navedenoj Odluci ocenio da ovi navodi nisu osnovani. Ovo iz razloga što se dostavljanje odgovora na tužbu bez plaćanja sudske takse ne upodobljava procesnoj situaciji kada odgovor za tužbu nije ni dostavljen, već će sud postupati po dostavljenom odgovoru na tužbu, bez obzira da li je na njega plaćena sudska taksa. S tim u vezi, Ustavni sud je ukazao da je odredbama čl. 9. do 20. i člana 38. Zakona o sudskim taksama propisano u kojim slučajevima, pod kojim uslovima i u kom postupku svaki takseni obveznik, upravo zbog svog imovnog stanja, može biti oslobođen od plaćanja sudske takse ili mu može biti omogućeno da je plati u više rata. Pored toga, odredbama Zakona o parničnom postupku utvrđeno je pravilo da stranka koja ne uspe u sporu stranci koja je u sporu uspela nadoknađuje troškove parničnog postupka, što znači da ako tužbeni zahtev tužioca bude pravosnažno odbijen, on će imati obavezu da tuženom nadoknadi troškove postupka koji obuhvataju i plaćene sudske takse. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporene odredbe Zakona nisu nesaglasne sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima garantovanim pravom na pravično suđenje, niti se njome po bilo kom osnovu, pa ni po osnovu imovnog stanja pravi razlika među taksenim obveznicima, s obzirom na to da su ovim zakonom propisani zaštitni mehanizmi kojima se pristup sudu obezbeđuje i građanima koji su slabog imovnog stanja. Stoga je Ustavni sud utvrdio da osporene odredbe Zakona nisu nesaglasne ni zajemčenom pravu na jednaku sudsku zaštitu.

U vezi ukazivanja jednog od inicijatora da se odredbom člana 3. tačka 1) Zakona o sudskim taksama, u delu koji se tiče obaveze plaćanja sudske takse za odgovor na tužbu, povređuju prava iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud smatra da ova obaveza do njenog utvrđivanja nema značenje imovinskog prava na koje se odnosi član 1. Protokola 1 kojim se jemči pravo na neometano uživanje imovine, te određuju uslovi njenog oduzimanja, odnosno ograničenja, jer se, u smislu člana 1. Protokola 1, štite samo "postojeća", odnosno utvrđena imovinska prava. Stoga, ona i ne mogu da čine imovinu u smislu člana 1. Protokola 1, te je pozivanje inicijatora na povredu ovog člana bez osnova.

Imajući u vidu da je o ustavnosti osporenih odredaba člana 3. tačka 1) Zakona o sudskim taksama i Tarifnog broja 1. stav (3) Taksene tarife koja je sastavni deo Zakona, Ustavni sud već odlučivao, kao i da iz navoda i razloga u podnetim inicijativama ne proizlazi da ima osnova za ponovno odlučivanje, Sud je odbacio zahteve za ocenu ustavnosti navedenih odredaba, saglasno odredbi člana 46. tačka 8) Zakona o Ustavnom sudu.

Budući da Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje međusobnu usklađenost odredaba različitih zakona, u smislu člana 167. Ustava, Sud je odbacio zahtev za takvu ocenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu.

Na osnovu iznetog i odredaba člana 36. stav 1. tačka 1), člana 46. tač. 5) i 8) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 82. stav 1. tačka 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka o inicijativi za ocenu ustavnosti Zakona o sudskim taksama

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti