Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju inicijativa za ocenu ustavnosti uredbe

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio inicijative za ocenu ustavnosti Uredbe o učešću optuženog na glavnom pretresu putem video-veze za vreme vanrednog stanja. Uredba je prestala da važi, a Sud je utvrdio da učešće putem tehničkih sredstava ne povređuje pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUo-42/2022
26.09.2024.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tač. 1. i 3. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. septembra 2024. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o načinu učešća optuženog na glavnom pretresu u krivičnom postupku koji se održava za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine („Službeni glasnik RS“, broj 49/20).

2. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu odredaba Uredbe iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu je podneto više inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe navedene u izreci. Predložena je i obustava izvršenja pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu osporene Uredbe.

Iz sadržine inicijativa proizlazi da se ustavnost Uredbe osporava u odnosu na odredbe člana 4. st. 1. i 2, člana 20. st. 1. i 2, člana 32, člana 33. stav 4, člana 196. stav 4, člana 200. stav 6. i člana 202. stav 4. Ustava, pri čemu inicijatori navode: da donošenjem osporene Uredbe izvršna vlast preuzima zakonodavnu ulogu; da Uredbi nedostaje obrazloženje sa razlozima zbog kojih Narodna skupština nije mogla da se sastane; da se Naredba o zabrani okupljanja u Republici Srbiji na javnim mestima u zatvorenom prostoru („Službeni glasnik RS“, broj 25/20) ne može smatrati ustavnopravno valjanim razlogom za nesastajanje Narodne skupštine; da osporenom Uredbom izvršna vlast krši načela srazmernosti i dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava; da ljudska prava ne mogu biti ograničena uredbom, kao podzakonskim opštim aktom; da je neustavno isključeno pravo na javno raspravljanje pred sudom i javno odlučivanje; da se uskraćuje pravo optuženog koji se nalazi u pritvoru na neposredno prisustvo raspravi pred sudom, odnosno glavnom pretresu, a da je prisustvo glavnom pretresu u jurisprudenciji prepoznato kao osnovni garant prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda; da pribegavanje alternativnom učešću okrivljenog putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike predstavlja flagrantno kršenje prava na pravično suđenje; da se poseban korpus prava okrivljenog utvrđenog članom 33. Ustava ne može posmatrati izolovano od prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, jer prema članu 33. stav 4. Ustava, svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije bilo omogućeno da bude saslušan i da se brani; da okrivljeni ima pravo da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete, da iznosi činjenice i dokaze u svoju korist, da ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se u njegovom prisustvu ispitaju svedoci odbrane, a sve u smislu prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz čl. 32, 34. i 36. Ustava; da mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava za vreme proglašenog vanrednog stanja ni u kom slučaju nisu dozvoljene u pogledu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje; da u Uredbi nije utvrđeno da postoje naročito opravdani razlozi, zbog kojih je bilo potrebno da ista stupi na snagu pre isteka ustavnog roka od osam dana.

Zakonitost osporene Uredbe inicijatori osporavaju u odnosu na odredbe čl. 1, 10, 12, 13, 68, 69, 71, 72, 363, 437. i člana 438. stav 2. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, pri čemu navode: da se osporenom Uredbom zadire u veliki broj procesnih prava okrivljenog propisanih Zakonikom; da krivična odgovornost može da se utvrdi samo na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka, čija su pravila utvrđena Zakonikom; da podzakonskim opštim aktom ne mogu da se utvrđuju pravila krivičnog postupka, ni delimično, ni u celini; da okrivljeni koji se brani sa slobode ili kojem je određena mera zabrane napuštanja stana ima veći obim procesnih prava od okrivljenog koji se nalazi u pritvoru, te da se radi o diskriminaciji okrivljenih zavisno od mere koja im je određena radi obezbeđenja prisustva; da je jedno od osnovnih načela Zakonika neposrednost, koje počiva na pravu okrivljenog da prisustvuje suđenju; da je u prvostepenom krivičnom postupku mogućnost korišćenja tehničkih sredstava rezervisana isključivo prilikom ispitivanja posebno osetljivih svedoka; da je narušena poverljivost neposredne komunikacije između branioca i okrivljenog; da je osporenom Uredbom isključena javnost suprotno odredbama Zakonika.

Donosilac osporene Uredbe, citirajući odredbe člana 20. st. 1. i 3, člana 32. st. 1. i 3, člana 33. stav 4, člana 200. st. 6. i 8. i člana 202. stav 4. Ustava, kao i odredbe čl. 12. i 13. i člana 449. Zakonika o krivičnom postupku, u odgovoru navodi: da je Vlada osporenu Uredbu donela u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima iz člana 200. stav 6. Ustava, a imajući u vidu zdravstvenu situaciju u Republici Srbiji u vreme vanrednog stanja proglašenog radi suzbijanja i zaštite stanovništva od zarazne bolesti COVID-19, uz supotpis predednika Republike; da je Narodna skupština u skladu sa članom 200. stav 8. Ustava osporenu Uredbu potvrdila i time joj dala zakonsku snagu, tako da se suštinski osporena Uredba može posmatrati i kao dopuna Zakonika o krivičnom postupku, u vreme kada je bila na snazi; da Uredbom nije povređeno ustavno pravo na pravično suđenje proklamovano članom 32. Ustava, budući da se njom ne uređuje pitanje javnosti suđenja; da je pitanje neposrednog učešća okrivljenog na glavnom pretresu uređeno saglasno zakonskom rešenju iz člana 449. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku i članom 20. Ustava, jer su svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava. U odgovoru je posebno ukazano da se zabrana iz odredbe člana 202. stav 4. Ustava ne odnosi na član 33. stav 4. Ustava koji utvrđuje posebna prava okrivljenog, a kojim je utvrđeno da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani. Predloženo je odbacivanje podnetih inicijativa.

U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenu Uredbu donela Vlada, uz supotpis predsednika Republike, 1. aprila 2020. godine, na osnovu člana 200. stav 6. Ustava. Osporena Uredba je doneta nakon stupanja na snagu Odluke Vlade o proglašenju bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 zaraznom bolešću („Službeni glasnik RS“, broj 23/20), Odluke o proglašenju vanrednog stanja („Službeni glasnik RS“, broj 29/20) i Naredbe o proglašanju zarazne bolesti COVID-19 („Službeni glasnik RS“, broj 37/20) epidemijom od većeg epidemiološkog značaja – za teritoriju Republike Srbije. Osporena Uredba je stupila na snagu 1. aprila 2020. godine, a 29. aprila iste godine je, saglasno članu 200. stav 9. Ustava, potvrđena članom 1. tačka 27) Zakona o potvrđivanju uredaba koje je Vlada uz supotpis predsednika Republike donela za vreme vanrednog stanja („Službeni glasnik RS“, broj 62/20).

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je, nakon podnošenja inicijativa, osporena Uredba prestala da važi 6. maja 2020. godine, danom stupanja na snagu Odluke o ukidanju vanrednog stanja („Službeni glasnik RS“, broj 65/20), na osnovu člana 2. stav 1. tačka 8) Zakona o važenju uredaba koje je Vlada uz supotpis predsednika Republike donela za vreme vanrednog stanja i koje je Narodna skupština potvrdila („Službeni glasnik RS“, broj 65/20).

Osporenom Uredbom bilo je predviđeno: da u vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine, u krivičnom postupku koji se vodi pred prvostepenim sudom, kada predsednik veća, odnosno sudija pojedinac nađe, da je obezbeđenje prisustva optuženog koji se nalazi u pritvoru, na glavnom pretresu otežano zbog opasnosti od širenja zarazne bolesti, može odlučiti da se učešće okrivljenog na glavnom pretresu obezbedi putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike, ako je to s obzirom na tehničke uslove moguće (član 1.); da ova uredba stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 2.).

III

Odredbama Ustava Republike Srbije, u odnosu na koje inicijatori zahtevaju ocenu ustavnosti osporene Uredbe, utvrđeno je: da je pravni poredak jedinstven i da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku (član 4. st. 1. i 2.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati (član 20. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem, da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (član 32.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (član 33. stav 4.); da zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom njihovog donošenja (član 196. stav 4.); da kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava može propisati Vlada, uredbom, uz supotpis predsednika Republike (član 200. stav 6.); da mere odstupanja ni u kom slučaju nisu dozvoljene u pogledu prava zajemčenih čl. 23, 24, 25, 26, 28, 32, 34, 37, 38, 43, 45, 47, 49, 62 , 63, 64. i 78. Ustava (član 202. stav 4.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 – Odluka US i 62/21 – Odluka US) u odnosu na koje inicijatori osporavaju zakonitost Uredbe, uređeni su: predmet Zakonika (član 1.); ograničenje slobode i prava okrivljenog u postupku, tako što je, između ostalog, propisano da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); ovlašćenje za izricanje krivičnih sankcija, tako što je predviđeno da krivičnu sankciju učiniocu krivičnog dela može izreći samo nadležni sud u krivičnom postupku koji je pokrenut i sproveden u skladu sa ovim zakonikom (član 12.); suđenje u prisustvu okrivljenog - okrivljenom koji je dostupan sudu može se suditi samo u njegovom prisustvu, osim kada je suđenje u odsustvu ovim zakonikom izuzetno dozvoljeno i okrivljenom koji je dostupan sudu ne može biti izrečena krivična sankcija ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (član 13.); taksativno nabrojana prava okrivljenog i dužnost organa postupka da pre prvog saslušanja okrivljenog pouči o ovim pravima (član 68.); taksativno navedena prava uhapšenog, uz obavezu da lice koje je uhapšeno bez odluke suda, odnosno lice uhapšeno na osnovu odluke suda koje nije saslušano, mora biti bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, predato nadležnom sudiji za prethodni postupak ili ako se to ne dogodi, pušteno na slobodu (član 69.); taksativno nabrojana prava branioca (član 71.); taksativno navedene dužnosti branioca i dužnosti branioca po službenoj dužnosti u slučaju da okrivljeni odbija branioca postavljenog po službenoj dužnosti i da želi da se brani isključivo sam (član 72.); razlozi za isključenje javnosti u periodu od otvaranja zasedanja do završetka glavnog pretresa (član 363.); osnovi za izjavljivanje žalbe (član 437.); bitne povrede odredaba krivičnog postupka, među kojima je i postojanje bitne povrede odredaba krivičnog postupka u slučaju da sud u toku glavnog pretresa nije primenio ili je nepravilno primenio neku odredbu ovog zakonika, a da je to bilo od odlučnog uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude (član 438. stav 2. tačka 3).

Polazeći od navedenih odredaba Ustava i Zakonika, u odnosu na koje je, kao što je već navedeno, zahtevana ocena ustavnosti i zakonitosti, a krećući se u okviru navoda i razloga iznetih u inicijativama, Ustavni sud je, najpre, utvrdio da je Vlada ovlašćena da, uz supotpis predsednika Republike, za vreme vanrednog stanja u situaciji kada Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, propiše uredbom mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava i da su po samom Ustavu te mere ograničenog obima i trajanja. Saglasno ovom ustavnom ovlašćenju, Vlada je, uz supotpis predsednika Republike, donela osporenu Uredbu kojom je propisala način učešća optuženog na glavnom pretresu u krivičnom postupku koji se održava za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine.

Povodom pitanja ocene (ne)mogućnosti sastajanja Narodne skupštine i navoda inicijativa da osporena Uredba ne sadrži obrazloženje sa razlozima zbog kojih Narodna skupština nije mogla da se sastane, Ustavni sud ukazuje da se o ustavnopravnoj neutemeljenosti navoda o (ne)postojanju pravnih pretpostavki iz člana 200. st. 5. i 6. Ustava izjašnjavao u Rešenju IUo-42/2020 od 21. maja 2020. godine („Službeni glasnik RS“, broj 77/20), u kome je dao detaljno obrazložene razloge za odbacivanje inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja („Službeni glasnik RS“, broj 29/20). Tako je Ustavni sud u navedenom Rešenju, pored ostalog, izneo stavove: da se uvođenjem vanrednog stanja stvara pravna pretpostavka za propisivanje mera odstupanja od ljudskih i manjinskih prava, da se odstupanja od ljudskih prava vezuju za vanredno stanje i da su privremenog karaktera, jer traju najviše koliko i vanredno stanje; da je osobenost vanrednog stanja upravo u tome što dopušta odstupanje od redovnog režima ljudskih prava da bi se što delotvornije prevazišle vanredne okolnosti i uspostavio narušeni javni poredak; da vanredno stanje za svoj osnov i okvir ima vladavinu prava, kao i da vanredno stanje nije odstupanje od principa vladavine prava, već upravo njegova puna primena pod specifičnim neredovnim okolnostima; da je privremeno odstupanje od opšteg režima ljudskih prava opravdano nastojanjem da se sačuva opstanak države i građana u slučaju njihovog ugrožavanja, budući da je neostvarivo redovnim funkcionisanjem pravnog sistema. Takođe je Sud tada ocenio da je pitanje (ne)mogućnosti da se Narodna skupština sastane faktičko, a ne pravno pitanje, imajući u vidu da Ustav, a ni drugi pravni akti nisu odredili koje su to situacije kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, a naročito imajući u vidu i činjenicu da Ustavni sud ne može da ocenjuje organizacione mogućnosti Narodne skupštine da se sastane bez odlaganja u uslovima postojanja opasnosti po život i zdravlje ljudi. Ustavni sud je u istom Rešenju, a povodom navoda da osporena Odluka ne sadrži obrazloženje (striktno i formalno pravno obrazloženje) za donošenje odluke o vanrednom stanju kao sastavnom delu te odluke, istakao da se prilikom objavljivanja odluke o proglašenju vanrednog stanja ne objavljuje obrazloženje, kao što se ne objavljuje obrazloženje ni bilo kog drugog opšteg akta.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je mera propisana osporenom Uredbom, koja je doneta nakon proglašenog vanrednog stanja, a radi sprečavanja opasnosti od širenja zarazne bolesti, predstavljala neophodnu i srazmernu odbranu od javne opasnosti (u ovom slučaju pandemije zarazne bolesti COVID-19), koja saglasno odredbi člana 200. stav 1. Ustava, ugrožava opstanak države i građana. Vlada je osporenu Uredbu, uz supotpis predsednika Republike, donela u situaciji kada Narodna skupština nije mogla da se sastane, saglasno ovlašćenju iz člana 200. stav 6. Ustava. U pitanju je akt specifične pravne snage (akt sui generis) kojim se mogu derogirati pojedini zakonski propisi iz čega proizlazi da osporena Uredba, sa jedne strane, ima svojevrsnu zakonsku snagu, dok sa druge strane ima i nadzakonsku snagu, jer se ovim aktom može odstupiti od Ustavom zajemčenih ljudskih prava i sloboda. Narodna skupština se potvrđivanjem osporene Uredbe saglasila sa njenom sadržinom i formalno-pravno je preuzela kao pravni akt koji je ona donela.

Imajući u vidu navedeno, kao i stavove i ocene Suda iznete u Rešenju IUo-42/2020, koje su od značaja za odlučivanje i u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da navodi inicijatora da osporena Uredba nije u saglasnosti sa odredbama člana 4. st. 1. i 2, člana 196. stav 4. i člana 200. stav 6. Ustava nisu osnovani.

Povodom navoda inicijatora kojima se osporava ustavnost Uredbe u odnosu na odredbe čl. 20, 32. i 33. Ustava, Ustavni sud je iz naslova i sadržine odredaba osporene Uredbe, pre svega, utvrdio da se ovom uredbom propisivao način na koji je optuženi, koji se nalazio u pritvoru, mogao da učestvuje na glavnom pretresu u krivičnom postupku pred prvostepenim sudom za vreme proglašenog vanrednog stanja 15. marta 2020. godine, i to putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike, o čemu je, u svakom konkretnom slučaju, odlučivao predsednik veća, odnosno sudija pojedinac, procenjujući stepen opasnosti od širenja zarazne bolesti i tehničke uslove za održavanje suđenja na ovaj način. Dakle, osporenom Uredbom se ne uređuje odstupanje od prava na pravično suđenje, javnosti raspravljanja, niti odstupanje od posebnih prava okrivljenog (koja se ogledaju u pravu na odbranu i nesmetano opštenje sa braniocem, pravu na saslušanje i pravu na iznošenje dokaza u svoju korist kao i pravu na ispitivanje svedoka), već se obezbeđuje učešće optuženog, odnosno njegovo prisustvo glavnom pretresu, putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike (ali samo kada sudija u konkretnom slučaju to oceni), u cilju sprečavanja širenja zarazne bolesti COVID-19 zbog čije je pojave, koja ugrožava javno zdravlje svih građana, i proglašeno vanredno stanje na teritoriji Republike Srbije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da se osporenom Uredbom ne zadire ni u jedno od prava zajemčenih navedenim odredbama Ustava. Ustavni sud je, pritom, imao u vidu da se ustavnim odredbama ne garantuje da prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku mora biti fizičko i neposredno. Odredbama člana 32. Ustava garantuje se pravo (okrivljenom) na postupak pred nezavisnim, nepristrasnim i zakonom ustanovljenim sudom koji će (pravično i u razumnom roku), po pravilu javno raspraviti i odlučiti o (pravima i obavezama) osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega, a jemči mu se pravo na besplatnog prevodioca (ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu) i pravo na besplatnog tumača (ako je slep, gluv ili nem). Ustav i posebna prava okrivljenog i pravo na branioca (pravo na pravnu pomoć) u članu 33. st. 1. do 3. Ustava jemči, kroz pravo okrivljenog, da na jeziku koji razume bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti kao i dokazima prikupljenim protiv njega, kao i da sa braniocem nesmetano opšti. Osim toga, prava okrivljenog iz člana 33. st. 4. i 5. Ustava (da mu se sudi u njegovom prisustvu ako je dostupan, odnosno da se pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane), ne znače garanciju fizičkog prisustva okrivljenog u prostoriji u kojoj je prisutan sudija i isključenje svake mogućnosti „suđenja na daljinu“, jer Ustav ne utvrđuje način na koji će se suđenje sprovesti, neposredno ili putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike. Dakle, učešće (prisustvo) okrivljenog u sudskom postupku povezano je u načelu sa njegovom mogućnošću aktivnog praćenja i učestvovanja (razumevanja postupka i mogućnosti iznošenja i osporavanja dokaza) na pretresu, uz poštovanje svih garantovanih prava nezavisno od mesta gde se lice fizički nalazi.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je osporena Uredba, nakon podnošenja inicijativa, prestala da važi i da je bila na snazi za vreme vanrednog stanja svega nešto više od mesec dana (od 1. aprila do 6. maja 2020. godine), te se pred Sudom, s obzirom na član 64. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), postavilo pitanje da li je osporena Uredba proizvela eventualno štetne posledice tokom primene i da li su one otklonjene prestankom njenog važenja, kada je krivični postupak nastavio da se odvija i ročišta održavaju u skladu sa redovnom procedurom. Povodom ovog pitanja, Ustavni sud, najpre, ukazuje da u vanrednom stanju svakako dolazi do sistemskog odstupanja od redovnog funkcionisanja državnih organa i javnih službi, što, po pravilu, ne ide na štetu građana nego njima u korist (npr. različite ekonomske mere u vidu poreskih i drugih olakšica, zastoj u rokovima za preduzimanje određenih radnji pred državnim organima, itd.). Mera propisana osporenom Uredbom, kojom se daje mogućnost da predsednik veća, odnosno sudija pojedinac, odluči da se, kada je obezbeđenje prisustva optuženog koji se nalazi u pritvoru otežano zbog opasnosti od širenja bolesti, učešće okrivljenog na glavnom pretresu obezbedi putem tehničkih sredstava, ako je to s obzirom na tehničke mogućnosti izvodljivo, može se sagledavati u kontekstu vanrednog stanja zbog koga je i doneta, kao i celine krivičnog postupka u kojem javni interes preovlađuje nad interesom bilo kog pojedinca, pa i okrivljenog.

Razmatrajući dalje ovo pitanje, a imajući u vidu i prethodno izneto da Ustav ne garantuje fizičko prisustvo okrivljenog u prostoriji u kojoj je prisutan sudija i ne zabranjuje održavanje suđenja putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike, Ustavni sud je konstatovao da je, saglasno odredbama osporene Uredbe, u nadležnosti prvostepenog suda (predsednika veća, odnosno sudije pojedinca) da, u svakom konkretnom slučaju, procenjuje mogućnost održavanja glavnog pretresa na način predviđen Uredbom. Na osnovu ovog diskrecionog ovlašćenja, sudija odlučuje da li će se učešće okrivljenog (koji se nalazi u pritvoru) obezbediti putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike ili ne. Ovo diskreciono ovlašćenje je omeđeno kriterijumima kojima sudija pri odlučivanju mora da se rukovodi: prvo, u pitanju su optuženi koji se nalaze u pritvoru; drugo, obezbeđenje neposrednog fizičkog prisustva optuženog je otežano zbog opasnosti od širenja zarazne bolesti; treće, pretres će se na ovaj način održati samo ako postoje tehnički uslovi za obezbeđenje učešća okrivljenog na glavnom pretresu putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike. Prvi i treći kriterijum su potpuno određeni i merljivi kriterijumi, dok drugi kriterijum po prirodi stvari nije dovoljno određen, već se, u duhu vanrednog stanja, tumači prema okolnostima konkretnog slučaja, što ni u kom slučaju ne znači proizvoljnost ili arbitrarnost njegovog tumačenja, već fleksibilnost tumačenja koja odgovara samoj prirodi vanrednog stanja u kojem se država nalazi. Kod diskrecione ocene, subjekt koji je nosilac diskrecionog ovlašćenja vezuje se za okolnosti konkretnog slučaja i postupa prema sopstvenoj proceni ili nahođenju, ali rukovođen javnim interesom, izbor koji je izvršio, odnosno odluka koju je doneo u konkretnom slučaju ne obavezuje ga u drugim sličnim situacijama. Dakle, pravni osnov za diskreciono ovlašćenje sudije predviđeno osporenom Uredbom, sam po sebi, ni u kom slučaju ne može biti sporan. Sporna može biti samo raznolika primena osporene Uredbe u praksi, pa samim tim i mogućnost da ta primena bude pogrešna, nepravična i na štetu prava i interesa okrivljenog u krivičnom postupku. U tom slučaju pravna zaštita od takvog postupanja, odnosno takve primene Uredbe može se obezbediti u drugom ustavnosudskom postupku – u postupku po ustavnoj žalbi, saglasno članu 170. Ustava, a ne u postupku normativne kontrole u kome se odlučuje o saglasnosti opšteg akta sa Ustavom i zakonom. Povodom komunikacije okrivljenog sa braniocem u našem pravnom sistemu, Ustavni sud ukazuje da, prema Zakoniku o krivičnom postupku, okrivljeni i branilac ni u redovnom krivičnom postupku tokom glavnog pretresa ne mogu međusobno da komuniciraju. Postoji mogućnost da branilac zatraži prekid da bi obavio poverljiv razgovor sa svojim branjenikom, što je tehnički sprovodljivo i u situaciji održavanja ročišta putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike.

Osporenom Uredbom, koja se jednako odnosi na sve okrivljene koji se nalaze u pritvoru (bez obzira iz kojih razloga je pritvor određen), data je samo mogućnost za održavanje suđenja putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike, i to ukoliko su zadovoljeni svi propisani kriterijumi, pri čemu je prvostepeni sud i dalje u obavezi da obezbedi primenu svih ustavnih i zakonskih načela, koja se optuženom pred tim sudom garantuju Ustavom i zakonom. U smislu navedenog, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava - da održavanje ročišta putem videokonferencijske veze samo po sebi nije neusklađeno sa ostvarivanjem prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i da je to samo tehničko sredstvo koje se koristi u postupku, ali da se mora obezbediti da okrivljeni može da prati postupak, da bude saslušan bez tehničkih prepreka i da je obezbeđena efikasna i poverljiva komunikacija sa braniocem (presuda Marcello Viola protiv Italije od 5. oktobra 2006. godine, stav 67, predstavka broj 45106/04 i presuda Velikog veća Sakhnovskiy protiv Rusije od 2. novembra 2010. godine, stav 98, predstavka broj 21272/03). Pri donošenju odluke o održavanju suđenja na takav način, sudija u svakom konkretnom slučaju treba da ceni da li ova vrsta ograničenja fizičkog prisustva okrivljenog na pretresu služi legitimnom cilju, a što je u slučaju primene osporene Uredbe - zaštita javnog zdravlja građana. Pored ovakvog stava Evropskog suda za ljudska prava zauzetog povodom predstavki podnetih u redovnim situacijama, Ustavni sud dodatno ukazuje i na pojedine odluke tog suda, kojima je odbacio (kao neprihvatljive) predstavke koje su podnete zbog navodnih povreda drugih prava zajemčenih Evropskom konvencijom, učinjenih u periodu nakon proglašenja pandemije bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2, odnosno u toku trajanja vanrednog stanja proglašenog radi suzbijanja i zaštite stanovništva od ove zarazne bolesti (Odluka sedmočlanog Veća Bah protiv Holandije od 22. juna 2021. godine, predstavka broj 35751/20; Odluka sedmočlanog Veća Terhes protiv Rumunije od 13. aprila 2021. godine, predstavka broj 49933/20). Tako je npr. u Odluci Bah protiv Holandije, kojom je odbačena predstavka u kojoj se podnosilac (stranac) žalio da su mu povređena prava iz člana 5. st. 1, 3. i 5. i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, jer ga nije lično (već preko zastupnika) saslušao nadležni sud povodom naloga za imigracioni pritvor, utvrđeno da su u okolnostima ovog konkretnog slučaja, ograničenja prava podnosioca predstavke prema domaćem zakonu da bude prisutan na raspravi bila predvidljiva, da su sporne mere služile interesu javnog zdravlja, da su ograničenja bila srazmerna i da ne zadiru u suštinu dotičnog prava, kao i da ispitivanje naloga za pritvor bez obezbeđenja njegovog prisustva na raspravi lično ili putem video-konferencije nije nespojivo sa članom 5. stav 4. Evropske konvencije (st. 43. i 44.).

Povodom održavanja „suđenja na daljinu“, Ustavni sud, takođe, upućuje i na „Smernice pri održavanju video-konferencija u sudskim postupcima“ – dokument koji je usvojila Evropska komisija za efikasnost pravosuđa, na plenarnom sastanku održanom 16. i 17. juna 2021. godine. Prema navedenom dokumentu sve garancije za pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije primenjuju se i na ročišta na daljinu u svim sudskim postupcima, uz navođenje ključnih elemenata, kao što su: pravo na efikasan pristup sudu, pravičnost postupka, kontradiktorni karakter procesa, jednakost stranaka, pravilno sprovođenje dokaza, vreme za pripremu i pristup materijalima, odluke suda u razumnom vremenu, bezbednost podataka i upravljanje rizikom. Istim dokumentom su, takođe, date posebne smernice za krivične postupke u pogledu sagledavanja legitimnog cilja za održavanje ročišta na daljinu, kao i mogućnosti obezbeđenja efektivnog učešća okrivljenog i pristup pravnom zastupanju pre i tokom ročišta na daljinu. Povodom legitimnog cilja održavanja ročišta na daljinu u krivičnom postupku, navedeno je da ako zakon ne zahteva slobodan i informisan pristanak okrivljenog, odluka suda o njegovom učešću u ročištu na daljinu treba da služi legitimnom cilju, a da legitimni cilj takvog ročišta treba da se zasniva na vrednostima kao što su: zaštita javnog reda, zaštita javnog zdravlja, sprečavanje krivičnih dela i zaštita prava na život, slobodu i bezbednost svedoka i žrtve zločina, kao i da poštovanje prava na suđenje u razumnom roku sud može razmatrati posebno u fazama postupka nakon prvog stepena.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da ne stoje navodi inicijatora o nesaglasnosti osporene Uredbe sa odredbama člana 20. Ustava, kojima je, pored ostalog, utvrđeno da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav i da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati i sa odredbama čl. 32. i 33. Ustava, kojima se jemče pravo na pravično suđenje i posebna prava okrivljenog, kao i sa odredbom člana 202. stav 4. Ustava kojom je, u pogledu pojedinih zajemčenih prava (među kojima je i pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava), utvrđeno da mere odstupanja ni u kom slučaju nisu dozvoljene.

Povodom pitanja kvaliteta pravne norme kojom je propisana mogućnost održavanja suđenja na način predviđen osporenom Uredbom, Ustavni sud ukazuje da Zakonik o krivičnom postupku već poznaje mogućnost da optuženi na glavnom pretresu (doduše u postupku pred drugostepenim sudom) učestvuje putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike: učešće optuženog koji je udaljen iz sudnice u toku održavanja glavnog pretresa zbog narušavanja reda u sudnici (član 371.); učešće optuženog koji se nalazi u pritvoru u postupku po žalbi (član 447.); učešće optuženog koji se nalazi u pritvoru u pretresu pred drugostepenim sudom, kada veće nađe da je obezbeđenje prisustva optuženog otežano zbog bezbednosnih ili drugih razloga i kada je to s obzirom na tehničke uslove moguće (član 449.), i nalazi da po tom pitanju nema osnova za utvrđivanje neustavnosti Uredbe u vreme njenog važenja.

Ustavni sud je, takođe, našao da, iz razloga koje je već prethodno izneo povodom ocene ustavnosti osporene Uredbe, tvrdnje inicijatora o nezakonitosti ovog opšteg akta nisu osnovane.

Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je utvrdio da navodi inicijatora nisu ustavnopravno utemeljeni, odnosno da iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o načinu učešća optuženog na glavnom pretresu u krivičnom postupku koji se održava za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine („Službeni glasnik RS“, broj 49/20), te je, na osnovu člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, podnete inicijative odbacio, rešavajući kao u tački 1. izreke.

Kako je Ustavni sud na ovaj način konačno odlučio o podnetim inicijativama, zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporene Uredbe Sud je odbacio, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 2. izreke.

Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42a i člana 46. tač. 3) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju inicijativa za ocenu ustavnosti uredbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti