Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti Pravilnika o rešavanju stambenih potreba zaposlenih

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba Pravilnika o rešavanju stambenih potreba koje definišu pojam „samohrani roditelj“. Utvrđeno je da donosilac akta ima pravo da autonomno definiše kriterijume, što nije u suprotnosti sa Ustavom i zakonima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUo-300/2009
28.05.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tač. 1. i 3. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. maja 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti odredaba člana 3. tačka 10) podtač. (3) i (4) Pravilnika o rešavanju stambenih potreba zaposlenih u Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, broj 360-4521/07 od 22. novembra 2007. godine.

2. Odbacuje se zahtev za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti odredbe člana 44. Pravilnika iz tačke 1.

3. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata ili radnji donetih, odnosno preduzetih na osnovu Pravilnika iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu je podneta inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 3. tačka 10) podtač. (3) i (4) i člana 44. Pravilnika o rešavanju stambenih potreba zaposlenih u Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, broj 360-4521/07 od 22. novembra 2007. godine. U inicijativi se navodi da je osporenim odredbama člana 3. tačka 10) podtač. (3) i (4) Pravilnika propisano značenje izraza „samohrani roditelj“ (u slučaju kada su roditelji razvedeni, a drugom roditelju nije utvrđena obaveza izdržavanja sudskom odlukom i kada je drugi roditelj nepoznat), na način koji je, po mišljenju podnositeljke inicijative, nesaglasan sa odredbama čl. 43. i 55. Porodičnog zakona, kao i da su navedene odredbe nesaglasne sa članom 195. stav 1. Krivičnog zakonika, koji propisuje da je uskraćivanje izdržavanja krivično delo. Osim toga, navedenim odredbama Pravilnika samohrani roditelj, najčešće majka, stavlja se, po shvatanju inicijatora, u neravnopravan položaj „u odnosu na onog koji tvrdi da je drugi roditelj nepoznat“. U odnosu na odredbu člana 44. Pravilnika, koja predviđa da zaposlenom pripada 1 bod za svaku godinu dužine prebivališta u mestu zaposlenja, ističe se da se ovom odredbom „krši načelo o slobodnom kretanju radne snage“. Predlaže se da Ustavni sud do donošenja konačne odluke obustavi od izvršenja osporeni Pravilnik, kao i radnje koje su preduzete na osnovu ovog opšteg akta.

U odgovoru na inicijativu navodi se da su osporene odredbe Pravilnika u skladu sa članom 27. stav 3. i članom 47. stav 2. Zakona o stanovanju i da nisu povređeni ustavni principi o jednakosti građana, budući da navedene odredbe važe podjednako za sve zaposlene koji se nalaze u istim pravnim situacijama, pod jednakim uslovima. Ističe se da su navodi inicijatora da su odredbe člana 3. tačka 10) podtač. (3) i (4) Pravilnika u suprotnosti sa odredbama Porodičnog zakona neosnovani, pošto se pravo i dužnost roditelja da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo, ne može poistovetiti sa zajednicom života u istom porodičnom domaćinstvu, što je od bitnog uticaja na utvrđivanje reda prvenstva, prema kriterijumima i merilima utvrđenim Pravilnikom o rešavanju stambenih potreba zaposlenih. Obrazlaže se da su u realnim prilikama veoma česte situacije da prilikom utvrđivanja rang liste ne postoji pravnosnažna sudska odluka kojom se utvrđuje obaveza izdržavanja drugog roditelja ili da je drugi roditelj nepoznat. Donosilac osporenog akta smatra da zakonitost navedenih odredaba Pravilnika ne treba ceniti u odnosu na Porodični zakon, već u odnosu na Zakon o stanovanju, čiji je predmet regulisanja oblast stanovanja.

U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su odredbama člana 34. osporenog Pravilnika o rešavanju stambenih potreba zaposlenih u Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, kao kriterijumi za određivanje redosleda ostvarivanja prava po podnetim zahtevima za rešavanje stambenih potreba, pored ostalih, predviđeni broj članova porodičnog domaćinstva i dužina prebivališta u mestu zaposlenja. Članom 43. Pravilnika predviđeno je da za svakog člana porodičnog domaćinstva zaposlenom pripada 5 bodova, a samohranom roditelju pripada dodatnih 5 bodova. Odredbama člana 3. Pravilnika utvrđeno je značenje pojedinih izraza upotrebljenih u ovom pravilniku, a osporenim odredbama tačke 10) predviđeno da je samohrani roditelj onaj roditelj koji sa decom živi u jednoroditeljskoj porodici - ako su roditelji razvedeni, a drugom roditelju nije utvrđena obaveza izdržavanja sudskom odlukom (osporena podtačka (3)) i ako je drugi roditelj nepoznat (osporena podtačka (4)). Osporenom odredbom člana 44. Pravilnika propisano je da za svaku godinu dužine prebivališta u mestu zaposlenja zaposlenom pripada 1 bod.

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.) i da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa Zakonom (član 66. stav 1.).

Zakonom o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) propisano je: da nosilac prava raspolaganja svojim aktom bliže propisuje način evidentiranja i odlučivanja o korišćenju sredstava od stanova prodatih putem otkupa, kao i uslove, način i postupak davanja zajmova iz ovih sredstava (član 27. stav 3.); da preduzeća i ustanove mogu u skladu sa svojim opštim aktom, odnosno propisom o rešavanju stambenih potreba da daju stanove u zakup na neodređeno vreme zaposlenim licima (član 47. stav 2.).

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o stanovanju, Ustavni sud je ocenio da je donosilac osporenog akta bio ovlašćen da propiše kriterijume i merila za određivanje prvenstva u rešavanju stambenih potreba zaposlenih, kao i da precizira značenje pojedinih pojmova i izraza upotrebljenih u ovom pravilniku, čiji je cilj bliže određivanje i primena predviđenih kriterijuma i merila iz Pravilnika. Kada je reč o određivanju značenja pojma "samohrani roditelj", Ustav sadrži ovaj pojam u članu 66. stav 1, ali ne i Porodični zakon ("Službeni glasnik RS", broj 18/05), koji ne definiše pojam "samohrani roditelj", već, u članu 77, uređuje jedino institut samostalnog vršenja roditeljskog prava. Po oceni Suda, autonomno određivanje sadržine pojma "samohrani roditelj" na način kako je učinjeno u osporenom članu 3. tačka 10) podtač. (3) i (4) Pravilnika predstavlja samo bliže preciziranje i određivanje sadržine ovog kriterijuma iz člana 43. stav 2. Pravilnika, što nije nesaglasno sa načelom posebne zaštite porodice, majke, samohranog roditelja i deteta iz člana 66. stav 1. Ustava, kao ni sa odredbama člana 77. Porodičnog zakona. Navedenim odredbama Pravilnika nije povređen ni ustavni princip jednakosti građana, budući da ova odredba jednako važi za sve zaposlene koji se nađu u istoj pravnoj situaciji. Takođe, već sama zakonska mogućnost da nosilac prava raspolaganja propiše svoje kriterijume i merila za određivanje prvenstva prilikom rešavanja stambenih potreba zaposlenih, upućuje, po oceni Ustavnog suda, na to da se ostvarivanje principa jednakosti može ceniti samo u odnosu na svaki kriterijum posebno, što znači samo u odnosu na one zaposlene koji se po osnovu svakog pojedinog kriterijuma nalaze u istoj pravnoj situaciji. Imajući u vidu da odredbe čl. 43. i 55. Porodičnog zakona uređuju utvrđivanje materinstva i očinstva pravosnažnom sudskom presudom i krug lica koja imaju pravo na to, Ustavni sud nalazi da je neosnovan zahtev podnositeljke inicijative za ocenu zakonitosti osporenih odredaba Pravilnika u odnosu na čl. 43. i 55. Porodičnog zakona, s obzirom na to da se radi o različitim oblastima društvenih odnosa koji se uređuju navedenim odredbama Zakona i osporenim Pravilnikom. Iz istih razloga, po oceni Ustavnog suda, neosnovan je i zahtev za ocenu zakonitosti osporenih odredaba Pravilnika u odnosu na član 195. stav 1. Krivičnog zakonika, kojim je propisano krivično delo nedavanja izdržavanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da nema osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti osporene odredbe člana 3. tačka 10) podtač. (3) i (4) Pravilnika, te saglasno članu 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), inicijativu u ovom delu nije prihvatio.

Ustavni sud je odbacio zahtev inicijative u delu kojim je tražena ocena ustavnosti i zakonitosti odredbe člana 44. Pravilnika, kojom je propisano da će za svaku godinu prebivališta u mestu zaposlenja zaposlenom pripasti 1 bod, jer je o ustavnosti i zakonitosti navedene odredbe Pravilnika već odlučivao Rešenjem IU-27/2006 od 2. aprila 2009. godine, kojim nije prihvatio inicijativu za ocenu navedene odredbe Pravilnika, a iz navoda i razloga iznetih u ovoj inicijativi ne proizlazi da ima osnova za ponovno odlučivanje. U obrazloženju Rešenja se navodi da je Ustavni sud ocenio da odredba člana 44. Pravilnika nije nesaglasna sa ustavnim principom jednakosti građana iz člana 21. st. 1. do 3. Ustava, kao ni sa odredbama člana 27. stav 3. i člana 47. stav 2. Zakona o stanovanju, kojima se između ostalog, ovlašćuje davalac zajma da svojim aktom bliže propiše uslove, način i postupak davanja zajmova i mogućnost preduzećima i ustanovama da, u skladu sa svojim opštim aktom, odnosno propisom o rešavanju stambenih potreba, daju stanove u zakup zaposlenim licima.

Ustavni sud je odbacio zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata ili radnji donetih, odnosno preduzetih na osnovu osporenog Pravilnika, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, jer je doneo konačnu odluku u ovoj ustavnopravnoj stvari.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 46. tač. 3), 5) i 8) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti Pravilnika o rešavanju stambenih potreba zaposlenih

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti