Odluka Ustavnog suda o neustavnosti odredaba Zakona o zdravstvenoj zaštiti

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje da određene odredbe Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koje regulišu preuzimanje tela umrlih radi praktične nastave, nisu u saglasnosti sa Ustavom. Zakonske norme su ocenjene kao nejasne, neprecizne i nepredvidive, čime se narušava načelo vladavine prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-106/2019
26.09.2024.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. septembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Utvrđuje se da odredbe člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) i stav 3, člana 212. stav 1. u delu koji glasi: „i 3)“ i stav 2. i člana 213. st. 1. i 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, broj 25/19), nisu u saglasnosti sa Ustavom.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavni sud je, povodom podnete inicijative, Rešenjem IUz-106/2019 od 18. maja 2023. godine, pokrenuo postupak za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) i stav 3, člana 212. stav 1. u delu koji glasi: „i 3)“ i stav 2. i člana 213. st. 1. i 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, broj 25/19).

Budući da je osporenim odredbama člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona propisano da se tela, organi i tkiva umrlih lica mogu preuzimati radi izvođenja praktične nastave ako se radi o umrlom licu bez porodice, a ono samo se za života nije izričito, u pismenom obliku, tome protivilo (tačka 2)), odnosno uz saglasnost porodice, ako se umrlo lice za života nije izričito, u pismenom obliku, tome protivilo (tačka 3)) i da ne postoji bilo kakav dodatni uslov u pogledu forme i evidencije za života pismeno izraženog protivljenja, za Ustavni sud se kao sporno postavilo pitanje da li su tako propisani uslovi jasni, precizni i predvidivi ili stvaraju pravnu i faktičku neizvesnost i nesigurnost u pogledu ostvarivanja prava da se za života usprotivi upotrebi tela nakon smrti za potrebe praktične nastave, a posebno u slučaju lica koja nemaju porodicu. Povodom uslova iz tačke 3) stava 1. člana 210. Zakona, kao sporno se postavilo i pitanje da li je odredba jasna i precizna u pogledu načina davanja saglasnosti porodice i njenog evidentiranja, nadležnosti za pribavljanje saglasnosti, te da li je potrebna saglasnost svih lica koja se u smislu stava 3. istog člana smatraju porodicom ili samo nekih od njih, ili pak navedena odredba daje mogućnost različitog tumačenja i nejednakog postupanja u istim pravnim situacijama.

Kako su sa osporenim odredbama člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) pravno i logički neposredno povezane odredbe člana 210. stav 3, člana 212. stav 1. u delu koji glasi: „i 3)“ i stav 2. i člana 213. st. 1. i 2. Zakona, koje sa osporenim odredbama čine celinu, a budući da prema odredbi člana 54. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon, 103/15 i 10/23), u postupku ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti Sud nije ograničen zahtevom inicijatora, Ustavni sud je ocenio da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i navedenih odredaba.

U odgovoru Narodne skupštine navodi se da je prema odredbi člana 212. stav 3. Zakona organ jedinice lokalne samouprave dužan da obavesti fakultet zdravstvene struke o umrlom i identifikovanom licu čije se telo može koristiti u obavljanju praktične nastave, pod uslovima propisanim Zakonom, i ističe se da, s obzirom na to da organ lokalne samouprave obaveštava, prikuplja podatke o identitetu umrlog i izdaje relevantna dokumenta, on mora po službenoj dužnosti da proveri da li postoji u pismenoj formi sačinjeno izričito protivljenje upotrebi tela za izvođenje praktične nastave. Povodom spornog pitanja u vezi saglasnosti porodice u odgovoru se interpretira odredba člana 210. stav 3. Zakona i navodi da se saglasnost srodnika traži prema zakonskom redu nasleđivanja predviđenim Zakonom o nasleđivanju. Dalje se navodi da je u pojedinim zemljama Evropske unije doniranje tela u naučne svrhe zakonska obaveza i da se svi građani smatraju donorima, osim ako se izričito izjasne protiv toga, dok je u drugim zemljama doniranje tela dobrovoljna odluka, ali građani se mogu prijaviti za doniranje na nacionalnom registru. Ističe se da je u Srbiji doniranje tela u naučne svrhe dobrovoljna odluka, da se građani mogu prijaviti za doniranje na nacionalnom registru ili mogu da izraze svoju želju porodici ili prijateljima, te da je verovatno da se skoro sa sigurnošću može tvrditi da onaj ko se za života izričito nije protivio da se njegovo telo nakon smrti koristi za izvođenje praktične nastave taj i nije imao ništa protiv toga. Ukazuje se i na značaj izvođenja praktične nastave na medicinskim fakultetima na kadaverima i navodi da ukoliko se taj rad dovede u pitanje, dobićemo lekare bez dovoljno praktičnog znanja iz anatomije čoveka. Po mišljenju donosioca akta, osporene odredbe Zakona u svemu su saglasne sa Ustavom.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je konstatovao da je Narodna skupština 3. aprila 2019. godine donela osporeni Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 25/19, a stupio je na snagu osmog dana od dana objavljivanja osim odredbe člana 115. stav 1. tačka 2), koja se primenjuje istekom 36 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona). Zakonom se uređuje sistem zdravstvene zaštite u Republici Srbiji, njegova organizacija, društvena briga za zdravlje stanovništva, opšti interes u zdravstvenoj zaštiti, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, kao i druga pitanja od značaja za organizaciju i sprovođenje zdravstvene zaštite (član 1. stav 1.).

Odredbama člana 210. Zakona, koje su sistematizovane u glavi XIX. „Preuzimanje tela umrlih lica radi izvođenja praktične nastave“, propisano je: da fakulteti zdravstvene struke mogu preuzimati tela, organe i tkiva umrlih i identifikovanih lica, radi izvođenja praktične nastave: 1) ako je umrlo lice izričito, u pismenom obliku, zaveštalo svoje telo u svrhu izvođenja praktične nastave, 2) ako se radi o umrlom licu bez porodice, a ono samo se za života nije izričito, u pismenom obliku, tome protivilo, 3) uz saglasnost porodice, ako se umrlo lice za života nije izričito, u pismenom obliku, tome protivilo (stav 1.); da zaveštanje u smislu stava 1. tačka 1) ovog člana jeste izjava o zaveštanju tela, koja je overena kod nadležnog organa i u kojoj je naveden izvršilac zaveštanja (stav 2.); da se pod članovima porodice u smislu ovog člana podrazumevaju: supružnici i vanbračni partneri, deca rođena u braku i van braka, usvojitelji i usvojenici, staratelji i štićenici, hranitelji i hranjenici, roditelji i drugi krvni srodnici u pravoj liniji bez obzira na stepen srodstva, kao i krvni srodnici u pobočnoj liniji zaključno sa trećim stepenom srodstva (stav 3.). Odredbama člana 211. propisano je: da su zdravstvena ustanova, zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ustanova socijalne zaštite, nadležni sud, organ nadležan za unutrašnje poslove, kao i druge ustanove i organizacije, odnosno građani koji su saznali za smrt lica koje ispunjava uslove propisane ovim zakonom za izvođenje praktične nastave na fakultetima zdravstvene struke, dužni da u roku od 12 sati od smrti tog lica obaveste organ lokalne samouprave nadležan za vođenje matične evidencije umrlih lica, kao i fakultet zdravstvene struke o smrti tog lica, radi preuzimanja tela umrlog od strane fakulteta (stav 1.); da odluku o preuzimanju tela od strane fakulteta zdravstvene struke, donosi etički odbor fakulteta (stav 2.); da fakultet zdravstvene struke može preuzeti telo umrlog lica radi izvođenja praktične nastave iz anatomije, samo ako postoji potvrda o smrti koja je potpisana od strane doktora medicine nadležnog za utvrđivanje smrti i pod uslovom da ne postoje zakonom propisani razlozi za obavljanje obavezne obdukcije (stav 3.); da fakultet zdravstvene struke neće preuzimati telo lica umrlog od zarazne bolesti, kao i telo na kome su nastupile izražene postmortalne promene koje onemogućavaju fiksiranje (balsamovanje) (stav 4.). Odredbama člana 212. propisano je: da fakultet zdravstvene struke može neposredno preuzeti telo umrlog i identifikovanog lica iz člana 210. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakona (stav 1.); da fakultet zdravstvene struke preuzima telo iz člana 210. stav 1. tačka 2) ovog zakona po pribavljenoj saglasnosti nadležnog organa lokalne samouprave (stav 2.); da je nadležni organ lokalne samouprave dužan da, odmah po dobijanju obaveštenja iz člana 211. stav 1. ovog zakona, obavesti fakultet zdravstvene struke o umrlom i identifikovanom licu, čije se telo može koristiti u obavljanju praktične nastave, pod uslovima propisanim ovim zakonom (stav 3.). Prema odredbama člana 213. Zakona, fakultet zdravstvene struke ne može telo umrlog lica koje je bez porodice da koristi u praktičnoj nastavi šest meseci od dana preuzimanja (stav 1.), a ako član porodice umrlog lica za koga se nije znalo u trenutku smrti, u roku od šest meseci od dana preuzimanja tela od strane fakulteta, podnese pismeni zahtev fakultetu za povraćaj tela umrlog lica, fakultet je dužan da telo umrlog lica vrati članovima porodice (stav 2.), kao i da je fakultet dužan da sa telom umrlog lica postupa dostojanstveno i da ga koristi isključivo radi izvođenja praktične nastave (stav 3.), da praktičnu nastavu iz anatomije na telu umrlog lica obavljaju isključivo studenti dodiplomskih, poslediplomskih i specijalističkih studija na fakultetu zdravstvene struke, kao i polaznici kurseva kontinuirane edukacije, pod nadzorom nastavnika i saradnika fakulteta (stav 4.) i da je fakultet dužan da poštuje želju zaveštaoca da se, posle procesa praktične nastave, njegovo telo iskoristi za stvaranje osteološkog kompleta (kostura) koji se koristi u praktičnoj nastavi iz anatomije (stav 5.). Odredbama člana 214. propisana je obaveza fakulteta da čuva kao profesionalnu tajnu sve podatke koji se odnose na lice čiji su organi ili delovi tela uzeti u smislu ovog zakona, kao i drugu neophodnu dokumentaciju o umrlom licu čije je telo preuzeto radi izvođenja praktične nastave, kao i šta sve obuhvataju ti podaci i dokumentacija, a odredbama člana 215. propisane su obaveze fakulteta u pogledu sahrane tela umrlog lica posle završenog procesa praktične nastave iz anatomije. Odredbom člana 216. propisano je da etički odbor fakulteta zdravstvene struke dužan je da nadzire sprovođenje postupaka propisanih čl. 210-215. ovog zakona.

III

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima i da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju, kao i štite i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv, kao i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana (član 97. tačka 2.), kao i sistem u oblasti zdravstva (član 97. tačka 10.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven i da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom (član 194. st. 1. i 3.).

Ustavni sud podseća da je u Odluci IUz-27/2009 od 21. marta 2013. godine detaljno razmatrao pitanje prava pojedinca da odlučuje o tome šta će se posle njegove smrti dešavati sa njegovim telom. U obrazloženju te odluke Ustavni sud je konstatovao da iako Ustav izričito ne proklamuje opštu slobodu postupanja pojedinca kao posebno ljudsko pravo (slobodu), ta sloboda nesporno sledi iz odredaba Drugog dela Ustava posvećenog ljudskim i manjinskim pravima i slobodama, a pre svega, iz odredaba čl. 19. i 23. i člana 25. stav 1. Ustava. Naime, polazeći od sadržine navedenih ustavnih odredaba, Ustavni sud je stao na stanovište „da se Ustavom zajamčena sloboda razvoja ličnosti i jemstva ličnog dostojanstva pojedinca i nepovredivosti njegovog fizičkog i psihičkog integriteta odnose, pre svega, na uspostavljanje i slobodan razvoj njegovog fizičkog, mentalnog, emotivnog i društvenog života i identiteta, te da upravo iz priznanja i zaštite ovih vrednosti izvire opšta sloboda postupanja pojedinca. U okvirima ove slobode pojedincu je data mogućnost da slobodno razvija i oblikuje svoju ličnost, odnosno svoj privatni život u skladu sa vlastitim odlukama. Drugim rečima, sa jemstvima navedenih prava i sloboda, ali i drugih sa njima blisko povezanih ličnih prava i sloboda garantovanih Ustavom i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima (poput slobode misli, savesti i veroispovesti, odnosno uverenja, prava na privatnost, odnosno prava na privatni život), obezbeđene su pretpostavke koje pružaju mogućnost pojedincu da se slobodno razvija i oblikuje svoju ličnost u telesnom, duhovnom i moralnom smislu, odnosno da slobodno oblikuje svoj život i svoje postupanje u skladu sa vlastitim uverenjem i odlukama, pod uslovom da time ne ugrožava prava drugih. Dakle, navedene slobode i prava ličnosti obezbeđuju, pre svega, priznanje ljudske vrednosti svakog pojedinca, iz čega sledi i njegova sposobnost samostalnog odlučivanja i postupanja uopšte. Po stanovištu Ustavnog suda, u okvir opšte slobode postupanja, spada i pravo pojedinca da odlučuje o tome šta će se posle njegove smrti dešavati sa njegovim telom, tj. njegovim organima, kao i sa njegovim posmrtnim ostacima. Naravno da opšta sloboda postupanja pojedinaca ne znači neomeđenu i apstraktnu ’prirodnu’ slobodu, već da se ova sloboda, kao i bilo koja druga sloboda zajemčena Ustavom, može i ima na teritoriji Republike Srbije ostvarivati sa ciljem i u okvirima utvrđenim odredbama čl. 18. do 25. Ustava.“.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da iz odredaba osporenog člana 210. stav 1. Zakona sledi da je u pogledu upotrebe tela umrlih lica u svrhu izvođenja praktične nastave na fakultetima zdravstvene struke od primarnog značaja za života izražena volja umrlog lica, pri čemu su predviđena dva različita oblika izražavanja volje. Jedan oblik je izričito, u pismenom obliku, data izjava o zaveštanju tela u navedene svrhe, koja mora biti overena kod nadležnog organa i u kojoj je naveden izvršilac zaveštanja, dok je drugi oblik izričito protivljenje navedenoj upotrebi tela, koje takođe mora biti u pismenom obliku. U oba slučaja, za života izjavljena volja umrlog lica u propisanom obliku mora se poštovati i srodnici je ne mogu promeniti. U pogledu izjave o protivljenju Zakon osim pismene forme ne propisuje nikakav drugi uslov, niti predviđa vođenje bilo kakve evidencije tih izjava. U slučaju nepostojanja pismenog protivljenja, fakulteti zdravstvene struke mogu preuzeti tela, organe i tkiva umrlih uz saglasnost porodice (osporena tačka 3) stava 1. člana 210.). Dakle, tek ako ne postoji za života pismeno izražena volja umrlog lica u vidu izričitog protivljenja, o upotrebi tela za potrebe praktične nastave odlučuje porodica, a ko se smatra članom porodice propisano je stavom 3. člana 210. Zakona. Fakulteti mogu da preuzimaju tela umrlih lica bez porodice koja se za života nisu tome izričito u pismenoj formi protivila (osporena tačka 2) stava 2.) samo na osnovu saglasnosti nadležnog organa jedinice lokalne samouprave (član 212. stav 2.). Budući da u slučaju za života izraženog protivljenja upotreba tela i organa umrlog lica za izvođenje praktične nastave nije dozvoljena, Ustavni sud smatra da je navedeno zakonsko rešenje zasnovano na poštovanju prava pojedinca da za života odlučuje o navedenoj upotrebi njegovog tela nakon smrti i u saglasnosti sa ustavnim jemstvima iz člana 23. i člana 25. stav 1. Ustava.

Međutim, iako za Ustavni sud propisani uslovi pod kojima fakulteti zdravstvene struke mogu preuzimati tela, organe i tkiva umrlih identifikovanih lica sami po sebi nisu ustavnopravno sporni, Sud konstatuje da poštovanje volje preminulog i njegovog prava da za života slobodno odlučuje o postupanju sa njegovim telom nakon smrti, od zakonodavca zahteva da saglasno ustavnom načelu o vladavini prava, jasno i precizno uredi način ostvarivanja toga prava, odnosno da obezbedi ispunjenost određenih standarda koji se tiču kvaliteta i izvesnosti normi, koji moraju biti u funkciji obezbeđivanja vladavine prava i jednakosti svih pred zakonom. Prema stanovištu Ustavnog suda izraženom u više njegovih odluka, između ostalog u odlukama IUz-223/2018 i IUz-69/2020, da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno, nego i u sadržinskom smislu, taj zakon ne sme da pati od nejasnih i nepreciznih normi, ali ni od podnormiranosti i pravnih praznina, kako subjekti na koje se zakon odnosi ne bi bili uskraćeni u ostvarivanju svojih osnovnih sloboda i prava. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u svojim odlukama, takođe, ukazivao na određena svojstva koja moraju karakterisati zakone i druge opšte akte zemlje potpisnice Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je mišljenja da se izraz „zakon“ ne odnosi na puko postojanje zakona, već i na kvalitet zakona, zahtevajući da on bude saglasan vladavini prava, a njegove norme u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive (videti: predmet ''Silver and Others v. The United Kingdom'', predstavke br. 5947/72, 6205/73, 7052/75, 7061/75, 7107/75, 7113/75, 7136/75, presuda od 25. marta 1983. godine; predmet ''Sunday Times v. The United Kingdom'', predstavka broj 6538/74, presuda od 26. aprila 1979. godine i predmet ''Hasan and Chaush v. Bulgaria'', predstavka broj 30985/96, presuda od 26. oktobra 2000. godine).

Polazeći od navedenih stavova i zahteva u pogledu kvaliteta zakona, Ustavni sud je razmotrio da li su osporene odredbe člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona po svojoj sadržini i kvalitetu takve da zadovoljavaju zahteve vladavine prava, kako to proizlazi i iz prakse Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava .

Budući da je odredbama člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona propisano da se tela, organi i tkiva umrlih lica mogu preuzimati radi izvođenja praktične nastave ako se radi o umrlom licu bez porodice, a ono samo se za života nije izričito, u pismenom obliku, tome protivilo (tačka 2)), odnosno uz saglasnost porodice, ako se umrlo lice za života nije izričito, u pismenom obliku, tome protivilo (tačka 3)), te da nije propisan bilo kakav dodatni uslov u pogledu forme i evidencije pismeno izraženog protivljenja, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da se postavlja pitanje kako se uopšte proverava, odnosno utvrđuje (ne)postojanje navedenog pismenog protivljenja. Po nalaženju Ustavnog suda, kao prvo, nije jasno ko treba da utvrdi da li takva pismena isprava postoji ili ne postoji, posebno u slučaju umrlog lica bez porodice. Naime, s obzirom na to da su, prema odredbi člana 211. stav 1. Zakona, subjekti koji su „saznali za smrt lica koje ispunjava uslove propisane ovim zakonom za izvođenje praktične nastave“, dužni da u roku od 12 sati od smrti tog lica obaveste organ lokalne samouprave nadležan za vođenje matične evidencije umrlih lica, kao i fakultet zdravstvene struke o smrti tog lica, radi preuzimanja tela umrlog od strane fakulteta, a da prema članu 212. stav 2. Zakona fakultet preuzima telo umrlog lica koje nema porodicu po pribavljenoj saglasnosti nadležnog organa lokalne samouprave, ostaje nejasno da li je utvrđivanje nepostojanja pismena o protivljenju obaveza subjekata koji obaveštavaju fakultet o smrti lica radi preuzimanja tela, ili je to obaveza fakulteta, ili pak jedinice lokalne samouprave, koja daje saglasnost samo za lica bez porodice. Navode iz odgovora Narodne skupštine, da organ jedinice lokalne samouprave mora po službenoj dužnosti da utvrdi da li postoji pismeno protivljenje upotrebi tela za izvođenje praktične nastave i s tim u vezi pozivanje na odredbu člana 212. stav 3. Zakona, Ustavni sud je ocenio neosnovanim, budući da je prema navedenoj odredbi „nadležni organ lokalne samouprave dužan da, odmah po dobijanju obaveštenja iz člana 211. stav 1. ovog zakona, obavesti fakultet o umrlom i identifikovanom licu, čije se telo može koristiti u obavljanju praktične nastave, pod uslovima propisanim ovim zakonom“, a ne da utvrđuje ispunjenost propisanih uslova, niti da obaveštava fakultet da su ispunjeni uslovi za korišćenje tela za obavljanje praktične nastave. Ustavni sud je utvrdio i da Zakonom o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS“, br. 129/07, 83/14-dr.zakon, 101/16-dr.zakon, 47/18 i 111/21–dr. zakon) nije propisana bilo kakva nadležnost lokalne samouprave u vezi sa preuzimanjem tela umrlih lica od strane fakulteta zdravstvene struke, te da je jedino Zakonom o sahranjivanju i grobljima („Službeni glasnik SRS“, br. 20/77, 24/85 i 6/89 i „Službenik glasnik RS“ br. 53/93, 67/93, 48/94, 101/05-dr.zakon, 120/12–Odluka US i 84/13–Odluka US) propisano da opština na čijoj teritoriji je umrli imao poslednje prebivalište, a ako se ne može utvrditi poslednje prebivalište umrlog, opština na čijoj je teritoriji umrlo sahranjeno lice, odnosno na čijoj teritoriji su nađeni posmrtni ostaci umrlog, snosi troškove sahranjivanja, ako ne postoje lica koja su dužna da obezbede sahranjivanje (član 15. stav 2.).

Nadalje, ako je utvrđivanje (ne)postojanja navedene isprave o protivljenju upotrebi tela, organa i tkiva za izvođenje praktične nastave obaveza jedinice lokalne samouprave, kako to navodi donosilac akta, ili pak subjekata pobrojanih u članu 211. stav 1. Zakona ili fakulteta, ostaje nejasno na osnovu kojih ovlašćenja i primenom kojih radnji oni to utvrđuju. Ovo tim pre što ni lokalna samouprava ni fakulteti, ni većina subjekata obuhvaćenih članom 211. Zakona, nemaju zakonsko ovlašćenje da u ovoj situaciji vrše pretres ličnih stvari i stana umrlog. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da uslovi propisani odredbama člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona nisu jasni, precizni i predvidivi u pogledu toga ko i na koji način utvrđuje postojanje pismena o protivljenju i da stvaraju pravnu i faktičku neizvesnost i nesigurnost u pogledu ostvarivanja prava da se za života usprotivi upotrebi tela, organa i tkiva nakon smrti za potrebe praktične nastave na fakultetu zdravstvene struke.

Kada je u pitanju uslov iz tačke 3) stava 1. člana 210. Zakona, koji podrazumeva saglasnost porodice u slučaju ako se umrlo lice za života nije izričito, u pismenom obliku protivilo navedenoj upotrebi tela nakon smrti, Ustavni sud je utvrdio da nije jasno ni u kom obliku se ova saglasnost daje, kako se ona evidentira i ko je pribavlja – da li su to, s obzirom na formulaciju odredbe člana 211. stav 1. Zakona, subjekti obuhvaćeni tom odredbom, ili pak fakultet, ili jedinica lokalne samouprave. Dalje, iako je stavom 3. člana 210. Zakona propisano ko se smatra članovima porodice, Ustavni sud je ocenio da su i ta odredba i odredba tačke 3) stava 1. istog člana neprecizne u pogledu toga čija se saglasnost zapravo traži. Naime, kako se članovima porodice smatraju ne samo lica koja su u krugu zakonskih naslednika prema propisima o nasleđivanju, već i staratelji i štićenici i hranitelji i hranjenici, dakle lica koja ne moraju biti u srodstvu sa umrlim, ostaje nejasno šta je zapravo kriterijum za određivanje lica čija se saglasnost pribavlja u svakom pojedinačnom slučaju, kao i da li se saglasnost traži po određenom redosledu. Sve ovo, po shvatanju Ustavnog suda, može dovesti do različitog tumačenja povodom ostvarivanja prava srodnika umrlog lica i nejednakog postupanja u istoj pravnoj situaciji. Navodi iz odgovora Narodne skupštine, da se saglasnost traži prema zakonskom redu nasleđivanja predviđenom Zakonom o „nasleđivanju, po oceni Suda, nisu utemeljeni na postojećoj sadržini spornih odredaba.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu napred navedene stavove i zahteve u pogledu kvaliteta zakona, Ustavni sud je utvrdio da su odredbama člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) i stav 3. Zakona upravo dovedeni u pitanje standardi koji moraju biti poštovani radi obezbeđenja ustavnog načela o vladavini prava i da stoga te odredbe nisu u saglasnosti sa članom 3. Ustava.

Budući da su sa navedenim odredbama u neposrednoj pravnoj i logičkoj vezi i odredbe člana 212. st. 1. i 2, kojima je propisano da fakultet može neposredno preuzeti telo umrlog i identifikovanog lica iz člana 210. stav 1. tač. 1) i 3) i da fakultet preuzima telo iz člana 210. stav 1. tačka 2) ovog zakona po pribavljenoj saglasnosti nadležnog organa lokalne samouprave, kao i odredbe člana 213. st. 1. i 2. Zakona, prema kojima fakultet ne može telo umrlog lica koje je bez porodice da koristi u praktičnoj nastavi šest meseci od dana preuzimanja, a ako u tom roku član porodice umrlog lica za koga se nije znalo u trenutku smrti podnese pismeni zahtev fakultetu za povraćaj tela, fakultet je dužan da telo umrlog vrati članovima porodice, Ustavni sud je utvrdio da nisu u saglasnosti sa Ustavom ni odredbe člana 212. stav 1. u delu koji glasi: „i 3)“ i stav 2. i člana 213. st. 1. i 2. Zakona.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 45. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), doneo Odluku kao u izreci.

Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredbe člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) i stav 3, člana 212. stav 1. u delu koji glasi: „i 3)“ i stav 2. i člana 213. st. 1. i 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, navedenog u izreci, prestaju da važe danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković

Odluka Ustavnog suda o neustavnosti odredaba Zakona o zdravstvenoj zaštiti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti