Ustavna žalba u krivičnom postupku odbačena kao neblagovremena

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja kojima je odbačen predlog za nastavak krivičnog gonjenja. Rok za žalbu teče od dostave drugostepene odluke, a inicijativa tužiocu za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti ne produžava taj rok.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUo-132/2018
21.02.2019.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 5. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. februara 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se predlog za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti odredbe člana 136. stav 2. Kolektivnog ugovora za Javno preduzeće „Pošta Srbije“, Beograd („Službeni glasnik RS“, broj 9/18).

O b r a z l o ž e nj e

Predlogom ovlašćenog predlagača pred Ustavnim sudom je pokrenut postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredbe člana 136. stav 2. Kolektivnog ugovora navedenog u izreci. Predlagač smatra da osporena odredba predmetnog opšteg akta nije u saglasnosti sa odredbama člana 21. i člana 195. stav 1. Ustava, kao ni sa odredbama člana 4. stav 1, člana 8. i člana 13. stav 2. Zakona o radu i čl. 6. i 25. Zakona o zabrani diskriminacije. U predlogu se navodi da, prema osporenoj odredbi člana 136. stav 2. Kolektivnog ugovora, predstavnik reprezentativnog sindikata za vreme trajanja mandata i nakon njegovog isteka ne može biti pozvan na odgovornost ili doveden u nepovoljan položaj zbog svojih sindikalnih aktivnosti, ako postupa u skladu sa zakonom i tim kolektivnim ugovorom, čime je napravljena razlika među sindikalnim predstavnicima u odnosu na okolnost da li pripadaju reprezentativnom sindikatu. Ističe se da je nesporno da Zakon o radu propisuje određene pogodnosti za reprezentativne sindikate, da su te pogodnosti izričito navedene, poput prava na kolektivno pregovaranje i zaključivanje kolektivnog ugovora, dok se u svim drugim odredbama tog zakona koje uređuju zaštitu sindikalnih prava ne pravi razlika među sindikatima, te da se i odredbom člana 13. stav 2. Zakona o radu obezbeđuje zaštita od pozivanja na odgovornost zbog sindikalnog delovanja svih sindikalnih predstavnika, nezavisno od svojstva reprezentativnosti sindikalne organizacije kojoj pripadaju. Stoga predlagač smatra da se osporenom odredbom umanjuju prava predviđena zakonom i propisuju nepovoljniji uslovi rada za sindikalne predstavnike nereprezentativnih sindikata. Na kraju navodi da za navedeno razlikovanje ne može postojati objektivno i razumno opravdanje i da se osporenom odredbom, suprotno Ustavu i zakonu sindikalni predstavnici nejednako tretiraju u zavisnosti od toga da li pripadaju reprezentativnom sindikatu. Predlagač se pozvao i na Odluku Ustavnog suda IUo-18/2010 od 17. marta 2011. godine.

Ustavni sud je, radi davanja odgovora, predlog dostavio Vladi Republike Srbije i JP „Pošta Srbije“, Beograd, kao potpisnicima osporenog akta. U odgovoru Vlade ukazuje se da su Zakonom o radu propisani odnos zakona, opšteg i posebnog kolektivnog ugovora, kao i učesnici u zaključivanju kolektivnog ugovora i da tvrdnja predlagača o nepovoljnijem položaju predstavnika nereprezentativnih sindikata nije osnovana, s obzirom na odredbe čl. 13, 183. i 188. Zakona o radu kojima je obezbeđena zaštita svih zaposlenih od pozivanja na odgovornost i od prestanka radnog odnosa zbog sindikalnih aktivnosti. U odgovoru JP „Pošta Srbije“ navodi se da iz predloga ne proističe kao nesumnjivo i nesporno u čemu se ogleda povreda navedenih ustavnih i zakonskih odredaba, da je poslodavac sa svim registrovanim sindikatima zaključio Sporazum o obezbeđivanju uslova za rad sindikata kojim su regulisani međusobni odnosi i da ne stoje tvrdnje predlagača o diskriminaciji nereprezentativnih sindikata. Pored toga, ističe se da se u konkretnom slučaju ne može pozivati na praksu Ustavnog suda iz 2011. godine, s obzirom na izmene i dopune Zakona o radu iz 2014. godine.

U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su osporeni Kolektivni ugovor za Javno preduzeće „Pošta Srbije“, Beograd , zaključili Vlada, Sindikat PTT Srbije i Sindikat Javnog preduzeća PTT saobraćaja „Srbija“ – „Nezavisnost“, kao reprezentativni sindikati u Javnom preduzeću „Pošta Srbije“ Beograd i v.d. direktora Javnog preduzeća „Pošta Srbije“, Beograd, pozivajući se na član 247. Zakona o radu. Kolektivni ugovor je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 9/18, a stupio je na snagu narednog dana od dana objavljivanja. Kolektivnim ugovorom uređuju se prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih iz radnog odnosa u Javnom preduzeću „Pošta Srbije“, Beograd, međusobni odnosi učesnika ovog kolektivnog ugovora i druga pitanja od značaja za zaposlene i poslodavca (član 1.). Odredbe Kolektivnog ugovora sistematizovane su u XVI glava, i to: I. Osnovne odredbe, II. Ugovor o radu, III. Radno vreme, IV. Odmori i odsustva, V. Zarade, naknade zarada i druga primanja, VI. Druga prava u vezi s radom, VII. Radne obaveze zaposlenih, VIII. Otkaz od strane poslodavca, IX. Mere za nepoštovanje radne discipline, odnosno povredu radnih obaveza, X. Zaštita od zlostavljanja na radu i druga zaštita pojedinačnih prava, XI. Obrazovanje, osposobljavanje i stručno usavršavanje zaposlenih, XII. Utvrđivanje odgovornosti za štetu, XIII. Višak zaposlenih, XIV. Bezbednost i zdravlje na radu, XV. Uslovi za rad sindikata kod poslodavca i XVI. Prelazne i završne odredbe. Član 136. Kolektivnog ugovora, čiji je stav 2. osporen, sistematizovan je u okviru glave XV. „Uslovi za rad sindikata kod poslodavca“, poglavlja „Regulisanje odnosa sa sindikatima“, a osporenom odredbom propisano je da predstavnik reprezentativnog sindikata koji je po aktima sindikata izabrano lice, ne može biti pozvan na odgovornost ili doveden u nepovoljan položaj, zbog svojih sindikalnih aktivnosti, ako postupa u skladu sa zakonom i ovim kolektivnim ugovorom za vreme trajanja mandata i nakon isteka mandata.

Odredbama Ustava Republike Srbije, u odnosu na koje predlagač osporava ustavnost odredbe člana 136. stav 2. Kolektivnog ugovora, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1 -3.); da svi podzakonski opšti akti Republike Srbije, opšti akti organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata i udruženja građana i kolektivni ugovori moraju biti saglasni zakonu (član 195. stav 1.).

Odredbama Zakona o radu („ Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 - Odluka US, 113/17 i 95/18 - autentično umačenje), u odnosu na koje je tražena ocena zakonitosti osporenog Kolektivnog ugovora , kao i drugim relevantnim odredbama tog zakona utvrđeno je: da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama, i da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju i kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu – samo kada je to ovim zakonom određeno (član 1.); da se kolektivnim ugovorom kod poslodavca, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa i međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora (član 3. stav 1.); da opšti i poseban kolektivni ugovor moraju biti u saglasnosti sa zakonom, a da kolektivni ugovor kod poslodavca, pravilnik o radu i ugovor o radu moraju biti u saglasnosti sa zakonom, a kod poslodavca iz čl. 256. i 257. ovog zakona – i sa opštim i posebnim kolektivnim ugovorom (član 4.); da se sindikatom, u smislu ovog zakona, smatra samostalna, demokratska i nezavisna organizacija zaposlenih u koju se oni dobrovoljno udružuju radi zastupanja, predstavljanja, unapređenja i zaštite svojih profesionalnih, radnih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih pojedinačnih i kolektivnih interesa (član 6.); da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, a da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8.); da zaposleni neposredno, odnosno preko svojih predstavnika, imaju pravo na udruživanje, učešće u pregovorima za zaključivanje kolektivnih ugovora, mirno rešavanje kolektivnih i individualnih radnih sporova, konsultovanje, informisanje i izražavanje svojih stavova o bitnim pitanjima u oblasti rada, da zaposleni, odnosno predstavnik zaposlenih, zbog aktivnosti iz stava 1. ovog člana ne može biti pozvan na odgovornost, niti stavljen u nepovoljniji položaj u pogledu uslova rada, ako postupa u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom (član 13.); da se opravdanim razlogom za otkaz ugovora o radu, u smislu člana 179. ovog zakona, ne smatra, između ostalog, članstvo u sindikatu, delovanje u svojstvu predstavnika zaposlenih, u skladu sa ovim zak onom, obraćanje zaposlenog sindikatu ili organima nadležnim za zaštitu prava iz radnog odnosa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 183. tač. 4), 5) i 6)) ; da se sindikat smatra reprezentativnim ako je osnovan i deluje na načelima slobode sindikalnog organizovanja i delovanja, ako je nezavisan od državnih organa i poslodavaca , ako se finansira pretežno iz članarine i drugih sopstvenih izvora, ako ima potreban broj članova na osnovu pristupnica u skladu sa čl. 219. i 220. ovog zakona , ako je upisan u registar u skladu sa zakonom i drugim propisom (član 218. stav 1.); da se reprezentativnim sindikatom kod poslodavca smatra sindikat koji ispunjava uslove iz člana 218. ovog zakona i u koji je učlanjeno najmanje 15% zaposlenih od ukupnog broja zaposlenih kod poslodavca, da se reprezentativnim sindikatom kod poslodavca smatra i sindikat u grani, grupi, podgrupi ili delatnosti u koji je neposredno učlanjeno najmanje 15% zaposlenih kod tog poslodavca (član 219.); da se kolektivnim ugovorom, u skladu sa zakonom i drugim propisom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, postupak izmena i dopuna kolektivnog ugovora, međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora i druga pitanja od značaja za zaposlenog i poslodavca, da se kolektivni ugovor zaključuje u pismenom obliku (član 240.); da kolektivni ugovor kod poslodavca za javna preduzeća, društva kapitala čiji je osnivač javno preduzeće i javne službe zaključuju osnivač, odnosno organ koji on ovlasti, reprezentativni sindikat kod poslodavca i poslodavac, da u ime poslodavca kolektivni ugovor potpisuje lice ovlašćeno za zastupanje poslodavca (član 247.) .

Odredbama Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), u odnosu na koje je tražena ocena zakonitosti osporenog Kolektivnog ugovora, propisano je: da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj (član 6.); da je zabranjena diskriminacija zbog političkih ubeđenja lica ili grupe lica, odnosno pripadnosti ili nepripadnosti političkoj stranci odnosno sindikalnoj organizaciji , da se diskriminacijom iz stava 1. ovog člana ne smatraju ograničenja koja se odnose na vršioce određenih državnih funkcija, kao i ograničenja neophodna radi sprečavanja zagovaranja i vršenja fašističkih, nacističkih i rasističkih aktivnosti, propisana u skladu sa zakonom (član 25.).

Razmatrajući osnovanost navoda predlagača Ustavni sud je pošao od odredaba člana 1 , člana 3. stav 1. i člana 247. Zakona o radu, iz kojih sledi da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju tim i posebnim zakonom i kolektivnim ugovorom, te da se za javna preduzeća zaključuje kolektivni ugovor kod poslodavca, kojim se, u skladu sa zakonom, uređuju, sa jedne strane, prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa zaposlenih, a sa druge strane, međusobni odnosi učesnika tog kolektivnog ugovora. Saglasno tome, kolektivni ugovor kod poslodavca sadrži dve vrste odredaba – normativnopravne, kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti svih zaposlenih kod tog poslodavca i poslodavca, i obligacionopravne, kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti učesnika kolektivnog ugovora , dakle, reprezentativnih sindikata i poslodavca. Iz navedenog dalje sledi da položaj sindikalnih organizacija bez svojstva reprezentativnosti nije predmet kolektivn og ugovora kod poslodavca . Te sindikalne organizacije određena prava ostvaruju na osnovu pojedinih odred aba Zakona o radu i saglasno sporazumima koje zaključuju sa poslodavcem (čl. 209 . do 214. Zakona o radu). Kolektivni ugovor kod poslodavca mora biti u skladu sa zakonom, s tim što, prema članu 8. stav 2. Zakon a o radu , kolektivnim ugovorom mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, osim ako je zakonom drukčije određeno. To znači da je kolektivni ugovor usklađen sa zakonom ako je za zaposlene jednako povoljan kao zakon ili ako je povoljniji od zakona. Nasuprot tome, kolektivni ugovor nije usklađen sa zakonom ako je za zaposlenog nepovoljniji od zakona ili ako utvrđuje prava odnosno uslove koje zakon ne dopušta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je najpre utvrdio da su, saglasno Zakonu o radu, predmet osporenog Kolektivnog ugovora prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih iz radnog odnosa i međusobni odnosi učesnika tog kolektivnog ugovora (član 1 .). Budući da je Zakonom o radu svakom zaposlenom utvrđeno pravo, između ostalog, na udruživanje, mirno rešavanje radnih sporova, informisanje i izražavanje svojih stavova o bitnim pitanjima u oblasti rada (član 13. stav 1.) i obezbeđena zaštita od bilo kog vida odgovornosti zbog navedenih aktivnosti ako postupa u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom (član 13. stav 2.), kao i posebna zaštita od otkaza ugovora o radu zbog statusa, aktivnosti u svojstvu predstavnika zaposlenih, članstva u sindikatu ili učešća u sindikalnim aktivnostima (član 188.), Ustavni sud je osporeni Kolektivni ugovor posebno analizirao sa stanovišta uređivanja navedenog prava i zaštite tog prava svakog zaposlenog. S tim u vezi, Sud je utvrdio da Kolektivni ugovor, u delu koji se odnosi na prava, obaveze i odgovornosti svih zaposlenih, ne sadrži odredbe o naveden im pitanj ima. Dakle, jedino je u okviru glave XV. „Uslovi za rad sindikata kod poslodavca“, u poglavlju „Regulisanje odnosa sa sindikatima“, osporenom odredbom predviđeno da predstavnik reprezentativnog sindikata koji je po aktima sindikata izabrano lice, za vreme trajanja mandata i nakon isteka mandata, ne može biti pozvan na odgovornost ili doveden u nepovoljan položaj zbog svojih sindikalnih aktivnosti, ako postupa u skladu sa zakonom i ovim kolektivnim ugovorom. Takođe, Sud je utvrdio da osporeni Kolektivni ugovor ne sadrži odredbe ni o mnogim drug im pitanj ima i pravima koja su uređena Zakonom o radu , što je i logično, s obzirom na to da svrha kolektivnog ugovora i jeste da se njim e autonomno urede ona prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih za koje je to zakonom dozvoljeno, a da se zakonska rešenja u pogledu kojih ne postoji mogućnost drugačijeg uređivanja, primenjuju neposredno.

S obzirom na takav koncept osporenog Kolektivnog ugovora, Ustavni sud nalazi da, u konkretnom slučaju , prava iz člana 13. stav 1. Zakona o radu i zaštitu tih prava svaki zaposleni ostvaruje neposredno na osnovu odredaba Zakona o radu, jednako kao i sva druga prava utvrđena tim zakonom koja nisu sadržana i u Kolektivnom ugovoru. Po shvatanju Ustavnog suda, neposredno na osnovu Zakona, nezavisno od osporene odredbe Kolektivnog ugovora , navedena prava ostvaruje i zaposlen i koji je predstavnik dela zaposlenih udruženih u sindikalnu organizaciju bez svojstv a reprezentativnosti . Takvo shvatanj e zasnovano je na dve činjenice. Kao prvo, osporena odredba sistematizovana je u delu Kolektivnog ugovora kojim su uređeni međusobn i odnos i učesnika tog kolektivnog ugovora, dakle, čije odredbe se primenjuju inter partes, a ne erga omnes. Kao drugo, kao što je napred navedeno, položaj sindikalnih organizacija bez svojstva reprezentativnosti nije predmet kolektivnog ugovora kod poslodavca, pa otuda učesnici kolektivnog ugovora i nemaju obavezu da uređuju pitanja koja se tiču sindikata bez svojstva reprezentativnosti. Stoga, po oceni Ustavnog suda, činjenica da je osporenim članom 136. stav 2. Kolektivnog ugovora predviđena zaštita od pozivanja na odgovornost ili dovođenja u nepovoljan položaj, za vreme mandata i nakon isteka mandata, samo za predstavnike reprezentativnih sindikata, sama po sebi ne znači da je time uskraćena zaštita predstavnicima sindikata koji nemaju svojstvo reprezentativnosti. Oni ta prava ostvaruju neposredno na osnovu odredaba Zakona o radu, kao i ostali zaposleni kod poslodavca. Ustavni sud dodatno ukazuje da, iako se osporenom odredbom zaštita predstavnicima reprezentativnih sindikata pruža za vreme mandata i po prestanku mandata, dok zakonske odredbe ne sadrže period te zaštite , u suštini nema razlike između obima zaštite predviđene Zakonom i navedenom odredbom, budući da je u oba slučaja u pitanju zaštita od odgovornosti za preduzete aktivnosti. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi predlagača da su osporenom odredbom Kolektivnog ugovora predstavnicima sindikata bez svojstva reprezentativnosti umanjena prava predviđena zakonom i da su oni stavljeni u nepovoljniji položaj od predstavnika reprezentativnih sindikata, te da su povređene odredbe člana 21. i člana 195. stav 1. Ustava i odredbe člana 4. stav 1, člana 8. i člana 13. stav 2. Zakona o radu i čl. 6. i 25. Zakona o zabrani diskriminacije.

Povodom pozivanja predlagača na Odluku Ustavnog suda IUo-18/2010 od 17. marta 2011. godine, Sud ukazuje da su u navedenom predmetu bil i u pitanju drugačij i normativni okvir i sporno pravno pitanje, kao i sadržina odredbe koja je bila predmet ocene, zbog čega navedena odluka nije relevantna u ovom ustavnosudskom predmetu.

Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je odbio kao neosnovan predlog za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti odredbe člana 136. stav 2. Kolektivnog ugovora za Javno preduzeće „Pošta Srbije“, Beograd.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 45. tačka 14) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Ustavna žalba u krivičnom postupku odbačena kao neblagovremena

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti