Pokretanje postupka ocene ustavnosti odredaba Zakona o zdravstvenoj zaštiti

Kratak pregled

Ustavni sud pokreće postupak za utvrđivanje neustavnosti odredaba Zakona o zdravstvenoj zaštiti koje se odnose na preuzimanje tela umrlih lica radi izvođenja praktične nastave. Postavlja se pitanje da li su propisani uslovi dovoljno jasni, precizni i predvidivi.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-106/2019
18.05.2023.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. maja 2023. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Pokreće se postupak za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) i stav 3, člana 212. stav 1. u delu koji glasi: „i 3)“ i stav 2. i člana 213. st. 1. i 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, broj 25/19).

2. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 206. Zakona iz tačke 1.

3. Ovo rešenje dostaviti Narodnoj skupštini, radi davanja odgovora.

4. Rok za davanje odgovora iz tačke 3. ovog rešenja je 60 dana od dana prijema Rešenja.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu je podneta inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 206. i člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona navedenog u izreci. U inicijativi se navodi da se osporenim članom 206. Zakona uvodi mera obavezne obdukcije kao posebna mera utvrđivanja uzroka i porekla smrti i propisuje se u kojim slučajevima se ona vrši (st. 1. i 2.), da se prema tač. 4), 5), 7) i 8) stava 2. obdukcija vrši po zahtevu određenih lica i onda kada, po mišljenju inicijatora, uzrok smrti može da se utvrdi neposrednim pregledom, a da se u ostalim propisanim slučajevima ne navodi lice po čijem zahtevu se vrši obdukcija. Inicijator smatra da, u slučajevima iz odredaba tač. 3) i 10) stava 2. člana 206, prema kojima se obdukcija obavezno vrši na mrtvorođenom detetu i novorođenčetu koje je umrlo u zdravstvenoj ustanovi odmah nakon rođenja ili tokom lečenja, kao i u slučaju smrti lica umrlih u zdravstvenoj ustanovi za lečenje lica sa mentalnim smetnjama ili pritvorenih i osuđenih lica, može postojati interes da se lica liše života da bi se, uz izgovor da se ne može utvrditi uzrok smrti, vršila obdukcija tokom koje bi mogli da se uzimaju organi, delovi organa, ćelije i tkiva za medicinske eksperimente i naučne oglede i presađivanje organa. Navodi se i da Zakon ne predviđa mogućnost protivljenja lica za života vršenju obdukcije posle smrti, niti mogućnost protivljenja roditelja vršenju obdukcije nad mrtvorođenim detetom ili preminulim novorođenčetom.

Dalje se u inicijativi interpretiraju odredbe člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona kojima je propisano pod kojim uslovima fakulteti zdravstvene struke mogu preuzimati tela umrlih i identifikovanih lica radi izvođenja praktične nastave i navodi se da Zakon ne propisuje zaštitu lica koje se protivi preuzimanju tela nakon smrti radi izvođenja praktične nastave, postupak protivljenja i organ koji vodi evidenciju o tome. Na kraju inicijator interpretira odredbe člana 23. stav 1, člana 25. stav 2. i člana 64. stav 3. Ustava, kojima je utvrđeno da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno, da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka i da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja i postavlja pitanja: da li odredbe člana 23. stav 1. i člana 25. stav 2. Ustava štite građane samo za života ali ih ne štite posle smrti da budu predmet medicinskih i naučnih ogleda; da li prema članu 23. stav 1. i članu 25. stav 2. Ustava građani imaju pravo za života da se izjasne o pristanku za vršenje obdukcije za slučaj smrti; da li je preuzimanje tela umrlog od strane fakulteta zdravstvene struke za izvođenje praktične nastave, bez za života date izjave umrlog o zaveštanju tela, overene kod nadležnog organa, u saglasnosti sa odredbama člana 23. stav 1. i člana 25. stav 2. Ustava i da li član 64. stav 3. Ustava štiti mrtvorođenu decu i novorođenčad umrlu u zdravstvenim ustanovama od iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja njihovog biološkog materijala u medicinske svrhe pri vršenju obavezne obdukcije.

U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da je Narodna skupština 3. aprila 2019. godine donela osporeni Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 25/19, a stupio je na snagu osmog dana od dana objavljivanja (osim odredbe člana 115. stav 1. tačka 2), koja se primenjuje istekom 36 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona). Zakonom se uređuje sistem zdravstvene zaštite u Republici Srbiji, njegova organizacija, društvena briga za zdravlje stanovništva, opšti interes u zdravstvenoj zaštiti, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, kao i druga pitanja od značaja za organizaciju i sprovođenje zdravstvene zaštite (član 1. stav 1.).

Osporene odredbe člana 206. Zakona sistematizovane su u glavi XVIII. „Utvrđivanje vremena i uzroka smrti i obdukcija umrlih lica“, u okviru koje je, odredbama člana 203, propisano: da se za svako umrlo lice utvrđuje vreme i uzrok smrti, na osnovu neposrednog pregleda umrlog lica, da utvrđivanje vremena i uzroka smrti može vršiti samo doktor medicine, da se za lica umrla u zdravstvenoj ustanovi, vreme i uzrok smrti utvrđuje u zdravstvenoj ustanovi i o tome obaveštava nadležni organ jedinice lokalne samouprave, u skladu sa zakonom, da nadležni organ jedinice lokalne samouprave određuje doktora medicine za stručno utvrđivanje vremena i uzroka smrti umrlih izvan zdravstvene ustanove i izdavanje potvrde o smrti, da je doktor medicine iz stava 4. ovog člana dužan da u roku od 12 sati od primljenog poziva, izvrši neposredan pregled umrlog lica i utvrdi vreme i uzrok smrti, da se sredstva za pregled umrlih lica i stručno utvrđivanje vremena i uzroka smrti za lica umrla van zdravstvene ustanove, obezbeđuju u budžetu jedinice lokalne samouprave, da se medicinski kriterijumi, način i uslovi za utvrđivanje smrti iz stava 3. ovog člana, uređuju zakonom kojim se uređuje presađivanje ljudskih organa, kao i propisima donetim za sprovođenje tog zakona. Odredbama člana 204. Zakona propisano je da je doktor medicine koji vrši neposredan pregled umrlog lica radi utvrđivanja vremena i uzroka smrti, bilo da je smrt nastupila u zdravstvenoj ustanovi ili na nekom drugom mestu, dužan da bez odlaganja o smrtnom slučaju obavesti nadležnu organizacionu jedinicu ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, ako: 1) nije u mogućnosti da utvrdi identitet umrlog lica; 2) pregledom umrlog lica utvrdi povrede ili na drugi način posumnja u nasilnu smrt; 3) na osnovu raspoloživih medicinskih činjenica nije moguće utvrditi uzrok smrti i da u slučajevima iz stava 1. ovog člana doktor medicine koji vrši neposredan pregled umrlog lica neće izdati potvrdu o smrti, dok nadležni organ ne donese odluku u vezi sa obdukcijom (član 204.). Osporenim odredbama člana 206. propisano je: da se kao posebna mera utvrđivanja uzroka i porekla smrti umrlih lica vrši obdukcija (stav 1.); da se obdukcija obavezno vrši: 1) na licu umrlom u zdravstvenoj ustanovi ukoliko nije utvrđen uzrok smrti; 2) ako smrt, čiji uzrok nije moguće jasno utvrditi iz postojeće medicinske dokumentacije, nastupi u roku od 24 sata od prijema lica u zdravstvenu ustanovu; 3) na mrtvorođenom detetu i novorođenčetu koje je umrlo u zdravstvenoj ustanovi odmah nakon rođenja ili tokom lečenja; 4) na zahtev doktora medicine koji je lečio umrlo lice; 5) na zahtev doktora medicine određenog za stručno utvrđivanje vremena i uzroka smrti od strane nadležnog organa opštine, odnosno grada; 6) kada je to od posebnog značaja za zaštitu zdravlja građana ili kada to nalažu epidemiološki ili sanitarni razlozi; 7) na zahtev nadležnog organa, u skladu sa zakonom; 8) na zahtev člana uže porodice umrlog lica; 9) ako smrt nastupi u toku dijagnostičkog ili terapijskog postupka, kao i nakon ovog postupka ukoliko postoji osnov sumnje da je smrt nastupila u vezi sa izvršenim postupkom; 10) u slučaju smrti lica umrlih u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi ili organizacionom delu stacionarne zdravstvene ustanove u kojoj se obavljaju specijalističko-konsultativni pregledi i bolničko lečenje lica sa mentalnim smetnjama, kao i u slučaju smrti pritvorenih i osuđenih lica; 11) u slučaju smrti lica koje je u vreme nastupanja smrtnog ishoda bilo uključeno u kliničko ispitivanje lekova ili drugo medicinsko istraživanje; 12) u slučaju smrti lica čiji se delovi tela mogu uzimati radi presađivanja u svrhu lečenja, u skladu sa zakonom (stav 2.); da zahtev za obdukciju može opozvati isključivo lice ili organ koji je obdukciju i zahtevao, ukoliko su prestali razlozi za vršenje obdukcije (stav 3.); da pri vršenju obdukcije, doktor medicine koji vrši obdukciju može zadržati organe, delove organa i druge uzorke biološkog porekla, u skladu sa pravilima struke, kada je to potrebno radi utvrđivanja uzroka smrti ili je to od posebnog značaja za zaštitu zdravlja građana kao i za izvođenje praktične nastave u oblasti anatomije u skladu sa Zakonom (stav 4.); da kada je u pitanju obdukcija nad licem iz stava 2. tačka 3) ovog člana, obavezno je uzimanje i trajno čuvanje uzoraka biološkog porekla, u skladu sa pravilima struke (stav 5.).

Osporenim odredbama člana 210. Zakona, koje su sistematizovane su u glavi XIX. „Preuzimanje tela umrlih lica radi izvođenja praktične nastave“, propisano je : da fakulteti zdravstvene struke mogu preuzimati tela, organe i tkiva umrlih i identifikovanih lica, radi izvođenja praktične nastave: 1) ako je umrlo lice izričito, u pismenom obliku, zaveštalo svoje telo u svrhu izvođenja praktične nastave, 2) ako se radi o umrlom licu bez porodice, a ono samo se za života nije izričito, u pismenom obliku, tome protivilo, 3) uz saglasnost porodice, ako se umrlo lice za života nije izričito, u pismenom obliku, tome protivilo (stav 1.); da zaveštanje u smislu stava 1. tačka 1) ovog člana jeste izjava o zaveštanju tela, koja je overena kod nadležnog organa i u kojoj je naveden izvršilac zaveštanja (stav 2.); da se pod članovima porodice u smislu ovog člana podrazumevaju: supružnici i vanbračni partneri, deca rođena u braku i van braka, usvojitelji i usvojenici, staratelji i štićenici, hranitelji i hranjenici, roditelji i drugi krvni srodnici u pravoj liniji bez obzira na stepen srodstva, kao i krvni srodnici u pobočnoj liniji zaključno sa trećim stepenom srodstva (stav 3.). Odredbama člana 211. propisano je: da su zdravstvena ustanova, zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ustanova socijalne zaštite, nadležni sud, organ nadležan za unutrašnje poslove, kao i druge ustanove i organizacije, odnosno građani koji su saznali za smrt lica koje ispunjava uslove propisane ovim zakonom za izvođenje praktične nastave na fakultetima zdravstvene struke, dužni da u roku od 12 sati od smrti tog lica obaveste organ lokalne samouprave nadležan za vođenje matične evidencije umrlih lica, kao i fakultet zdravstvene struke o smrti tog lica, radi preuzimanja tela umrlog od strane fakulteta (stav 1.); da odluku o preuzimanju tela od strane fakulteta zdravstvene struke, donosi etički odbor fakulteta (stav 2.); da fakultet zdravstvene struke može preuzeti telo umrlog lica radi izvođenja praktične nastave iz anatomije, samo ako postoji potvrda o smrti koja je potpisana od strane doktora medicine nadležnog za utvrđivanje smrti i pod uslovom da ne postoje zakonom propisani razlozi za obavljanje obavezne obdukcije (stav 3.); da fakultet zdravstvene struke neće preuzimati telo lica umrlog od zarazne bolesti, kao i telo na kome su nastupile izražene postmortalne promene koje onemogućavaju fiksiranje (balsamovanje) (stav 4.). Odredbama člana 212. propisano je: da fakultet zdravstvene struke može neposredno preuzeti telo umrlog i identifikovanog lica iz člana 210. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakona (stav 1.); da fakultet zdravstvene struke preuzima telo iz člana 210. stav 1. tačka 2) ovog zakona po pribavljenoj saglasnosti nadležnog organa lokalne samouprave (stav 2.); da je nadležni organ lokalne samouprave dužan da, odmah po dobijanju obaveštenja iz člana 211. stav 1. ovog zakona, obavesti fakultet zdravstvene struke o umrlom i identifikovanom licu, čije se telo može koristiti u obavljanju praktične nastave, pod uslovima propisanim ovim zakonom (stav 3.). Prema odredbama člana 213, fakultet zdravstvene struke ne može telo umrlog lica koje je bez porodice da koristi u praktičnoj nastavi šest meseci od dana preuzimanja (stav 1.), a ako član porodice umrlog lica za koga se nije znalo u trenutku smrti, u roku od šest meseci od dana preuzimanja tela od strane fakulteta, podnese pismeni zahtev fakultetu za povraćaj tela umrlog lica, fakultet je dužan da telo umrlog lica vrati članovima porodice (stav 2.), kao i da je fakultet dužan da sa telom umrlog lica postupa dostojanstveno i da ga koristi isključivo radi izvođenja praktične nastave (stav 3.), da praktičnu nastavu iz anatomije na telu umrlog lica obavljaju isključivo studenti dodiplomskih, poslediplomskih i specijalističkih studija na fakultetu zdravstvene struke, kao i polaznici kurseva kontinuirane edukacije, pod nadzorom nastavnika i saradnika fakulteta (stav 4.) i da je fakultet dužan da poštuje želju zaveštaoca da se, posle procesa praktične nastave, njegovo telo iskoristi za stvaranje osteološkog kompleta (kostura) koji se koristi u praktičnoj nastavi iz anatomije (stav 5.). Odredbama člana 214. propisana je obaveza fakulteta da čuva kao profesionalnu tajnu sve podatke koji se odnose na lice čiji su organi ili delovi tela uzeti u smislu ovog zakona, kao i drugu neophodnu dokumentaciju o umrlom licu čije je telo preuzeto radi izvođenja praktične nastave, kao i šta sve obuhvataju ti podaci i dokumentacija, a odredbama člana 215. propisane su obaveze fakulteta u pogledu sahrane tela umrlog lica posle završenog procesa praktične nastave iz anatomije. Etički odbor fakulteta zdravstvene struke dužan je da nadzire sprovođenje postupaka propisanih čl. 210-215. ovog zakona (član 216.).

III

Odredbama Ustava Republike Srbije na čiju povredu se poziva inicijator i drugim relevantnim odredbama utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima i da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64. stav 3.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana (član 97. tačka 2.), kao i sistem u oblasti zdravstva (član 97. tačka 10.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven i da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom (član 194. st. 1. i 3.).

Ustavni sud podseća da je u Odluci IUz-27/2009 od 21. marta 2013. godine detaljno razmatrao pitanje prava pojedinca da odlučuje o tome šta će se posle njegove smrti dešavati sa njegovim telom. U obrazloženju te odluke Ustavni sud je konstatovao da iako Ustav izričito ne proklamuje opštu slobodu postupanja pojedinca kao posebno ljudsko pravo (slobodu), ta sloboda nesporno sledi iz odredaba Drugog dela Ustava posvećenog ljudskim i manjinskim pravima i slobodama, a pre svega, iz odredaba čl. 19. i 23. i člana 25. stav 1. Ustava. Naime, polazeći od sadržine navedenih ustavnih odredaba, Ustavni sud je stao na stanovište „da se Ustavom zajamčena sloboda razvoja ličnosti i jemstva ličnog dostojanstva pojedinca i nepovredivosti njegovog fizičkog i psihičkog integriteta odnose, pre svega, na uspostavljanje i slobodan razvoj njegovog fizičkog, mentalnog, emotivnog i društvenog života i identiteta, te da upravo iz priznanja i zaštite ovih vrednosti izvire opšta sloboda postupanja pojedinca. U okvirima ove slobode pojedincu je data mogućnost da slobodno razvija i oblikuje svoju ličnost, odnosno svoj privatni život u skladu sa vlastitim odlukama. Drugim rečima, sa jemstvima navedenih prava i sloboda, ali i drugih sa njima blisko povezanih ličnih prava i sloboda garantovanih Ustavom i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima (poput slobode misli, savesti i veroispovesti, odnosno uverenja, prava na privatnost, odnosno prava na privatni život), obezbeđene su pretpostavke koje pružaju mogućnost pojedincu da se slobodno razvija i oblikuje svoju ličnost u telesnom, duhovnom i moralnom smislu, odnosno da slobodno oblikuje svoj život i svoje postupanje u skladu sa vlastitim uverenjem i odlukama, pod uslovom da time ne ugrožava prava drugih. Dakle, navedene slobode i prava ličnosti obezbeđuju, pre svega, priznanje ljudske vrednosti svakog pojedinca, iz čega sledi i njegova sposobnost samostalnog odlučivanja i postupanja uopšte. Po stanovištu Ustavnog suda, u okvir opšte slobode postupanja, spada i pravo pojedinca da odlučuje o tome šta će se posle njegove smrti dešavati sa njegovim telom, tj. njegovim organima, kao i sa njegovim posmrtnim ostacima. Naravno da opšta sloboda postupanja pojedinaca ne znači neomeđenu i apstraktnu "prirodnu" slobodu, već da se ova sloboda, kao i bilo koja druga sloboda zajemčena Ustavom, može i ima na teritoriji Republike Srbije ostvarivati sa ciljem i u okvirima utvrđenim odredbama čl. 18. do 25. Ustava.“.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da iz odredaba osporenog člana 210. stav 1. Zakona sledi da je u pogledu upotrebe tela umrlih lica u svrhu izvođenja praktične nastave na fakultetima zdravstvene struke od primarnog značaja za života izražena volja umrlog lica, pri čemu su predviđena dva različita oblika izražavanja volje. Jedan oblik je izričito, u pismenom obliku, data izjava o zaveštanju tela u navedene svrhe, koja mora biti overena kod nadležnog organa i u kojoj je naveden izvršilac zaveštanja, dok je drugi oblik izričito protivljenje navedenoj upotrebi tela, koje takođe mora biti u pismenom obliku. U oba slučaja, za života izjavljena volja umrlog lica u propisanom obliku mora se poštovati i srodnici je ne mogu promeniti. U pogledu izjave o protivljenju Zakon osim pismene forme ne propisuje nikakav drugi uslov, niti predviđa vođenje bilo kakve evidencije tih izjava. U slučaju nepostojanja pismenog protivljenja, fakulteti zdravstvene struke mogu preuzeti tela, organe i tkiva umrlih uz saglasnost porodice (osporena tačka 3) stava 1. člana 210.). Dakle, tek ako ne postoji za života pismeno izražena volja umrlog lica u vidu izričitog protivljenja, o upotrebi tela za potrebe praktične nastave odlučuje porodica, a ko se smatra članom porodice propisano je stavom 3. člana 210. Zakona. Fakulteti mogu da preuzimaju tela umrlih lica bez porodice koja se za života nisu tome izričito u pismenoj formi protivila (osporena tačka 2) stava 2.) samo na osnovu saglasnosti nadležnog organa jedinice lokalne samouprave (član 212. stav 2.). Budući da u slučaju za života izraženog protivljenja upotreba tela i organa umrlog lica za izvođenje praktične nastave nije dozvoljena, Ustavni sud smatra da je navedeno zakonsko rešenje zasnovano na poštovanju prava pojedinca da za života odlučuje o navedenoj upotrebi njegovog tela nakon smrti i u saglasnosti sa ustavnim jemstvima iz člana 23. i člana 25. stav 1. Ustava.

Međutim, iako za Ustavni sud propisani uslovi pod kojima fakulteti zdravstvene struke mogu preuzimati tela, organe i tkiva umrlih identifikovanih lica sami po sebi nisu ustavnopravno sporni, Sud konstatuje da poštovanje volje preminulog i njegovog prava da za života slobodno odlučuje o postupanju sa njegovim telom nakon smrti, od zakonodavca zahteva da saglasno ustavnom načelu o vladavini prava, jasno i precizno uredi način ostvarivanja toga prava, odnosno da obezbedi ispunjenost određenih standarda koji se tiču kvaliteta i izvesnosti normi, koji moraju biti u funkciji obezbeđivanja vladavine prava i jednakosti svih pred zakonom. Prema stanovištu Ustavnog suda izraženom u više njegovih odluka, između ostalog u odlukama IUz-223/2018 i IUz-69/2020, da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno, nego i u sadržinskom smislu, taj zakon ne sme da pati od nejasnih i nepreciznih normi, ali ni od podnormiranosti i pravnih praznina, kako subjekti na koje se zakon odnosi ne bi bili uskraćeni u ostvarivanju svojih osnovnih sloboda i prava. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u svojim odlukama, takođe, ukazivao na određena svojstva koja moraju karakterisati zakone i druge opšte akte zemlje potpisnice Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je mišljenja da se izraz „zakon“ ne odnosi na puko postojanje zakona, već i na kvalitet zakona, zahtevajući da on bude saglasan vladavini prava, a njegove norme u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive (vid. predmet ''Silver and Others v. The United Kingdom'', predstavke br. 5947/72, 6205/73, 7052/75, 7061/75, 7107/75, 7113/75, 7136/75, presuda od 25. marta 1983. godine; predmet ''Sunday Times v. The United Kingdom'', predstavka broj 6538/74, presuda od 26. aprila 1979. godine, predmet ''Hasan and Chaush v. Bulgaria'', predstavka broj 30985/96, presuda od 26. oktobra 2000. godine).

Polazeći od navedenih stavova i zahteva u pogledu kvaliteta zakona, Ustavni sud je posebno razmotrio da li su osporene odredbe člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona po svojoj sadržini i kvalitetu takve da zadovoljavaju zahteve vladavine prava, kako to proizlazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda.

Budući da je odredbama člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona propisano da se tela, organi i tkiva umrlih lica mogu preuzimati radi izvođenja praktične nastave ako se radi o umrlom licu bez porodice a ono samo se za života nije izričito, u pismenom obliku, tome protivilo (tačka 2)), odnosno uz saglasnost porodice, ako se umrlo lice za života nije izričito, u pismenom obliku, tome protivilo (tačka 3)) i da ne postoji bilo kakav dodatni uslov u pogledu forme i evidencije pismeno izraženog protivljenja, za Ustavni sud se kao sporno postavlja pitanje da li su tako propisani uslovi jasni, precizni i predvidivi ili stvaraju pravnu i faktičku neizvesnost i nesigurnost u pogledu ostvarivanja prava da se za života usprotivi upotrebi tela nakon smrti za potrebe praktične nastave, a posebno u slučaju lica koja nemaju porodicu. Ovo s obzirom na to da nije izričito propisano ko, na koji način i na osnovu kojih ovlašćenja proverava i utvrđuje (ne)postojanje navedene pismene izjave, već je odredbom člana 211. stav 1. Zakona samo predviđeno da su ustanove, organi i organizacije odnosno građani koji su saznali za smrt lica koje ispunjava propisane uslove za izvođenje praktične nastave na fakultetima zdravstvene struke dužni da u roku od 12 sati od smrti tog lica obaveste organ lokalne samouprave nadležan za vođenje matične evidencije umrlih lica, kao i fakultet, radi preuzimanja tela umrlog od strane fakulteta, a odredbom stava 2. člana 212. Zakona da fakultet preuzima telo iz člana 210. stav 1. tačka 2) ovog zakona (telo lica koje nema porodicu) po pribavljenoj saglasnosti nadležnog organa lokalne samouprave.

Povodom uslova iz tačke 3) stava 1. člana 210. Zakona, kao sporno se postavlja i pitanje da li je odredba jasna i precizna u pogledu načina davanja saglasnosti porodice i njenog evidentiranja, nadležnosti za pribavljanje saglasnosti, te da li je potrebna saglasnost svih lica koja se u smislu stava 3. istog člana smatraju porodicom ili samo nekih od njih, ili pak navedena odredba daje mogućnost različitog tumačenja i nejednakog postupanja u istim pravnim situacijama.

S obzirom na navedena sporna ustavnopravna pitanja, Ustavni sud je ocenio da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona.

Imajući u vidu da su sa navedenim odredbama pravno i logički neposredno povezane odredbe člana 210. stav 3, člana 212. stav 1. u delu koji glasi: „i 3)“ i stav 2. i člana 213. st. 1. i 2. Zakona, koje sa osporenim odredbama čine celinu i kojima se uređuje ko se smatra članovima porodice, preuzimanje tela umrlih lica iz člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) i postupanje fakulteta nakon preuzimanja tela umrlog bez porodice, a budući da prema odredbi člana 54. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u postupku ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti Sud nije ograničen zahtevom inicijatora, Ustavni sud je ocenio da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i navedenih odredaba.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je, na osnovu člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke, pokrenuo postupak za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 210. stav 1. tač. 2) i 3) i stav 3, člana 212. stav 1. u delu koji glasi: „i 3)“ i stav 2. i člana 213. st. 1. i 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, broj 25/19). Na osnovu člana 33. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je, rešavajući kao u tač. 3. i 4. izreke, odlučio da ovo rešenje dostavi donosiocu osporenog akta na odgovor, sa rokom za davanje odgovora od 60 dana od dana prijema ovog rešenja.

Razmatrajući navode inicijative kojima je osporen član 206. Zakona, Ustavni sud je, polazeći od odredbe stava 1. tog člana, prema kome je obdukcija posebna mera utvrđivanja uzroka i porekla smrti, konstatovao da je to mera čija je svrha utvrđivanje činjenica koje su od značaja u krivičnim postupcima i koja istovremeno ima i opšti medicinski značaj jer omogućava kontrolu adekvatnosti i blagovremenosti medicinskog tretmana. Ustavni sud ukazuje da je Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 - Odluka US i 62/21 - Odluka US), u okviru Glave VII „Dokazi“, poglavlja 2. „Dokazne radnje“, propisano veštačenje kao dokazna radnja, a u okviru toga i veštačenje leša, kao poseban slučaj veštačenja. Odredbom stava 1. člana 129. tog zakona propisano je da ako postoji sumnja da je smrt određenog lica neposredna ili posredna posledica krivičnog dela ili je u trenutku smrti lice bilo lišeno slobode ili je nepoznat identitet leša, javni tužilac ili sud će odrediti da lekar specijalista za sudsku medicinu izvrši pregled i obdukciju leša, dok je odredbama člana 130. propisano šta sve u tom slučaju treba da obuhvati nalaz i mišljenje veštaka. Pored toga, Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19) su u okviru grupe krivičnih dela protiv zdravlja ljudi, između ostalog, propisana krivična dela nesavesno pružanje lekarske pomoći (član 251.) i neukazivanje lekarske pomoći (član 253.), kao i teška dela protiv zdravlja ljudi (član 259.).

S obzirom na svrhu obdukcije, zakonodavac je, saglasno svom ustavnom ovlašćenju iz člana 97. tač. 2. i 10. Ustava, u stavu 2. člana 206. Zakona propisao u kojim slučajevima se obavezno vrši obdukcija. Navodi inicijative da odredbe tač. 3) i 10) stava 2. člana 206. omogućavaju zloupotrebu obdukcije u cilju uzimanja organa i tkiva umrlog novorođenčeta, odnosno mentalno obolelih i osuđenih lica, po nalaženju Ustavnog suda nisu ustavnopravno utemeljeni, budući da i u ovim slučajevima obdukcija ima istu svrhu kao i u ostalim propisanim slučajevima. U slučaju mentalno obolelih, pritvorenih i osuđenih lica obaveznost obdukcije je posledica specifičnog položaja u kome su se ta lica nalazila u vreme smrti i u funkciji je otkrivanja da li je bilo nedozvoljenog ponašanja prema tim kategorijama lica. S obzirom na to da je pravo na život osnovno ljudsko pravo, a da je cilj obdukcije utvrđivanje uzroka i porekla smrti, zbog značaja koji obdukcija ima kako sa medicinskog tako i sa krivičnopravnog stanovišta, logično je da o eventualnoj obdukciji nakon smrti pojedinac ne može za života da odlučuje jer je to nespojivo sa samom svrhom obdukcije.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je, odlučujući kao u tački 2. izreke, u ovom delu podnetu inicijativu odbacio kao očigledno neosnovanu, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu člana 42a stav 1. tačka 5), člana 46. tačka 1) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković

Pokretanje postupka ocene ustavnosti odredaba Zakona o zdravstvenoj zaštiti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti