Odluka Ustavnog suda o nezakonitosti odredbe kolektivnog ugovora GSP „Beograd“

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje da odredba člana 90. Kolektivnog ugovora JKP GSP „Beograd“, koja predviđa ugovaranje zarade za predsednika reprezentativnog sindikata, nije u saglasnosti sa zakonom. Sindikalna funkcija ne predstavlja rad za koji se ostvaruje zarada.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUo-6/2019
02.07.2020.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 5. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Utvrđuje se da odredba člana 90. stav 1. alineja 7. Kolektivnog ugovora Javnog komunalnog preduzeća Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ („Službeni list grada Beograda“, broj 96/18) nije u saglasnosti sa zakonom.

2. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 36. i za ocenu zakonitosti odredaba člana 64. stav 1. i člana 90. stav 1. al. 1-6. i stav 2. Kolektivnog ugovora iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu su podnete dve inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba Kolektivnog ugovora Javnog komunalnog preduzeća Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ („Službeni list grada Beograda“, broj 96/18).

Prvom inicijativom osporene su odredbe člana 36, člana 64. stav 1. i člana 90. Kolektivnog ugovora. Po mišljenju inicijatora, osporeni član 36. Kolektivnog ugovora u suprotnosti je sa odredbama člana 21. i člana 195. stav 1. Ustava, člana 18. Zakona o radu i čl. 6. i 25. Zakona o zabrani diskriminacije. Navodi se da samo reprezentativni sindikati mogu preduzimati radnje u cilju prevencije radne invalidnosti i u svrhu edukacije zaposlenih, dok se sindikati koji nisu reprezentativni izopštavaju u pogledu finansiranja od strane poslodavca u oblastima koje osporeni član uređuje, a zaposleni koji nisu članovi reprezentativnog sindikata onemogućeni su da uživaju prava koja svima pripadaju. Time se, po mišljenju inicijatora, zaposleni u preduzeću dovode u nejednak položaj po osnovu pripadnosti sindikalnoj organizaciji. Odredba člana 64. stav 1. Kolektivnog ugovora osporena je navodima da iz člana 105. stav 3. Zakona o radu sledi da naknada troškova za ishranu u toku rada ima karakter zarade, što za posledicu ima da se ta naknada mora obezbediti u novcu, saglasno odredbi člana 110. stav 2. istog zakona. Kao razlog osporavanja člana 90. Kolektivnog ugovora u inicijativi se navodi da se tim članom pogodnosti koje su Zakonom o radu zagarantovane svim sindikalnim organizacijama daju samo reprezentativnim sindikatima, zatim se navodi sadržina odredaba čl. 210. i 211. tog zakona i ističe da Kolektivni ugovor sužava prava propisana Zakonom i pruža mogućnost sindikalnog delovanja samo reprezentativnim sindikatima, kao i da se ne može određivati zarada za obavljanje sindikalne funkcije u reprezentativnom sindikatu, jer zarada zaposlenom pripada za obavljeni rad na poslu za koji ima zaključen ugovor o radu. Na kraju inicijator predlaže da Ustavni sud utvrdi da osporene odredbe nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom i da oba veže Javno komunalno preduzeće Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ da inicijatoru nadoknadi troškove sastavljanja inicijative.

Drugom inicijativom osporena je ustavnost i zakonitost člana 36. Kolektivnog ugovora, a u odnosu na član 21. Ustava, član 18. Zakona o radu i čl. 16. i 25. Zakona o zabrani diskriminacije, navodima da stav 1. osporenog člana 36. predstavlja neposrednu diskriminaciju nereprezentativnih sindikata i njihovih članova, budući da nemaju mogućnost da im poslodavac uplaćuje novac za prevenciju radne invalidnosti kao reprezentativnim sindikatima, za šta ne postoje opravdani razlozi, te da to nameće i pitanje da li je u postupku kolektivnog pregovaranja uzeta u obzir prevencija radne invalidnosti i članova nereprezentativnih sindikata, kao i da li je činjenica da je neko član reprezentativnog sindikata dovoljan osnov da njegov rad bude više vrednovan u odnosu na rad zaposlenoga koji je član nereprezentativnog sindikata. Dalje se navodi da je razlika ustanovljena samo na osnovu pripadnosti sindikatu i da ne može biti reči o tzv. pozitivnoj diskriminaciji. Iz istih razloga osporen je i stav 2. člana 36. Kolektivnog ugovora.

U odgovoru na navode iz inicijativa, koje su u sličnom tekstu dostavili JKP Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ i Savez samostalnih sindikata Srbije, Sindikalna organizacija GSP „Beograd“, ističe se da osporenim članom 36. Kolektivnog ugovora ni jednom zaposlenom nije uskraćeno pravo na korišćenje rekreativnog oporavka koje je utvrđeno članom 27. tog kolektivnog ugovora, bez obzira na to da li je član bilo koje sindikalne organizacije, da se odredbe oba člana odnose na sve zaposlene kod poslodavca i da osporenim članom 36. nisu dovedeni u nepovoljan položaj članovi nereprezentativnih sindikata, niti zaposleni koji nisu članovi sindikata . Povodom osporavanja odredbe člana 64. stav 1. Kolektivnog ugovora, u odgovorima se ukazuje da, saglasno odredbi člana 118. stav 2. Zakona o radu, visina troškova za ishranu u toku rada mora biti izražena u novcu, te da je osporenom odredbom celokupan iznos izražen u novcu s tim što je iskorišćena mogućnost iz člana 118. stav 1. tačka 5) Zakona o radu koji se odnosi na troškove ishrane na radu. U odnosu na razloge osporavanja člana 90. Kolektivnog ugovora poziva se na odredbe čl. 209, 210, 211. i 239. Zakona o radu i navodi da su članom 89. Kolektivnog ugovora regulisana prava svih sindikata, bez obzira na svojstvo reprezentativnosti, da osporenim članom 90. nisu diskriminisani nereprezentativni sindikati jer oni nisu u istom položaju kao reprezentativni koji su učesnici kolektivnog pregovaranja i da učesnici kolektivnog pregovaranja autonomno rešavaju sva pitanja vezana za prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i za svoje međusobne odnose. U odgovorima se ističe i da je osporeni Kolektivni ugovor usklađen sa Posebnim kolektivnim ugovorom za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti grada Beograda i poziva se na stav Ustavnog suda u vezi položaja sindikalnih organizacija bez svojstva reprezentativnosti.

U sprovedenom postupku, U stavni sud je konstatovao da su Savez samostalnih sindikata Srbije – Sindikalna organizacija GSP „Beograd“ i Sindikat radnika zaposlenih u GSP, kao reprezentativni sindikati u JKP GSP „Beograd“, direktor JKP GSP „Beograd“ i gradonačelnik grada Beograda, kao ovlašćeni organ osnivača, zaključili Kolektivni ugovor Javnog komunalnog preduzeća Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“, koji je objavljen u „Službenom listu grada Beograda“, broj 96 , od 11. oktobra 2018. godine, a stupio je na snagu osmog dana od dana objavljivanja. Ovim kolektivnim ugovorom uređuju se prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u Javnom komunalnom preduzeću Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd” (u daljem tekstu: poslodavac), zaštita zaposlenih iz oblasti radnih odnosa, zarade, naknade zarada i druga primanja zaposlenih (u daljem tekstu: zaposleni), prava sindikata i poslodavca, kao i međusobni odnosi osnivača, poslodavca i reprezentativnih sindikata kod poslodavca (član 1.). Osporenim odredbama člana 36, člana 64. stav 1. i člana 90. ovog kolektivnog ugovora je predviđeno: da je u cilju prevencije radne invalidnosti, poslodavac dužan mesečno da na poseban račun reprezentativnim sindikatima kod poslodavca, uplati sredstva u iznosu od 0,3% ukupne mase sredstava isplaćenih za zarade zaposlenih, a srazmerno broju članova reprezentativnih sindikata kod poslodavca i da je z a učešće u finansiranju edukacije zaposlenih, kulturnih, sportskih i radno-proizvodnih takmičenja, poslodavac dužan mesečno da uplaćuje 0,07% na poseban račun reprezentativnih sindikata kod poslodavca, odnosno 0,04% na poseban račun reprezentativnih sindikata potpisnika Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti grada Beograda, od ukupne mase sredstava isplaćene za zarade svih zaposlenih shodno broju članova reprezentativnih sindikata kod poslodavca (član 36.); da zaposleni ima pravo na mesečnu naknadu za troškove ishrane u toku rada u visini 500,00 dinara po radnom danu, s tim da će se 300,00 dinara isplatiti u novcu, a 200,00 dinara u bonovima za ishranu (član 64. stav 1.); da je poslodavac dužan da reprezentativnom sindikatu kod poslodavca obezbedi korišćenje prostorija bez plaćanja naknade i pružanje potrebnih stručnih, administrativnih i tehničkih usluga neophodnih za njegov rad, kao i izradu završnog računa, da je poslodavac dužan da na zahtev reprezentativnih sindikata kod poslodavca obezbedi pružanje usluge zaposlenog za obavljanje administrativnih i tehničkih poslova , da poslodavac može da obezbedi reprezentativnom sindikatu kod poslodavca kancelarijski materijal i opremu za nesmetani rad, ukoliko mu to dozvoljavaju finansijske mogućnosti, da predstavnicima reprezentativnih sindikata kod poslodavca omogući informisanje zaposlenih, isticanjem obaveštenja na mestima koja su za to određena i koja su pristupačna zaposlenim, da predstavnicima reprezentativnih sindikata kod poslodavca omogući odsustvovanja sa posla, radi prisustvovanja sindikalnim sastancima, konferencijama, sednicama, seminarima i kongresima na koje su pozvani , da se mišljenja i predlozi reprezentativnog sindikata kod poslodavca razmotre pre donošenja odluka od značaja za materijalni, ekonomski i socijalni položaj zaposlenih i da se u odnosu na njih opred eli, da predsednika reprezentativnog sindikata kod poslodavca poziva na sednice Nadzornog odbora i drugih organa, a predsednike drugih sindikata na sednice, samo kada se na istima razmatraju inicijative upućene od strane tih sindikata , da reprezentativnim sindikatima kod poslodavca omogući učešće u utvrđivanju spiska posrednika u postupku zbog zlostavljanja na radu, da se zarada predsednika reprezentativnog sindikata kod poslodavca određuje sporazumom između reprezentativnog sindikata kod poslodavca i poslodavca, da nereprezentativni sindikati kod poslodavca ostvaruju prava u skladu sa odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti grada Beograda i Zakona o radu (član 90.).

III

Odredbama Ustava Republike Srbije, u odnosu na koje je tražena ocena ustavnosti osporenog Kolektivnog ugovora, i drugim relevantnim odredbama Ustava utvrđeno je: da su p red Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da se j emči sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja (član 55. stav 1.); da se j emči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo, između ostalog, na pravičnu naknadu za rad (član 60. st. 1. i 4.); da s vi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom (član 194. stav 3.); da s vi podzakonski opšti akti Republike Srbije, opšti akti organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata i udruženja građana i kolektivni ugovori moraju biti saglasni zakonu (član 195. stav 1.).

Zakonom o radu („ Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-Odluka US i 113/17) propisano je: da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama , da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju i kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu – samo kada je to ovim zakonom određeno (član 1. ); da se kolektivnim ugovorom kod poslodavca, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa i međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora (član 3. stav 1.); da se sindikatom, u smislu ovog zakona, smatra samostalna, demokratska i nezavisna organizacija zaposlenih u koju se oni dobrovoljno udružuju radi zastupanja, predstavljanja, unapređenja i zaštite svojih profesionalnih, radnih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih pojedinačnih i kolektivnih interesa (član 6.); da je poslodavac dužan da zaposlenom za obavljeni rad isplati zaradu, u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 16. tačka 1)); da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo (član 18.); da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca, da se pod radom jednake vrednosti podrazumeva rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja, znanja i sposobnosti, u kome je ostvaren jednak radni doprinos uz jednaku odgovornost. (član 104. st. 1-3.); da se z arada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 105. stav 1.); da se z arada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade. (član 106.); da se osnovna zarada određuje na osnovu uslova, utvrđenih pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu (član 107. stav 1.); da se opštim aktom utvrđuju elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka iz st. 1. i 2. ovog člana (član 107. stav 3.); da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način, da visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu (član 118. stav 1. tačka 5) i stav 2.); da sindikat ima pravo da bude obavešten od strane poslodavca o ekonomskim i radno-socijalnim pitanjima od značaja za položaj zaposlenih, odnosno članova sindikata (član 209.); da je poslodavac dužan da sindikatu koji okuplja zaposlene kod poslodavca obezbedi tehničko-prostorne uslove u skladu sa prostornim i finansijskim mogućnostima, kao i da mu omogući pristup podacima i informacijama neophodnim za obavljanje sindikalnih aktivnosti, da se tehničko-prostorni uslovi za obavljanje aktivnosti sindikata utvrđuju kolektivnim ugovorom ili sporazumom poslodavca i sindikata (član 210.); da se kolektivnim ugovorom ili sporazumom između poslodavca i sindikata kod poslodavca, može utvrditi pravo na plaćeno odsustvo predstavniku sindikata, radi obavljanja sindikalne funkcije, srazmerno broju članova sindikata, da ako kolektivni ugovor ili sporazum iz stava 1. ovog člana nije zaključen, lice ovlašćeno za zastupanje i predstavljanje reprezentativnog sindikata kod poslodavca za obavljanje sindikalne funkcije ima pravo na 40 plaćenih časova rada mesečno ako sindikat ima najmanje 200 članova i po jedan čas mesečno za svakih sledećih 100 članova, i na srazmerno manje plaćenih časova ako sindikat ima manje od 200 članova, da ako kolektivni ugovor ili sporazum iz stava 1. ovog člana nije zaključen, predsednik podružnice i član organa sindikata imaju pravo na 50% plaćenih časova iz stava 2. ovog člana (član 211.); da sindikalni predstavnik koji odsustvuje sa rada u skladu sa čl. 211-213. ovog zakona ima pravo na naknadu zarade koja ne može biti veća od njegove prosečne zarade u prethodnih 12 meseci u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i da naknadu zarade iz stava 1. ovog člana plaća poslodavac (član 214.).

Iz navedenog normativnog okvira sledi da je, saglasno odredbi člana 60. stav 1. Ustava, Zakonom o radu, kao matičnim zakonom u oblasti rada, zakonodavac uredio sistem radnih odnosa u Republici Srbiji . Prema odredba ma tog zakona, prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju se zakonom i kolektivnim ugovorom . Za javna preduzeća zaključuje se kolektivni ugovor kod poslodavca, kojim se, u skladu sa zakonom, uređuju, sa jedne strane, prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa zaposlenih, a sa druge strane, međusobni odnosi učesnika tog kolektivnog ugovora. Saglasno tome, kolektivni ugovor kod poslodavca sadrži dve vrste odredaba – normativnopravne, kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti svih zaposlenih kod tog poslodavca i poslodavca, i obligacionopravne, kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti učesnika kolektivnog ugovora, dakle, reprezentativnih sindikata i poslodavca. Položaj sindikalnih organizacija bez svojstva reprezentativnosti Zakonom nije određen kao predmet kolektivnog ugovora kod poslodavca. Te sindikalne organizacije određena prava ostvaruju na osnovu pojedinih odredaba Zakona o radu i saglasno sporazumima koje zaključuju sa poslodavcem (čl. 209, 210, 211, 213. i 214. Zakona o radu). Kolektivni ugovor kod poslodavca mora biti u skladu sa zakonom, s tim što, prema članu 8. stav 2. Zakona o radu, kolektivnim ugovorom mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, osim ako je zakonom drukčije određeno. To znači da je kolektivni ugovor usklađen sa zakonom ako je za zaposlene jednako povoljan kao zakon ili ako je povoljniji od zakona (kada uređuje pitanja koja nisu uređena imperativnim zakonskim odredbama), odnosno da nije usklađen sa zakonom ako je za zaposlenog nepovoljniji od zakona ili ako utvrđuje prava , odnosno uslove koje zakon ne dopušta.

Iz odredbe člana 60. stav 4. Ustava i odredaba Zakona o radu sledi i da p ravo na zaradu, kao osnovno pravo iz radnog odnosa, zaposlenom pripada za obavljeni rad. Prema odredbama Zakona o radu, zarada se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, a z arada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji se od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade. Zarada se određuje za konkretan posao za koji je zaposleni sa poslodavcem zaključio ugovor o radu, a na osnovu uslova predviđenih sistematizacijom za obavljanje tog posla.

Razmatrajući osnovanost navoda inicijative u delu kojim je osporena zakonitost člana 90. stav 1. alineja 7. Kolektivnog ugovora , a prema kojoj se zarada predsednika reprezentativnog sindikata kod poslodavca određuje sporazumom između reprezentativnog sindikata kod poslodavca i poslodavca , Ustavni sud je najpre konstatovao da su, prema odredbama Ustava i Zakona o radu, sindikati udruženja zaposlenih u koja se oni učlanjuju na principu dobrovoljnosti, a njihova osnovna uloga jeste zaštita pojedinačnih i kolektivnih prava i interesa zaposlenih. Saglasno tome, predsednik sindikalne organizacije je sindikalna funkcija koja se stiče na način predviđen opštim aktima sindikalne organizacije. To, dakle, nije posao predviđen aktom o sistematizaciji poslova kod poslodavca, radi čijeg obavljanja se, saglasno Zakonu o radu, zaključuje ugovor o radu sa poslodavcem. Kako pravo na zaradu zaposlenom pripada za obavljeni rad na poslu za koji je sa poslodavcem zaključio ugovor o radu, to se, po oceni Ustavnog suda, kolektivnim ugovorom ne može predvideti pravo na zaradu po osnovu obavljanja sindikalne funkcije. Radi obavljanja sindikalne funkcije, saglasno odredbama Zakona o radu, kolektivnim ugovorom ili sporazumom između poslodavca i sindikata može se utvrditi pravo na plaćeno odsustvo predstavniku sindikata, za vreme koga ima pravo na naknadu zarade, čija visina je određena Zakonom o radu. Dakle, čak i ako je za predsednika sindikalne organizacije ugovoreno da pun mesečni fond radnih časova obavlja sindikalnu funkciju, on ostvaruje pravo na naknadu zarade koja se određuje saglasno članu 214. Zakona o radu, a ne pravo na zaradu. Pitanje pravne prirode primanja sindikalnih predstavnika otuda ne može biti predmet sporazumevanja učesnika kolektivnog ugovora, niti drugačijeg uređivanja kolektivnim ugovor om u odnosu na Zakon. Ustavni sud podseća i da je u Odluci IUo-163/2018 od 25. oktobra 2018. godine („Službeni glasnik RS“, broj 92/18) izrazio stanovište da pravo na zaradu zaposlenom pripada za obavljeni rad na poslu za koji je sa poslodavcem zaključio ugovor o radu, te da se opštim aktom poslodavca ne može utvrđivati osnovna zarada, odnosno element za obračun i isplatu osnovne zarade, za obavljanje sindikalne funkcije.

Polazeći od iznetog, a s obzirom na to da se osporenom odredbom člana 90. stav 1. alineja 7. Kolektivnog ugovora u suštini utvrđuje pravo na zaradu za obavljanje funkcije predsednika reprezentativnog sindikata, i to tako da je zarada predmet sporazuma sindikata i poslodavca, Ustavni sud je ocenio da odredba člana 90. stav 1. alineja 7. Kolektivnog ugovora nije u saglasnosti sa odredbama člana 105. stav 1, člana 107. stav 1, člana 211. stav 1. i člana 214. stav 1. Zakona o radu, pa je odlučio kao u tačk i 1. izreke.

Budući da se inicijativom osporava zakonitost odredbe Kolektivnog ugovora kojom se uređuje pitanje o kome Ustavni sud ima već zauzet stav, kao i da je u toku prethodnog postupka pravno stanje potpuno utvrđeno i prikupljeni podaci pružili su pouzdan osnov za odlučivanje, Ustavni sud je odlučio bez donošenja rešenja o pokretanju postupka, saglasno odredbi člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15- dr. zakon i 103/15).

U odnosu na razloge osporavanja ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 36. Kolektivnog ugovora, Ustavni sud je našao da se osporene odredbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa ustavnim načelom o zabrani diskriminacije iz člana 21. stav 3. Ustava, kao ni sa odredbama člana 18. Zakona o radu i čl . 6, 16 . i 25. Zakona o zabrani diskriminacije, kojima se zabranjuje diskriminacija u oblasti rada, a u odnosu na koje su inicijativama osporene. Ovo stoga jer se navedenim osporenim odredb ama regulišu obaveze poslodavca u odnosu na drugu ugovornu stran u, reprezentativne sindikate kao potpisnike Kolektivnog ugovora, što prema odredbi člana 3. stav 1. Zakona o radu predstavlja predmet regulisanja kolektivnog ugovora kod poslodavca, dok odnos nereprezentativnih sindikata i poslodavca, kao što je napred detaljno obrazloženo, nije predmet uređivanja tog kolektivnog ugovora, već sporazuma koje oni zaključuju sa poslodavcem. Pored toga, po nalaženju Ustavnog suda, sadržina osporenih odred aba člana 36. Kolektivnog ugovora ne daje osnova za tvrdnju da su zaposlenima koji nisu članovi reprezentativnog sindikata uskraćena prava na rekreativni odmor i na edukaciju, a iz odred aba člana 27. Kolektivnog ugovora , kojima je uređen o pravo na plaćena odsustva zaposlenih, nesporno proizlazi da pravo na plaćeno odsustvo radi korišćenja rekreativnog odmora u cilju prevencije radne invalidnosti i radi učestvovanja na sportskim i radno-proizvodnim takmičenjima imaju svi zaposleni kod poslodavca , bez obzira na sindikalnu pripadnost.

Povodom osporavanja zakonitosti člana 64. stav 1. Kolektivnog ugovora, navodima da iz člana 105. stav 3. Zakona o radu sledi da naknada troškova za ishranu utoku rada ima karakter zarade, što za posledicu ima da se ta naknada mora obezbediti u novcu, saglasno odredbi člana 110. stav 2. istog zakona , Ustavni sud je konstatovao da je pravo zaposlenog na naknadu troškova uređeno odredbama člana 118. Zakona o radu. Odredbama stava 1. toga člana Zakona propisano je koji se troškovi zaposlenom nadoknađuju, između ostalog, i troškovi za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način, s tim što se pravo na naknadu troškova ostvaruje u skladu sa opštim aktom ( kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu). Stavom 2. istog člana Zakona propisano je da visina troškova za ishranu u toku rada mora biti izražena u novcu. Dakle, visina navedenih troškova mora biti izražena u novcu, ali ne mora biti i isplaćena u novcu, budući da poslodavac pravo na ishranu u toku rada može da obezbedi i na drugi način a ne samo isplatom u novcu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i da se prema odredbi člana 110. stav 2. Zakona, na čiju povredu se poziva u inicijativi, zarada isplaćuje u novcu, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da navodi inicijative o nezakonitosti navedene odredbe nisu pravno utemeljeni.

Po nalaženju Ustavnog suda, nisu pravno utemeljeni ni navodi inicijative da su osporenim članom 90. stav 1. al. 1-6. Kolektivnog ugovora pogodnosti zagarantovane odredbama čl. 210. i 211. Zakona o radu svim sindikalnim organizacijama , date samo reprezentativnim sindikatima , te da Kolektivni ugovor sužava prava koja je propisao Zakon i pruža mogućnost obavljanja sindikalnih aktivnosti samo reprezentativnim sindikatima. Naime, kao što je napred već rečeno , kolektivnim ugovorom kod poslodavca uređuju se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa zaposlenih i međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora, dakle, reprezentativnih sindikata i poslodavca, dok sindikalne organizacije bez svojstva reprezentativnosti određena prava ostvaruju na osnovu pojedinih odredaba Zakona o radu i saglasno sporazumima koje zaključuju sa poslodavcem.

Polazeći od navedenog, a s obzirom na to da Ustavni sud nije stao na stanovište da su podnetim inicijativama potkrepljene tvrdnje da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 36. niti za pokretanje postupka za ocenu zakonitosti odredaba člana 64. stav 1. i člana 90. stav 1. al. 1-6. i stav 2. osporenog Kolektivnog ugovora, to je, saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da su podnet e inicijative neprihvatljiv e, pa je u ovom delu podnete inicijative odbacio, kako je to odlučeno u tački 2. izreke.

Povodom zahteva jednog od inicijatora da Ustavni sud obaveže Javno komunalno preduzeće Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ da inicijatoru nadoknadi troškove sastavljanja inicijative, Sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2), člana 45. tačka 5) i člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredba člana 90. stav 1. alineja 7. Kolektivnog ugovora Javnog komunalnog preduzeća Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“, navedenog u tački 1. izreke, prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković

Odluka Ustavnog suda o nezakonitosti odredbe kolektivnog ugovora GSP „Beograd“

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti