Utvrđivanje nezakonitosti Pravilnika o proceni radnog učinka zaposlenih

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da Pravilnik o proceni radnog učinka zaposlenih u prodajnoj mreži, koji je doneo direktor privrednog društva, nije u saglasnosti sa zakonom. Pravilnik je formalno i materijalno nezakonit, jer nema zakonskog osnova za njegovo donošenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUo-364/2013
24.11.2016.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 3. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Utvrđuje se da Pravilnik o proceni radnog učinka zaposlenih u prodajnoj mreži, koji je 25. januara 2013. godine doneo direktor Privrednog društva za trgovinu na veliko i malo „Futura plus“ d.o.o. iz Beograda, nije u saglasnosti sa zakonom.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu je podneta inicijativa za pokretanje postupka za ocenu zakonitosti Pravilnika navedenog u izreci. Inicijator smatra da osporeni opšti akt u celini nije u saglasnosti sa odredbama Zakona o radu i to, pre svega, sa odredbom člana 1. stav 2. Zakona kojom je propisano da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu – samo kada je to ovim zakonom određeno, zatim sa odredbom člana 3. stav 2. Zakona kojom je određeno u kojim slučajevima se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju pravilnikom o radu, odredbom člana 8. stav 1. Zakona koja samo kolektivni ugovor i pravilnik o radu određuje kao „opšte akte“ kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, kao i sa odredbama člana 104. st. 1. i 2, člana 105. stav 1, člana 106. i člana 107. st. 2. i 3. istog zakona kojima se regulišu pitanja od značaja za ostvarivanje zarade zaposlenog. Ističući da je označeno privredno društvo, zbog nemogućnosti zaključenja kolektivnog ugovora, još maja 2009. godine donelo Pravilnik o radu, koji je na snazi, i kojim su uređena prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u tom privrednom društvu, uključujući i elemente za obračun i isplatu zarade po osnovu radnog učinka zaposlenih, inicijator zaključuje da ne postoji zakonski osnov da se drugim opštim aktom, ovde osporenim Pravilnikom, ta pitanja uređuju, i to na bazi bitno drugačijih elemenata. Podnosilac inicijative ističe da je donošenjem osporenog akta „faktički prestala primena“ odgovarajućih delova Pravilnika o radu, bez njegove izmene i stavljanja van snage. Smatra da za donošenje osporenog akta nije postojao pravni osnov i da je taj akt istovremeno, po svojoj sadržini i cilju, protivan Zakonu o radu. Podnosilac je uz inicijativu dostavio osporeni akt i Pravilnik o radu istog donosioca.

Povodom podnete inicijative, Ustavni sud je 6. oktobra 2016. godine doneo Rešenje o pokretanju postupka za utvrđivanje nezakonitosti osporenog Pravilnika u celini, te ga je, saglasno odredbi člana 33. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), dostavio donosiocu osporenog akta, radi davanja odgovora na više pravnih pitanja koja su se, kao sporna, osnovano postavila u postupku razmatranja zakonitosti osporenog akta. Kako donosilac akta nije dostavio odgovor u ostavljenom roku, Ustavni sud je nastavio postupak, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, utvrdio da je osporeni Pravilnik o proceni radnog učinka zaposlenih u prodajnoj mreži doneo 25. januara 2013. godine direktor Privrednog društva za trgovinu na veliko i malo „Futura plus“ d.o.o. iz Beograda. Kao pravni osnov donošenja ovog opšteg akta navedena je odredba člana 192. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) „u vezi sa članom 107. i 108. istog Zakona“, kao i odredbe čl. 93 – 95. Pravilnika o radu. U uvodu ovog akta se takođe navodi da je Pravilnik donet u skladu sa odredbama usvojenog Plana reorganizacije ovog privrednog društva. Na samom početku Pravilnika, kroz svojevrsnu „preambulu“ izričito se ističe da se ovim pravilnikom, zbog značaja koji maloprodajna delatnost ima za poslodavca, „definišu normativi i ostali elementi uz pomoć kojih se vrši utvrđivanje radnog učinka zaposlenih u prodajnoj mreži poslodavca“. Odredbama koje slede propisano je na osnovu čega se određuje radni učinak zaposlenih i kako se prati njegovo ostvarivanje (član 1.) i određeno je: da se radni učinak prodavaca meri kroz ostvarenje mesečnih „prodajnih normativa“ koje će definisati određena organizaciona jedinica poslodavca za svaki pojedinačni prodajni objekat u skladu sa njegovom „ličnom kartom“ i „prethodnom istorijom prodaje određenih robnih grupa“, da se „prodajni normativi“ određuju za svaki mesec, a zaposleni će sa normativom za naredni mesec biti upoznat najkasnije pretposlednjeg dana u tekućem mesecu i da će se za svakog zaposlenog vršiti „sravnjivanje“ ostvarenih rezultata prodaje i zadatih normativa (čl. 2, 3. i 4.); da zaposleni koji ostvare „standardni radni učinak“, pod kojim se podrazumeva da su najmanje ispunili postavljene „prodajne normative“ stiču pravo da ostvare uvećanu zaradu, u skladu sa zaključenim kolektivnim ugovorom i opštim aktima poslodavca (član 5.); da se zaposlenom koji ne ostvari standardni radni učinak (ne ispuni postavljene „prodajne normative“, poslove ne obavi kvalitetno ili ostvari značajno manji obim prometa) osnovna zarada može umanjiti do 30%, a da o pravu na varijabilni deo zarade, odnosno umanjenu zaradu i iznosu uvećanja i umanjenja, konačno odluku donosi direktor (član 6.); da se mesečni iznos varijabilnog dela zarade, odnosno umanjenja zarade obračunava na način „predviđen u Prilogu ovog pravilnika“ (član 7.). Konačno, pre završne odredbe o objavljivanju i stupanju na snagu (član 9.), odredbom člana 8. Pravilnika je predviđeno da je neostvarivanje „prodajnih normativa“ u određenom roku (tri uzastopna kalendarska meseca ili tri kalendarska meseca za period od šest meseci) osnov za pokretanje postupka za procenu radnih sposobnosti zaposlenog „u smislu člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu“, dakle osnov za pokretanje postupka za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca.

Razmatrajući saglasnost osporenog Pravilnika sa određenim odredbama Zakona o radu, Ustavni sud najpre podseća da zakonitost opštih pravnih akata ispituje u odnosu na važeće zakone. Stoga su u konkretnom slučaju merodavne odredbe Zakona o radu koje uključuju i izmene i dopune tog zakona učinjene nakon donošenja spornog Pravilnika, pri čemu Sud konstatuje da zakonske odredbe koje su relevantne za ovaj ustavnosudski spor nisu menjane.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) su izričito predviđena samo dva opšta pravna akta kojima se, na opšti način, mogu uređivati prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa. To su kolektivni ugovor i pravilnik o radu. Pored toga, prava, obaveze i odgovornosti svakog zaposlenog u konkretnom slučaju, odnosno poslodavca u odnosu na tog zaposlenog, uređuju se ugovorom o radu, koji se donosi na osnovu zakona, a u skladu sa odredbama kolektivnog ugovora, odnosno pravilnika o radu. Prethodno navedeno sledi iz odredbe člana 1. stav 2. Zakona kojom je određeno da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, odnosno pravilnikom o radu i ugovorom o radu, pri čemu se pravilnik o radu (koji zapravo zamenjuje kolektivni ugovor) može doneti samo kada je to ovim zakonom određeno. Takođe, odredba člana 8. stav 1. Zakona, koja propisuje odnos između, sa jedne strane, kolektivnog ugovora i pravilnika o radu, i sa druge strane, zakona, izričito kolektivni ugovor i pravilnik o radu označava pojmom „opšti akt“. Uređujući pravo na zaradu, Zakon u članu 104. stav 1. propisuje da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Sa druge strane, zakonodavac je u članu 192. stav 1. alineja 1. Zakona o radu propisao da u pravnom licu direktor ili zaposleni koga on ovlasti odlučuju o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa.

III

Polazeći od navedenog zakonskog okvira, Ustavni sud ocenjuje da, u konkretnom slučaju, poslodavac nije imao zakonsko ovlašćenje da pitanja koja se odnose na definisanje radnog učinka zaposlenih, procenu radnog učinka i sticanje prava na uvećanu osnovnu zaradu po osnovu ostvarenog radnog učinka, odnosno sankcionisanje neostvarenog radnog učinka umanjenjem osnovne zarade i čak pokretanjem postupka koji u krajnjem vodi otkazu ugovora o radu, a što su sve pitanja iz korpusa prava, obaveza i odgovornosti iz radnog odnosa, uredi bilo kojim drugim opštim pravnim aktom, osim pravilnikom o radu (i to pod uslovom da nisu ispunjeni Zakonom o radu propisani uslovi za zaključenje kolektivnog ugovora). Takođe, prema oceni Suda, pravni osnov za donošenje osporenog Pravilnika ne može biti zakonska odredba koja direktoru daje ovlašćenje da u pojedinačnim slučajevima odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih iz radnog odnosa, kao i da nema zakonskog utemeljenja da odredbe Pravilnika o radu budu osnov za donošenje drugog opšteg akta kojim poslodavac uređuje ova pitanja. Osim toga, analizirajući rešenja sadržana u pojedinim odredbama osporenog Pravilnika sa stanovišta njihove saglasnosti sa odredbama Zakona o radu kojima se uređuje pitanje zarada, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Zakonom o radu je, između ostalog, propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu i da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca (član 104. st. 1. i 2.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 105. stav 1.); da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade (član 106.); da se radni učinak određuje na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama (član 107. stav 2.).

Analizom odredaba čl. 2. do 8. osporenog Pravilnika, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Prvo, da tzv. „prodajni normativi“ od čijeg ispunjenja direktno zavisi zarada zaposlenih koji kod donosioca osporenog Pravilnika rade na poslovima prodavca, nisu isti za sve koji rade na tom radnom mestu, već zavise od konkretnog prodajnog objekta u kome je zaposleni raspoređen da radi.

Drugo, da „prodajni normativi“ ne znače ostvarivanje određenog ukupnog prometa na prodajnom mestu, već ostvarivanje određenih rezultata u prodaji „određenih robnih grupa“.

Treće, da zaposlenom, suštinski, nisu unapred poznati „prodajni normativi“ koje treba da ispuni u narednom mesecu, jer je poslodavac predvideo mogućnost da sa njima zaposlenog upozna i pretposlednjeg dana u tekućem mesecu za naredni mesec.

Četvrto, da se ispunjenjem „prodajnog normativa“ stiče pravo na uvećanu zaradu, a neispunjenje ima za posledicu mogućnost umanjenja osnovne zarade do 30%.

Peto, da je standardni radni učinak poistovećen sa ispunjenjem „prodajnih normativa“, čime se, kako je rečeno, stiče pravo na uvećanu zaradu, i obrnuto, da činjenica da zaposleni prodavac tokom meseca nije uspeo da proda određenu količinu određene robe ima za posledicu umanjenje osnovne zarade, a ukoliko to nije uspeo tri meseca uzastopno ili tri meseca u periodu od šest meseci biće podvrgnut postupku procene radnih sposobnosti, koji vodi otkazu ugovora o radu.

Šesto, da osporeni Pravilnik nije definisao šta se smatra „standardnim kvalitetom“ obavljenog posla, odnosno koji su kriterijumi za utvrđivanje da je posao obavljen „značajno ispod standardnog kvaliteta“ (od čega direktno zavisi umanjenje osnovne zarade), ko vrši procenu i koju vrstu pravne zaštite zaposleni ima u ovim slučajevima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se na način kako je to normirano Pravilnikom ne obezbeđuje zakonska garancija da će svi zaposleni na istim poslovima za isti rad, odnosno za rad iste (ukupne) vrednosti imati jednaku zaradu, budući da njihova zarada zapravo zavisi od toga da li su uspeli da prodaju određenu količinu tačno određene robe. Prema shvatanju Suda, osnovna zarada zaposlenog prodavca uopšte ne bi mogla da zavisi od ostvarenog prometa na prodajnom mestu na kome radi, a posebno osnovna zarada ne može zavisiti od vrste robe koju je tokom meseca prodao, budući da Zakon o radu osnovnu zaradu ne uslovljava radnim učinkom, pošto je zarada za radni učinak, prema odredbi člana 106. Zakona, poseban deo zarade, kao što, saglasno istoj zakonskoj odredbi, uvećana zarada nije deo zarade za radni učinak, već je poseban vid zarade. Polazeći od navedenog, Sud ocenjuje da osporene odredbe Pravilnika načelno dovode u pitanje zakonsko pravo zaposlenog na osnovnu zaradu, s obzirom na to da neostvarivanje „prodajnih normativa“ ima za posledicu umanjenje osnovne zarade, a njihovim ostvarivanjem se stiče pravo na uvećanje osnovne zarade, iz čega sledi da donosilac osporenog akta nije ni predvideo situaciju u kojoj zaposleni ostvaruje osnovnu zaradu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se osporenim odredbama Pravilnika dovodi u pitanje ostvarivanje prava zaposlenog na zaradu u svim elementima koje Zakon o radu propisuje, budući da osporeni akt ne pruža izvesnost, predvidivost i unapred poznate sve elemente od kojih zavisi mesečna zarada zaposlenog, bilo da se radi o njenom uvećanju, bilo o umanjenju, a koja mora biti konkretno određena ugovorom o radu koji je zaposleni zaključio sa poslodavcem.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da Pravilnik o proceni radnog učinka zaposlenih u prodajnoj mreži, koji je 25. januara 2013. godine doneo direktor Privrednog društva za trgovinu na veliko i malo „Futura plus“ d.o.o. iz Beograda, ni sa formalnog, ni sa materijalnog stanovišta, nije u saglasnosti sa zakonom.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 45. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Na osnovu odredbe člana 168. stav 3. Ustava, Pravilnik o proceni radnog učinka zaposlenih u prodajnoj mreži, koji je 25. januara 2013. godine doneo direktor Privrednog društva za trgovinu na veliko i malo „Futura plus“ d.o.o. iz Beograda , prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđivanje nezakonitosti Pravilnika o proceni radnog učinka zaposlenih

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti