Odbijanje inicijative za ocenu ustavnosti člana 104. Zakona o PIO

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti člana 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Ocenjeno je da osporene odredbe, koje uređuju ponavljanje postupka, nemaju povratno dejstvo jer su procesne prirode i ne narušavaju pravnu sigurnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-119/2009
22.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05 i 63/06).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05 i 63/06). Inicijativom su, pored odredaba člana 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, osporene i odredbe člana 240. istog zakona i u tom delu Ustavni sud je rešavao u predmetu IU-120/2007, dok je, u delu kojim se osporavaju odredbe člana 104. Zakona, zaključkom Ustavnog suda od 28. maja 2009. godine postupak izdvojen iz predmeta IU-120/2007 i formiran novi predmet IU-119/2009. U inicijativi se, pored ostalog, navodi da su osporene odredbe člana 104. Zakona u suprotnosti s odredbom člana 197. Ustava Republike Srbije, koji propisuje zabranu povratnog dejstva zakona, kao i odredbom člana 242. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, jer se osporenim odredbama menjaju, i to retroaktivno, odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. Kako osporene odredbe Zakona nisu u saglasnosti sa navedenom odredbom Zakona o opštem upravnom postupku, to su iste, prema mišljenju inicijatora, nesaglasne i sa proklamovanim ustavnim principima o saglasnosti zakonskih propisa, retroaktivnosti i pravnoj sigurnosti građana. Inicijator predlaže da Ustavni sud utvrdi da osporene odredbe Zakona nisu u saglasnosti s Ustavom i Zakonom o opštem upravnom postupku.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporenim odredbama člana 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano da se protiv konačnog rešenja fonda, u slučajevima kada nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka po zakonu kojim je uređen opšti upravni postupak, ili su protekli rokovi za ponavljanje postupka po tom zakonu, postupak može ponoviti: 1) ako se sazna za nove činjenice, odnosno nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi sami, ili u vezi sa već upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drugačijeg rešenja; 2) kada je propušteno da se u ranijem postupku iznese neka činjenica, odnosno dokaz koji može dovesti do drugačijeg rešenja (stav 1.); da se ponavljanje postupka pokreće na predlog osiguranika ili po službenoj dužnosti (stav 2.); da se, ako je predlog za ponavljanje postupka podnet, odnosno postupak ponavljanja pokrenut u roku od pet godina od dana dostavljanja rešenja osiguraniku, u ponovljenom postupku primenjuju propisi koji su važili u vreme donošenja rešenja po kome se postupak ponavlja, a da se, ako je predlog podnet, odnosno postupak ponavljanja pokrenut po isteku tog roka, u ponovljenom postupku primenjuju propisi koji važe u vreme podnošenja predloga za ponavljanje postupka, odnosno u vreme pokretanja tog postupka po službenoj dužnosti (stav 3.); da na osnovu podataka pribavljenih u ranijem i ponovljenom postupku, nadležni organ novim rešenjem može ranije rešenje koje je bilo predmet ponavljanja ostaviti na snazi ili ga zameniti novim rešenjem kojim se ukida ranije rešenje (stav 4.).

Ustav Republike Srbije utvrđuje: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i da počiva na neotuđivim ljudskim pravima (član 3. stav 1.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti socijalnog osiguranja i drugih oblika socijalne sigurnosti (član 97. tačka 8.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, kao i da, izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (član 197. st. 1. i 2.).

Saglasno navedenim odredbama Ustava, Republika Srbija je ovlašćena da zakonom uredi sistem penzijskog i invalidskog osiguranja, prava i obaveze po tom osnovu, uslove i način ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, sistem finansiranja penzijskog i invalidskog osiguranja i druga pitanja od značaja za sveobuhvatno uređenje ove oblasti. Polazeći od karaktera prava iz ovog osiguranja, a pre svega njihove nezastarivosti, osporenim odredbama člana 104. Zakona utvrđena je mogućnost da se protiv konačnog rešenja fonda, u slučajevima kada nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka po zakonu kojim je uređen opšti upravni postupak, ili su protekli rokovi za ponavljanje postupka po tom zakonu, postupak može ponoviti i pod posebnim uslovima utvrđenim osporenim odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Takođe, utvrđeni su i uslovi za ponavljanje postupka, subjekti koji mogu da pokrenu postupak, a uređeno je i pitanje primene propisa u ponovljenom postupku, u zavisnosti od roka u kome je taj predlog podnet u odnosu na dostavljanje rešenja osiguraniku, kao i pitanje načina postupanja nadležnog organa. Iz navedenog proizlazi i da ponavljanje postupka, kada je u pitanju penzijsko i invalidsko osiguranje, nije vremenski ograničeno, odnosno da se taj postupak može pokrenuti u svako doba, pod pretpostavkom da su ispunjeni zakonom propisani uslovi. Ponavljanje postupka je pravno sredstvo utvrđeno Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 32/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) koji se, saglasno odredbi člana 84. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, primenjuje i u postupku ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, ako ovim zakonom nije drukčije uređeno. Osporene odredbe Zakona predstavljaju norme procesno-pravnog karaktera kojima se uređuju specifična pitanja vezana za vanredna pravna sredstva. U tom smislu, Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju je, kao specijalni zakon u odnosu na Zakon o opštem upravnom postupku, uredio pojedina pravila upravnog postupka koja predstavljaju odstupanje od opšteg upravnog postupka, saglasno odredbama Zakona o opštem upravnom postupku koje utvrđuju mogućnost da se drugim zakonima, pod određenim uslovima, propišu odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka (član 3.), odnosno, da se pravosnažno rešenje može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom (član 13.). Zakonodavac je navedenu mogućnost iskoristio tako što je na drukčiji način rešio, pre svega, pitanje roka u kome se osiguranik ili nadležni organ može koristiti vanrednim pravnim sredstvom – ponavljanjem postupka. Polazeći od pravne prirode ovog pravnog sredstva, kao i pravne prirode prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, odnosno toga da osporene odredbe uređuju procesnopravna, a ne materijalnopravna pitanja (prava osiguranika), Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju retroaktivnost ne postoji te da se, samim tim, osporenim odredbama ne povređuje ustavni princip zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata iz člana 197. Ustava. Ustavni sud ukazuje i da je, ocenjujući ustavnost odredbe člana 104. stav 3. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, u odnosu na Ustav Republike Srbije od 1990. godine, na istovetan način postupio u rešenju broj IU-251/2003 od 21. aprila 2005. godine, kada je utvrdio da osporena odredba Zakona nije u nesaglasnosti s Ustavom.

Ustavni sud je cenio saglasnost osporene odredbe Zakona i sa odredbom člana 3. Ustava, s obzirom da se u ovoj ustavnopravnoj stvari, iako ga kao sporno nije istakao inicijator, može postaviti i pitanje pravne sigurnosti, kao jednog od elemenata ustavnog načela vladavine prava, i to u odnosu na to da li se osporenim odredbama Zakona dovodi u pitanje navedeno ustavno načelo time što mogućnost korišćenja ovog pravnog sredstva (ponavljanje postupka) nije vremenski ograničeno. Ovo pitanje, u konkretnom slučaju, Sud je sagledavao u svetlu razloga kojima se, prilikom uređivanja ovog vanrednog pravnog sredstva, rukovodio zakonodavac. Naime, zakonodavac je, tom prilikom, pošao od činjenice da je, do donošenja važećeg Zakona, jedan broj osiguranika ostvario odgovarajuća prava po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja, a posebno prava na invalidsku penziju, na način koji nije bio u skladu sa zakonom i to na osnovu nalaza, mišljenja i ocene organa veštačenja koja nisu bila zasnovana na potpuno ili tačno utvrđenom činjeničnom stanju. S obzirom da mogućnost ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja na način koji nije zasnovan na zakonu, odnosno na pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju i dalje postoji, zakonodavac nije, u cilju da se obezbedi zakonito ostvarivanje prava iz tog osiguranja, vremenski ograničio mogućnost korišćenja ovog pravnog sredstva, ali i tada isključivo pod pretpostavkom da su ispunjeni zakonom propisani uslovi, dakle, samo ako se sazna za nove činjenice, odnosno nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi sami, ili u vezi sa već upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drugačijeg rešenja, odnosno kada je propušteno da se u ranijem postupku iznese neka činjenica, odnosno dokaz koji može dovesti do drugačijeg rešenja, s tim da se ponavljanje postupka pokreće na predlog osiguranika ili po službenoj dužnosti.

Ovakvo rešenje se, sa jedne strane, zasniva na načelu zakonitosti, a sa druge strane, s obzirom na ciljeve koji se žele postići, zadovoljava uslov legitimnosti i razumnosti, kao i pravičnosti, i kao takvo je, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno prihvatljivo. Ovo utoliko više, što ne samo konačnost upravnog akta, nego i njegova pravnosnažnost ima pravno obavezujuću snagu i vezuje organ samo dok postoji nepromenjeno činjenično (i pravno) stanje na kome je zasnovano konačno, odnosno pravosnažno rešenje, ali ne i kada dođe do promene u tom činjeničnom (i pravnom stanju), što je upravo razlog donošenja osporenih odredaba Zakona. Takođe, osporene odredbe Zakona se, po oceni Suda, zasnivaju na načelu pravičnosti, upravo iz razloga što iste omogućavaju da se zatečeno činjenično stanje stvari usaglasi sa nesporno utvrđenim promenama u tom činjeničnom stanju, te time zaštiti opšti interes, koji je sadržan u potrebi da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju i koriste isključivo na način i pod uslovima utvrđenim zakonom.

Polazeći od svega navedenog, Sud je ocenio da osporenim odredbama člana 104. Zakona nije povređeno načelo pravne sigurnosti, kao jednog od elemenata ustavnog načela vladavine prava iz člana 3. Ustava.

U pogledu zahteva za ocenu saglasnosti osporenih odredaba Zakona sa odredbama 242. Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da se radi o propisima iste pravne snage i da Ustavni sud, saglasno odredbama člana 167. Ustava, nije nadležan da ocenjuje njihovu međusobnu saglasnost.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da nema osnova za pokretanje postupka povodom podnete inicijative.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 46. tačka 5) u vezi člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje inicijative za ocenu ustavnosti člana 104. Zakona o PIO

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti