Zaključak Ustavnog suda o odbacivanju predloga za ocenu ustavnosti akata UNMIK-a

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje predlog za ocenu ustavnosti opštih akata UNMIK-a donetih na Kosovu i Metohiji, oglašavajući se nenadležnim. Sud navodi da ovi akti nisu deo pravnog poretka Srbije, jer ih nije doneo domaći organ na osnovu Ustava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUo-756/2012
19.12.2013.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. decembra 2013. godine, doneo je

Z A K Lj U Č A K

Odbacuje se predlog za ocenu ustavnosti sledećih opštih akata donetih na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija:

1. Uredbe o ustanovljavanju Kosovske povereničke agencije br. 2002/12 od 13. juna 2002. godine;

2. Uredbe o uspostavljanju Posebne komore Vrhovnog suda na Kosovu za pitanja koja se odnose na Kosovsku povereničku agenciju br. 2002/13 od 13. juna 2002. godine;

3. Uredbe o promeni prava na korišćenje nepokretne imovine u društvenoj svojini br. 2003/13 od 9. maja 2003. godine;

4. Uredbe br. 2005/18 od 22. aprila 2005. godine, koja menja i dopunjuje Uredbu UNMIK-a br. 2002/12 o ustanovljavanju Kosovske povereničke agencije;

5. Uredbe o dodeljivanju zemljišta, koje je trenutno pod administrativnom nadležnošću Kosovske povereničke agencije, opštinskim administracijama za korišćenje u javne svrhe, br. 2006/05 od 16. februara 2006. godine;

6. Uredbe br. 2008/04 od 5. februara 2008. godine, o izmenama i dopunama Uredbe UNMIK-a br. 2002/13 o osnivanju posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku povereničku agenciju;

7. Administrativnog naređenja br. 2003/13 od 11. juna 2003. godine, za primenu Uredbe UNMIK-a br. 2002/13 o osnivanju posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku povereničku agenciju;

8. Administrativnog naređenja br. 2005/6 od 19. maja 2005. godine, za sprovođenje izmenjene i dopunjene Uredbe UNMIK-a br. 2002/12 o osnivanju Kosovske povereničke agencije;

9. Administrativnog naređenja br. 2005/7 od 2. juna 2005. godine, za sprovođenje Uredbe UNMIK-a br. 2002/13 o osnivanju specijalnog veća Vrhovnog suda Kosova za pitanja u vezi s Kosovskom povereničkom agencijom;

10. Administrativnog naređenja br. 2006/17 od 6. decembra 2006. godine, kojim se menja i dopunjuje Administrativno naređenje UNMIK-a 2003/13 za sprovođenje Uredbe UNMIK-a br. 2002/13 o uspostavljanju specijalnog veća Vrhovnog suda Kosova za pitanja u vezi sa Kosovskom povereničkom agencijom;

11. Administrativnog naređenja br. 2008/6 od 11. juna 2008. godine, koje menja i dopunjuje Administrativno naređenje UNMIK 2006/17 za sprovođenje Uredbe UNMIK br. 2002/13 o osnivanju specijalne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja u vezi sa Kosovskom povereničkom agencijom.

O b r a z l o ž e nj e

Predlogom Kancelarije za Kosovo i Metohiju pokrenut je postupak za ocenu ustavnosti propisa donetih na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, navedenih u izreci. Ovlašćeni predlagač navodi: da su osporeni propisi u suprotnosti sa odredbama člana 97. tač. 6. i 7. Ustava Republike Srbije, kojima je utvrđeno da je Republika Srbija nadležna da uređuje i obezbeđuje pravni položaj privrednih subjekata, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine; da teritorija AP Kosovo i Metohija predstavlja jedinstveni i neotuđivi deo teritorije Republike Srbije, te je stoga Republika Srbija jedina nadležna da zakonom uredi pitanja svojinske transformacije i privatizacije; da su osporeni akti u suprotnosti sa odredbama čl. 18, 58, 60, 84, 86, 87. i 88. Ustava; da je Ustavni sud nadležan da oceni ustavnost opštih akata UNMIK-a, imajući u vidu da je odredbom člana 167. stav 1. tačka 5. Ustava utvrđeno da Ustavni sud odlučuje o saglasnosti sa Ustavom i zakonom opštih akata organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a da su Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 civilnoj misiji međunarodne zajednice, odnosno UNMIK-u poverena javna ovlašćenja, odnosno uprava nad teritorijom AP Kosovo i Metohija; da je donošenjem osporenih akata i uspostavljanjem Kosovske povereničke agencije (KPA), UNMIK prekoračio ovlašćenja iz člana 11. tačka 7. Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 1244, kojom je propisano da UNMIK sprovodi ekonomsku rekonstrukciju, u okviru koje ima pravo upravljanja državnom i društvenom imovinom na teritoriji AP Kosovo i Metohija, u cilju zaštite ove imovine i interesa njenih vlasnika, ali ne i pravo raspolaganja, odnosno prodaje ove imovine. Osporavajući ustavnost pojedinih Uredbi UNMIK-a, predlagač je istakao: da se Uredba 2002/12, kojom se ustanovljava KPA, ne izjašnjava o propisima o svojinskoj transformaciji privrednih subjekata koje je donela Republika Srbija i da su usled toga sve svojinske transformacije izvršene na teritoriji Kosova i Metohije, u skladu sa ovim propisima, proglašene nevažećim; da je odredbama Uredbe 2002/12, KPA ovlašćena da raspolaže imovinom društvenih preduzeća putem njihove transformacije u akcionarska društva, kao i da likvidira i prodaje imovinu ovih preduzeća, usled čega je KPA privatizovala 545 preduzeća; da Uredbom 2002/13 nije predviđen pravni lek kojim bi se opozvala transakcija ili poništio ugovor koji je sklopila KPA; da su Uredbom 2003/13 oštećeni vlasnici zemljišta koje je u zakupu akcionarskih društava nastalih privatizacijom društvenih preduzeća, s obzirom na to da nemaju pravo na pravni lek protiv prodaje društvenih preduzeća. U predlogu se takođe ističe: da se osporenim aktima krši pravo na imovinu zagarantovano Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, jer KPA prodaje imovinu preduzeća bez saglasnosti njihovih vlasnika; da se krši pravo na rad rantovano članom 60. Ustava jer radnici privatizovanih društvenih preduzeća, naročito radnici srpske nacionalnosti, nisu u poziciji da na Kosovu i Metohiji ostvare svoja prava iz radnog odnosa; da se prodajom preduzeća na Kosovu i Metohiji, u koja je ulagan kapital preduzeća sa prostora centralne Srbije i Vojvodine, krše odredbe člana 84. stav 3. Ustava kojima je utvrđeno da se prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom umanjiti; da su osporeni akti u suprotnosti sa odredbama čl. 86. do 88. Ustava, jer se njima krše prava vlasnika preduzeća koje privatizuje KPA, a to je Republika Srbija, odnosno akcionari preduzeća koja su privatizovana po propisima Republike Srbije, kao i prava vlasnika poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta koje KAP daje u zakup na 99 godina kupcima privatizovanih preduzeća. S obzirom na izneto, predlogom je zatraženo od Ustavnog suda da, saglasno svom ovlašćenju iz člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava, utvrdi da su osporeni akti neustavni.

Dopisom od 14. decembra 2012. godine Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine je obavestio Ustavni sud da je u toku izrada zakona kojim će se regulisati suštinska autonomija AP Kosovo i Metohija, u skladu sa odredbom člana 182. stav 2. Ustava Republike Srbije, da je u cilju izrade navedenog zakona Ministarstvo pravde i državne uprave formiralo radnu grupu i da se u izradi novog zakonskog teksta ulažu napori da se prilikom regulisanja ove vrlo osetljive materije daju rešenja koja su u potpunosti u skladu sa Ustavom i pravnim poretkom Republike Srbije, kao i rešenjima u pravu Evropske unije, odnosno međunarodnim sporazumima koje je Republika Srbija potpisala. S tim u vezi, dopisom je predloženo Ustavnom sudu da zastane sa svim postupcima koji se pred Sudom vode, a koji se tiču ocene ustavnosti i zakonitosti opštih pravnih akata kojima se reguliše materija koja će biti normirana pomenutim zakonom.

Polazeći od navedenog obaveštenja Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine, a imajući u vidu obaveze koje je Republika Srbija preuzela odredbama Vojno-tehničkog sporazuma između Međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) i Vlada Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije , koji je potpisan i stupio na snagu 9. juna 1999. godine i odredbama Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je usvojena 10. juna 1999. godine, kao i da je Narodna skupština, na sednici od 13. januara 2013. godine, donela Rezoluciju o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji („Službeni glasnik RS“, broj 4/13), Ustavni sud je dopisom od 18. januara 2013. godine zatražio od Kancelarije za Kosovo i Metohiju da obavesti Sud da li ostaje pri podnetom predlogu za ocenu ustavnosti navedenih opštih akata donetih na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

Dopisom broj: 010-00-00001/12-01 od 22. februara 2013. godine, Kancelarija za Kosovo i Metohiju je predložila da Ustavni sud zastane sa postupkom ocene ustavnosti osporenih opštih akata o privatizaciji donetih na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, imajući u vidu da su, saglasno odredbi člana 182. stav 2. Ustava, u toku aktivnosti na izradi zakona kojim će se regulisati suštinska autonomija AP Kosovo i Metohija i uzimajući u obzir i navedeno mišljenje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine od 14. decembra 2012. godine.

U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Uredbom o ustanovljavanju Kosovske povereničke agencije br. 2002/12, koju je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN, 13. juna 2002. godine, ustanovljena je Kosovska poverenička agencija, kao nezavisno telo, koje ima svojstvo potpunog pravnog lica i mogućnost da sklapa ugovore, stiče, drži i raspolaže imovinom i ima sva podrazumevana ovlašćenja za potpuno obavljanje zadataka i ovlašćenja koja su joj u vezi sa tim dodeljena ovom uredbom, kao i da pod svojim imenom tuži i bude tužena (član 1.). Uredbom je regulisan pravni status, ciljevi i svrha Agencije (čl. 2. do 4.), zadaci i ovlašćenja Agencije (čl. 5. do 10.), organizacija i rukovodstvo Agencije (čl. 11. do 16.), finansijska pitanja (čl. 17. do 23.) , nadzor i odgovornost (čl. 24. i 25.) , izvršenje i rešavanje sporova (čl. 26. do 30.) i završne odredbe (čl. 31. do 33.).

Uredbom o uspostavljanju Posebne komore Vrhovnog suda na Kosovu za pitanja koja se odnose na Kosovsku povereničku agenciju br. 2002/13, koju je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN, 13. juna 2002. godine, uspostavlja se Posebna komora Vrhovnog suda na Kosovu za pitanja koja se odnose na Kosovsku povereničku Agenciju i određuje se njeno sedište (član 1.). Uredbom je takođe propisan sastav i nadležnost Posebne komore (čl. 3. i 4.), potražioci i oni od kojih se potražuje (član 5.) , rok za podnošenje potraživanja koje osporava odluke ili postupke Agencije (član 6.) , pravila postupka pred Posebnom komorom i njene odluke (čl. 7. do 9.) , obeštećenja koja dodeljuje Posebna komora (član 10.) i troškovi postupka (član 11.).

Uredba o promeni prava na korišćenje nepokretne imovine u društvenoj svojini br. 2003/13, koju je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN, 9. maja 2003. godine, sadrži : defini sanje pojmova kao što su opterećenje, nosilac prava, zakup, imovina, preduzeće u društvenoj svojini, rok, prenos i dr. (član 1.) , odredbe koje se odnose na zakup (ranije pravo korišćenja imovine preduzeća u društvenoj svojini – čl.2. do 9.), prava zaposlenih (član 10.) , rokove, izmene i dopune Uredbe (čl. 11. i 12.) i spisak propisa koji se primenjuju u skladu sa ovom uredbom (član 13.).

Uredbom br. 2005/18, koju je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN , 22. aprila 2005. godine, koja menja i dopunjuje Uredbu UNMIK-a br. 2002/12 o ustanovljavanju Kosovske povereničke agencije, izmenjene su i dopunjene odredbe osnovnog teksta Uredbe kojima su regulisani ciljevi i svrha Agencije i definicije utvrđene Uredbom (čl. 2. i 3.) , kojima se uređuju zadaci i ovlašćenja Agencije (čl. 5. i 6., čl. 8. do 10.) , kojima je propisana organizacija i rukovodstvo Agencije (čl. 13. do 15.) i odredba kojom je uređeno isticanje nadležnosti Agencije nad društvenim preduzećima (član 31.).

Uredbom o dodeljivanju zemljišta, koje je trenutno pod administrativnom nadležnošću Kosovske povereničke agencije, opštinskim administracijama za korišćenje u javne svrhe, br. 2006/05, koju je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN, 16. februara 2006. godine, utvrđeni su postupci na osnovu kojih Specijalni predstavnik Generalnog sekretara dodeljuje zemljište, koje je trenutno pod administrativnom nadležnošću Kosovske povereničke agencije, opštinskim administracijama za korišćenje u opravdane javne svrhe (član 1.) , propisan je postupak dodeljivanja i posledice dodeljivanja zemljišta (čl. 2. i 3.) , ograničenja pri dodeljivanju zemljišta za korišćenje u javne svrhe (član 4.) i završne odredbe (čl. 5. i 6.).

Uredbom br. 2008/04, koju je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN , 5. februara 2008. godine, o izmenama i dopunama Uredbe UNMIK-a br. 2002/13 o osnivanju posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku povereničku agenciju, izmenjena je i dopunjena preambula i definicije iz osnovnog teksta Uredbe (član 2.), odredbe kojima su uređeni sastav i nadležnost Posebne komore (čl. 3. i 4.), potražioci i oni od kojih se potražuje (član 5.), rok za podnošenje potraživanja koje osporava odluke ili postupke Agencije (član 6.), pravila postupka pred Posebnom komorom i njene odluke (čl. 7. do 9.), obeštećenja koja dodeljuje Posebna komora (član 10.), troškovi postupka (član 11.) i stupanje Uredbe na snagu (član 14.).

Administrativno naređenje br. 2003/13, koje je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN, 11. juna 2003. godine, za primenu Uredbe UNMIK-a br. 2002/13 o osnivanju posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku povereničku agenciju, sadrži pravila postupka pred Posebnom komorom Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku povereničku agenciju (član 1.). Administrativno naređenje reguliše pitanja koja se odnose na – Posebnu komoru (Naslov I, čl. 3. do 18.) , postupak (Naslov II, čl. 19. do 50.) , privremene pravne lekove i troškove (Naslov III, čl. 51. do 54.) , žalbu (Naslov IV, čl. 55. do 63.) , pritužbe podnete na osnovu Uredbe UNMIK-a br. 2003/13 (Naslov V, član 64.) i završne odredbe (Naslov VI, čl. 65. i 66.).

Administrativno naređenje br. 2005/6, koje je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN, 19. maja 2005. godine, za sprovođenje izmenjene i dopunjene Uredbe UNMIK-a br. 2002/12 o osnivanju Kosovske povereničke agencije, utvrđuje postupke koji moraju da budu korišćeni i mere koje moraju da budu preduzete od strane Agencije, određenih vladinih institucija i administrativnih organa na Kosovu u vezi sa procesom transformacije preduzeća u korporacije (član 1.). Navedeni akt sadrži definicije pojmova kao što su – potvrda o transformaciji, nova korporacija, plan transformacije i dr. (član 2.) , odredbe kojima su propisani postupci transformacije i izvršenje transformacije (čl. 3. i 4.), saopštenje za javnost (član 5.) i važeći zakon (član 6.).

Administrativnim naređenjem br. 2005/7, koje je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN, 2. juna 2005. godine, za sprovođenje Uredbe UNMIK-a br. 2002/13 o osnivanju specijalnog veća Vrhovnog suda Kosova za pitanja u vezi s Kosovskom povereničkom agencijom, propisuje se obustavljanje svih izvršnih mera protiv svih sredstava i preduzeća koja su trenutno u administrativnoj nadležnosti i pod upravom Kosovske povereničke agencije i za koja je utvrđeno da su deo „Trepče pod upravom UNMIK-a“ (član 1.). Navedenim naređenjem su definisani pojmovi kao što su – izvršna mera i obustavljanje izvršnih mera (član 2.) , uređeno je obustavljanje izvršnih mera i uticaj obustave na period ograničenja (čl. 3. i 4.) i primena i stupanje na snagu ovog naređenja (čl. 5. i 6.).

Administrativnim naređenjem br. 2006/17, koje je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN, 6. decembra 2006. godine, kojim se menja i dopunjuje Administrativno naređenje UNMIK-a 2003/13 za sprovođenje Uredbe UNMIK-a br. 2002/13 o uspostavljanju specijalnog veća Vrhovnog suda Kosova za pitanja u vezi sa Kosovskom povereničkom agencijom, propisano je da Poslovnik koji se nalazi u ovom administrativnom naređenju reguliše postupke pred Specijalnim većem Vrhovnog suda Kosova za pitanja u vezi sa Kosovskom povereničkom agencijom (član 1.). Administrativno naređenje re guliše pitanja koja se odnose na – Specijalno veće (Naslov I, čl. 3. do 18.), postupak (Naslov II, čl. 19. do 50.), privremene pravne lekove i troškove (Naslov III, čl. 51. do 54.), žalbu (Naslov IV, čl. 55. do 63.), prigovore podnete na osnovu Uredbe UNMIK-a br. 2003/13 (Naslov V, član 64.), postupke na osnovu Uredbe UNMIK-a br. 2005/48 (Naslov VI, čl. 65. i 66.), te završne odredbe (Naslov VII, čl. 67. i 68.).

Administrativnim naređenjem br. 2008/6, koje je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN, 11. juna 2008. godine, koje menja i dopunjuje Administrativno naređenje UNMIK 2006/17 za sprovođenje Uredbe UNMIK br. 2002/13 o osnivanju specijalne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja u vezi sa Kosovskom povereničkom agencijom, propisano je da Poslovnik sadržan u ovom administrativnom naređenju ili donet saglasno njemu reguliše postupke pred Specijalnom komorom Vrhovnog suda Kosova za pitanja u vezi s Kosovskom povereničkom agencijom (član 1.). Administrativno naređenje reguliše pitanja koja se odnose na – Specijalnu komoru (Naslov I, čl. 3. do 12.), postupak (Naslov II, čl. 13. do 53.), privremene pravne lekove i troškove (Naslov III, čl. 54. do 57.), žalbu (Naslov IV, čl. 58. do 66.), poseban postupak (Naslov V, čl. 67. do 69.) i završne odredbe (Naslov VI, čl. 70. i 71.).

Navedeni propisi doneti su pozivom na Rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 1244 (1999) od 10. juna 1999. godine, Uredbu o ovlašćenjima privremene uprave na Kosovu br. 1999/1, koju je doneo UNMIK 25. jula 1999. godine i Uredbu o Ustavnom okviru za privremenu samoupravu na Kosovu br. 2001/9, koju je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN 15. maja 2001. godine.

Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (1999) „o situaciji u vezi sa Kosovom“ od 10. juna 1999. godine, predviđeno je da Savet bezbednosti, pozdravljajući opšta načela političkog rešavanja kosovske krize usvojena 6. maja 1999. godine (S/1999/516, Dodatak 1 ovoj Rezoluciji), pozdravljajući i prihvatanje ovih načela datih u tač. 1. do 9. dokumenta predstavljenog u Beogradu 2. juna 1999. godine (S/1999/649, Dodatak 2 ovoj Rezoluciji) od strane Savezne Republike Jugoslavije i saglasnost Savezne Republike Jugoslavije na ovaj dokument, pored ostalog: odlučuje da na Kosovu, pod okriljem Ujedinjenih nacija, bude izvršeno razmeštanje međunarodnih civilnih i bezbednosnih snaga, sa odgovarajućom opremom i potrebnim osobljem, i pozdravlja saglasnost Savezne Republike Jugoslavije sa takvim prisustvom (tačka 5.); traži od Generalnog sekretara da, uz konsultacije sa Savetom bezbednosti, naimenuje Specijalnog predstavnika radi kontrolisanja sprovođenja međunarodnog civilnog prisustva i dalje zahteva od Generalnog sekretara da naloži svom Specijalnom predstavniku da blisko koordinira sa međunarodnim snagama bezbednosti da bi se osiguralo da oba prisustva deluju u istom cilju i na način međusobnog pomaganja (tačka 6.); ovlašćuje Generalnog sekretara da, uz pomoć relevantnih međunarodnih organizacija, uspostavi međunarodno civilno prisustvo na Kosovu da bi bila obezbeđena privremena administracija za Kosovo pod kojom ljudi Kosova mogu da uživaju značajnu autonomiju u okviru Savezne Republike Jugoslavije i koja će da obezbedi prelaznu administraciju dok uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih institucija samouprave da bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život za sve stanovnike Kosova (tačka 10.). Odredbama tačke 11. Rezolucije određeno je da Savet bezbednosti odlučuje da će glavne odgovornosti međunarodnog civilnog prisustva uključivati: promovisanje uspostavljanja značajne autonomije i samouprave na Kosovu, do konačnog rešenja, uz potpuno uzimanje u obzir Dodatka 2 i dogovora iz Rambujea (S/1999/648) (a)); izvršavanje osnovnih funkcija civilne administracije gde god i koliko god dugo to bude potrebno (b)); organizovanje i nadgledanje razvoja privremenih institucija demokratske i autonomne samouprave do političkog rešenja, uključujući održavanje izbora (c)); u završnoj fazi, nadgledanje prenosa ovlašćenja sa kosovskih privremenih institucija na institucije uspostavljene na osnovu političkog rešenja (f)); pružanje podrške obnovi ključne infrastrukture i drugoj obnovi privrede (g)). Dodatkom 2. Rezolucije, kao jedno od opštih načela, radi pomaka prema rešenju kosovske krize, određeno je da će o uspostavljanju privremene administracije za Kosovo kao dela međunarodnog civilnog prisustva pod kojim ljudi Kosova mogu da uživaju značajnu autonomiju u okviru Savezne Republike Jugoslavije, odlučiti Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Privremena administracija će da omogući prelaznu administraciju dok uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih demokratskih institucija samouprave koje treba da osiguraju uslove za miran i normalan život svim stanovnicima Kosova (tačka 5.).

Uredbom o ovlašćenjima privremene uprave na Kosovu br. 1999/1 od 25. jula 1999. godine propisano je: da je sva zakonodavna i izvršna vlast koja se odnosi na Kosovo, uključujući i upravljanje pravosuđem, poverena UNMIK-u, a sprovodi je Specijalni predstavnik Generalnog sekretara (član 1. stav 1.1.); da će prilikom obavljanja dužnosti koje su poverene privremenoj upravi Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (1999) UNMIK, po potrebi, donositi zakonodavne propise u vidu uredbi i da će takve uredbe ostati na snazi sve dok ih UNMIK ne opozove ili zameni takvim odlukama koje naknadno donesu ustanove koje se budu osnovale političkim sporazumom, a u skladu sa Rezolucijom 1244 (1999) Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (član 4.); da UNMIK Uredbe odobrava i potpisuje Specijalni predstavnik Generalnog sekretara i da one stupaju na snagu na dan koji je određen u tekstu Uredbe (član 5. stav 5.1.), da će se UNMIK Uredbe objavljivati na albanskom, srpskom i engleskom jeziku i da će biti objavljivane tako da će se obezbediti široka zastupljenost putem javnih glasila i publikacija, da će Uredbe koje donosi UNMIK nositi znak UNMIK/URED, sa godinom izdanja i brojem izdanja za datu godinu, a registar uredbi će uključiti datum objavljivanja, predmet, amandmane ili izmene u vezi s tim ili njihovo ukidanje ili obustavu nastalu time (član 5.).

Integralnim tekstom Ustavnog okvira za privremenu samoupravu, koji je Specijalni predstavnik Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, na osnovu ovlašćenja koja mu daje Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (1999) od 10. juna 1999. godine, proglasio Uredbom br. 2001/9 o Ustavnom okviru za privremenu samoupravu na Kosovu od 15. maja 2001. godine, propisano je: da je Kosovo entitet pod privremenom međunarodnom upravom koji, sa svojim stanovništvom, ima jedinstvene istorijske, pravne, kulturne i jezičke atribute (član 1.1); da će se Kosovom upravljati demokratski, kroz zakonodavne, izvršne i pravosudne organe i institucije u skladu sa ovim ustavnim okvirom i RSBUN 1244 (1999) (član 1.4.); da su Privremene institucije samouprave – Skupština, Predsednik Kosova, Vlada, Sudovi i ostali organi i institucije utvrđeni ovim ustavnim okvirom (član 1.5.). Odredbama poglavlja 8 Uredbe o Ustavnom okviru, uređena su ovlašćenja i dužnosti rezervisani za Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN. Saglasno odredbama člana 8.1. Uredbe, ovlašćenja i dužnosti Privremenih institucija samouprave ne uključuju određena rezervisana ovlašćenja i dužnosti, koji ostaju isključivo u rukama Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara i ta rezervisana ovlašćenja uključuju, pored ostalog: ovlašćenje za upravljanje javnim dobrima, državnom i društvenom imovinom, u skladu sa važećim relevantnim UNMIK-ovim zakonodavstvom, u saradnji sa Privremenim institucijama samouprave ((q)); regulisanje preduzeća u javnom i društvenom vlasništvu nakon konsultacije sa Većem za ekonomska i fiskalna pitanja i Privremenim institucijama samouprave ((r)). Uredbom je takođe predviđeno da u slučaju neslaganja između ovog ustavnog okvira i bilo kojeg zakona Skupštine, ovaj ustavni okvir ima jaču pravnu snagu (član 14.1).

Prema članu 167. stav 1. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud odlučuje o: saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima (tačka 1.); saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom (tačka 2.); saglasnosti drugih opštih akata sa zakonom (tačka 3.); saglasnosti statuta i opštih akata autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave sa Ustavom i zakonom (tačka 4.); saglasnosti opštih akata organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata, udruženja građana i kolektivnih ugovora sa Ustavom i zakonom (tačka 5.). Odredbama člana 194. Ustava uređena je hijerarhija domaćih i međunarodnih opštih pravnih akata i utvrđeno je: da je pravni poredak Republike Srbije jedin stven i da je Ustav najviši pravni akt Republike Srbije (st. 1. i 2.), da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom (stav 3.), da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije i da potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom (stav 4.) i da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (stav 5.). Odredbama člana 195. Ustava uređena je hijerarhija domaćih opštih pravnih akata i utvrđeno je: da svi podzakonski opšti akti Republike Srbije, opšti akti organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata i udruženja građana i kolektivni ugovori moraju biti saglasni zakonu (stav 1.), da statuti, odluke i svi drugi opšti akti autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave moraju biti saglasni sa zakonom (stav 2.) i da svi opšti akti autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave moraju biti saglasni njihovim statutima (stav 3.).

Saglasno odredbi člana 25. Povelje Ujedinjenih nacija („Službeni list FNRJ-Međunarodni ugovori“, broj 5/45 i „Službeni list SFRJ-Međunarodni ugovori“, br. 2/65, 12/66 i 39/72), članovi Ujedinjenih nacija saglasni su da prihvate i izvršavaju odluke Saveta be zbednosti u saglasnosti s ovom poveljom.

Zakonom o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora („Službeni glasnik RS“, broj 32/13) propisano je da je međunarodni ugovor – ugovor koji Republika Srbija zaključi u pisanom obliku sa jednom ili više država ili sa jednom ili više međunarodnih organizacija, regulisan međunarodnim pravom, bez obzira da li je sadržan u jednom ili više međusobno povezanih instrumenata i nezavisno od njegovog naziva (član 2. stav 1.). Odredbama Glave III. Zakona uređen je postupak potvrđivanja međunarodnih ugovora i propisano je, između ostalog, da postupak za potvrđivanje međunarodnog ugovora pokreće ministarstvo nadležno za spoljne poslove upućivanjem Vladi nacrta zakona o potvrđivanju međunarodnog ugovora i da Vlada utvrđuje predlog zakona o potvrđivanju međunarodnog ugovora i dostavlja ga Narodnoj skupštini (član 13.). Odredbama člana 14. Zakona propisano je da Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore vojne, političke i ekonomske prirode, ugovore kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu važećih zakona i ugovore kojima se odstupa od postojećih zakonskih rešenja (stav 1.), da međunarodni ugovori koji ne spadaju u ugovore iz stava 1. ovog člana ne podležu postupku potvrđivanja i da o ovim ugovorima Vlada dostavlja informaciju nadležnom odboru Narodne skupštine (stav 2.). Prema odredbama člana 16. Zakona, zakon o potvrđivanju međunarodnog ugovora, sa tekstom tog ugovora i prilozima koji čine sastavni deo međunarodnog ugovora, objavljuje se u „Službenom glasniku Republike Srbije-Međunarodni ugovori“ , u roku od 30 dana od dana njegovog proglašenja (stav 1.), a ministarstvo nadležno za spoljne poslove u „Službenom glasniku Republike Srbije-Međunarodni ugovori“ objavljuje obaveštenje o datumu stupanja na snagu međunarodnog ugovora (stav 2.).

Ustavni sud ukazuje da Narodna skupština Republike Srbije u preambuli Odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora („Službeni glasnik RS“, broj 48/06), pored ostalog, konstatuje da je Republika Srbija, u skladu sa Polaznim osnovama za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore („Beogradski sporazum“) i članom 60. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, postala sledbenik državne zajednice Srbija i Crna Gora i u celosti nasledila njen međunarodno-pravni subjektivitet i međunarodne dokumente, posebno Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud takođe ukazuje i na odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Azemi protiv Srbije predstavka broj 11209/09 od 5. novembra 2013. godine u kojoj je Evropski sud podsetio „da je u svojoj sudskoj praksi isticao da je pravna nadležnost države na osnovu člana 1. primarno teritorijalna i da se pretpostavlja da je država vrši na svojoj teritoriji (videti odluku Velikog veća Bankovic and Others v. Belgium and 16 other Contracting States, 52207/99, stav 59; presudu Velikog veća Ilascu and Others v. Moldova and Russia, 48787/99, stav 312. i presudu Velikog veća Catan and Others v. the Republic of Moldova and Russia, 43370/04, 8252/05 i 18454/06, stav 104.); da ova pretpostavka u izuzetnim okolnostima može da bude ograničena, posebno kada je država sprečena da vrši svoju nadležnost na svojoj teritoriji (videti odluku Komisije An and Others v. Cyprus, 18270/91, od 8. oktobra 1991. godine); da je Evropski sud konstatovao da je posle povlačenja trupa SRJ sa Kosova, 8. juna 1999. godine, Rezolucijom 1244 na Kosovu uvedeno međunarodno civilno i vojno prisustvo i da su ustanovljeni i razmešteni UNMIK i KFOR. UNMIK je preuzeo sva izvršna, zakonodavna i sudska ovlašćenja i redovno je izveštavao Generalnog sekretara UN, koji je podnosio periodične izveštaje Savetu bezbednosti UN; da je Evropski sud ponovio svoj nalaz da ne može da ispituje radnje ili propuštanja Srbije pre 3. marta 2004. godine i da počev od tog datuma, nema dokaza da je Srbija vršila bilo kakvu kontrolu u odnosu na UNMIK, pravosuđe Kosova ili druge institucije koje su ustanovljene UNMIK propisima, niti može da se kaže da su srpske vlasti podržavale vojno, privredno, finansijski ili politički institucije Kosova; Evropski sud je konstatovao da je Kosovo 17. februara 2008. godine proglasilo nezavisnost, da je dana 15. juna 2008. godine usvojen Ustav Kosova. Dana 10. septembra 2012. godine, nezavisno od vršenja određenih „preostalih odgovornosti“ UNMIK-a, proglašen je kraj „nadgledane nezavisnosti“. U ovim okolnostima, Evropski sud je uveren da su postojala objektivna ograničenja koja su sprečavala Srbiju da obezbeđuje prava i slobode na Kosovu.“ Evropski sud je takođe navodeći relevantnu domaću praksu u vezi sa konkretnim slučajem, ukazao da je „1. aprila 2010. godine Ustavni sud odbio dva zahteva za naknadu štete pretrpljene na Kosovu 1999. godine (predmet broj 531/2008) i utvrdio je da Srbija nije vršila nadležnost na Kosovu u relevantnom vremenu tako da ne može da bude odgovorna.“ S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je ograničenje suvereniteta Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije, do koga je nesporno došlo donošenjem Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (1999) od 10. juna 1999. godine, istovremeno rezultiralo i sprečavanjem Ustavnog suda da na navedenoj teritoriji vrši svoje nadležnosti utvrđene odredbama člana 167. Ustava.

Kada je u pitanju nadležnost Ustavnog suda da odlučuje u konkretnoj pravnoj stvari, iz citiranih ustavnih odredaba proizlazi da Ustavni sud ne odlučuje o ustavnosti i zakonitosti onih opštih pravnih akata koji nisu doneti od strane nadležnih organa Republike Srbije, na osnovu Ustava, odnosno u skladu sa Ustavom, i koji ne predstavljaju deo ustavno-pravnog poretka Republike Srbije, kao i onih međunarodnih ugovora koji nisu potvrđeni od strane Narodne skupštine i time nisu postali deo pravnog poretka Republike Srbije.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da osporeni akti nisu doneti na osnovu Ustava, već su doneti, kako se u njima navodi, „shodno ovlašćenjima koja su Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija data Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (1999)“. Osporene akte je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, čija su ovlašćenja i dužnosti utvrđeni Ustavnim okvirom za privremenu samoupravu i objavljeni su u „Službenom listu UNMIK-a“ i primenjuju se isključivo na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Iz navedenog takođe proizlazi da osporeni akti, s obzirom na predmet regulisanja i subjekte koji su ih doneli , ne predstavljaju ni međunarodne ugovore koji su deo pravnog poretka Republike Srbije.

Imajući u vidu da navedeni akti nisu deo ustavno-pravnog sistema Republike Srbije, te da se njihova ocena ne može vršiti u odnosu na Ustav Republike Srbije, Ustavni sud je ocenio da su se stekli uslovi za odbacivanje predloga zbog nenadležnosti Suda za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US).

Ustavni sud ukazuje da se njegova nadležnost za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari ne može zasnivati na odredbi člana 167. stav 1. tačka 5. Ustava, kako to smatra predlagač, s obzirom na to da Specijalni predstavnik Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija svakako ne predstavlja organizaciju kojoj su poverena javna ovlašćenja u smislu odredaba člana 137. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud takođe ukazuje da kada je u dosadašnjoj ustavno-sudskoj praksi utvrđivao da nije, u smislu odredaba člana 167. stav 1. Ustava, nadležan za odlučivanje u konkretnoj pravnoj stvari, istovremeno nije određivao i koji bi organ bio nadležan za odlučivanje, niti je podneske kojima se pokreće postupak u navedenim slučajevima ustupao nadležnom organu, u smislu odredbe člana 36. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Iako ocenu o tome da li je postupanje Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija saglasno ili nesaglasno datim ovlašćenjima i dužnostima mogu dati samo Generalni sekretar i/ili drugi nadležni organ ili telo Ujedinjenih nacija, Ustavni sud smatra da je neophodno da posebno istakne da Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (1999) nesporno predstavlja ograničenje suvereniteta Republike Srbije nad delom njene teritorije, a to sledi iz obaveze Generalnog sekretara iz navedene rezolucije da naimenuje specijalnog predstavnika „radi kontrolisanja sprovođenja međunarodnog civilnog prisustva (Ujedinjenih nacija) na teritoriji Kosova i Metohije“. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da smisao i cilj ovlašćenja koja su Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (1999) data Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija nije bio da Specijalni predstavnik kroz ovlašćenje upravljanja javnim dobrima, tj. državnom i društvenom imovinom Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije, uredi i raspolaganje ovom imovinom i promenu svojinskog oblika privrednih subjekata na ovoj teritoriji, odnosno da reguliše i pitanja čijim uređenjem bi izašao iz okvira svojih, Rezolucijom utvrđenih ovlašćenja.

U vezi sa predlogom Kancelarije za Kosovo i Metohiju da Ustavni sud zastane sa postupkom ocene ustavnosti osporenih opštih akata donetih na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, Ustavni sud ukazuje da kako je odbacio predlog za ocenu ustavnosti navedenih akata zbog nenadležnosti da po njemu postupa, to je odlučivanje o zahtevu predlagača da zastane sa postupkom u ovoj pravnoj stvari, ocenio kao bespredmetno.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 47. stav 1. tačka 1) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Zaključak kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

IZDVOJENO MIŠLjENjE

u odnosu na Zaključak Ustavnog suda IUo-756/2012. od

19. decembra 2013. godine

Ustavni sud je na sednici od 19. decembra 2013. godine doneo Zaključak IUo-756/2012 (u daljem tekstu: Zaključak), kojim se odbacuje predlog za ocenu ustavnosti gore navedenih opštih akata donetih na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija „zbog nenadležnosti da po njemu postupa“.

Kako sam bila jedini sudija koji je glasao protiv ovakve odluke Ustavnog suda, smatram svojom profesionalnom obavezom da putem izdvojenog mišljenja javnosti predstavim svoj stav koji se razlikuje od stava svih ostalih sudija ovoga Suda i iznesem argumente kojima sam se rukovodila prilikom odlučivanja u ovako značajnoj stvari.

Ovo posebno iz razloga što je Ustavni sud, postupajući u ovom predmetu, po mome razumevanju ovakvog ishoda ustavnosudskog postupanja, izrekao svoj sud o dva izuzetno važna pitanja od kojih jedno opredeljuje odnos Ustavnog suda prema ustavnom određenju sopstvene nadležnosti i, više od toga, sopstvene ustavne prirode i smisla svoga uspostavljanja, a drugo, odnos Ustavnog suda Republike Srbije prema još uvek konačno nerešenom pitanju statusa i sudbine Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

Šta je sve prethodilo ovakvoj odluci Ustavnog suda? Najpre se Ustavnom sudu obratila Kancelarija za Kosovo i Metohiju, predlogom „za pokretanje postupka za ocenjivanje ustavnosti propisa o privatizaciji donetih na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija od strane misije Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji“ (261 Broj:010-00-1/12-01 od 16.08.2012. godine, koji je u Sudu primljena 20. avgusta 2012. godine), navodeći da se „oblast svojinske transformacije i privatizacije... u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija br.1244 ne može urediti opštim aktima UNMIK-a“. Predlagač, čiji je podnesak potpisao aktuelni direktor Kancelarije, Aleksandar Vulin, je, između ostalog, naveo da je „navedenim uredbama i propisima donetim na osnovu njih, Kosovska poverenička agencija (u daljem tekstu KPA) dobila ovlašćenja da po svom nahođenju i svojim kriterijumima odlučuje o svojinskoj transformaciji, likvidaciji i prodaji imovine privrednih subjekata sa teritorije Kosovo i Metohije“. U predlogu se, nadalje, ističe da je „donošenjem navedenih uredbi i uspostavljanjem KPA UNMIK prekoračio ovlašćenja predviđena Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija br. 1244“, jer je članom 11. tačka 7 ove Rezolucije „precizirano da u ovlašćenja civilne misije UN na KiM (UNMIK) spada ekonomska rekonstrukcija, „u sklopu koje UNMIK, između ostalog ima pravo upravljanja državnom i društvenom imovinom na KiM isključivo u cilju zaštite navedene imovine kao i zaštite interesa vlasnika iste“. Nakon iznošenja ovih konstatacija predlagač zaključuje da pravo upravljanja „ne podrazumeva i pravo raspolaganja odnosno prodaju tuđe imovine, a pogotovo ne bez ikakvih obaveza prema zakonitim vlasnicima iste“. U daljem obrazlaganju svog predloga Kancelarija za Kosovo i Metohiju navodi, između ostalog, da je navedenom uredbom UNMIK KPA preneo „ovlašćenja da likvidira i prodaje preduzeća odnosno imovinu istih na teritoriji KiM ne obazirući se na vlasnička prava“. Da je „u slučaju javnih preduzeća, vlasnik imovine, zavisno od osnivača, Republika Srbija ili jedinica lokalne samouprave, dok su u slučaju drugih preduzeća to akcionari, deoničari, ortaci ili Republika Srbija u slučaju preduzeća sa većinskim učešćem državnog kapitala“. Tako je, po navodima predlagača, KPA, „koristeći navedena ovlašćenja u 47 talasa privatizacije privatizovala 545 novoformiranih preduzeća, od čega je 521 privatizovano preko običnog spin offa, dok je 24 od njih privatizovano preko posebnog spin offa“. Tako je, konstatuje predlagač, „od privatizacije društvenih preduzeća do sada inkasirano 540 miliona evra“.

Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo obratio se 14. decembra 2012. godine Ustavnom sudu obaveštavajući Sud da je „u toku izrada zakona kojim će se regulisati suštinska autonomija AP Kosovo i Metohija - u skladu sa članom 182. stav 2 Ustava Republike Srbije“. Takođe, u dopisu je navedeno da je izrada predmetnog zakona u nadležnosti ministarstva zaduženog za pravdu i državnu upravu i da je, „prema informacijama (koje smo spremni i naknadno dokumentovati) nadležno ministarstvo ovim povodom formiralo radnu grupu“. Posebno se naglašava da se Ustavni sud ovim putem obaveštava „da se u izradi novog zakonskog teksta ulažu napori da se prilikom regulisanja ove vrlo osetljive materije daju rešenja koja su u potpunosti u skladu sa Ustavom i pravnim poretkom Republike Srbije, kao i rešenjima u pravu EU, odnosno međunarodnim sporazumima koje je Srbija potpisala“. Zbog svega iznetog, Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo, obraća se Ustavnom sudu s predlogom da se „zastane sa svim postupcima koji se pred Ustavnim sudom vode a koji se tiču ocene ustavnosti i zakonitosti pravnih akata kojima se reguliše materija koja će biti normirana pomenutim zakonom“. Uz sve rečeno, Odbor, na kraju, izražava sigurnost da je „Ustavni sud svestan državnog značaja adekvatne regulacije predmetne materije te da će izaći u susret nadležnim državnim organima i zahtevima međunarodnih obaveza u ovoj materiji“.

Ustavni sud 18. januara 2013. godine upućuje Vladi Republike Srbije - Kancelariji za Kosovo i Metohiju, dopis kojim navodeći da je predlogom od 20. avgusta 2012. godine Kancelarija pokrenula postupak za ocenu ustavnosti gore navedenih akata donetih na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, i da je Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine svojim dopisom predložio da Ustavni sud zastane sa svim postupcima koji se pred Sudom vode do donošenja pomenutog zakona, konstatuje sledeće: „Polazeći od navedenog, a imajući u vidu obaveze koje je Republika Srbija preuzela odredbama Vojno-tehničkog sporazuma između Međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) i Vlada Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije, koji je potpisan i stupio na snagu 9. juna 1999. godine, kao i da je Narodna skupština na sednici od 13. januara 2013. godine usvojila Rezoluciju o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji, potrebno je da obavestite Ustavni sud da li ostajete pri predlogu za ocenu ustavnosti napred navedenih opštih akata donetih na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija“.

Po prijemu ovog dopisa Ustavnog suda, Kancelarija za Kosovo i Metohiju 22. februara 2013. godine, upućuje Ustavnom sudu izjašnjenje u kome se navodi: „Imajući u vidu da su u toku aktivnosti na izradi zakona kojim će se regulisati suštinska autonomija AP Kosovo i Metohija u skladu sa članom 182. stav 2. Ustava Republike Srbije od strane radne grupe formirane u okviru Ministarstva pravde i državne uprave kao i uzimajući u obzir mišljenje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine izraženo u dopisu Ustavnom sudu 05. br. 02-4212/12 od 14. 12. 2012. godine da je potrebno zastati sa svim postupcima koji se vode pred Ustavnim sudom, a koji se tiču ustavnosti i zakonitosti pravnih akata kojima se reguliše materija koja će biti normirana navedenim zakonom, Kancelarija za Kosovo i Metohiju predlaže da Ustavni sud zastane sa postupkom ocene ustavnosti opštih akata o privatizaciji donetih na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija od strane misije Ujedinjenih nacija na teritoriji AP KiM“.

Sledeći korak preduzima Ustavni sud i 19. decembra 2013. godine donosi Zaključak kojim odbacuje predlog za ocenu ustavnosti navedenih akata i to zbog nenadležnosti da po njemu postupa.

Iz ove komunikacije ostvarene prepiskom između predlagača - Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Ustavnog suda i Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine može se zaključiti: prvo, da je predlagač smatrao Ustavni sud nadležnim za rešavanje ovog spornog pravnog pitanja i očekivao da Ustavni sud postupa i donese odluku; drugo, da je Odbor Narodne skupštine, takođe ne sporeći nadležnost Ustavnog suda da postupa u ovoj stvari, predlagao Sudu da zastane sa postupanjem, obrazlažući svoj predlog skorim donošenjem zakona kojim će se regulisati suštinska autonomija AP Kosovo i Metohija u skladu sa važećim Ustavom Republike Srbije (član 182. st. 2) i, treće, da je Ustavni sud prvo zatražio od predlagača - Kancelarije za Kosovo i Metohiju da obavesti Sud da li ostaje pri podnetom predlogu iz razloga postojanja preuzetih obaveza Republike Srbije proizašlih iz Vojno-tehničkog sporazuma iz 1999. godine i nakon njega donete Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao i Rezolucije koju je donela Narodna skupština 13. januara 2013. o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji, i potom, nakon što predlagač nije povukao svoj predlog i tako odustao od njega i svojih očekivanja u odnosu na Ustavni sud i njegovu odluku, okončao svoje postupanje pominjanim Zaključkom, oglasivši se nenadležnim.

Nesporno je da svaki podnosilac predloga, pa i inicijative, može pogrešno ceniti mogućnost uspostavljanja nadležnosti Ustavnog suda za rešavanje sporne stvari zbog koje se Sudu i obraća. Nesporno je i da je samo Sud u prilici da oceni da li je nadležan, saglasno odredbama važećeg Ustava, za rešavanje predmetne sporne stvari. Zato vera Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine u pogledu nadležnosti Ustavnog suda u vezi sa osporenim opštim aktima nije odlučna činjenica od koje je zavisilo konačno rešenje ovog ustavnog spora. Suština leži u razumevanju sopstvene nadležnosti od strane samog Ustavnog suda. Ovo izdvojeno mišljenje jeste protivljenje gore iskazanom načinu razumevanja nadležnosti Ustavnog suda i pokušaj argumentovanog obrazlaganja sasvim drugačijeg pristupa koji je morao imati Ustavni sud.

Poći ću od osnovnih stvari.

Nadležnost Ustavnog suda je ustavna materija, materia constitutionis, utvrđena je, dakle, Ustavom i ne može biti predmet zakonskog uređenja, jer je Ustavni sud organ koji kontroliše ustavnost zakona. Po svome položaju Ustavni sud je samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode (član 166 Ustava RS), čija je nadležnost utvrđena taksativno (član 167. Ustava RS). U Republici Srbiji postoji jedan Ustavni sud čija se nadležnost prostire na celoj teritoriji Republike Srbije i koji je Ustavom uspostavljeni zaštitnik ljudskih i manjinskih prava i sloboda svih građana Republike Srbije. U Preambuli Ustava Republike Srbije ustavopisac je napisao, a građani na ustavotvornom referendumu svojom slobodno izraženom voljom potvrdili, da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima. U delu Ustava posvećenom promeni ustava utvrđeno je da je Narodna skupština dužna da akt o promeni Ustava stavi na republički referendum radi potvrđivanja, ako se promena Ustava odnosi na preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili postupak za promenu Ustava (član 203. stav 7. Ustava). Iz navedenog sledi da je Ustavni sud važećim Ustavom obavezan na vršenje svoje nadležnosti na celoj teritoriji Republike Srbije koja je definisana samim Ustavom i koja se ne može menjati bez referendumskog izjašnjavanja građana Republike Srbije i da je Ustavni sud dužan da štiti prava i slobode svih građana Republike Srbije, kao i da je, jednako kao i svi drugi državni organi, obavezan da zastupa i štiti državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima.

Poznato je da se najvažnije pretpostavke ustanovljavanja ustavnosudske funkcije odnose na postojanje sam og us tava - čvrstog, pisanog najvišeg zakona, kojim je uspostavljena vladavina prava i poštovanje ljudskih prava i sloboda, kao najznačajnij eg prav no-političkog akt a svake države i na oblikovanje nezavisnog us tavnog pravosuđa, odnosno na sam ustavni sud - kao neophodnih formalno-pravnih pretpostavki za samo ustanovljavanje procedure ustavne kontrole normi. Materijalni značaj za njeno funkcionisanje, između ostalih, imaju poštovanje političkog kvaliteta ustavne judikature, vođenje računa o njenim ustavnopravnim granicama i dužnost ustavnog suda da svakom svojom odlukom očuva lojalnost prema ustavu i njegovom integritetu. U nacionalnom referatu izloženom na Međunarodnoj konferenciji ustavnih sudova održanoj povodom 50 godina Ustavnog suda Republike Srbije, sudija prof. dr D. Stojanović i pisac ovog izdvojenog mišljenja posebno su se bavili upravo pitanjem vernosti ustavu, smatrajući da bi vernost ustavu „za svaki ustavni sud trebalo da bude „samorazumljivost,“ da se ona uvek „mora iznova naglašavati, posebno zbog zabrinjavajuće sklonosti političara da, pozivajući se na navodno suštinski izmenjenu ustavnu realnost, ustav, od nosno pojedine njegove delove ili norme, proglašavaju anahronim dokumentom koji je „vreme pregazilo“ ili „legalističkom fikcijom“ koju, kao nezgodnu smet nju, jednostavno treba ignorisati “. Zato ovo dvoje sudija zaključuje da je „odbacujući ove političke, instrumentalne kvalifikacije ustava, ustavni sud dužan da bude in totum lojalan ustavu, samo i jedino ustavu“, smatrajući da je lojalnost ustavu „zajednička premisa za sve ustavne sudove“. Ovo dvoje sudija je iznelo da izvan ustavom utvrđenih ili njemu imanentnih, za ustavni sud ne sme da postoje nikakvi navodno „objektivno“ viši, pretpostavljeni, stvarni ili tobožnji nacionalni interesi, vrednosti i ciljevi zbog kojih bi se ustav proglasio „legalističkom fikcijom“, niti bi oči gledna diskrepanca između Ustava i ustavne stvarnosti mogla ili smela da primora ustavni sud da odustane od ove premise. Jer, s ve dok ustavna norma poseduje kvalitet najvišeg važećeg prava, dok je, dakle, najviše rangirano pravo, njeno poštovanje, primena i zaštita mora biti glav ni i jedini zadatak ustavnog suda. Svesni činjenice da bi svaki ustavni sud, pa i Ustavni sud Republike Srbije, morao biti nezavisan i visoko stručan organ u kome bi morali sedeti samo i jedino uglednici svoje profesije koje odlikuje čvrstina uverenja i nepokolebljivost u zalaganjima za nepristrasno presuđivanje u ozbiljnim ustavnim konfliktima, ipak ne negiramo ni opravdano isticanje Lajbholca da je svaki ustavni sud, pa i Ustavni sud Republike Srbije, organ koji zauzima mesto na preseku prava i politike. I bez obzira na širinu ustavom utvrđene nadležnosti ustavnog suda, ona mora uvek, bez izuzetka, biti usmerena k a ostvarivanju jednog jedinog cilja - očuvanj a prio riteta ustava, kao najviše rangiranog prava u svakoj državi. To znači, kako ističe R. Marković, da između funk cija ustavnog suda i funkcija ustava svuda i uvek postoji odnos paralelizma.

Na osnovu važećim Ustavom Republike Srbije utvrđene prirode Ustavnog suda, njegovog položaja i uspostavljene nadležnosti, na jednoj strani, i važeće premise o lojalnosti ustavu i njegovom integritetu, na drugoj, kao jedini mogući i valjan zaključak, po mome sudu, nameće se obaveza postupanja Ustavnog suda po predlogu koji je učinila Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Obaveza poštovanja Ustava Republike Srbije koji je na snazi, koji obavezuje, i koji predstavlja merilo Ustavnog suda.

Već smo rekli, da se Ustavni sud, odnosno četrnaest njegovih sudija, opredelilo za drugu mogućnost, smatrajući, iz razloga navedenih u obrazloženju koje prati odluku, da Ustavni sud nije nadležan da postupa u ovoj stvari. Očigledno da osnov za ovakvu odluku treba videti u navodima koje Ustavni sud ističe obraćajući se predlagaču sa pitanjem da li ostaje pri podnetom predlogu. Prvi takav navod odnosi se na Vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) i Vlada Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije, od 9. juna 1999. Po mome sudu, a čini mi se da on predstavlja ništa drugo do jednu objektivnu činjenicu koja se ne može osporavati, ovaj Sporazum se nikako ne može dovesti u vezu sa pitanjima koja su uređena osporenim aktima. Ovaj Sporazum je, kako mu sam naziv kaže, vojno-tehnički sporazum, kojim je uređeno pitanje povlačenja vojske i policije sa Kosova i Metohije i raspoređivanja međunarodnih snaga KFOR-a u Pokrajini „u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova“ i statusno je neutralan, te se iz činjenice njegovog postojanja i njegove sadržine nikako nisu mogli izvesti zaključci od značaja za nadležnost Ustavnog suda u ovoj stvari. Zato je, po mome sudu, Ustavni sud pogrešio kada je „Kumanovski sporazum“ smatrao aktom relevantnim za odustajanje Kancelarije za Kosovo i Metohiju od predloga koji je uputila Sudu. U pogledu navođenja Rezolucije 1244, kao akta koji je, po mišljenju Suda, sledeći razlog za odustajanje od učinjenog predloga, dovoljno je podsetiti da je reč o aktu koji je predvideo rešavanje kosovskog problema kroz značajnu autonomiju i samoupravu za Kosovo, čime je utvrđena mogućnost očuvanja suvereniteta nad Kosovom, u kojoj se potvrđuje privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu Savezne Republike Jugoslavije čiji je Republika Srbija, preko Državne zajednice Srbija i Crna Gora, sledbenik, i koja predstavlja međunarodnu osnovu za rešavanje kosovskog pitanja. Nesporno je da je Rezolucijom 1244 priznat teritorijalni integritet svih strana obuhvaćenih sporazumom, te je, u skladu sa ovom činjenicom, priznata vlast tadašnje Jugoslavije nad Kosovom. U pogledu trećeg dokumenta koji Ustavni sud navodi u svome dopisu predlagaču u cilju proveravanja činjenice da li ovaj ostaje pri predlogu ili će od njega odustati, treba poći od polaznih postavki koje prethode samom tekstu Rezolucije koju je Narodna skupština donela 13. januara 2013. godine. Tako se, između ostalog, ističe da je dugoročni državni i nacionalni cilj očuvanje celovitosti državne teritorije, suvereniteta, ekonomski razvoj, zaštita političkih, ekonomskih i bezbednosnih interesa Republike Srbije na području Kosova i Metohije i da svako rešenje, bilo opšteg ili nekog posebnog pitanja, o privremenom, prelaznom ili konačnom statusu Kosova i Metohije, o položaju Srba u Pokrajini ili o zaštiti srpskog verskog i kulturnog nasleđa mora biti u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244. U samom tekstu Rezolucije se ističe da Republika Srbija, u skladu sa međunarodnim pravom, Ustavom i voljom građana, ne priznaje i nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i da će sve nadležnosti koje kao rezultat pregovora budu poverene PIS u Prištini biti potvrđene ustavnim zakonom i prenete organima Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, u skladu sa Ustavom, zakonima i drugim propisima Republike Srbije. Iz navoda prenetih iz teksta Rezolucije Narodne skupštine, Ustavni sud je morao zaključiti da najviše predstavničko telo u Republici Srbiji - Narodna skupština, dakle, država Srbija, smatra Ustav Republike Srbije pravnim aktom sa kojim moraju biti u skladu svi akti koji se donose ili će tek biti doneti a odnose se na uređivanje pitanja vezanih za Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju. Iz ovog akta, jednako kao i iz dva prethodna, Ustavni sud je, na način kako ja gledam na ovo pitanje i kako ja razumem ove akte i stav Srbije koji je u njima saopšten, morao zaključiti da su njihovi sastavljači pošli od teritorijalnog integriteta države Srbije, od njenog ustavnog integriteta i da su statusno neutralni, uspostavljajući uz sve to i mogućnost, odnosno obavezu Srbije da ta pitanja reguliše posebnim ustavnim zakonom koji će biti donet na način kako je to predviđeno Ustavom Republike Srbije i u skladu sa njim. Drugim rečima, ako je jedan sporazum vojno-tehnički, onda ga ne treba razumeti a ni tumačiti kao akt šireg i dubljeg značenja, jer se postavlja pitanje svrhe koja se takvim pristupom želi ostvariti ili cilja koji se tim načinom želi postići. Ako se Rezolucijom Saveta bezbednosti govori o „značajnoj autonomiji i znatnoj samoupravi za Kosovo“, onda to treba razumeti kako je i napisano, kao visoki stepen samostalnosti Pokrajine koji će se ostvariti u okviru suverene države Savezne Republike Jugoslavije, a potom Republike Srbije, jer se i „značajna autonomija“ i „znatna samouprava“ ostvaruju, logično, samo u okviru suverene državne jedinice. Ako se, na kraju, država Srbija u svojoj Rezoluciji od 2013. godine čvrsto drži važećeg Ustava, kao normativnog okvira svojih postupanja u vezi sa Kosovom, ne vidim nijedan razlog koji bi bio valjan i dovoljan da Ustavni sud odustane od Ustava koji je na snazi i uskrati sebi pravo postupanja, oglasivši se nenadležnim, u odnosu na celu teriroriju države Srbije i prava svih građana koji na njoj žive. I, umesto da postupi na ovaj način, koji se meni čini jedino ispravnim i jedino saglasnim Ustavu Republike Srbije, Ustavni sud u obrazloženju svoje odluke „smatra da je neophodno da posebno istakne da Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (1999) nesporno predstavlja ograničenje suvereniteta Republike Srbije nad delom njene teritorije“. Tako Ustavni sud ne ističe, odnosno ne opredeljuje se, da za osnov svojih tvrdnji istakne činjenicu da je svrha Rezolucije 1244 da se stanje na Kosovu i Metohiji privremeno stabilizuje do konačnog političkog rešenja, da je donosilac ove Rezolucije - Savet bezbednosti, političko telo koje je, kao i svako drugo političko telo dužno da pravo poštuje. U ovom slučaju međunarodno pravo, na čije poštovanje se Srbija i poziva.

Na kraju obrazloženja ove odluke, Ustavni sud „nije odoleo“ da, u suštini, ne presudi, da ne odluči meritorno, i time sebe ne dovede u situaciju da kao, po sopstvenoj oceni, nenadležan organ, izriče sud o spornom pitanju. Tako Ustavni sud „smatra da smisao i cilj ovlašćenja koja su Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (1999) data Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija nije bio da Specijalni predstavnik kroz ovlašćenje upravljanja javnim dobrima, tj. državnom i društvenom imovinom Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije, uredi i raspolaganje ovom imovinom i promenu svojinskog oblika privrednih subjekata na ovoj teritoriji, odnosno da reguliše i pitanja čijim uređenjem bi izašao iz okvira svojih, Rezolucijom utvrđenih ovlašćenja“. Dakle, po mišljenju Ustavnog suda, podnosilac predloga je bio u pravu, osporeni akti su nesaglasni aktima na osnovu kojih su doneti, samo je Ustavni sud bio pogrešna adresa, da se do ovakvog nalaza dođe. Ustavni sud, po mome mišljenju, nije smeo doneti ovakvu odluku a da pri tome ne kaže ko je nadležan za rešavanje spornog pravnog pitanja sadržanog u podnetom predlogu, odnosno na kome je da donese odluku o valjanosti ovih akata, s obzirom da Sud smatra da je njihov donosilac, Specijalni predstavnik Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, prekoračio ovlašćenja dobijena Rezolucijom 1244. Zato je ovde sasvim na mestu postavljanje pitanja: ako Ovlašćeni predstavnik nije imao ovlašćenja za postupanja koja je preduzeo, takva ovlašćenja nisu ni mogla biti vršena u vreme važenja privremenog režima, jer su posledice njihovog preduzimanja trajne, čak konačne, ko je nadležan da te preduzete radnje izvrši? Po meni, Ustavni sud je morao odgovoriti - niko drugi do onaj ko je izvorno ta ovlašćenja posedovao, dakle, jedino država Srbija.

Možda je Ustavni sud Republike Srbije mogao posegnuti za praksom nekih starijih sudova u sličnim situacijama, kada je trebalo odlučiti o domašaju sopstvene nadležnosti. Podsetićemo da je u slučaju Solange I iz 1974. godine Savezni Ustavni sud Nemačke (SUS) presudio da bi u zamišljenom slučaju sukoba komunitarnog prava i osnovnih prava zagarantovanih nemačkim Ustavom, nemačko ustavno pravo prevagnulo nad bilo kojom normom komunitarnog prava koja bi bila s njim u sukobu. SUS je na taj način prećutno odbacio doktrinu primarnog dejstva komunitarnog prava, koju je po prvi put izneo Evropski sud pravde (ESP) u odluci iz 1964. godine Costa v ENEL, a zatim je proširio 1970. u slučaju Internationale Handelsgesellschaft čak i na osnovne ustavne norme država članica. Ipak, na osnovu činjenica slučaja, SUS je utvrdio da data pravila komunitarnog prava nisu predstavljala povredu osnovnih prava po nemačkom Ustavu, što nije izmenilo ili umanjilo značaj zauzetog stava. U svetlosti razvoja doktrine zaštite osnovnih prava ESP-a SUS je kasnije izmenio svoj stav. U slučaju Solange II SUS je 1983. presudio da, imajući u vidu ovaj razvoj i sve dok Zajednica generalno obezbeđuje efektivnu zaštitu osnovnih prava od suverene vlasti svojih institucija, a da je ta zaštita suštinski slična zaštiti osnovnih prava koja se bezuslovno zahteva po nemačkom Ustavu (Grundgesetz - GG), SUS ne bi imao nadležnost da odlučuje o primeni sekundarnog zakonodavstva Zajednice. Međutim, niti je SUS rekao da više nema takvu nadležnost, niti je isključio mogućnost da može da je vrši ukoliko se steknu uslovi za nju. Solange II stoga nije uticala na suštinu odluke u Solange I, naime, da je ovlašćenje nacionalne vlade da prenosi suverena prava samo onoliko koliko je ono u skladu sa zaštitom osnovnih ustavnih prava i očuvanjem osnovne strukture Ustava (Osnovnog zakona). I u ovom slučaju SUS ponovo nije našao da je zaista došlo do povrede žaliočevih procesnih ili materijalnih prava po Osnovnom zakonu.

Dakle, Savezni ustavni sud Nemačke je u slučaju Solange I pretpostavio nemački ustavni poredak i zaštitu osnovnih ustavom zagarantovanih prava poštovanju obaveza preuzetih prebacivanjem dela državne suverenosti na organe Evropske zajednice. Ustavni sud je smatrao da norma zakonodavstva Evropske zajednice kao pravnog poretka hijerarhijski nadređenog nemačkom pravnom poretku nema automatski višu pravnu snagu od norme nemačkog pravnog poretka, već da to svojstvo mora da ispuni dodatni uslov usklađenosti sa osnovnim Ustavom zagarantovanim pravima i osnovnom strukturom Ustava. Indikativno je da Ustavni sud Nemačke ljubomorno čuva prvenstvo svog ustavnog poretka i smatra se pozvanim da štiti osnovna prava nemačkih građana čak i od jednog organa koji se takođe može smatrati zaštitnikom prava svih nemačkih građana kao građana Evropske unije, Evropskog suda pravde, na čiju je nadležnost Nemačka, kao država članica EU, dobrovoljno pristala. Jedini ustupak koji je nemački Ustavni sud spreman da dozvoli vidljiv je iz pomenutog slučaja Solange II, gde on kaže da bi samo efektivna zaštita osnovnih prava građana od strane komunitarnih institucija, suštinski slična onoj koju zahteva nemački Ustav, mogla da spreči Sud u vršenju svoje obaveze zaštite osnovnih prava sopstvenih građana i strukture ustavnog poretka. Jasno je, međutim, da tu nikakvog ustupka istinski i nema, jer bi takva zaštita u potpunosti zamenila zaštitu koju bi pružio sam Ustavni sud, pa bi njegova delatnost bila samo dupliranje postupka. Činjenica da Sud u oba slučaja nije utvrdio na osnovu činjenica da je zaista i došlo do povrede osnovnih Ustavom zagarantovanih prava građana i strukture ustavnog poretka samo pojačava utisak važnosti koji Ustavni sud pridaje svom izraženom stavu, jer iako on konkretno nije imao potrebe da reaguje kao zaštitnik sadašnjice, nije želeo da propusti da se nesporno označi kao zaštitnik vrednosti čiji je on legitimni čuvar u svakoj sledećoj budućoj povredi koja bi na ovaj način bila naneta tim vrednostima.

Za kraj moram da pomenem da sudska ispravnost podrazumeva privrženost sudije i suda načelima koja se nalaze u samoj suštini postojanja institucije suda, a u slučaju Ustavnog suda nesporno je da su u pitanju obaveze zaštite ustavnog poretka i građanskih prava svih građana. Sudska ispravnost stoga treba da predstavlja težnju Ustavnog suda da u svakom slučaju koji se pred njega iznese pretpostavlja postupanje nasuprot odbijanju postupanja. Ovo pogotovo važi u slučajevima u kojima su dovedeni u pitanje suštinski interesi ustavnog poretka i prava građana, među koje svakako spada integritet državne teritorije. Ukoliko u takvim slučajevima postoji dilema o zasnivanju nadležnosti, koja je neophodni preduslov postupanja, Ustavni sud tu dilemu treba uvek da gleda da razreši u smislu prihvatanja nadležnosti, jer bi u suprotnom mogao da dođe u situaciju da propusti izvršenje dužnosti čuvara ustavnog poretka i prava građana. Sudska ispravnost je jedno moralno načelo, izražajni oblik sudske savesti, ono obavezuje Sud da reaguje čak i ukoliko se pred njim ukažu prepreke zasnivanja nadležnosti, naravno pod uslovom da nasuprot prepreka postoji iole mogući put zasnivanja nadležnosti i sledstvenog postupanja. Sud je dužan da prevaziđe prepreke zasnivanja nadležnosti koje postoje u okviru ovog konkretnog spora jer i njegovo delovanje u konkretnom slučaju ne bi imalo za posledicu kršenje ustavnog poretka zemlje, s obzirom da su prepreke koje stoje pred Ustavnim sudom proceduralne prirode i nisu jednoznačne, odnosno podležu različitim tumačenjima, a pitanje koje se pred njim postavilo prevazilazi značaj konkretnog spora i tiče se neposredno suštinskih interesa zaštite državnog poretka i prava građana.

Piscu ovog izdvojenog mišljenja nije prvi put da različito misli o nadležnosti Ustavnog suda saglasno Ustavu Republike Srbije. Kada je na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija proglašen tzv. Ustav Kosova, smatrala sam da Ustavni sud treba da, postupajući po sopstvenoj inicijativi, proglasi ovaj akt pravno ništavnim, jer po Ustavu Republike Srbije postoji samo jedna suverena ustavotvorna vlast i njeno vršenje je povereno Narodnoj skupštini i građanima Republike Srbije putem ustavotvornog referenduma. Ostale sudije ni tada, kao ni ovom prilikom, nisu delile moje mišljenje i do pravnog osporavanja ovog akta, koji nikako nije mogao biti ustavan, odnosno saglasan važećem Ustavu Republike Srbije, nije došlo. Iako je ovim aktom, po mome sudu, nesporno bio ugrožen ustavni poredak Srbije, Ustavni sud je njegovo proglašenje „oćutao“, smatrajući da u taksativno nabrojanim nadležnostima ovakva nadležnost nije predviđena, te ne može biti ni uspostavljena.

Po mome sudu, na način kako ja razumem ustavno pravosuđe, zaštitu ustavnog poretka, ustavnog integriteta i ustavnog identiteta ustava koji je na snazi i obavezuje sve, pa i sam ustavni sud, šteta po autoritet ustavnog suda uvek je veća kada se sud odluči da se oglasi nenadležnim, nego kada postupa i donese odluku, i to čak i u situaciji kada postoje neke nedoumice u pogledu uspostavljanja nadležnosti.

Sudija Ustavnog suda Republike Srbije

Prof. dr. Olivera Vučić

Zaključak Ustavnog suda o odbacivanju predloga za ocenu ustavnosti akata UNMIK-a

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti