Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je inicijative za ocenu ustavnosti odredaba Krivičnog zakonika koje se odnose na uvredu, klevetu, nasilničko ponašanje, pozivanje na otpor i zloupotrebu službenog položaja, ocenivši da razlozi nisu ustavnopravne prirode ili nisu dovoljno potkrepljeni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-1218/2010
19.04.2012.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. aprila 2012. godine, doneo je

 

 

O D L U K U

 

1. Utvrđuje se da odredbe člana 13. stav 1. u vezi sa članom 12. stav 1. tačka 6) i člana 16. stav 2. Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji ("Službeni glasnik RS", broj 88/09) nisu u saglasnosti sa Ustavom.

2. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata donetih, odnosno radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona iz tačke 1.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

Ustavnom sudu podneti su zajednički predlog Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kao i jedna inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba člana 13. stav 1. u vezi sa članom 12. stav 1. tačka 6) i člana 16. stav 2. Zakona navedenog u tački 1. izreke. U predlogu i inicijativi koji su gotovo istovetne sadržine, navodi se da su osporene odredbe člana 13. stav 1. u vezi sa članom 12. stav 1. tačka 6) Zakona prema kojima se, na osnovu naloga direktora Vojnobezbednosne agencije ili lica koje on ovlasti, putem tajnog elektronskog nadzora prikupljaju podaci o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, bez uvida u njihov sadržaj, kao i odredba člana 16. stav 2. Zakona koja propisuje da Vojnobezbednosna agencija ima pravo da od telekomunikacionih operatora traži i dobije informacije o korisnicima njihovih usluga, samostalno i bez bilo kakve uloge suda, nesaglasne sa odredbom člana 41. stav 2. Ustava Republike Srbije, budući da se time odstupa od utvrđene nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja, koje je dozvoljeno samo na osnovu odluke suda. Takođe, inicijator predlaže Ustavnom sudu da naloži Vojnobezbednosnoj agenciji da obustavi izvršenje pojedinačnih akata i radnji koje su preduzete na osnovu osporenih odredaba Zakona, jer smatra da bi se daljom primenom osporenih odredaba Zakona mogle naneti neotklonjive štetne posledice licima na koje se primenjuju postupci i mere tajnog elektronskog nadzora iz člana 12. stav 1. tačka 6) osporenog Zakona.

Zakonodavni odbor Narodne skupštine u datom odgovoru navodi: da je prema odredbi člana 41. Ustava Republike Srbije tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva, a da su odstupanja dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom; da je navedena ustavna odredba u Zakonu o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji razrađena tako da se posebni postupci i mere iz člana 12. stav 1. tač. 7) do 9) ovog zakona preduzimaju na osnovu pisanog i obrazloženog naloga Vrhovnog kasacionog suda; da prema članu 4. tačka 23) Zakona o elektronskim komunikacijama („Službeni glasnik RS", broj 44/10), komunikacija označava razmenu ili prenošenje informacija između određenog broja osoba putem javno dostupnih elektronskih komunikacionih usluga, izuzev informacija koje se prenose u sklopu usluga javnog emitovanja programa preko elektronskih komunikacionih mreža i koje se ne mogu povezati sa određenim pretplatnikom ili korisnikom, odnosno primaocem; da se u osporenim odredbama Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji ne radi o komunikaciji u smislu Zakona o elektronskim komunikacijama, nego o „okolnostima komuniciranja“ koje uključuju podatke o tome da li je, kada i koliko puta neka osoba kontaktirala drugu ili je to pokušala i slično; da su te okolnosti poznate operatoru koji vrši javna ovlašćenja poverena od strane države, u skladu sa zakonom; da u cilju zaštite bezbednosti Republike Srbije, te iste okolnosti, treba da budu dostupne i nadležnim službama bezbednosti, pod precizno određenim uslovima iz zakona; da se osporenom odredbom člana 12. stav 1. tačka 6) Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji uređuje primena posebnog postupka i mere - „tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, bez uvida u njihov sadržaj", kojima se ne zadire u suštinu zajemčenog prava na tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja, jer se tom prilikom ne vrši nadzor sadržaja te komunikacije, nego samo okolnosti obavljanja komunikacija; da se u ovom slučaju radi, naime, o pravu pristupa elektronskim bazama podataka o ranije ostvarenim komunikacijama (zadržani podaci), koje poseduje svaki operator - pružalac telekomunikacionih usluga, nezavisno od poslova i potreba službi bezbednosti ili policije, na šta obavezuje i Direktiva 2006/24/EC EU o zadržavanju podataka; da ove baze sadrže samo statističke podatke, odnosno listing podataka, koji se mogu uporediti sa podacima obične pismene pošiljke, koja se poštom upućuje iz jednog mesta u drugo i koji su tom prilikom dostupni različitim licima (adresa, lično ime pošiljaoca i primaoca), uz napomenu da se često podaci iz listinga - zadržani podaci, ne mogu uopšte vezati za određeno ili odredljivo lice, pa samim tim i nisu podaci o ličnosti i zato nema ugrožavanja privatnosti pojedinca; da pristup zadržanim podacima o elektronskim komunikacijama nije uvid u sadržaj komunikacije, koji je predmet zaštite u članu 41. Ustava i da je primena posebnog postupka i mere predviđenih osporenim odredbama Zakona, sa aspekta nadležnosti Vojnobezbednosne agencije, postala neminovna radi suprotstavljanja aktuelnim bezbednosnim pretnjama kao što su terorizam, organizovani kriminal i korupcija, koji predstavljaju jasnu i neposrednu opasnost nacionalnoj bezbednosti, odnosno bezbednosti od značaja za odbranu Republike Srbije. U odgovoru se dalje navodi: da je prema članu 41. stav 2. Ustava Republike Srbije, jedan od razloga navedenih za odstupanje od nepovredivosti prava na tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja iz stava 1. ovog člana, zaštita bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom; da je, u tom smislu, u osporenom Zakonu predviđeno da se predmetni posebni postupak i mera ne primenjuju na osnovu diskrecionog ovlašćenja direktora Vojnobezbednosne agencije, već pod uslovima i na način propisan članom 11. Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji; da se praksa Evropskog suda za ljudska prava, na koju se pozivaju ovlašćeni predlagači, sadržana u presudama ovog suda donetim u postupcima koje su pokrenuli građani drugih država radi zaštite njihovih prava, ne može prihvatiti u odnosu na osporene odredbe Zakona, jer su u pitanju slučajevi ugrožavanja tih prava od strane subjekata koji nisu državni organi koji se bave poslovima bezbednosti i zaštite prava građana.

U skladu sa navedenim, donosilac akta je mišljenja da osporene odredbe člana 13. stav 1. u vezi sa članom 12. stav 1. tačka 6) i člana 16. stav 2. Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji nisu nesaglasne sa odredbom člana 41. Ustava.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio:

Osporeni Zakon o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji ("Službeni glasnik RS", broj 88/09) donela je Narodna skupština na prvoj sednici Drugog redovnog zasedanja u 2009. godini, 26. oktobra 2009. godine. Zakonom se uređuju nadležnosti, poslovi, zadaci, ovlašćenja, nadzor i kontrola Vojnobezbednosne agencije (u daljem tekstu: VBA) i Vojnoobaveštajne agencije (u daljem tekstu: VOA), saradnja, kao i druga pitanja od značaja za njihov rad (član 1.). VBA i VOA su organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane, koji obavljaju bezbednosno-obaveštajne poslove od značaja za odbranu i deo su jedinstvenog bezbednosno-obaveštajnog sistema Republike Srbije (član 2.), a u obavljanju poslova iz svoje nadležnosti, VBA i VOA su samostalne (član 3. stav 1. Zakona).

Osporene odredbe Zakona sadržane su u Odeljku 3. – „Ovlašćenja VBA“ (čl. 7. do 23. Zakona), u kom se uređuje prikupljanje podataka.

Odredbom člana 12. stav 1. Zakona normirani su posebni postupci i mere tajnog prikupljanja podataka iz nadležnosti VBA. Tačkom 6) ovog člana Zakona propisana je mera tajnog elektronskog nadzora telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, bez uvida u njihov sadržaj.

Takođe, odredbama člana 12. stav 1. tač. 1) do 5) i tač. 7) do 9) Zakona propisano je da su posebni postupci i mere tajnog prikupljana podataka iz nadležnosti VBA i: 1) tajna saradnja sa fizičkim licima; 2) operativni nadzor u organizacije, grupe i institucije; 3) tajno pribavljanje i otkup dokumenata i predmeta; 4) tajni uvid i evidencije ličnih i sa njima povezanih podataka, u skladu sa zakonom; 5) tajno praćenje i nadzor lica na otvorenom prostoru i javnim mestima uz korišćenje tehničkih sredstava; 7) tajno snimanje i dokumentovanje razgovora na otvorenom i u zatvorenom prostoru uz korišćenje tehničkih sredstava; 8) tajni nadzor sadržine pisama i drugih sredstava komuniciranja, uključujući i tajni nadzor sadržaja telekomunikacija i informacionih sistema; 9) tajni nadzor i snimanje unutrašnjih objekata, zatvorenih prostora i predmeta. Prema odredbi člana 14. stav 1. Zakona, posebni postupci i mere iz člana 12. tač. 7) do 9) ovog zakona preduzimaju se na osnovu pisanog i obrazloženog naloga Vrhovnog kasacionog suda. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona propisano je da su poštanska, telegrafska i druga javna preduzeća, privredna društva i lica registrovana za poslove telekomunikacionih operatora, druge načine prenošenja informacija i poslove dostave poštanskih pošiljki - dužni da obezbede uslove i da omoguće VBA primenu mera tajnog prikupljanja podataka i izvršenja posebnih postupaka i mera iz člana 12. ovog zakona i mere iz člana 18. stav 3. ovog zakona.

Osporenim odredbama Zakona propisano je: da se posebni postupci i mere iz člana 12. tač. 1) do 6) ovog zakona preduzimaju na osnovu naloga direktora VBA ili lica koje on ovlasti (član 13. stav 1.); da VBA ima pravo na dobijanje informacija od telekomunikacionih operatora o korisnicima njihovih usluga, obavljenoj komunikaciji, lokaciji sa koje se obavlja i drugih podataka od značaja za rezultate primene posebnih postupaka i mera (član 16. stav 2.).

Zakon o elektronskim komunikacijama ("Službeni glasnik RS", broj 44/10), kao sistemski zakon kojim se, pored ostalog, uređuju uslovi i način obavljanja delatnosti u oblasti elektronskih komunikacija, zaštita prava korisnika i pretplatnika, bezbednost i integritet elektronskih komunikacionih mreža i usluga, tajnost elektronskih komunikacija, te zakonito presretanje i zadržavanje podataka, pod pojmom "komunikacija" označava razmenu ili prenošenje informacija između određenog broja osoba putem javno dostupnih elektronskih komunikacionih usluga, izuzev informacija koje se prenose u sklopu usluga javnog emitovanja programa preko elektronskih komunikacionih mreža i koje se ne mogu povezati sa određenim pretplatnikom ili korisnikom, odnosno primaocem (član 4. tačka 23)). U istom članu navedenog zakona definisani su i sledeći pojmovi: „elektronska komunikaciona mreža za posebne namene“, i to (između ostalog) za organe odbrane, unutrašnjih poslova i Bezbednosno-informativne agencije (organe odbrane i bezbednosti) - koja se koristi za namene za koje su navedeni organi osnovani, a ne koristi se u komercijalne svrhe i ne daje se na korišćenje trećim licima (tačka 8)); „javna komunikaciona mreža“ - kao elektronska komunikaciona mreža koja se, u celini ili pretežno, koristi za pružanje javno dostupnih elektronskih komunikacionih usluga i omogućava prenos podataka između terminalnih tačaka mreže (tačka 18)); „javna telefonska mreža“ - kao elektronska komunikaciona mreža koja se koristi za pružanje javno dostupnih telefonskih usluga i omogućava prenos govora i podataka između terminalnih tačaka mreže (tačka 19)); „elektronska poruka“ - kao svaki tekstualni, glasovni, zvučni ili slikovni zapis, poslat preko javne komunikacione mreže, koji se može pohraniti u mreži ili u terminalnoj opremi primaoca sve dok je primalac ne preuzme ili joj ne pristupi (tačka 11)); „podaci o saobraćaju“ - kao podaci koji se obrađuju prilikom prenosa i tarifiranja komunikacije unutar elektronske komunikacione mreže (tačka 32)); „podaci o lokaciji“ - kao podaci koji označavaju trenutni ili stalni geografski položaj terminalne opreme korisnika unutar elektronske komunikacione mreže (tačka 33)); „korisnik“ - kao fizičko ili pravno lice koje koristi ili zahteva javno dostupnu elektronsku komunikacionu uslugu (tačka 24)).

Ustav Republike Srbije utvrđuje: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i da počiva na neotuđivim ljudskim pravima i da se vladavina prava, pored ostalog, ostvaruje ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. st. 1. i 3.); da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (član 20. stav 1.); da je tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva i da su odstupanja dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (član 41.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje odbranu i bezbednost Republike Srbije i njenih građana (član 97. tačka 4.).

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ("Službeni list Srbije i Crne Gore - Međunarodni ugovori", broj 9/03) (u daljem tekstu: Konvencija) u članu 8. utvrđena su prava iz čovekove privatne (intimne) sfere. Prema odredbama ovog člana Konvencije, svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.), a javne vlasti se neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda i kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Osnovna ideja zaštite prava na koja se primenjuje član 8. Konvencije jeste da postoje sfere života svakog pojedinca u koje država ne sme da se meša, osim u onim situacijama kada su kumulativno ispunjeni uslovi iz stava 2. ovog člana, odnosno da je takvo mešanje u skladu sa zakonom, da ima legitimni cilj i da je neophodno u demokratskom društvu. Polazeći od toga da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima prema Ustavu Republike Srbije, tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, Ustavni sud je konstatovao da, u skladu sa stavovima izraženim u praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravo na privatnost prepiske obuhvata ne samo pisanu reč, već i izgovorenu reč, dakle odnosi se i na elektronski poslata pisma i poruke i na telefonske razgovore. Takođe, pojam "sredstva komuniciranja" obuhvata ne samo neposredan sadržaj komunikacija, već i podatke o tome ko je i sa kim ostvario komunikaciju, ili je to pokušao, u koje vreme, koliko dugo je određeni razgovor trajao, koliko učestalo (frekventno) je komunikacija kroz prepisku, razgovore ili upućene poruke ostvarivana u određenom periodu vremena i sa kojih lokacija je vršena. Evropski sud za ljudska prava je u pojedinim svojim presudama (npr. Odluke u predmetima Klass i drugi protiv Nemačke, od 6. septembra 1978. godine, Malone protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 2. avgusta 1984. godine i Copland protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 3. aprila 2007. godine) izrazio sledeće stavove: „Presretanje telefonskih komunikacija, kome pribegne neki organ javne vlasti, predstavlja oblik mešanja u pravo na poštovanje nečije prepiske. Zapravo, zakoni koji dopuštaju javnim vlastima da tajno presreću komunikacije mogu, već samom činjenicom svog postojanja, biti tretirani kao „pretnja“ i mogu se smatrati mešanjem u pravo na poštovanje prepiske i privatnosti“. „Jedno od osnovnih načela u demokratskom društvu je načelo vladavine prava, koje se izričito pominje u Preambuli Evropske konvencije. Vladavina prava, između ostalog, podrazumeva i da mešanje u prava pojedinca od strane izvršne vlasti mora biti podložno efikasnoj kontroli, koju po pravilu treba da vrši sudstvo, bar u krajnjoj instanci, zbog toga što sudska kontrola pruža najbolje garancije nezavisnosti, nepristrasnosti i pravilnog postupka“. „Sud bi ponovio svoj stav da se izraz „u skladu sa zakonom“ ne odnosi samo na domaće pravo, već se takođe odnosi i na svojstvo zakona, zahtevajući da on bude u skladu sa vladavinom prava... Prema tome, taj izraz podrazumeva, a to sledi i iz cilja i svrhe člana 8. – da u unutrašnjem pravu mora postojati mera pravne zaštite od proizvoljnog mešanja javnih vlasti u prava zaštićena stavom 1. ovog člana. Opasnost od proizvoljnosti je očigledna posebno tamo gde se ovlašćenja izvršne vlasti ostvaruju u tajnosti. Zakon mora biti dovoljno jasan, da bi dao građanima odgovarajuće indikacije u pogledu okolnosti u kojima, i uslova pod kojima, javne vlasti imaju pravo da pribegnu ovom tajnom i potencijalno opasnom mešanju u pravo na poštovanje privatnog života i prepiske“. „Sud podseća da upotreba informacija u vezi datuma i dužine telefonskih razgovora i posebno brojeva koji su birani može da pokrene pitanja na osnovu člana 8, jer takva informacija predstavlja integralni element komunikacije putem telefona“.

Kako se osporenim odredbama Zakona uređuje upravo tajno prikupljanje podataka iz sfere privatnih komunikacija primenom posebnih postupaka i mera, tako da se tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika (bez uvida u njihov sadržaj) vrši samo na osnovu naloga direktora VBA ili lica koje on ovlasti (član 13. stav 1. u vezi člana 12. stav 1. tačka 6)) i da VBA ima samostalno pravo na dobijanje informacija od telekomunikacionih operatora o korisnicima njihovih usluga, obavljenoj komunikaciji, lokaciji sa koje se obavlja i drugih podataka od značaja za rezultate primene posebnih mera, Ustavni sud je pre svega konstatovao da je nesumnjivo postojanje legitimnog cilja za donošenje osporenih propisa, a to je zaštita bezbednosti Republike Srbije i njenog sistema odbrane. Takođe, nije sporno da propisivanje ovakvih tajnih mera i postupaka, upravo iz navedenih razloga, može biti opravdano u svakom demokratskom društvu kakvo je i naše. Međutim, ostalo je kao sporno pitanje da li su ovako propisane mere i postupci u skladu sa pravnom zaštitom koju Ustav Republike Srbije pruža od potencijalnog rizika „proizvoljnog mešanja javnih vlasti“ u prava privatnosti garantovana članom 8. Konvencije.

Ustavni sud je, polazeći od odredaba člana 41. stav 2. Ustava koje propisuju da je odstupanje od nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja moguće samo na osnovu odluke suda, utvrdio da je jedino sud nadležan da, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na određeno vreme i na način predviđen zakonom, odredi (dozvoli) odstupanje od Ustavom zajemčene nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja. Kako iz osporene odredbe člana 13. stav 1. Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji, kojom je propisano da se posebni postupci i mere tajnog prikupljanja podataka iz člana 12. tačka 6) Zakona (tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, bez uvida u njihov sadržaj) preduzimaju samo na osnovu naloga direktora Vojnobezbednosne agencije ili lica koje on ovlasti, to očigledno sledi da je osporenim zakonskim odredbama dozvoljeno odstupanje od zajemčene nepovredivosti tajnosti sredstava komuniciranja i bez odluke suda. Iz navedenog, po oceni Suda, proizlazi da propisane mere tajnog elektronskog nadzora telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, čak i bez uvida u njihov sadržaj, narušavaju nepovredivost prava na privatnost prepiske, odnosno tajnosti sredstava komuniciranja korisnika komunikacionih mreža, s obzirom na to da nadležne službe bezbednosti te mere mogu vršiti bez prethodno pribavljene odluke suda, koja upravo treba da predstavlja oblik kontrole i neophodnu branu svakoj mogućoj zloupotrebi ovlašćenja od strane upravnih vlasti, zbog čega osporena odredba Zakona nije u saglasnosti sa Ustavom.

Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u svojoj Odluci IUz-149/2008 od 28. maja 2009. godine kada je u postupku ocene ustavnosti odredbe člana 55. stav 1. Zakona o telekomunikacijama ("Službeni glasnik RS", br. 44/03 i 36/06) utvrdio da je, saglasno odredbama člana 20. stav 1. i člana 41. stav 2. Ustava, samo sud nadležan da, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike, na određeno vreme i na način predviđen zakonom odredi, odnosno dozvoli odstupanje od Ustavom zajemčene nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja. Kako je osporenom odredbom člana 55. stav 1. navedenog zakona bila propisana dozvoljenost odstupanja od zabrane aktivnosti ili korišćenja uređaja kojima se ugrožava ili narušava poverljivost poruka koje se prenose telekomunikacionim mrežama, ne samo kada se vrše u skladu sa sudskom odlukom, već i bez posebnog naloga suda, kada je takva mogućnost propisana tim ili drugim zakonom, Ustavni sud je ocenio da se aktivnosti ili korišćenje uređaja kojima se ugrožava ili narušava privatnost i poverljivost poruka ne mogu vršiti bez odluke suda, te da stoga osporena odredba, u delu koji glasi: "zakonom ili", nije u saglasnosti sa Ustavom.

Konačno, iako je odredbom stava 1. člana 16. Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji propisana dužnost svih poštanskih, telegrafskih i drugih javnih preduzeća, privrednih društava i lica registrovanih za poslove telekomunikacionih operatora, drugih načina prenošenja informacija i poslova dostave poštanskih pošiljki da obezbede uslove i omoguće VBA primenu mera tajnog prikupljanja i izvršenja posebnih postupaka i mera iz člana 12. ovog zakona, po oceni Suda, osporena odredba člana 16. stav 2. Zakona, prema kojoj Vojnobezbednosna agencija ima samostalno pravo na dobijanje informacija od telekomunikacionih operatora o korisnicima njihovih usluga, obavljenoj komunikaciji, lokaciji sa koje se obavlja i drugih podataka od značaja za rezultate primene posebnih postupaka i mera, jednako zadire u zaštićenu privatnost sredstava komuniciranja i takođe odstupa od Ustavom utvrđene tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja. U skladu sa prethodno već iznetim razlozima, Ustavni sud nalazi da Vojnobezbednosna agencija, kao organ uprave, bez odgovarajuće odluke suda, nema sopstveno pravo na dobijanje informacija od telekomunikacionih operatora o korisnicima njihovih usluga o obavljenoj komunikaciji, lokaciji sa koje se obavlja i drugih podataka od značaja za rezultate primene posebnih postupaka i mera, jer i ti podaci predstavljaju integralni element zaštićene tajnosti komunikacije putem telefona, pa je, polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenio da ni osporena odredba člana 16. stav 2. Zakona nije u saglasnosti sa članom 41. stav 2. Ustava.

S obzirom na to da je doneo konačnu odluku, Sud je, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbacio zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta donetog, odnosno radnje preduzete na osnovu osporenih odredaba Zakona.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2), člana 45. tačka 1) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredbe člana 13. stav 1. u vezi sa članom 12. stav 1. tačka 6) i člana 16. stav 2. Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji prestaju da važe danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije".

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

 

 

 

 

Slični dokumenti

• IUz 1245/2010: Odluka Ustavnog suda o neustavnosti pristupa zadržanim podacima bez sudskog naloga