Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti uslova za računanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti odredbe Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Uslov od najmanje 10 godina efektivnog rada za računanje staža sa uvećanim trajanjem ne krši Ustav, jer zakonodavac ima ovlašćenje da propisuje uslove za ostvarivanje prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-118/2009
17.09.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. septembra 2009. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 54. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06 i 5/09).

2. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata, odnosno radnji preduzetih na osnovu odredbe člana 54. stav 1. Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 54. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06 i 5/09), u kojoj se navodi da je osporenom odredbom Zakona utvrđeno "da zaposleni mora imati, da bi stekao pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje, efektivno provedenih najmanje 10 godina rada na radnim mestima, odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem". Podnosilac inicijative pod sticanjem prava na penzijsko i invalidsko osiguranje zapravo podrazumeva pravo osiguranika da mu se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, pošto se u inicijativi dalje ukazuje da iz navedene zakonske odredbe sledi da osiguranik koji ima manje od 10 godina efektivnog rada nema pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, što odredbu Zakona čini nesaglasnom sa članom 18. stav 2. i članom 21. stav 3. Ustava. Po mišljenju inicijatora, odredbom člana 54. stav 1. Zakona "ne ostvaruje se zaštita prava osiguranika, odnosno Zakon suprotno navedenim Ustavnim odredbama, utiče na suštinu zajemčenih prava i otvara mogućnost diskriminacije i nejednakosti građana pred Ustavom i zakonom". Inicijativom je od Ustavnog suda traženo da do donošenja konačne odluke obustavi izvršenje pojedinačnih akata odnosno radnji koje se preduzimaju na osnovu osporene odredbe Zakona.

Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, utvrdio da je uvodnim odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pored ostalog, propisano da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču i ostvaruju zavisno od dužine ulaganja i visine osnovice na koju je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje i uz primenu načela solidarnosti (član 5. stav 1.), kao i da pojedine kategorije osiguranika mogu izuzetno, u slučajevima i na način utvrđen ovim zakonom, sticati i ostvarivati pravo na penziju pod posebnim uslovima, pri čemu se kategorije osiguranika, bliži kriterijumi za ostvarivanje prava u smislu stava 1. ovog člana, kao i način finansiranja tih prava uređuju ovim zakonom (član 7.). Takođe, odredbama glave VII Zakona uređen je institut penzijskog staža na osnovu koga se stiču i ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, a koji obuhvata vreme koje se računa u staž osiguranja i poseban staž prema odredbama ovog zakona, kao i vreme koje je računato u penzijski staž prema ranije važećim propisima. Odredbe čl. 47. do 51. Zakona uređuju staž osiguranja koji se računa sa efektivnim trajanjem, a to je, prvenstveno, vreme provedeno na radu odnosno u osiguranju u efektivnom trajanju. Odredbama čl. 52. do 59. Zakona, propisuje se u kojim slučajevima, pod kojim uslovima i na koji način se staž osiguranja u efektivnom trajanju računa sa uvećanim trajanjem, a odredbom člana 60. predviđen je poseban staž za ženu osiguranika koja je rodila treće dete. Vezano za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, Zakonom je, između ostalog, propisano da se osiguraniku koji radi na naročito teškim, opasnim i za zdravlje štetnim radnim mestima, odnosno poslovima i osiguraniku koji radi na radnim mestima, odnosno poslovima na kojima posle navršenja određenih godina života ne može uspešno obavljati svoju profesionalnu delatnost, staž osiguranja u efektivnom trajanju računa sa uvećanim trajanjem pod uslovima utvrđenim ovim zakonom i da stepen uvećanja staža osiguranja zavisi od težine, opasnosti i štetnosti rada, odnosno od prirode posla, a može iznositi najviše 50% (član 52.), a da je radno mesto, odnosno posao na kome se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem - radno mesto, odnosno posao na kome je rad naročito težak, opasan i štetan za zdravlje i pored toga što su primenjene sve opšte i posebne zaštitne mere utvrđene propisima, kao i radno mesto, odnosno posao na kome je obavljanje profesionalne delatnosti ograničeno navršenjem određenih godina života ili zbog prirode i težine posla fiziološke funkcije opadaju u toj meri da onemogućavaju njeno dalje uspešno obavljanje (član 53.).

Osporenom odredbom člana 54. stav 1. Zakona utvrđeno je da se osiguraniku iz člana 52. stav 1. ovog zakona staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, pod uslovom da je na radnim mestima, odnosno poslovima iz člana 53. ovog zakona efektivno proveo ukupno najmanje 10 godina, odnosno ukupno najmanje pet godina ako je utvrđena invalidnost.

Staž osiguranja, kao osnov za utvrđivanje penzijskog staža osiguranika, od značaja je za sticanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, a pre svega prava na starosnu i invalidsku penziju, kao i za utvrđivanje visine ovih prava. Tako je, između ostalog, odredbama člana 19. Zakona propisano da osiguranik stiče pravo na starosnu penziju - kad navrši 65 (muškarac), odnosno 60 (žena) godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, kad navrši 40 (muškarac), odnosno 35 (žena) godina staža osiguranja i najmanje 53 godine života, odnosno kad navrši 45 godina staža osiguranja, dok su odredbama člana 20. Zakona propisani kriterijumi prema kojima se osiguraniku kome se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem snižava starosna granica za sticanje prava na starosnu penziju utvrđena u članu 19. tačka 1) ovog Zakona.

Ustav Republike Srbije utvrđuje: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, a da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom i da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i drugih oblika socijalne sigurnosti (član 97. tačka 8.).

Iz navedenih odredaba Ustava o nadležnostima Republike Srbije, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da je zakonodavac bio ovlašćen da, uređujući sistem u oblasti socijalnog osiguranja i drugih oblika socijalne sigurnosti, zakonom uredi oblast penzijskog i invalidskog osiguranja, što obuhvata i ovlašćenje da se zakonom propišu prava i obaveze po osnovu ovog osiguranja, kao i uslovi i način njihovog ostvarivanja. Kako je penzijski staž jedan od osnovnih uslova za sticanje prava iz penzijskog osiguranja, to ovlašćenje za zakonsko uređivanje penzijskog osiguranja, prema mišljenju Suda, obuhvata i ovlašćenje da se zakonom uredi i ovaj institut, a u okviru njega i staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da sadržina zajemčenog prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava nije utvrđena samim Ustavom, već Ustav jemči da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom i da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera. U tom smislu, navedeno Ustavom utvrđeno pravo ne može se neposredno primeniti, već postoji ustavni nalog, a time i ovlašćenje zakonodavcu da konkretnu sadržinu ovog prava i način njegovog ostvarivanja uredi zakonom, starajući se pri tom o ekonomskoj sigurnosti penzionera.

Polazeći od iznetog, kao i Zakonom propisanog pravila da je jedan od kriterijuma za sticanje i ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja - dužina ulaganja (član 5. stav 1. Zakona), što znači dužina staža osiguranja koji se računa sa efektivnim trajanjem, Sud je ocenio da staž osiguranika koji se računa sa uvećanim trajanjem predstavlja jedan od izuzetaka u smislu člana 7. stav 1. Zakona, koji predviđa da pojedine kategorije osiguranika mogu, u slučajevima i na način utvrđen ovim zakonom, sticati i ostvarivati pravo na penziju pod posebnim uslovima. Sud je, takođe, utvrdio da su pojam staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem i opšti uslovi za primenu ovog instituta propisani odredbama čl. 52. i 53. Zakona, iz kojih sledi da do računanja staža osiguranja sa uvećanim trajanjem dolazi samo u slučajevima da osiguranik radi na radnim mestima, odnosno poslovima koji su naročito teški, opasni ili štetni po zdravlje i to i pored toga što su primenjene sve opšte i posebne zaštitne mere utvrđene propisima, odnosno kada osiguranik radi na radnim mestima, odnosno poslovima na kojima posle navršenja određenih godina života ne može uspešno da obavlja svoju profesionalnu delatnost, bilo zato što je obavljanje te delatnosti ograničeno navršenjem određenih godina života, bilo zato što zbog prirode i težine posla fiziološke funkcije osiguranika posle određenih godina života opadaju u toj meri da onemogućavaju uspešno obavljanje te delatnosti. Kako sticanje prava, pre svega na starosnu penziju, zavisi od toga da li osiguranik ima i propisanu dužinu staža osiguranja, to institut staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem predstavlja određeni vid zaštite za određene kategorije osiguranika, koji omogućava osiguraniku koji je radio na poslovima koji su specifični po svojoj prirodi i težini da stekne pravo na penziju ranije nego što je to predviđeno redovnim režimom sticanja ovog prava, upravo stoga što je rad na radnim mestima, odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem uticao na to da ovi osiguranici ranije "istroše" svoju radnu sposobnost.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporena odredba člana 54. stav 1. Zakona, kojom je propisano da samo određeno vreme provedeno na radnim mestima, odnosno poslovima koji su naročito teški, opasni ili štetni po zdravlje ima za posledicu da se staž osiguranja u konkretnom slučaju računa sa uvećanim trajanjem, nije nesaglasna sa načelom neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. stav 2. Ustava, kako se to u inicijativi navodi. Ovo iz razloga što je odredbom člana 70. Ustava izričito predviđeno da se zajemčeno pravo na penzijsko osiguranje uređuje zakonom, te stoga ovo pravo nije ni moguće neposredno primeniti. Takođe, prema stanovištu Suda, osporenom odredbom se ne utiče na suštinu zajemčenog prava, kako podnosilac inicijative ističe, jer je suština Ustavom utvrđenog prava na penzijsko osiguranje da lice koje ima status osiguranika, po osnovu osiguranja stekne određena prava, među kojima je jedno od osnovnih pravo na starosnu penziju, a pod uslovima i na način uređen zakonom. Ustavni sud ocenjuje da se navedena suština zajemčenog prava osporenom odredbom člana 54. stav 1. Zakona ne dovodi u pitanje, pošto osiguranik koji je radio na radnim mestima, odnosno poslovima iz člana 52. stav 1. Zakona, ali ne onoliko vremena koliko je to propisano osporenom odredbom, takođe stiče pravo na penziju, ali u skladu sa redovnim Zakonom propisanim režimom, što znači da mu se staž osiguranja računa u efektivnom trajanju.

Kako je Sud utvrdio da je saglasno odredbama člana 70. i člana 97. tačka 8. Ustava zakonodavac ovlašćen da propisuje uslove za sticanje prava na penziju, to se propisivanjem uslova u članu 54. stav 1. Zakona, po stanovištu Ustavnog suda, uređuje način ostvarivanja prava iz penzijskog osiguranja, pri čemu je propisivanje ovih uslova stvar zakonodavne politike koju Ustavni sud, polazeći od svoje nadležnosti utvrđene članom 167. Ustava, nije nadležan da ceni.

Ustavni sud nalazi da se ne mogu prihvatiti kao osnovani ni navodi inicijatora da osporenu odredbu Zakona neustavnom čini to što su za vreme dok je osiguranik radio na radnom mestu, odnosno na poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem za njega uplaćivani "uvećani" doprinosi, a osporena odredba Zakona na predviđa da će oni biti vraćeni ako osiguranik ne iskoristi pogodnosti koje su posledica računanja staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, jer na tim poslovima nije proveo propisano vreme. Naime, Ustavni sud kao prvo konstatuje da se osporenom odredbom člana 54. stav 1. Zakona uređuju posebni uslovi koji treba da budu ispunjeni da bi se na radnom mestu na kome se obavljaju poslovi koji su naročito teški, opasni ili štetni po zdravlje, staž osiguranja računao sa uvećanim trajanjem, a ne pitanja visine doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i njihovog povraćaja, koja pitanja su predmet uređivanja drugih odredaba ovog zakona i propisa donetih za njegovo izvršenje. Osim toga, Sud posebno ukazuje da je već navedenim načelom penzijskog osiguranja iz člana 5. stav 1. Zakona predviđeno da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču i ostvaruju ne samo zavisno od dužine ulaganja i visine osnovice na koju je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje, već i uz primenu načela solidarnosti. Ustavna utemeljenost ovog zakonskog načela zasniva se na obavezi Republike Srbije da se stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera, utvrđenoj Ustavom zajemčenim pravom na penzijsko osiguranje. U skladu sa tim, iznosi doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje koji su uplaćeni za konkretnog osiguranika nisu jedini kriterijum od koga zavisi ostvarivanje Zakonom propisanih prava, što, primera radi, najdirektnije potvrđuje zakonski institut najniže i najviše penzije, koji upravo zbog primene načela solidarnosti, a u cilju izvršavanja ustavnog naloga da se svim penzionerima obezbedi makar minimum ekonomske sigurnosti, predstavlja odstupanje od toga da ostvarivanje prava isključivo zavisi od iznosa uplaćenih doprinosa, a koji je rezultat dužine ulaganja i visine osnovice na koju je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Stoga Ustavni sud ocenjuje da osporena odredba nije nesaglasna sa Ustavom ni sa stanovišta iznetih razloga podnosioca inicijative.

Sud je, takođe, ocenio da osporena odredba nije nesaglasna ni načelu zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, iz razloga što se uslovi pod kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem jednako odnose na sve osiguranike koji se nalaze u istoj pravnoj situaciji propisanoj osporenom zakonskom odredbom, te nema osnova za tvrdnju da se na ovaj način stvara diskriminacija po osnovu kakvog ličnog svojstva ili po bilo kom drugom osnovu. Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da načelo zabrane diskriminacije ne garantuje apsolutnu jednakost svih lica, već obezbeđuje međusobnu jednakost onim licima koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji utvrđenoj Ustavom, odnosno propisanoj zakonom.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova za pokretanje postupka povodom podnete inicijative, te inicijativu nije prihvatio, saglasno odredbi člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

S obzirom na to da je u ovoj ustavnopravnoj stvari doneo konačnu odluku, Sud je, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata, odnosno radnji preduzetih na osnovu osporene odredbe Zakona.

Saglasno odredbama člana 46. tač. 3) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio kao u izreci ovog rešenja.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti uslova za računanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti