Odluka Ustavnog suda o neustavnosti određivanja koeficijenta za zaradu predsednika sindikata

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je da deo Odluke o koeficijentima JKP GSP „Beograd“ nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Osporenom odredbom se predsednicima reprezentativnih sindikata utvrđuje koeficijent za zaradu, iako to nije posao, već sindikalna funkcija.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUo-163/2018
25.10.2018.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tač. 1. i 3. Ustava Republike Srbije, na sedni ci održanoj 25. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Utvrđuje se da Odluka o koeficijentima JKP Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“, Beograd, broj 2489, od 25. februara 2015. godine, u delu koji glasi: „Predsednicima reprezentativnih sindikata kod Poslodavca utvrđuje se koeficijent 7,00 i PBO od 69.580.“, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom.

O b r a z l o ž e nj e

Predlogom ovlašćenog predlagača pokrenut je postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti dela Odluke navedene u i zreci koji glasi: „Predsednicima reprezentativnih sindikata kod Poslodavca utvrđuje se koeficijent 7,00 i PBO od 69.580.“. U predlogu se navodi da je Zakonom o radu propisano da se zarada sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 105.), kao i da se kolektivnim ugovorom ili sporazumom između poslodavca i sindikata može utvrditi pravo na plaćeno odsustvo predstavniku sindikata, radi obavljanja sindikalne funkcije (član 211. stav 1.), za vreme koga zaposleni ostvaruje naknadu zarade (član 77. stav 1.). Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da visina zarade zavisi od obavljenog rada, vremena provedenog na radu i doprinosa poslovnom uspehu poslodavca, dok prema osporenoj Odluci , predsednici reprezentativnih sindikata ostvaruju zaradu čija visina ni na koji način nije u vezi sa rezultatima njihovog rada koji obavljaju za poslodavca, već im se neopravdano daju povlastice koje su u suprotnosti sa svrhom zarade. Na taj način su predsednici reprezentativnih sindikata privilegovani u odnosu na predsednike nereprezentativnih sindikata i u odnosu na sve ostale zaposlene kod poslodavca. Ukazuje se da primenom osporene odredbe Odluke zaposleni koji obavljaju isti posao kod poslodavca primaju različitu zaradu za rad iste vrednosti, samo zato što je jedan od njih predsednik reprezentativnog sindikata. Iz navedenih razloga predlagač smatra da osporeni deo Odluke nije u saglasnosti sa odredbama člana 21. i člana 195. stav 1. Ustava, odredbama čl. 18, 104. i 105. Zakona o radu i odredbama čl. 6. i 25. Zakona o zabrani diskriminacije.

U odgovoru donosioca osporenog akta na navode iz predloga ističe se da je osporena Odluka doneta na osnovu Kolektivnog ugovora JKP GSP „Beograd“ iz 2015. godine, čija je primena Aneksom III produžena, da je u toku postupak za zaključivanje novog Kolektivnog ugovora JKP GSP „Beograd“, nakon čega će biti doneta i nova odluka o koeficijentima.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je direktor JKP GSP „Beograd“ Beograd, doneo Odluku o koeficijentima, broj 2489, od 25. februara 2015. godine, pozivajući se na član 50. Kolektivnog ugovora JKP GSP „Beograd“, broj 1296 , od 28. januara 2015. godine i pisane saglasnosti reprezentativnih sindikata kod poslodavca. Odlukom se utvrđuju koeficijenti za sve poslove predviđene Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova u JKP GSP „Beograd“, a osporenim delom predviđeno je da se predsednicima reprezentativnih sindikata kod Poslodavca utvrđuje koeficijent 7,00 i PBO od 69. 580.

Odredbama Ustava Republike Srbije , u odnosu na koje je tražena ocena ustavnosti osporene Odluke, kao i drugim relevantnim odredbama Ustava, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da se jemči sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja (član 55. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo, između ostalog, na pravičnu naknadu za rad (član 60. st. 1. i 4.); da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom (član 194. stav 3.); da svi podzakonski opšti akti Republike Srbije, opšti akti organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata i udruženja građana i kolektivni ugovori moraju biti saglasni zakonu (član 195. stav 1.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 - Odluka US i 113/17), u odnosu na koje je tražena ocena zakonitosti osporene Odluke, kao i drugim relevantnim odredbama tog zakona , propisano je: da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama (član 1. stav 1.); da se sindikatom, u smislu ovog zakona, smatra samostalna, demokratska i nezavisna organizacija zaposlenih u koju se oni dobrovoljno udružuju radi zastupanja, predstavljanja, unapređenja i zaštite svojih profesionalnih, radnih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih pojedinačnih i kolektivnih interesa (član 6.); da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo (član 18.); da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca, da se pod radom jednake vrednosti podrazumeva rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja, znanja i sposobnosti, u kome je ostvaren jednak radni doprinos uz jednaku odgovornost. (član 104. st. 1-3.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. (član 105. stav 1.); da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade. (član 106.); da se osnovna zarada određuje na osnovu uslova, utvrđenih pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu (član 107. stav 1.); da se opštim aktom utvrđuju elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka iz st. 1. i 2. ovog člana (član 107. stav 3.); da se kolektivnim ugovorom ili sporazumom između poslodavca i sindikata kod poslodavca, može utvrditi pravo na plaćeno odsustvo predstavniku sindikata, radi obavljanja sindikalne funkcije, srazmerno broju članova sindikata, da ako kolektivni ugovor ili sporazum iz stava 1. ovog člana nije zaključen, lice ovlašćeno za zastupanje i predstavljanje reprezentativnog sindikata kod poslodavca za obavljanje sindikalne funkcije ima pravo na 40 plaćenih časova rada mesečno ako sindikat ima najmanje 200 članova i po jedan čas mesečno za svakih sledećih 100 članova, i na srazmerno manje plaćenih časova ako sindikat ima manje od 200 članova , da ako kolektivni ugovor ili sporazum iz stava 1. ovog člana nije zaključen, predsednik podružnice i član organa sindikata imaju pravo na 50% plaćenih časova iz stava 2. ovog člana (član 211.); da sindikalni predstavnik koji odsustvuje sa rada u skladu sa čl. 211-213. ovog zakona ima pravo na naknadu zarade koja ne može biti veća od njegove prosečne zarade u prethodnih 12 meseci u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i da naknadu zarade iz stava 1. ovog člana plaća poslodavac (član 214.).

Radi sagledavanja celine spornog pitanja, Ustavni sud je imao u vidu i odredbe Kolektivnog ugovor a JKP GSP „Beograd“ ( „Službeni list Grada Beograda“, br. 4/15, 60/15, 11/18 i 40/18), čija je primena Aneksom III produžena do zaključivanja novog kolektivnog ugovora , kojima je propisano: da se osnovna zarada zaposlenog utvrđuje na osnovu koeficijenta posla, vrednosti radnog časa i vremena provedenog na radu (član 47. stav 2.); da se koeficijent za posao koji zaposleni obavlja utvrđuje na osnovu složenosti, odgovornosti, uslova rada i stručne spreme koja je uslov za obavljanje određenog posla, polazeći od specifičnosti poslova kod poslodavca, da će se odlukom direktora poslodavca uz pisanu saglasnost reprezentativnih sindikata kod poslodavca, utvrditi koeficijenti za sve poslove predviđene Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova u JKP G SP „Beograd” (član 50. st. 1. i 3.); da je poslodavac dužan da predsedniku reprezentativnog sindikata kod poslodavca omogući pun mesečni fond plaćenih časova, radi obavljanja sindikalne funkcije i da sindikalni predstavnik koji odsustvuje sa rada radi obavljanja sindikalne funkcije, učešća u kolektivnom pregovaranju i koji je određen da zastupa zaposlenog u radnom sporu sa poslodavcem pred arbitrom ili sudom, ima pravo na naknadu zarade u visini njegove prosečne zarade u prethodnih 12 meseci u skladu sa ugovorom o radu (član 91. st. 1. i 6. ).

Iz navedenog normativnog okvira sledi da je, saglasno ustavnom ovlašćenju, Zakonom o radu, kao matičnim zakonom u oblasti rada, zakonodavac uredio sistem radnih odnosa, uključujući i način ostvarivanja prava na zaradu, kao osnovnog prava po osnovu rada. Pravo na zaradu, saglasno članu 60. stav 4. Ustava i odredbama Zakona o radu, zaposlenom pripada za obavljeni rad. Prema odredbama Zakona o radu, zarada se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, a z arada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji se od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade. Zarada se određuje za konkretan posao za koji je zaposleni sa poslodavcem zaključio ugovor o radu, a na osnovu uslova predviđenih sistematizacijom za obavljanje tog posla. Elementi za obračun zarada nisu propisani Zakonom, već se utvrđuj u opštim aktom poslodavca . U konkretnom slučaju, prema Kolektivnom ugovoru JKP GSP „Beograd“, elementi za obračun osnovne zarade jes u koeficijent posla i vrednost radnog časa.

Osporenim delom Odluke, koja iako nije sačinjena u formi opšteg akta, po svojoj sadržini jeste opšti akt, određen je koeficijent za obračun zarade predsednika reprezentativnog sindikata. Prema odredbama Ustava i Zakona o radu, sindikati su udruženja zaposlenih u koja se oni učl anjuju na principu dobrovoljnosti, a njihova osnovna uloga jeste zaštita pojedinačnih i kolektivnih prava i interesa zaposlenih. Predsednici sindikalnih organizacija, kako onih kojima je saglasno odredbama Zakona o radu utvrđeno svojstvo reprezentativnosti (među uslovima za sticanje tog svojstva je i da je u konkretan sindikat učlanjeno najmanje 15% od ukupnog broja zaposlenih kod poslodavca), tako i onih koji nemaju to svojstvo, jesu predstavnici zaposlenih udruženih u određenu sindikalnu organizaciju , koji se biraju na način određen opštim aktima te organizacije. Dakle, predsednik sindikalne organizacije nije posao predviđen aktom o sistematizaciji poslova kod poslodavca , radi čijeg obavljanja se, saglasno Zakonu o radu, zaključuje ugovor o radu sa poslodavcem i po osnovu koga se ostvaruje pravo na zaradu, već je to sindikalna funkcija . Kako pravo na zaradu zaposlenom pripada za obavljeni rad na poslu za koj i je sa poslodavcem zaključio ugovor o radu, to se, po oceni Ustavnog suda, opštim aktom poslodavca ne može utvrđivati osnovna zarada, tj. element za obračun i isplatu osnovne zarade , za obavljanje sindikalne funkcije , bez obzira na to da li je u pitanju funkcija u reprezentativnom sindikatu ili onom koji nema svojstvo reprezentativnosti. Radi obavljanja sindikalne funkcije, saglasno odredbama Zakona o radu, kolektivnim ugovorom ili sporazumom između poslodavca i sindikata može se utvrditi pravo na plaćeno odsustvo predstavniku sindikata, srazmerno broju članova sindikata, za vreme koga ima pravo na naknadu zarade.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporeni deo Odluke koji glasi: „ Predsednicima reprezentativnih sindikata kod Poslodavca utvrđuje se koeficijent 7,00 i PBO od 69.580.“, nije u saglasnosti sa odredbama člana 105. stav 1, člana 107. stav 1, člana 211. stav 1. i člana 214. stav 1. Zakona o radu, a kako prema članu 195. stav 1. Ustava svi podzakonski opšti akti Republike Srbije, opšti akti organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata i udruženja građana i kolektivni ugovori moraju biti saglasni zakon u, Sud je ocenio da osporeni deo Odluke nije u saglasnosti ni sa Ustavom.

Budući da je utvrdio da osporeni deo Odluke nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, Ustavni sud nije posebno cenio ostale navode predlagača.

Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 45. tač. 1) i 4) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), doneo Odluku kao u izreci.

Na osnovu odredbe člana 168. stav 3. Ustava, deo Odluke o koeficijentima JKP Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“, Beograd, navedene u izreci, koji glasi: „Predsednicima reprezentativnih sindikata kod Poslodavca utvrđuje se koeficijent 7,00 i PBO od 69.580.“, prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Slični dokumenti

• IUo 6/2019: Odluka Ustavnog suda o nezakonitosti odredbe kolektivnog ugovora GSP „Beograd“
• IU 89/2007: Ocena ustavnosti i zakonitosti odredaba Posebnog kolektivnog ugovora za škole
• IUo 275/2018: Odluka o neustavnosti Uredbe o energetski zaštićenom kupcu
• IUo 638/2011: Odbacivanje inicijative za ocenu zakonitosti pravilnika o radu privatnog društva