Odbacivanje zahteva za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje zahtev za ocenu ustavnosti više odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Sud je utvrdio da je o ustavnosti osporenih odredaba već odlučivao, te da nisu izneti novi razlozi za ponovno razmatranje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-1/2017
21.04.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2022. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se zahtev za ocenjivanje ustavnosti odredaba člana 4, člana 8. stav 1, čl. 30. i 31. i člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 4, člana 8. stav 1, čl. 30. i 31. i člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona navedenog u izreci. Pozivajući se na odredbu člana 4. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama kojom je propisano da se oduzeta imovina vraća, po pravilu, u naturalnom obliku ili se naknađuje u vidu druge odgovarajuće imovine, a tržišna novčana naknada se isplaćuje samo ako vraćanje imovine u naturalnom obliku ili u vidu druge odgovarajuće imovine nije moguće, inicijatori smatraju da su odredbama Zakona kojima je predviđeno da se imovina vraća u naturalnom obliku ili se daje obeštećenje u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu, u skladu sa ovim zakonom (član 4. Zakona), da se oduzeta imovina vraća bivšem vlasniku u svojinu i državinu, a ako to prema ovom zakonu nije moguće, bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje (član 8. stav 1.) i kojima je uređen oblik, ukupan iznos i način utvrđivanja obeštećenja (čl. 30. i 31. Zakona), diskriminisana lica koja pravo na vraćanje oduzete imovine ostvaruju po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. S tim u vezi, inicijatori navode da iako se subjekti na koje se odnose navedeni zakoni nalaze u istoj pravnoj situaciji, oni pravo na povraćaj oduzete imovine ostvaruju na različite načine i u različitom obimu čime je povređeno pravo lica na koja „se odnosi Zakon o restituciji na jednakost pred zakonom“.

U inicijativi se takođe navodi da je pravo na jednakost povređeno i odredbama člana 8. stav 1. i člana 31. st. 3. i 4. Zakona jer kada se odredba člana 8. stav 1. Zakona posmatra u korelaciji sa osporenim odredbama člana 4. i člana 31. st. 3. i 4. Zakona jasno je da se "navedenim zakonskim razlikovanjem" uspostavlja nejednakost između lica na koja se primenjuje Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Obrazlažući navode o povredi prava na jednakost, inicijatori ističu: da se „lica koja će podleći naturalnoj restituciji, kao i lica koja će biti obeštećena – u određenim slučajevima će određena lica dobiti i povraćaj jednog dela imovine, a za drugi deo imovine će biti obeštećena - nalaze u identičnoj pravnoj situaciji“, zbog čega je „država morala uspostaviti jednak pravni režim prilikom vraćanja, a ovde … neko tako može dobiti minoran procenat imovine iz restitucije, a neko je, s druge strane, može povratiti u punom obimu“; da je drugi primer nejednakosti ograničavanje obeštećenja u odnosu na lice kome je imovina oduzeta (član 31. stav 3.) i ograničavanje iznosa koji naslednik može da potražuje bez obzira „sa koliko strana bi nasleđivao imovinu“ (član 31. stav 4.) čime je zakonodavac umesto određenog kriterijuma koji bi bio jednako primenljiv, uživanje određenog prava prepustio hazardersko-istorijskim okolnostima „pa tako sada u jednom slučaju neko od oduzete imovine može dobiti mrvice jer je predak kome su oduzeli imovinu, imao veliki broj naslednika, a sa druge strane, osobi koja bi trebalo da nasledi više lica ograničava se ukupna suma koju može da potražuje".

Inicijatori navode da je odredbom člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona dokazivanje osnova i vremena oduzimanja imovine ograničeno na podnošenje isprave o oduzimanju imovine čime su "derogirana načela istine i ocene dokaza iz čl. 8. i 10. Zakona o opštem upravnom postupku prema kojima se u svakom upravnom postupku moraju utvrđivati sve činjenice kako bi se utvrdila istina, kao i da ovlašćeno lice ceni i utvrđuje dokaze, čime je povređeno ustavno načelo jedinstva pravnog poretka koje podrazumeva da se određena garantovana prava sistemskim, opštim zakonom ne mogu derogirati, niti ustanovljavati nove obaveze i propisivati teži kriterijumi, osim ukoliko to sistemskim zakonom nije izričito propisano". Pozivajući se na Rešenje Ustavnog suda IUz-491/2014 od 7. septembra 2015. godine inicijatori ističu da naravno da se određena dokazna sredstva „mogu pokazati kao nedovoljna i nepouzdana za potrebe osporenog Zakona“, kao i da se može prihvatiti primer da se „činjenica podržavljenja nečije imovine, svakako, ne može dokazivati, primera radi, iskazima stranaka ili svedoka, a posebno kada se ima u vidu i protek vremena, s obzirom na to da se vraća imovina koja je bila oduzimana počev od 9. marta 1945. godine (izvodi iz Rešenja Ustavnog suda), ali to ne može da znači apsolutno brisanje načela Zakona o opštem upravnom postupku, naročito jer se njima isključuje čitav set drugih prilično pouzdanih dokaznih sredstava". Polazeći od navedenog, inicijatori su predložili da Ustavni sud pokrene postupak za ocenu ustavnosti osporenih zakonskih odredaba i utvrdi njihovu neustavnost.

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) uređuju se uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (u daljem tekstu: vraćanje imovine), a zakon se primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije (član 1.).

Osporenim odredbama Zakona propisano je da se imovina vraća u naturalnom obliku ili se daje obeštećenje u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu, u skladu sa ovim zakonom (član 4.) i da se oduzeta imovina vraća bivšem vlasniku u svojinu i državinu, a ako to prema ovom zakonu nije moguće, bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje (član 8. stav 1.).

Prema odredbama osporenog člana 30. Zakona, obeštećenje se vrši u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu za isplatu akontacije obeštećenja (stav 1.) i ukupan iznos obeštećenja iz stava 1. ovog člana ne sme da ugrozi makroekonomsku stabilnost i privredni rast Republike Srbije, te se za ove namene opredeljuje iznos od dve milijarde evra, uvećan za zbir pripadajućih kamata za sve korisnike obeštećenja, obračunatih po kamatnoj stopi od 2% godišnje, za period od 1. januara 2015. godine do rokova dospeća utvrđenih ovim zakonom (stav 2.).

Osporenim članom 31. Zakona propisano je: da se iznos obeštećenja utvrđuje u evrima, tako što se osnovica obeštećenja pomnoži koeficijentom koji se dobija kada se stavi u odnos iznos od dve milijarde evra i iznos ukupnog zbira osnovica obeštećenja utvrđenih rešenjima o pravu na obeštećenje uvećenog za procenu neutvrđenih osnovica iz stava 5. ovog člana. Koeficijent se izražava sa dve decimale (stav 1.), da će radi sprovođenja odredaba člana 30. ovog zakona, Vlada, na predlog mninistarstva nadležnog za poslove finansija, utvrditi koeficijent iz stava 1. ovog člana, u roku od tri godine od dana objavljivanja javnog poziva iz člana 42. stav 1. ovog zakona (stav 2.), da se po odredbama ovog zakona može ostvariti ukupno obeštećenje po osnovu oduzete imovine jednog bivšeg vlasnika, po svim osnovima iz člana 1. ovog zakona, koje, u opštem interesu, ne može preći iznos od 500.000 evra (stav 3.), da u slučaju kad jedan zakonski naslednik po odredbama ovog zakona ostvaruje pravo po osnovu oduzete imovine od više bivših vlasnika, obeštećenje tom nasledniku po osnovu svih bivših vlasnika, u okviru njihovog zakonskog maksimuma, u opštem interesu, ne može preći iznos od 500.000 evra (stav 4.), da ako u roku od tri godine od dana objavljivanja javnog poziva iz člana 42. stav 1. ovog zakona, nisu doneta sva rešenja o pravu na obeštećenje, neutvrđene osnovice proceniće Agencija za potrebe utvrđivanja koeficijenta iz stava 1. ovog člana (stav 5.).

Prema odredbi člana 41. stav 1. Zakona, zahtev za vraćanje imovine, u skladu sa ovim zakonom, podnose svi bivši vlasnici oduzete imovine, odnosno njihovi zakonski naslednici i pravni sledbenici. Saglasno odredbi člana 42. stav 3. tačka 4) Zakona, zahtev sadrži podatke o osnovu, vremenu i aktu oduzimanja, a prema osporenoj odredbi stava 4. tačka 3) istog člana Zakona, uz zahtev se prilažu, u originalu ili overenoj fotokopiji, sledeći dokazi: za podatke iz stava 3. tačka 4) ovog člana - isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl.

Ustavni sud konstatuje da je Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju više puta menjan, a da su izmene i dopune odredaba osporenih čl. 30. i 31. Zakona objavljene u „Službenom glasniku RS“, broj 142/14, broj 95/18 i broj 153/20, ali da ove izmene i dopune suštinski nisu od značaja za navode i razloge osporavanja sadržane u inicijativi.

III

U vezi sa navodima inicijatora da su lica koja pravo na vraćanje imovine ostvaruju po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, s obzirom na način i obim vraćanja oduzete imovine, odredbama čl. 4, 8, 30. i 31. ovog zakona dovedena u nejednak položaj u odnosu na subjekte kojima se imovina vraća primenom Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 46/06), iako se ova lica i subjekti nalaze u istoj pravnoj situaciji, Ustavni sud je utvrdio da se pitanjem ravnopravnosti položaja lica koja imaju pravo na vraćanje imovine po osporenom Zakonu u odnosu na druge kategorije lica koja pravo na vraćanje imovine ostvaruju po drugim propisima, bavio u predmetima IUz-429/2011 i IUz-3/2013. Tako je u predmetu IUz-429/2011 na sednici održanoj 18. aprila 2013. godine Ustavni sud doneo Rešenje kojim je, u tački 1. izreke, odbacio, pored ostalog, inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima člana 4. i člana 8. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) jer je našao da razlozima iznetim u inicijativama nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima ovih zakonskih odredaba.

Ustavni sud je u obrazloženju pomenutog rešenja, pored ostalog, istakao: da je pravni osnov za uređivanje vraćanja oduzete imovine sadržan u načelu vladavine prava iz člana 3. Ustava i odredbama Ustava koje garantuju osnovna ljudska prava, kao i u odredbama koje utvrđuju ovlašćenje zakonodavca da uređuje oblast imovinskopravnih odnosa (član 86. st. 2. i 3. i član 97. stav 1. tač. 7. i 17.), što „znači da postoji ustavno ovlašćenje da se osporenim Zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, pri čemu se mora imati u vidu da je u pitanju imovina koja je bila oduzimana na osnovu ranije važećih ustava i propisa, što znači da je za takvo oduzimanje imovine postojao pravni osnov, pa je u tom smislu logično opredeljenje zakonodavca da utvrdi pravo na vraćanje oduzete imovine u naturalnom obliku, odnosno vraćanje imovine bivšem vlasniku u svojinu ili državinu ili na davanje obeštećenja za oduzetu imovinu koja se ne može vratiti u naturalnom obliku, kao što je predviđeno osporenim odredbama čl. 4. i 8. Zakona“. U vezi sa navodima incijatora da su odredbama čl. 4. i 8. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju lica koja imaju pravo na vraćanje imovine po ovom zakonu stavljena u neravnopravan položaj u odnosu na druge kategorije lica, koja ostvaruju pravo na vraćanje imovine po drugim propisima, u obrazloženju Rešenja IUz-429/2011 i Rešenja IUz-3/2013 od 12. decembra 2013. godine se ističe sledeće: „da Ustavni sud smatra da se lica koja ostvaruju pravo na vraćanje imovine po drugim propisima nalaze u bitno drugačijim situacijama koje su uređene tim propisima, kao što je to u slučajevima vraćanja oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama, kao i u slučaju vraćanja poljoprivrednog zemljišta, u odnosu na lica koja ostvaruju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje po osporenom Zakonu, pa se stoga ne može smatrati da se ove kategorije lica nalaze u neravnopravnom položaju, jer bi, naprotiv, jednako postupanje u različitim situacijama značilo suštinsku neravnopravnost u ostvarivanju prava koje je u pitanju. Osim toga, Ustav ne poznaje princip jednakosti kao opšti, apstraktni pojam koji se u svakoj pravnoj situaciji podjednako odnosi na sve pravne subjekte, već garantuje jednakost u okviru iste kategorije pravnih subjekata, odnosno iste vrste prava, što u konkretnom slučaju znači, da osporene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne dovode u neravnopravan položaj subjekte na koje se ovaj zakon odnosi u pogledu uslova i načina vraćanja oduzete imovine koja je predmet vraćanja.“

Kada su u pitanju tvrdnje inicijatora da se odredbama člana 8. stav 1. i člana 31. st. 3. i 4. Zakona "uspostavlja nejednakost između lica na koja se primenjuje Zakon" jer se jednima oduzeta imovina vraća u naturalnom obliku, a drugima se daje obeštećenje za oduzetu imovinu pri čemu je iznos obeštećenja ograničen odredbama člana 31. Zakona, Ustavni sud ukazuje da se o ustavnosti ovih zakonskih odredaba, u smislu navedenog razloga osporavanja, već izjašnjavao u predmetu IUz-462/2011. S tim u vezi, Ustavni sud je tačkom 1. izreke Rešenja IUz-462/2011 od 11. aprila 2013. godine odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, pored ostalog, odredaba čl. 8. i 31. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) jer je našao da razlozima iznetim u inicijativama nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima ovih zakonskih odredaba. Ustavni sud je u obrazloženju navedenog rešenja istakao „da Ustav ne poznaje princip jednakosti kao opšti, apstraktni pojam koji se u svakoj pravnoj situaciji podjednako odnosi na sve pravne subjekte, već garantuje jednakost u okviru iste kategorije pravnih subjekata, odnosno iste vrste prava. Pri tome, nesporno je da bivši vlasnik kome se imovina vraća u naturalnom obliku i bivši vlasnik koji će za oduzetu imovinu dobiti obeštećenje pod uslovima i na način predviđen ovim zakonom, nisu u istom položaju. Međutim, za navedenu razliku u položaju ovih dveju kategorija bivših vlasnika postoji objektivno i razumno opravdanje, jer određene nepokretnosti iz objektivnih razloga, koji proističu iz njihove namene ili statusa, u slučajevima navedenim u članu 18. Zakona (izuzeci od vraćanja u naturalnom obliku), kao i slučajevima iz člana 22. st. 2. do 7. Zakona, prema kojima se građevinsko zemljište u državnoj, društvenoj, odnosno zadružnoj svojini ne vraća i čl. 27. i 28. Zakona, koji se odnose na vraćanje stambenih zgrada, kuća, stanova i poslovnih objekata i poslovnih prostorija, te u tim slučajevima bivši vlasnik ostvaruje pravo na obeštećenje za oduzetu imovinu. S druge strane, visina navedenog obeštećenja je organičena, prema odredbama člana 30. stav 2. i člana 31. Zakona, iz razloga što je uslovljena objektivnom materijalnom i finansijskom mogućnošću društva i što u tom smislu, opšti interes nalaže da država ne preuzme takve obaveze koje će je dovesti u veoma tešku materijalnu i finansijsku situaciju i ugroziti ostvarivanje njenih vitalnih funkcija, a samo pitanje visine navedenog ograničenja predstavlja pitanje zakonodavne politike, o čijoj celishodnosti Ustavni sud, saglasno odredbama člana 167. Ustava, nije nadležan da odlučuje. Stoga, prema pravnom shvatanju Ustavnog suda navedenim osporenim odredbama Zakona nije povređen princip jednakosti iz člana 21. Ustava.“

Tvrdnju da je odredbom člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona povređeno načelo jedinstva pravnog poretka iz člana 4. stav 1. Ustava, inicijatori zasnivaju na mišljenju da se dokazivanjem osnova i vremena oduzimanja imovine jedino ispravom o oduzimanju imovine, kao dokaznim sredstvom, ne mogu utvrditi relevantne činjenice u postupku za vraćanje imovine i obeštećenje, čime se derogira načelo istine i slobodne ocene dokaza iz člana 10. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18 (Autentično tumačenje)) kojim je propisano da je organ dužan da pravilno, istinito i potpuno utvrdi sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za zakonito i pravilno postupanje u upravnoj stvari (stav 1.), kao i da ovlašćeno službeno lice odlučuje po svom uverenju koje činjenice uzima kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (stav 2.).

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je Rešenjem IUz-491/2014 od 7. septembra 2015. godine odbacio, pored ostalog, inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona. U obrazloženju navedenog rešenja se ističe da „ustavno ovlašćenje zakonodavca da uredi pravo na vraćanje ranije oduzete imovine, podrazumeva i ovlašćenje da se zakonom, kojim se konstituiše to pravo, urede i uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine, kao i da se propišu činjenice koje se u tom postupku moraju utvrditi i dokazna sredstva koja se moraju podneti za njihovo dokazivanje. Iz navedenog proizlazi da je stvar procene zakonodavca koja će dokazna sredstva zahtevati u postupku za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje, posebno kada se ima u vidu da je, u konkretnom slučaju, u pitanju dokazivanje podržavljenja imovine koje je vršeno aktima nadležnog državnog organa, što se dokazuje, kako je to Zakon odredio u osporenoj odredbi člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona, prilaganjem tog akta u originalu ili overenoj fotokopiji ili navođenjem naziva, godine i broja službenog glasila u kome je akt objavljen, što znači da se neka druga dokazna sredstva koja predviđa Zakon o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), u koja spadaju, pored isprava, iskazi svedoka, izjave stranaka, nalazi i mišljenja veštaka i uviđaj mogu pokazati kao nedovoljna i nepouzdana za potrebe osporenog Zakona, jer se činjenica podržavljenja nečije imovine, svakako, ne može dokazivati, primera radi, iskazima stranaka ili svedoka, a posebno kada se ima u vidu i protek vremena, s obzirom na to da se vraća imovina koja je bila oduzimana počev od 9. marta 1945. godine. Iz navedenih razloga, Ustavni sud je našao da iznetim razlozima u inicijativi nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona.“

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Zaključkom IUz –127/2018 od 8. aprila 2021. godine odbacio predlog za ocenu ustavnosti, pored ostalog, odredbe člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13, 142/14 i 88/15-Odluka US) kao očigledno neosnovan, jer je našao „da se ustavno ovlašćenje zakonodavca da, uređujući pravo na vraćanje ranije oduzete imovine, uredi i postupak vraćanja oduzete imovine, te u okviru toga propiše koje dokaze stranka mora priložiti uz zahtev koji podnosi, s obzirom na njegovu zakonom propisanu obaveznu sadržinu (izvod iz matične knjige rođenih, odnosno umrlih za bivšeg vlasnika koji je fizičko lice, izvod iz registra u kome je upisana zadužbina, ako je bivši vlasnik zadužbina, izvod iz registra nepokretnosti, odnosno registra pokretnih stvari i uverenje nadležnog organa uprave o identifikaciji katastarske parcele, isprava o podržavljenju imovine, izvod iz matične knjige, rešenje o nasleđivanju, izvod iz registra pravnih lica, odnosno drugi dokaz na osnovu koga se nesumnjivo može utvrditi pravna veza podnosioca zahteva sa bivšim vlasnikom), ni na koji način ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa načelima istine i ocene dokaza utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, na koje se predlagači pozivaju, a time ni sa istaknutom povredom ustavnog načela jedinstva pravnog poretka. Ustavni sud još jednom ponavlja da je zakonodavac izričito predvideo da podnosilac zahteva pored dokaza koje mora da priloži uz zahtev, prilaže i sve druge dokaze koje poseduje, a koji mogu biti od značaja za odlučivanje po zahtevu (član 42. stav 4. tačka 5) Zakona), iz čega, bez svake sumnje, proizlazi da svi priloženi dokazi služe utvrđivanju istine i da podležu oceni ovlašćenog službenog lica koje vodi postupak. Konačno, s obzirom na to da predlagači i sami prihvataju ocene Ustavnog suda iznete u Rešenju IUz-491/2014 od 7. septembra 2015. godine, ističući u podnetom predlogu da naravno da se određena dokazna sredstva mogu pokazati kao nedovoljna i nepouzdana za potrebe osporenog Zakona, kao i da se može prihvatiti da se činjenica podržavljenja nečije imovine, svakako, ne može dokazivati, primera radi, iskazima stranaka ili svedoka, a posebno kada se ima u vidu i protek vremena, s obzirom na to da se vraća imovina koja je bila oduzimana počev od 9. marta 1945. godine, Ustavni sud konstatuje da je, sa ustavnopravnog stanovišta, očigledno neosnovan zaključak izveden iz prethodno prihvaćene ocene Ustavnog suda – da se „isključuje čitav set drugih prilično pouzdanih dokaznih sredstava“. Ovo iz razloga što su odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18-autentično tumačenje), jednako kao i ranije važećim zakonom koji je uređivao opšti upravni postupak, pored isprava, iskaza svedoka i izjave stranke, kao dokazna sredstva predviđeni još samo uviđaj i veštačenje, a koji se nesporno u upravnom postupku koji se vodi po zahtevu za vraćanje ranije oduzete imovine, po svojoj prirodi i svrsi, ne mogu smatrati „prilično pouzdanim dokaznim sredstvima“.

Budući da je o ustavnosti osporenih odredaba člana 4, člana 8. stav 1, čl. 30. i 31. i člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju Ustavni sud već odlučivao, a da iz novih navoda, razloga i podnetih dokaza u inicijativi ne proizlazi da ima osnova za ponovno odlučivanje, Sud je zahtev za ocenjivanje ustavnosti navedenih zakonskih odredaba odbacio, saglasno odredbi člana 46. tačka 8) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 46. tačka 8) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković

Odbacivanje zahteva za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti