Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti Kodeksa ponašanja emitera

Kratak pregled

Ustavni sud je pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti pojedinih odredaba Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera. Sporna pitanja odnose se na ograničenja slobode izražavanja, praćenje istrage, tretman verskih zajednica i usklađenost podzakonskog akta sa Ustavom i zakonom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUo-8/2008
30.01.2014.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tač. 1. i 3. Ustava Republike Srbije, na sednici Suda održanoj 30. januara 2014. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Pokreće se postupak za ocenu ustavnosti odredaba Glave druge, Odeljka 5. tačke 1) rečenica druga i peta i tač. 2) i 4) i Odeljka 6. tačke 1) i tačke 4) rečenica prva, druga i treća Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) - („Službeni glasnik RS“, broj 63/07).

2. Rešenje iz tačke 1. dostaviti Republičkoj radiodifuznoj agenciji radi davanja odgovora.

3. Rok za davanje odgovora je 30 dana od dana dostavljanja rešenja.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu je 24. januara 2008. godine podneta inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba Glave druge, Odeljka 5. tačke 1) rečenica druga i peta i tač. 2. i 4. i Odeljka 6. tačke 1) i tačke 4, rečenica prva, druga i treća Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) - („Službeni glasnik RS“, broj 63/07), od strane Beogradskog centra za ljudska prava, ulica Beogradska broj 54, Beograd.

U podnetoj inicijativi, inicijator u odnosu na prvu rečenicu prvog stava Uputstva broj 5 koja glasi: „ne smeju se intervjuisati počinioci tokom trajanja istrage“ navodi da je očuvanje integriteta krivičnog postupka dužnost suda koji taj postupak vodi, a ne radiodifuznog tela, kao i da „zabranu intervjuisanja okrivljenog u fazi istrage ne postavljaju primarni zakoni u toj oblasti“, i da „takvu zabranu ne sadrži ni Zakon o javnom informisanju, koji se odnosi na sva javna glasila, uključujući i emitere u smislu Zakona o radiodifuziji“. U odnosu na četvrtu rečenicu prvog stava Uputstva broj 5 glasi: „nije dozvoljeno prikazivati snimke i materijale koji su zvanično označeni kao tajni, kao ni snimke i materijale koje su pojedinci ili državni organi pribavili na protivzakonit način“, inicijator navodi da je ona šira od primarnih propisa koji regulišu institut službene tajne u sudskom postupku i da nijedan od tih propisa ne kažnjava novinare koji objave tajne informacije, već ona lica koja su bila dužna da tu tajnu čuvaju. Inicijator navodi i da je ova odredba očigledno protivna članu 4. Zakona o javnom informisanju, koji propisuje da se „u javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim kada je drugačije određeno zakonom“, te da se „odredba stava 1. ovog člana primenjuje bez obzira na način na koji je pribavljena informacija“ kao i da Kodeks Republičke radiodifuzne agencije uvodi ograničenja slobode izražavanja za koje zakonodavac nije našao za shodno da uvede za sva sredstva javnog informisanja, i to bez ikakvog obrazloženja zašto je takvo ograničenje posebno potrebno u sferi elektronskih medija. U odnosu na stav 2. Uputstva broj 5 koji reguliše objavljivanje sadržaja zapisnika izdvojenih u krivičnom postupku, i glasi: „emiteri su dužni da u svom radu i obaveštavanju javnosti o krivičnim sudskim postupcima poštuju sudske odluke o izdvajanju zapisnika o iskazima okrivljenih, svedoka ili veštaka, dokaza, audio i vizuelnih snimaka i drugih materijala kada se na njima ne može zasnovati sudska odluka“, inicijator navodi da zakonik kojim se uređuje krivični postupak jasno propisuje da je jedina posledica izdvajanja zapisnika to da se na njima ne može zasnovati sudska odluka u krivičnom postupku i ne obavezuje lica koja nisu učesnici u krivičnom postupku da na bilo koji način uvažavaju odluku suda o izdvajanju zapisnika, kao i da takvu dužnost ne uvodi ni Zakon o javnom informisanju, koji sistemski reguliše delovanje svih medija, uključujući i elektronske. U odnosu na tačku 4) Odeljka 5. Uputstva inicijator nije izneo posebnu argumentaciju. U odnosu na prvu rečenicu stava 1. Uputstva broj 6 koja glasi: „zabranjeno je verska shvatanja i učenja priznatih crkava i verskih zajednica tretirati diskriminatorski i uvredljivo“, inicijator ukazuje da „naš pravni sistem ne poznaje kategoriju „priznatih“ crkava i verskih zajednica“ i da je osporena odredba suprotna članu 44. stav 1. Ustava koji propisuje samo da su „crkve i verske zajednice ... ravnopravne i odvojene od države“ i Zakonu o crkvama i verskim zajednicama jer „nikakav kriterijum „priznanja“ nije Ustavom postavljen za ravnopravnost verskih zajednica, niti bi on bio dopušten po međunarodnom pravu“. U odnosu na drugu rečenicu stava 1. Uputstva broj 6 nalaže emiterima da „moraju poštovati Ustavom zagarantovanu slobodu veroispovesti i sprečavati omalovažavanje, vređanje i ismevanje simbola i učenja tradicionalnih crkava i verskih zajednica u svom programu“, inicijator navodi da je po njegovom mišljenju ova odredba „očigledno protivna članu 44. stav 1. Ustava, koji nalaže ravnopravnost svih crkava i verskih zajednica, ne samo onih koje se u Srbiji mogu smatrati tradicionalnim“. Inicijator navodi i da „čak i kada bi se iz ove odredbe Uputstva izbacili diskriminatorni kvalifikativ „tradicionalne“, te njenu primenu proširili na sve crkve i verske zajednice, ona bi i dalje bila protivnu članu 46. Ustava, s obzirom na to da ograničava slobodu izražavanja na preširok, neprecizan i nesrazmeran način.“ U odnosu na treću rečenicu stava 1. Uputstva broj 6 koja glasi: „ustanove javnog radiodifuznog servisa obavezne su da utvrde kvote verskog sadržaja za tradicionalne i priznate crkvene i verske zajednice; trajanje ove vrste programa načelno treba da se poklapa sa procentom zastupljenosti pripadnika određene crkve ili verske zajednice u ukupnom stanovništvu na teritoriji na kojoj se program nekog od javnih servisa emituje, uz poštovanje principa pozitivne diskriminiacije“, inicijator iznosi stav da je ta odredba neustavna utoliko što je ograničena samo na „tradicionalne i priznate crkvene i verske zajednice“ iz već navedenih razloga, kao i da je protivna i članu 43. stav 1. Zakona o crkvama i verskim zajednicama, koji propisuje da „radi unapređivanja verske slobode i slobode informisanja crkve i verske zajednice imaju pravo da u skladu sa ustavom i zakonom koriste javni radiodifuzni servis, kao i da samostalno ostvaruju sopstvenu informativnu i izdavačku delatnost.“ Inicijator ističe da sam zakon očigledno ne ograničava pravo na pristup javnom radiodifuznom servisu samo na tradicionalne i „priznate“ crkve i verske zajednice kako god njih definisali. Štaviše, „član 43. Zakona nije implicitno ni ograničen ni na registrovane verske zajednice, s obzirom da se, u skladu sa članom 4. Zakona, on primenjuje na sve verske zajednice u Republici Srbiji, čak i one koje nisu registrovane pri Ministarstvu vera“. U odnosu na prvu rečenicu stava 4. Uputstva broj 6. koja glasi: „emiteri moraju da prave jasnu razliku između priznatih crkvi i verskih zajednica, sa jedne strane, i sekti, s druge strane“. inicijator ističe Republička radiodifuzna agencija zahteva od emitera da „prave jasnu razliku“ između „priznatih crkvi i verskih zajednica“ i „sekti“ iako nijedan propis ove države ne definiše bilo koji od ovih pojmova, što je suprotno odredbi člana 44. stav 1. Ustava i Zakonu o crkvama i verskim zajednicama.

U odnosu na drugu rečenicu stava 4. Uputstva broj 6 koja glasi: „svoje programe, u okviru javnih radiodifuznih servisa i mimo njih, mogu imati samo crkve i verske zajednice registrovane kod Ministarstva vera“, inicijator ističe da je ta odredba neustavna i protivna je i članu 43. stavu 1. Zakona o crkvama i verskim zajednicama, jer registracija neke netradicionalne verske zajednice ne predstavlja bilo kakav čin priznanja ili društvenog odobravanja njenih učenja ili vrednosti, već formalan preduslov za sticanje svojstva pravnog lica, kao i da sam pravni subjektivitet nije preduslov za učestvovanje bilo koje verske zajednice u društvenom životu Srbije. U odnosu na treću rečenicu stava 4. Uputstva br 6 koja glasi: „o sektama se može govoriti samo u kontekstu analize društvenih procesa“, inicijator ističe da je ista neustavna, jer uvodi blanketnu zabranu jedne vrste govora o sektama, inače pravno potpuno nedefinisanom pojmu.

U odgovoru na inicijativu za ocenu ustavnosti koji je dostavljen Sudu dopisom br. 1330/08 od 4. juna 2008. godine, Republička radiodifuzna agencija između ostalog ističe sledeće. Navodi inicijative koji se odnose na prvu rečenicu stava prvog Uputstva br. 5 ne odnose se na konkretnu odredbu Ustava koja je navodno povređena, već se apstraktno poziva na neustavnost, ne navodeći ni zakonske odredbe Zakonika o krivičnom postupku i Zakona o javnom informisanju koje su povređene. Podnosilac inicijative se, po mišljenju donosioca osporenog opšteg akta, svesno ne poziva na član 46. Ustava s obzirom na to da isti propisuje upravo mogućnost regulisanja navedene oblasti radi „čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda“. U odnosu na četvrti rečenicu stava prvog Upustva br 5. u odgovoru se ističe da je netačno da je navedena odredba šira od primarnih propisa koji regulišu institut službene tajne u sudskom postupku, jet „ista predstavlja njihovu razradu i konkretizaciju“. U odgovoru se navodi i da je „Donošenjem Kodeksa Savet RRA je podzakonskim aktom upravo bliže regulisao oblast društvenih odnosa za koje je nadležan, te je na taj način konkretizovano i neke od odredaba Zakona o javnom informisanju u oblasti radiodifuzije. Propuštanje regulisanja društvenih odnosa u nekoj drugoj oblasti na koju se poziva inicijator sam po sebi ne može predstavljati pravno validan argument za navode inicijatora o postojanju neustavnosti dela navedene odredbe“. Ni jednom odredbom Kodeksa, pa ni osporenom odredbom nije propisana odgovornost novinara za objavljivanje tajnih ili poverljivih podataka, već se Kodeks u celosti i isključivo odnosi na emitere i neosnovano se navode međunarodne konvencije koje isključuju odgovornost novinara za objavljivanje tajnih i poverljivih dokumenata. U odnosu na drugi stav Uputstva br. 5 u odgovoru se ističe da ostaje nejasno da li inicijator smatra da emiteri ne moraju da poštuju odluke suda i da li je nepoštovanje sudskih odluka u skladu sa Ustavom i međunarodnim konvencijama, te da li je nepoštovanje istih neophodno u demokratskom društvu. U odnosu na odredbe Kodeksa koje se odnose na religijske programe u odgovoru se navodi da je članom 43. Zakona o crkvama i verskim zajednicama propisano da crkve i verske zajednice „imaju pravo...da samostalno ostvaruju sopstvenu informativnu i izdavačku delatnost“ da bi se u nastavku u stavu 2. predvidelo i da su „dužne da u svojoj informativnoj i izdavačkoj delatnosti vidno navedu svoj puni naziv“. Puni naziv u smislu zakona mogu imati samo registrovane crkve i verske zajednice, pa je netačno mišljenje inicijatora da član „nije implicitno ni ograničen ni na registrovane verske zajednice“. Uređenje ove materije na način za koji se zalaže inicijator, po mišljenju donosioca akta, doveo bi nas u apsurdnu situaciju da verske zajednice polažu pravo na zastupljenost na javnom radiodifuznom servisu bez ikakve formalne legitimacije, praktično samo na osnovu iskaza da su verska zajednica. Mada nadzor nad verskim zajednicama nije oblast kojom se bavi RRA, nego je to nadzor nad emiterima, ipak, po mišljenju donosioca akta ostaje nejasno na koji način bi bile sprovedene zakonske konsekvence prema eventualnim prekršiocima Zakona o verskim zaejdnicama ako bi njihov identitet mogao biti fluidan u onoj meri za koju se zalaže inicijator. Takođe, u odgovoru se iznosi i stav da bi princip deregulacije, za koji se u suštini zalaže inicijator kroz čitavu inicijativu obesmislio ne samo Kodeks emitera nego i navedenu odredbu Zakona o crkvama i verskim zajednicama. U odnosu na Uputstvo br. 6.4. Kodeksa ističe se da ono ima za cilj da zaštiti društvo od destruktivnih sadržaja koji bi bili emitovani u formi verskih programa. Kodeks u tom cilju koristi termin „sekte“ smatrajući ga u našim prilikama dovoljno ustaljenim načinom označavanja verskih grupa čije bi delovanje bilo štetno po usvojene društvene vrednosti. Na kraju, u odgovoru se navodi i sledeće: „Član 4 Zakona o crkvama i verskim zajednicama (Subjekti verske slobode) ne kaže implicitno da subjekti verske slobode nužno moraju biti registrovani, ali takođe ne daje nikakvu definiciju ko se ima smatrati konfesionalnom organizacijom ili verskom zajednicom, ako ne. U članu 43, na koji se poziva podnosilac, stavu 2, stoji da „crkve i verske zajednice moraju da u svojoj informativnoj i izdavačkoj delatnosti navedu svoj puni naziv“. Iz okolnosti da se zahteva navođenje „punog naziva“ jasno je da je reč o verskoj organizaciji koja mora imati nekakav administrativni status odnosno mora biti registrovana kod nekog službenog organa, a taj organ je u smislu zakona Ministarstvo vera.“.

Opšte obavezujuće uputstvo o ponašanju emitera (Kodeks ponašanja emitera) doneo je Savet Republičke radiodifuzne agencije, 26. juna 2007. godine, na osnovu člana 8. stav 1. tačka 5. i člana 12. stav 5. Zakona o radiodifuziji („Službeni glasnik RS“, br. 42/02, 97/04, 76/05, 79/05, 62/06, 85/06, 86/06 i 41/09), isto je objavljeno u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 63/07 od 9. jula 2007. godine, stupilo je na snagu 17. jula 2007. godine i na snazi je.

Tekst osporenih i sa njima povezanih odredaba Uputstva glasi:

„5. Uputstvo koje se odnosi na praćenje istrage, sadržaj zapisnika izdvojenih u krivično-sudskom postupku i zaštitu identiteta službenih lica koja vode istragu

1) Praćenje istrage. Emiteri ne smeju ni na koji način ometati istragu tokom njenog trajanja. Ne smeju se intervjuisati počinioci tokom trajanja istrage. Zabranjuje se emitovanje plaćenih informacija o procesu i o počinjenom delu. Tokom procesa istrage emiter je dužan da poštuje načelo pretpostavke nevinosti. Nije dozvoljeno prikazivati snimke ili materijale koji su zvanično označeni kao tajni, kao ni snimke i materijale koji su pojedinci ili državni organi pribavili na protivzakonit način.

2) Objavljivanje sadržaja zapisnika izdvojenih u krivično sudskom postupku. Emiteri su dužni da u svom radu i obaveštavanju javnosti o krivičnim sudskim postupcima poštuju sudske odluke o izdvajanju zapisnika o iskazima okrivljenih, svedoka ili veštaka, dokaza, audio

i vizuelnih snimaka i drugih materijala kada se na njima ne može zasnovati sudska odluka.

3) Zabrana pritiska na sud. Zabranjeno je emitovati emisije kojima se namerno prejudicira ishod sudskog procesa. Izveštavanje iz suda mora se zasnivati na iznesenim činjenicama i svedočenjima, a ne isključivo na mišljenjima i procenama osoba koje ne učestvuju u sudskom postupku. Emiteri su dužni da jasno navedu status osobe koja je na bilo koji način uključena u istragu ili sudski postupak (svedok, osumnjičeni, optuženi, okrivljeni i sl.). Emiter ne sme u svom programu da tretira okrivljenog (osumnjičenog i optuženog) kao krivično odgovornog dok se ne donese pravosnažna presuda.

4) Zaštita identiteta. Nije dozvoljeno bez izričitog odobrenja objavljivati identitet službenih i ostalih lica koja vode istragu ili su sa njom povezani, ukoliko ta imena nisu već zvanično objavljena.

6. Uputstvo koje se odnosi na tretman religije i verske programe

Uputstva koje se odnose na religiju i verski program treba da obezbede Ustavom garantovanih poštovanje verskih sloboda.

1) Zaštita crkava i verskih zajednica. Zabranjeno je verska shvatanja i učenja priznatih crkava i verskih zajednica tretirati diskriminatorski i uvredljivo. Emiteri moraju poštovati Ustavom zagarantovanu slobodu veroispovesti i sprečavati omalovažavanje, vređanje i ismejavanje simbola i učenja tradicionalnih crkava i verskih zajednica u svom programu. Ustanove javnog radiodifuznog servisa obavezne su da utvrde kvote verskog sadržaja za tradicionalne i priznate crkvene i verske zajednice; trajanje ove vrste programa načelno treba da se poklapa sa procentom zastupljenosti pripadnika određene crkve ili verske zajednice u ukupnom stanovništvu na teritoriji na kojoj se program nekog od javnih servisa emituje, uz poštovanje principa pozitivne diskriminacije.

2) Zabrana prozelitizma. Emiterima se zabranjuje da se u verskim programima bave prozelitizmom, odnosno nastojanjem da se direktno pridobijaju i pozivaju gledaoci da pristupe nekoj crkvi ili verskoj zajednici. Emiter je dužan da religozne programe jasno najavi i naznači o kojoj je crkvi ili verskoj zajednici reč. Ako je reč o emiteru specijalizovanog programa koji emituje isključivo program verskog sadržaja on je dužan da to učini prilikom svake identifikacije ili najave programa.

3) Zabrana maskiranja političkih sadržaja formom verskog programa. Verski programi moraju se isključivo baviti verskim sadržajima. Bavljenje političkim temama u programima koji se definišu kao verski je zabranjeno.

4) Sekte, fundamentalizam, terorizam. Emiteri moraju da prave jasnu razliku između priznatih crkvi i verskih zajednica, s jedne, i sekti, s druge strane. Svoje programe, u okviru ustanova javnih radiodifuznih servisa i mimo njih, mogu imati samo crkve i verske zajednice registrovane kod Ministarstva vera. O sektama se može govoriti samo u kontekstu analize društvenih procesa. Zabranjeno je emitovanje verskih programa kojim se poziva na ugrožavanje pripadnika drugih religija i Ustavom priznatih sloboda (zabrana verskog fundamentalizma). Zabranjeno je putem verskih programa podsticati nasilje ili promovisati terorizam.

III

Sloboda izražavanja zaštićena je članom 46. Ustava koji glasi: „Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije“. Odredba člana 50. Ustava posebno štiti slobodu medija i njime je utvrđeno sledeće:“ Svako je slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja. Televizijske i radio-stanice osnivaju se u skladu sa zakonom. U Republici Srbiji nema cenzure. Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje. Ostvarivanje prava na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije kojom je povređeno nečije pravo ili interes i prava na odgovor na objavljenu informaciju uređuje se zakonom.“ Odredbama člana 51. Ustava Republike Srbije zaštićeno je pravo građana na obaveštenost o pitanjima od javnog značaja putem sredstava javnog informisanja na sledeći način: „Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju. Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.“ Član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama štiti slobodu izražavanja na sledeći način: „1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanje informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća. 2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.“

U skladu sa članom 18. st. 1. i 2. Ustava, ljudska prava zaštićena Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima neposredno se primenjuju. Takođe, član 18. stav 3. Ustava nalaže da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

Odredbama člana 43. Ustava jemči se sloboda misli, savesti i veroispovesti: „Jemči se sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru. Niko nije dužan da se izjašnjava o svojim verskim i drugim uverenjima. Svako je slobodan da ispoljava svoju veru ili ubeđenje veroispovedanja, obavljanjem verskih obreda, pohađanjem verske službe ili nastave, pojedinačno ili u zajednici s drugima, kao i da privatno ili javno iznese svoja verska uverenja.Sloboda ispoljavanja vere ili uverenja može se ograničiti zakonom, samo ako je to neophodno u demokratskom društvu, radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, sloboda i prava građana zajemčenih Ustavom, javne bezbednosti i javnog reda ili radi sprečavanja izazivanja ili podsticanja verske, nacionalne ili rasne mržnje. Roditelji i zakonski staraoci imaju pravo da svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim uverenjima.“ Odredba člana 44. Ustava utvrđuje položaj crkava i verskih zajednica: „Crkve i verske zajednice su ravnopravne i odvojene od države. Crkve i verske zajednice su ravnopravne i slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju, verske poslove, da javno vrše verske obrede, da osnivaju verske škole, socijalne i dobrotvorne ustanove i da njima upravljaju, u skladu sa zakonom. Ustavni sud može zabraniti versku zajednicu samo ako njeno delovanje ugrožava pravo na život, pravo na psihičko i fizičko zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet, pravo na imovinu, javnu bezbednost i javni red ili ako izaziva i podstiče versku, nacionalnu ili rasnu netrpeljivost.“

Zakonom o radiodifuziji („Službeni glasnik RS“, br. 42/02, 97/04, 76/05, 79/05, 62/06, 85/06, 86/06 i 41/09) propisano je, između ostalog, sledeće: radi obezbeđivanja uslova za efikasno sprovođenje i unapređivanje utvrđene radiodifuzne politike u Republici Srbiji na način primeren demokratskom društvu, osniva se Republička radiodifuzna Agencija (u daljem tekstu: Agencija) kao samostalna, odnosno nezavisna organizacija koja vrši javna ovlašćenja u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona (član 6. stav 1.); Agencija je samostalni pravni subjekt i funkcionalno je nezavisna od bilo kog državnog organa, kao i od svih organizacija i lica koja se bave delatnošću proizvodnje i emitovanja radio i televizijskih programa i/ili sa njom povezanim delatnostima (član 6.stav 2.); Organ Agencije je Savet Agencije koji donosi sve odluke o pitanjima iz nadležnosti Agencije (član 7. stav 2.); Agencija je nadležna da: 2) vrši kontrolu i stara se o doslednoj primeni odredaba ovog zakona;3) izdaje dozvole za emitovanje programa i propisuje obrazac za te dozvole; 5) propisuje pravila koja su obavezujuća za emitere kojima se obezbeđuje sprovođenje radiodifuzne politike u Republici Srbiji; 6) vrši nadzor nad radom emitera u Republici Srbiji; 9) preduzima odgovarajuće mere prema emiterima, u skladu sa ovim zakonom (član 8. stav 1. tač. 2), 3), 5),6) i 9)); pored nadležnosti iz stava 1. ovog člana, Agencija obavlja i poslove koji se odnose na preduzimanje mera u oblasti radiodifuzije u cilju: 1) zaštite maloletnika; 2) primene propisa o autorskim i srodnim pravima; 3) sprečavanja emitovanja programa koji sadrže informacije kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi ili polu (član 8. stav 2.); poslove iz stava 1. tač. 1), 2), 3) i 6) ovog člana Agencija obavlja kao poverene poslove (član 8. stav 3.); Agencija donosi preporuke, uputstva, obavezujuća uputstva i opšta obavezujuća uputstva za emitere, radi efikasnog sprovođenja radiodifuzne politike u Republici Srbiji (član 12. stav 1); Agencija donosi preporuke u slučaju da postoji neujednačena dozvoljena praksa emitera u primeni odredaba ovog zakona koje se odnose na sadržaj programa (član 12. stav 2.); Agencija donosi uputstvo u slučaju kada postoji sumnja u pogledu dozvoljenosti načina na koji emiter ili grupa emitera koristi dozvolu u vezi sa odredbama ovog zakona koje se odnose na sadržaj programa (član 12. stav 3.); Agencija donosi obavezujuće uputstvo ako u vezi sa pojedinim pitanjem koje se odnosi na sadržaj programa ustanovi neujednačeno ponašanje emitera pri čemu se određeni vidovi tog ponašanja mogu smatrati nedozvoljenim (član 12. stav 4.); Agencija donosi opšte obavezujuće uputstvo radi bližeg uređivanja određenih pitanja koja se odnose na sadržaj programa, nezavisno od postojeće prakse emitera. Opšte obavezujuće uputstvo može da se odnosi na pojedino pitanje koje se tiče sadržaja programa, na veći broj srodnih pitanja, a može da se odnosi i na sva pitanja koja se tiču sadržaja programa (kodeks ponašanja emitera) – (član 12. stav 5.); nepostupanje po obavezujućem uputstvu je osnov za izricanje mera opomene i upozorenja emiteru, a nepostupanje po opštem obavezujućem uputstvu je osnov za izricanje svih vrsta mera koje Agencija može preduzimati (član 12. stav 6.); preporuke, uputstva, obavezujuća uputstva i opšta obavezujuća uputstva objavljuju se na način predviđen statutom Agencije (član 12. stav 7.); Agencija vrši nadzor nad radom emitera samostalno ili angažovanjem ovlašćene organizacije (član 13. stav 1.); u vršenju nadležnosti iz stava 1. ovog člana, Agencija je dužna da se posebno stara o tome da emiteri u svemu poštuju uslove pod kojima im je dozvola izdata, naročito u pogledu opštih programskih standarda propisanih ovim zakonom (član 13. stav 2.); Agencija može emiteru izreći opomenu i upozorenje, a može mu, u skladu sa odredbama ovog zakona, privremeno ili trajno oduzeti dozvolu za emitovanje programa (član 17. stav 1.); izuzetno, emiterima - ustanovama javnog radiodifuznog servisa koje ne podležu obavezi pribavljanja dozvole za emitovanje programa od strane Agencije, može se izreći samo opomena i upozorenje (član 17. stav 2.); Agencija može da pred nadležnim sudom ili drugim državnim organom pokrene postupak protiv emitera ili odgovornog lica emitera, ako njegovo činjenje ili nečinjenje ima obeležja dela kažnjivog prema zakonu (član 17. stav 3.); Agencija se stara da programi emitera ne sadrže informacije kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihove različite političke opredeljenosti ili zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili seksualnoj opredeljenosti (član 21. stav 1.); postupanje emitera suprotno zabrani iz stava 1. ovog člana je osnov za izricanje predviđenih mera od strane Agencije, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja stoje na raspolaganju oštećenom (član 21. stav 2.); svi emiteri u oblasti svoje programske koncepcije dužni su da prilikom emitovanja programa poštuju sledeće standarde u odnosu na sadržaj programa: 1) primenjujući svetske i nacionalne standarde, obezbede proizvodnju i emitovanje kvalitetnog programa, kako sa tehničkog stanovišta, tako i sa stanovišta sadržaja programa; 2) obezbede slobodno, potpuno i blagovremeno informisanje građana; 3) prenesu važna saopštenja hitne prirode koja se odnose na ugroženost života, zdravlja, bezbednosti ili imovine; 4) doprinose podizanju opšteg kulturnog i saznajnog nivoa građana; 5) ne emituju programe čiji sadržaji mogu da škode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i omladine, kao i da takve programe jasno označe, a ukoliko ih emituju da to čine samo između 24 i 06 časova;6) ne emituju programe koji sadrže pornografiju ili čiji sadržaji ističu i podržavaju nasilje, narkomaniju ili druge vidove kriminalnog ponašanja, kao i programe koji zloupotrebljavaju lakovernost gledalaca ili slušalaca; 6a) poštuju zabranu reklamiranja političkih organizacija van predizborne kampanje, a u toku predizborne kampanje da registrovanim političkim strankama, koalicijama i kandidatima obezbede jednaku zastupljenost bez diskriminacije; 7) strane programe namenjene deci predškolskog uzrasta emituju sinhronizovane na srpski jezik ili jezike nacionalnih i etničkih zajednica (član 68. stav 1.); svi emiteri su obavezni da emitovane programske sadržaje čuvaju u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast javnog informisanja, odnosno u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita kulturnih dobara (član 68. stav 2.); u cilju ostvarivanja opšteg interesa u oblasti javnog radiodifuznog servisa, utvrđenog ovim zakonom, pored opštih obaveza emitera u odnosu na programske sadržaje iz člana 68. ovog zakona, nosioci javnog radiodifuznog servisa dužni su da: 5) obezbede odgovarajuće vreme za emitovanje sadržaja vezanih za delovanje udruženja građana i nevladinih organizacija, kao i verskih zajednica na području na kome se program emituje; 10) uvažavaju tradicionalni duhovni, istorijski, kulturni, humanitarni i prosvetni značaj i ulogu crkava i verskih zajednica u društvu (član 78. tač. 5) i 10)); nosioci javnog radiodifuznog servisa su dužni da pri proizvodnji i emitovanju informativnih programa poštuju princip nepristrasnosti i objektivnosti u tretiranju različitih političkih interesa i različitih subjekata, da se zalažu za slobodu i pluralizam izražavanja javnog mišljenja, kao i da spreče bilo kakav oblik rasne, verske, nacionalne, etničke ili druge netrpeljivosti ili mržnje, ili netrpeljivosti u pogledu seksualne opredeljenosti (član 79.).

Zakonikom o krivičnom postupku(„Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13) propisano je ,između ostalog sledeće: svako se smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 3. stav 1.); državni i drugi organi i organizacije, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja i javne ličnosti dužni su da se pridržavaju pravila iz stava 1. ovog člana i da svojim javnim izjavama o okrivljenom, krivičnom delu i postupku ne povređuju prava okrivljenog (član 3. stav 2.). Zakonikom o krivičnom postupku propisano je i sledeće: ako je to neophodno radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala, interesa maloletnika, privatnosti učesnika u postupku ili drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu, organ postupka koji preduzima dokaznu radnju narediće licima koja saslušava, odnosno ispituje ili koja prisustvuju dokaznim radnjama ili razgledaju spise istrage da čuvaju kao tajnu određene činjenice ili podatke koje su tom prilikom saznala i upozoriće ih da odavanje tajne predstavlja krivično delo, u skladu sa zakonom (član 304. stav 1.); predsednik veća će upozoriti lica koja prisustvuju glavnom pretresu na kome je javnost isključena, da su dužna da kao tajnu čuvaju sve ono što su na pretresu saznala i ukazaće im da odavanje tajne predstavlja krivično delo (član 364. stav 3.). Zakonikom o krivičnom postupku propisano je i sledeće: dokazi koji su pribavljeni protivno članu 16. stav 1. ovog zakonika (nezakoniti dokazi) ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku (član 84. stav 1.); nezakoniti dokazi se izdvajaju iz spisa, stavljaju u poseban zapečaćeni omot i čuvaju kod sudije za prethodni postupak do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, a nakon toga se uništavaju i o tome se sastavlja zapisnik (član 84. stav 2.); izuzetno od stava 2. ovog člana, nezakoniti dokazi se čuvaju do pravnosnažnog okončanja sudskog postupka koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza (član 84. stav 3.); kada je u ovom zakoniku propisano da određeni dokaz ne može biti korišćen u krivičnom postupku ili da se na njemu ne može zasnovati sudska odluka, sudija za prethodni postupak će po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca doneti rešenje o izdvajanju zapisnika o ovim radnjama iz spisa odmah, a najkasnije do završetka istrage, a protiv ovog rešenja dozvoljena je posebna žalba (član 237. stav 1.); po pravnosnažnosti rešenja, izdvojeni zapisnici se stavljaju u poseban zapečaćeni omot i čuvaju kod sudije za prethodni postupak odvojeno od ostalih spisa i ne mogu se razgledati niti se mogu koristiti u postupku, a nakon pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka sa izdvojenim zapisnicima se postupa u skladu sa članom 84. st. 2. i 3. ovog zakonika (član 237. stav 2.); kad policija prikuplja obaveštenja od lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela ili prema tom licu preduzima radnje u predistražnom postupku predviđene ovim zakonikom, može ga pozivati samo u svojstvu osumnjičenog, a u pozivu će se osumnjičeni upozoriti da ima pravo da uzme branioca (član 289. stav 1.); ako policija u toku prikupljanja obaveštenja oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim, dužna je da ga odmah pouči o pravima iz člana 68. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika i o pravu da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom saslušanju (član 289. stav 2.); o postupanju u smislu odredbi st. 1. i 2. ovog člana, policija će bez odlaganja obavestiti nadležnog javnog tužioca, a javni tužilac može obaviti saslušanje osumnjičenog, prisustvovati saslušanju ili saslušanje poveriti policiji (član 289. stav 3.); ako osumnjičeni pristane da da iskaz, organ koji obavlja saslušanje će postupiti u skladu sa odredbama ovog zakonika o saslušanju okrivljenog pod uslovom da su pristanak osumnjičenog da bude saslušan i njegov iskaz tokom saslušanja dati u prisustvu branioca, a zapisnik o ovom saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku (član 289. stav 4.); ako javni tužilac nije prisutan saslušanju osumnjičenog, policija će mu bez odlaganja dostaviti zapisnik o saslušanju (član 289. stav 5.).

Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13) predviđeno je sledeće:(1) Ko neovlašćeno otkrije ono što je saznao u sudskom, prekršajnom, upravnom ili drugom zakonom propisanom postupku, a što se po zakonu ne može objaviti ili je odlukom suda ili drugog nadležnog organa proglašeno kao tajna, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine; (2) Ko bez odluke suda objavi tok krivičnog postupka u kojem je isključena javnost ili odluku koja je u krivičnom postupku prema maloletniku donesena ili ko objavi ime maloletnika prema kojem je postupak vođen ili podatke iz kojih se može saznati o kom se maloletniku radi, kazniće se zatvorom do dve godine; (3) Ko neovlašćeno otkrije podatke o identitetu ili lične podatke lica zaštićenog u krivičnom postupku ili podatke u vezi sa programom zaštite, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina; (4) Ako su usled dela iz stava 3. ovog člana nastupile teške posledice po zaštićeno lice ili je krivični postupak bio onemogućen ili u znatnoj meri otežan, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina (član 337. –Povreda tajnosti postupka); Krivičnim zakonikom predviđena su i sledeća krivična dela: član 240.-Odavanje poslovne tajne; član 316.-Odavanje državne tajne; član 369. – Odavanje službene tajne i član 415. –Odavanje vojne tajne. Pored toga, Krivičnim zakonikom propisano je i sledeće: (1) Izvršiocem krivičnog dela izvršenog objavljivanjem informacije u novinama, na radiju, televiziji ili drugom javnom glasilu smatra se autor informacije; (2) Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana izvršiocem krivičnog dela učinjenog putem novina, radija, televizije ili drugog javnog glasila smatraće se odgovorni urednik, odnosno lice koje ga je zamenjivalo u vreme objavljivanja informacije: 1) ako je do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom autor ostao nepoznat; 2) ako je informacija objavljena bez saglasnosti autora; 3) ako su u vreme objavljivanja informacije postojale stvarne ili pravne smetnje za gonjenje autora, koje i dalje traju. (3) Isključena je krivica odgovornog urednika, odnosno lica koje ga zamenjuje ukoliko je bio u neotklonjivoj zabludi u pogledu neke od okolnosti navedenih u stavu 2. tač. 1. do 3. ovog člana (član 38.).

Zakonom o crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 36/06) propisano je, između ostalog, sledeće: svakome se, u skladu sa Ustavom, jemči pravo na slobodu savesti i veroispovesti (član 1. stav 1); sloboda veroispovesti obuhvata: slobodu da se ima ili nema, zadrži ili promeni veroispovest ili versko uverenje, odnosno slobodu verovanja, slobodu ispovedanja vere u Boga; slobodu da se pojedinačno ili u zajednici sa drugima, javno ili privatno, ispoljava verovanje ili versko uverenje učestvovanjem u bogosluženju i obavljanjem verskih obreda, verskom poukom i nastavom, negovanjem i razvijanjem verske tradicije (član 1. stav 2.); sloboda veroispovesti ili verskog uverenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana Ustavom, zakonom i ratifikovanim međunarodnim dokumentima, a neophodna su u demokratskom društvu radi zaštite javne bezbednosti, javnog reda, morala i zaštite slobode i prava drugih (član 3. stav 1.); verska sloboda se ne sme koristiti tako da ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu, niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna ili rasna netrpeljivost (član 3. stav 2.); subjekti verske slobode u smislu ovog zakona su tradicionalne crkve i verske zajednice, konfesionalne zajednice i druge verske organizacije (u daljem tekstu: crkve i verske zajednice) (član 4.); građani imaju slobodu udruživanja i javnog okupljanja radi ispoljavanja verskih ubeđenja, u skladu sa Ustavom i zakonom (član 5. stav 1.); građani imaju slobodu pristupanja crkvama i verskim zajednicama, u skladu sa zakonom (član 5. stav 2.); crkve i verske zajednice su nezavisne od države i jednake pred zakonom (član 6. stav 1.); crkve i verske zajednice su slobodne i autonomne u određivanju svog verskog identiteta (član 6. stav 2.); crkve i verske zajednice imaju pravo da samostalno uređuju i sprovode svoj poredak i organizaciju i da samostalno obavljaju svoje unutrašnje i javne poslove (član 6. stav 3); crkve i verske zajednice koje su registrovane u skladu sa ovim zakonom imaju svojstvo pravnog lica (član 9. stav 1.); radi unapređivanja verske slobode i slobode informisanja crkve i verske zajednice imaju pravo da u skladu sa Ustavom i zakonom koriste javni radiodifuzni servis, kao i da samostalno ostvaruju sopstvenu informativnu i izdavačku delatnost (član 43. stav 1.); crkve i verske zajednice dužne su da u svojoj informativnoj i izdavačkoj delatnosti vidno navedu svoj puni naziv (član 43. stav 2.); u obaveštavanju javnosti o svojim aktivnostima crkve i verske zajednice su dužne da jasno navedu prirodu i sadržaj određene aktivnosti (član 43. stav 3.).

Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10, 41/11) propisano je sledeće: u javnim glasilima slobodno se objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim kada je drugačije određeno zakonom (član 4. stav 1.); odredba stava 1. ovog člana primenjuje se bez obzira na način na koji je pribavljena informacija (član 4. stav 2.); novinar nije dužan da otkrije podatke u vezi sa izvorom informacije, osim ako se podaci odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora najmanje pet godina (član 32.-novinarska tajna); u javnom glasilu niko se ne sme označiti učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravnosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa (član 37.-pretpostavka nevinosti); zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo (član 38.-zabrana govora mržnje); ako je javno glasilo objavilo da je protiv određenog lica pokrenut krivični postupak, to lice ima pravo, kada se postupak okonča, da od odgovornog urednika zahteva da, bez naknade, objavi informaciju o pravnosnažnom obustavljanju postupka, odbijanju optužbe odnosno oslobađanju od optužbe (član 74.-pravo na objavljivanje informacije); novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije, solidarno odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu objavljivanjem informacije (član 80. stav 1.); ista obaveza postoji kada je šteta prouzrokovana nedopuštenim objavljivanjem istinite informacije (iz privatnog života, prebacivanje za izvršeno krivično delo i drugo), kao i u drugim slučajevima nedopuštenog objavljivanja informacija (član 80. stav 2.); autor informacije koji je novinar odgovara za štetu nastalu objavljivanjem neistinite, nepotpune ili druge informacije čije je objavljivanje nedopušteno, ako se dokaže da je šteta nastala njegovom krivicom (član 81.); novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila ne odgovaraju za štetu ako je neistinita ili nepotpuna informacija verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu ili iz sudskog postupka ili iz dokumenta nadležnog državnog organa (član 82.); autor, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije odgovaraju za štetu (član 83); za štetu prouzrokovanu objavljivanjem neistinite ili nepotpune informacije koja potiče od državnog organa uvek odgovara država, bez obzira na krivicu (član 84).

Sporna ustavnopravna pitanja koja se odnose na osporene odredbe Glave druge, Odeljka 5. tačke 1) rečenica druga i peta i tač. 2) i 4) - Uputstvo koje se odnosi na praćenje istrage, sadržaj zapisnika izdvojenih u krivično-sudskom postupku i zaštitu identiteta službenih lica koja vode istragu

1. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se u odnosu na osporenu odredbu Odeljka 5. tačka 1) rečenica druga Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) koja glasi: „ne smeju se intervjuisati počinioci tokom trajanja istrage“ postavljaju sledeća ustavnopravna pitanja:

1) Da li osporena odredba Odeljka 5. tačka 1) rečenica druga Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) po svojoj sadržini i suštini predstavlja ograničenje slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava, koja se u skladu sa Ustavom mogu ustanoviti jedino zakonom, odnosno da li se, polazeći od potrebe čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda kao jednog od razloga za ograničenje slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava, obaveza emitera iz osporne odredbe Odeljka 5. tačka 1) rečenica druga Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) može ograničiti samo zakonom kojim se uređuje krivični postupak i Zakonom o javnom informisanju, kao sistemskim zakonom u oblasti javnog informisanja, i to na isti način za sva sredstva javnog informisanja;

2) S obzirom na to da obaveza emitera iz osporene odredba Odeljka 5. tačka 1) rečenica druga Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) odnosi samo na oblast radiodifuzije, da li se na taj način dovode u neravnopravan položaj televizijske i radio stanice u odnosu na novine i druga sredstva javnog obaveštavanja;

3) Da li se osporenom odredbom Odeljka 5. tačka 1) rečenica druga ograničava primena načela pravne sigurnosti u kaznenom pravu iz člana 34. stav 3. Ustava prema kojoj se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda, posebno imajući u vidu da se u ospornoj odredbi koriste pojmovi: „počinioci tokom trajanja istrage“, te da li sama nedorečenost i nepreciznost osporene odredbe Odeljka 5. tačka 1) rečenica druga Uputstva dovodi u pitanje očuvanje načela pravne sigurnosti;

4) Da li osporena odredbom Odeljka 5. tačka 1) rečenica druga uvodeći apsolutnu zabranu „intervjusianja počinioca tokom trajanja istrage“ ne uvažava pravo na obaveštenost iz člana 51. Ustava, prema kome svako ima pravo da bude obavešten o pitanjima od javnog značaja, odnosno da li obaveza svih sredstava javnog obaveštavanja da poštuju to pravo koja je izričito propisana odredbom člana 51. Ustava zahteva uspostavljanje odgovarajuće srazmere odnosno uslova pod pravo javnosti da zna preteže u odnosu na potrebu ograničenja slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava i obrnuto.

Naime, sloboda mišljenja i izražavanja zaštićena je članom 46. Ustava, pri čemu je odredbom stava 2. utvrđeno je da se ona može ograničiti samo zakonom, između ostalog, ako je to neophodno radi zaštite ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i morala demokratskog društva. Odredbama člana 51. Ustava Republike Srbije zaštićeno je pravo građana na obaveštenost o pitanjima od javnog značaja putem sredstava javnog informisanja, pri čemu svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom, što znači da i ograničenja prava na pristup tim podacima moraju biti ustanovljena zakonom. Dakle, saglasno Ustavu, ograničenja Ustavom zajemčenih sloboda iz člana 46. Ustava, mogu se predvideti zakonima kojima se uređuje krivični postupak i javno informisanje.

2. U odnosu na osporenu odredbu Odeljka 5. tačka 1) rečenica peta Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) koja glasi: „nije dozvoljeno prikazivati snimke ili materijale koji su zvanično označeni kao tajni, kao ni snimke i materijale koji su pojedinci ili državni organi pribavili na protivzakonit način.“ postavljaju sledeća ustavnopravna pitanja:

1) Da li se obaveze i odgovornosti vezane za postupanje sa tajnim podacima moraju na izričit način biti zasnovane na zakonu, odnosno predviđene zakonom, imajući u vidu važeće odredbe Zakona o krivičnom postupku kao i odredbe Krivičnog zakonika kojima su predviđene i krivične sankcije za odavanje tajnih podataka(član 240.-Odavanje poslovne tajne, član 316.-Odavanje državne tajne, član 337. –Povreda tajnosti postupka, član 369. – Odavanje službene tajne, član 415. –Odavanje vojne tajne);

2) Da li je na dovoljno jasan i precizan način ustanovljena obaveza koja se odnosi na snimke i materijale koji su pribavljeni na protivzakonit način, odnosno da li je na dovoljno jasan i precizan način ustanovljen odnos ove odredbe Uputstva prema odredbama Zakonim o krivičnom postupku, odnosno da li se osporena odredba odnosi na nedozvoljene dokaze iz člana 84. Zakonika o krivičnom postupku ili je namera donosioca akta čije su odredbe ovde osporene bila da osporena odredba ima širi pravni domašaj;

3. U odnosu na osporenu odredbu Odeljka 5. tačka 2) Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) koja glasi: „emiteri su dužni da u svom radu i obaveštavanju javnosti o krivičnim sudskim postupcima poštuju sudske odluke o izdvajanju zapisnika o iskazima okrivljenih, svedoka ili veštaka, dokaza, audio i vizuelnih snimaka i drugih materijala kada se na njima ne može zasnovati sudska odluka“ postavljaju se sledeća ustavnopravna pitanja:

1) Da li se ove obaveze mogu ustanoviti samo samim Zakonikom o krivičnom postupku kojim je i ustanovljen institut izdvajanja zapisnika (član 237. Zakonika o krivičnom postupku), odnosno Zakonom o javnom informisanju na način jednak za sva sredstva javnog informisanja, a u cilju čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda, u smislu člana 46. stav 2. Ustava, s obzirom na to da se Uputstvo čije su odredbe ovde osporene odnose samo na oblast radiodifuzije;

2) Da li su obaveze emitera u smislu poštovanja sudskih odluka iz osporne odredbe utvrđene na jasan i precizan način odnosno da li je donosilac akta bio u obavezi da precizno odredi, između ostalog, i šta se smatra pod „drugim materijalima na kojima se može zasnovati sudska odluka“ da bi time omogućio emiterima da im obaveze budu ustanovljene na jasan, precizan i nedvosmislen način;

4. U odnosu na osporenu odredbu Odeljka 5. tačka 4) Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) koja glasi: „nije dozvoljeno bez izričitog odobrenja objavljivati identitet službenih i ostalih lica koja vode istragu ili su sa njom povezani, ukoliko ta imena nisu već zvanično objavljena“ postavljaju sledeća ustavnopravna pitanja:

1) Da li se ove obaveze mogu ustanoviti samo samim Zakonikom o krivičnom postupku koji je odnosno Zakonom o javnom informisanju na način jednak za sva sredstva javnog informisanja, a u cilju čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda, u smislu člana 46. stav 2. Ustava, s obzirom na to da se Uputstvo čije su odredbe ovde osporene odnose samo na oblast radiodifuzije;

2) Da li je na dovoljno jasan i precizan način ustanovljena obaveza koja se odnosi na zaštitu identiteta službenih i ostalih lica koja vode istragu ili su sa njom povezana. Kako se radi o uputstvu kao vrsti podzakonskog akta, Ustavni sud konstatuje da upravo i sam naziv vrste akta naglašava njegovu prirodu – njime se daju uputstva određenom subjektu koji je u obavezi da po njemu postupa i ta uputstva po prirodi stvari moraju biti potpuno precizna i jasna, da bi se omogućilo subjektu čije su obaveze njime ustanovljene da može svoje postupanje da uskladi sa datim propisom. Kako se radi o podzakonskom aktu, taj akt mora biti u saglasnosti sa zakonom i to na osnovu odredbe člana 195. stav 1. Ustava. Takođe, obaveze propisane uputstvom moraju biti jasno zasnovane na zakonu tako da poštuju hijararhriju pravnih propisa u pravnom sistemu Republike Srbije. Dakle, odredbe uputstva kao posebne vrste pravnog akta morale bi prema stanovištu Ustavnog suda da sadrže jasna upućivanja na zakonske norme na kojima su obaveze iz uputstva zasnovane i na pravne institute koji se uputstvom bliže razrađuju na potpuno jasan i nedvosmislen način (kod ove vrste akta čak je uputno u pravnotehničkom smislu koristiti pozivanje na konkretno i numerički određene zakonske odredbe). U suprotnom, u pravnom poretku Republike Srbije stvara se neodrživa pravna situacija u kojoj podzakonski akti mogu postati neka vrsta „autonomne regulative“ koja je nezavisna od zakona, što je suprotno pre svega odredbama čl. 4, 194. i 195. Ustava. U svakom slučaju, uputstvo je vrsta pravnog akta koja u najmanjoj mogućoj meri dozvoljava mogućnost postojanja nepreciznosti i proizvoljnosti, jer ukoliko nastane potreba za davanjem tumačenja određenog uputstva kao pravnog akta to već samo po sebi dovodi u pitanje njegovu pravnu valjanost, pa u određenim slučajevima i ustavnost i zakonitost.

U konkretnom slučaju iz osporene odredbe prema mišljenju Ustavnog suda nije jasno sledeće: na kojoj zakonskoj odredbi je zasnovana ova obaveza emitera, odnosno na kom pravnom institutu koji predviđa Zakonik o krivičnom postupku; ko je ovlašćen da izda „izričito odobrenje“ koje je predviđeno osporenom odredbom; ko je ovlašćen da podnese zahtev za izdavanje takvog „izričitog odobrenja“; u kom postupku se o njemu odlučuje; u kojim rokovima se o istom odlučuje; da li postoji odgovarajuće pravno sredstvo u ovom postupku i koje; ko su pored službenih „ostala lica“ koja vode istragu (da li je uopšte pravno moguće da istragu vode lica koja nemaju status ovlašćenih službenih lica), ko se može smatrati licima koja su „povezana“ sa istragom, i na kraju ko je ovlašćen i na koji način da „zvanično objavi“ imena lica koja vode istragu.

Pri tome, čini se da je Zakon o krivičnom postupku u određenom smislu jasniji u odnosu na osporenu odredbu Uputstva. Naime, Uputstvo koristi pojam „službena lica koja vode istragu“ - prema članu 298. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku istragu sprovodi nadležni javni tužilac.

Sporna ustavnopravna pitanja koja se odnose na osporene Glave druge, odredaba Odeljka 6. tačke 1) i tačke 4) rečenica prva, druga i treća - Uputstvo koje se odnosi na tretman religije i verske programe

1. U odnosu na osporenu odredbu Odeljka 6. tačka 1) rečenica prva Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) koja glasi: „zabranjeno je verska shvatanja i učenja priznatih crkava i verskih zajednica tretirati diskriminatorski i uvredljivo“ postavljaju sledeća ustavnopravna pitanja:

1) Da li osporna odredba Odeljka 6. tačka 1) rečenica prva Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) stavljaju u međusobno nejednak položaj crkve i verske zajednice, koristeći pojam „priznate“ crkve i verske zajednice, imajući u vidu da su prema člana 44. Ustava crkve i verske zajednice ravnopravne, a da su prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama subjekti verske slobode u smislu tog zakona tradicionalne crkve i verske zajednice, konfesionalne zajednice i druge verske organizacije (član 4.), odnosno da su crkve i verske zajednice nezavisne od države i jednake pred zakonom (član 6. stav 1.);

2) Da li korišćenje pojmova „diskriminatorski i uvredljivo“ bez bližeg određenja, odnosno davanja definicije pojmova u smislu posebnog propisa, uz već apostorofirani pojam „priznate crkve i verske zajednice“ u suštini stvara pravni okvir za diskreciono odlučivanje Republičke radiodifuzne agencije o izricanju mera koje Agencija može preduzimati prema Zakonu o radiodifuziji i Uputstvu čije su odredbe osporene na način da to dovodi u pitanje ostvarivanje načela pravne sigurnosti;

2. Ustavni sud nalazi da se u odnosu na osporenu odredbu Odeljka 6. tačka 1) rečenica druga Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) koja glasi: „emiteri moraju poštovati Ustavom zagarantovanu slobodu veroispovesti i sprečavati omalovažavanje, vređanje i ismejavanje simbola i učenja tradicionalnih crkava i verskih zajednica u svom programu“ postavljaju sledeća ustavnopravna pitanja:

1) Da li osporna odredba Odeljka 6. tačka 1) rečenica druga Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) stavljaju u međusobno nejednak položaj crkve i verske zajednice, s obzirom na to da se odnosi samo na tradicionalne crkve i verske zajednice, imajući u vidu da su prema člana 44. Ustava crkve i verske zajednice ravnopravne i a da su prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama crkve i verske zajednice nezavisne od države i jednake pred zakonom (član 6. stav 1.);

2) da li korišćenje pojmova „omalovažavanje, vređanje i ismevanje“ bez bližeg određenja, odnosno davanja definicije pojmova u smislu posebnog propisa, u suštini stvara pravni okvir za diskreciono odlučivanje Republičke radiodifuzne agencije o izricanju mera koje Agencija može preduzimati prema Zakonu o radiodifuziji i Uputstvu čije su odredbe osporene na način da to dovodi u pitanje ostvarivanje načela pravne sigurnosti;

3. Ustavni sud nalazi da se u odnosu na osporenu odredbu Odeljka 6. tačka 1) rečenica treća Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) koja glasi: „ustanove javnog radiodifuznog servisa obavezne su da utvrde kvote verskog sadržaja za tradicionalne i priznate crkvene i verske zajednice; trajanje ove vrste programa načelno treba da se poklapa sa procentom zastupljenosti pripadnika određene crkve ili verske zajednice u ukupnom stanovništvu na teritoriji na kojoj se program nekog od javnih servisa emituje, uz poštovanje principa pozitivne diskriminacije“ postavljaju sledeća ustavnopravna pitanja:

1) Da li osporna odredba Odeljka 6. tačka 1) rečenica treća Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) stavljaju u međusobno nejednak položaj crkve i verske zajednice, s obzirom na to da se odnosi samo na tradicionalne i „priznate“ crkve i verske zajednice, imajući u vidu da su prema člana 44. Ustava crkve i verske zajednice ravnopravne i a da su prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama crkve i verske zajednice su nezavisne od države i jednake pred zakonom (član 6. stav 1.);

Ovde bi trebalo imati u vidu da prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama, radi unapređivanja verske slobode i slobode informisanja crkve i verske zajednice imaju pravo da u skladu sa Ustavom i zakonom koriste javni radiodifuzni servis, kao i da samostalno ostvaruju sopstvenu informativnu i izdavačku delatnost (član 43. stav 1.).

2) Da li uvođenje „procenta zastupljenosti“ i „principa pozitivne diskriminacije“ na uopšten i načelan način, u suštini stvara neprecizan, nejasan i nedorečen pravni okvir za postupanje emitera i i ima za posledicu stvaranje pravnog okvira za diskreciono odlučivanje Republičke radiodifuzne agencije o izricanju mera koje Agencija može preduzimati prema Zakonu o radiodifuziji i Uputstvu čije su odredbe osporene na način da to dovodi u pitanje ostvarivanje načela pravne sigurnosti;

4. Ustavni sud nalazi da se u odnosu na osporenu odredbu Odeljka 6. tačka 4) rečenica prva Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) koja glasi: „emiteri moraju da prave jasnu razliku između priznatih crkvi i verskih zajednica, s jedne, i sekti, s druge strane.“ postavljaju sledeća ustavnopravna pitanja:

1) Da li osporna odredba Odeljka 6. tačka 4) rečenica prva Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) stavljaju u međusobno nejednak položaj crkve i verske zajednice, s obzirom na to da se odnosi samo na „priznate“ crkve i verske zajednice sa jedne strane i „sekte“ sa druge strane, imajući u vidu da su prema člana 44. Ustava crkve i verske zajednice ravnopravne a da su prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama subjekti verske slobode u smislu tog zakona tradicionalne crkve i verske zajednice, konfesionalne zajednice i druge verske organizacije (član 4.), odnosno da su crkve i verske zajednice su nezavisne od države i jednake pred zakonom (član 6. stav 1.);

2) Da li uvođenje obaveze emitera da „prave jasnu razliku“ između „priznatih“ crkava i verskih zajednica i „sekti“ na uopšten i načelan način i bez bližeg određenja, u stvara neprecizan, nejasan i nedorečen pravni okvir za postupanje emitera i suštini stvara pravni okvir za diskreciono odlučivanje Republičke radiodifuzne agencije o izricanju mera koje Agencija može preduzimati prema Zakonu o radiodifuziji i Uputstvu čije su odredbe osporene na način da to dovodi u pitanje ostvarivanje načela pravne sigurnosti;

5. Ustavni sud nalazi da se u odnosu na osporenu odredbu Odeljka 6. tačka 4) rečenica druga Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) koja glasi: „svoje programe, u okviru ustanova javnih radiodifuznih servisa i mimo njih, mogu imati samo crkve i verske zajednice registrovane kod Ministarstva vera“ postavljaju sledeća ustavnopravna pitanja:

1) Da li osporna odredba Odeljka 6. tačka 4) rečenica druga Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) stavljaju u međusobno nejednak položaj crkve i verske zajednice, s obzirom na to da se odnosi samo na crkve i verske zajednice „registrovane kod Ministarstva vera“, imajući u vidu da su prema člana 44. Ustava crkve i verske zajednice ravnopravne i a da su prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama crkve i verske zajednice su nezavisne od države i jednake pred zakonom (član 6. stav 1.);

Ovde bi trebalo imati u vidu da prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama, crkve i verske zajednice koje su registrovane u skladu sa ovim zakonom imaju svojstvo pravnog lica (član 9. stav 1.) kao i da radi unapređivanja verske slobode i slobode informisanja crkve i verske zajednice imaju pravo da u skladu sa Ustavom i zakonom koriste javni radiodifuzni servis, kao i da samostalno ostvaruju sopstvenu informativnu i izdavačku delatnost (član 43. stav 1.)

6. Ustavni sud nalazi da se u odnosu na osporenu odredbu Odeljka 6. tačka 4) rečenica treća Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) koja glasi: „O sektama se može govoriti samo u kontekstu analize društvenih procesa. “ postavljaju sledeća ustavnopravna pitanja:

1) Da li osporna odredba Odeljka 6. tačka 4) rečenica treća Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera (Kodeksa ponašanja emitera) stavljaju u međusobno nejednak položaj crkve i verske zajednice, s obzirom na to da se odnosi na „sekte“, imajući u vidu da su prema člana 44. Ustava crkve i verske zajednice ravnopravne a da su prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama subjekti verske slobode u smislu tog zakona tradicionalne crkve i verske zajednice, konfesionalne zajednice i druge verske organizacije (član 4.), odnosno da su crkve i verske zajednice su nezavisne od države i jednake pred zakonom (član 6. stav 1.). Dakle, Zakon o crkvama i verskim zajednicama ne poznaje pojam „sekte“.

2) Da li uvođenje ograničenja koje se odnosi samo na „kontekst analize društvenih procesa“ na uopšten i načelan način, u suštini stvara neprecizan, nejasan i nedorečen pravni okvir za postupanje emitera i suštini stvara pravni okvir za diskreciono odlučivanje Republičke radiodifuzne agencije o izricanju mera koje Agencija može preduzimati prema Zakonu o radiodifuziji i Uputstvu čije su odredbe osporene na način da to dovodi u pitanje ostvarivanje načela pravne sigurnosti;

7. Kao načelno ustavnopravno pitanje koje se može postaviti u odnosu na osporene odredbe Odeljka 6. tačke 1) i tačke 4) rečenica prva, druga i treća Uputstva jeste da li se osporenim odredbama po svojoj sadržini i suštini predstavlja ograničenje slobode ispoljavanja vere ili uverenja iz člana 43. Ustava, koja se u skladu sa Ustavom mogu ustanoviti jedino zakonom.

Odredbama člana 43. Ustava jemči se sloboda misli, savesti i veroispovesti, a odredba stava 4. glasi: „Sloboda ispoljavanja vere ili uverenja može se ograničiti zakonom, samo ako je to neophodno u demokratskom društvu, radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, sloboda i prava građana zajemčenih Ustavom, javne bezbednosti i javnog reda ili radi sprečavanja izazivanja ili podsticanja verske, nacionalne ili rasne mržnje. Dakle, saglasno Ustavu, ograničenja Ustavom zajemčenih sloboda iz člana 43. Ustava, mogu se predvideti pre svega zakonima kojima se uređuje javno informisanje i položaj crkava i verskih zajednica.

Ustavni sud konstatuje i da u slučaju kada je zakonom kojim se uređuje određena oblast društvenih odnosa izvršena tzv. „koncentracija pojmova“ prema kojoj svaki od tih pojmova ima konkretno i jasno određeno/omeđeno značenje u smislu tog zakona i u tom smislu se dosledno koristi u samom zakonu, podzakonski akti moraju koristiti te pojmove tako da im daju istovetno značenje koje oni imaju u datom zakonu. Postupanje na suprotan način dovodi do nepreciznosti i nejasnosti podzakonskog akta, koji usled toga može biti tumačen i primenjivan i na način koji nije saglasan zakonu.

Polazeći od izloženog Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti Kodeksa ponašanja emitera

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti