Odluka o neustavnosti odredbe člana 92. Zakona o stečaju

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da odredba člana 92. Zakona o stečaju nije u saglasnosti sa Ustavom. Osporena odredba, koja je nalagala odbacivanje tužbe ukoliko se ne preinači u utvrđujuću nakon otvaranja stečaja, predstavlja preterani formalizam.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-127/2015
20.03.2025.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. marta 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Utvrđuje se da odredba člana 92. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11, 71/12 – Odluka US i 83/14), nije u saglasnosti sa Ustavom.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), na sednici održanoj 25. oktobra 2018. godine doneo Rešenje o pokretanju postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 92. zakona navedenog u izreci, i dostavio ga je Narodnoj skupštini, radi davanja odgovora.

Donoseći navedeno Rešenje, Ustavni sud je ocenio da se osnovano mogu postaviti, kao sporna, sledeća ustavnopravna pitanja:

- da li je uređivanjem posebnog pravnog režima nakon prekida parničnog postupka, kao pravne posledice otvaranja stečajnog postupka, na način predviđen osporenom odredbom člana 92. Zakona o stečaju, tako što je propisana obaveza tužioca da u predlogu za nastavak postupka preinači tužbu postavljanjem utvrđujućeg tužbenog zahteva umesto obavezujućeg, imajući u vidu prirodu ovih zahteva, povređeno Ustavom garantovano pravo na pristup sudu, kao osnovni segment prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, posebno kada se ima u vidu činjenica da je parnični postupak pokrenut kondemnatornom tužbom koja je, u vreme pokretanja postupka, bila pravno dozvoljen akt u dispoziciji tužilačke strane;

- da li se zakonskim propisivanjem donošenja procesne odluke o odbacivanju tužbe kao nedozvoljene, a zbog nepostupanja stečajnog poverioca na način propisan osporenom odredbom člana 92. Zakona o stečaju, tako što će preinačiti tužbu postavljanjem utvrđujućeg umesto obavezujućeg tužbenog zahteva, dovodi u pitanje suština zajemčenog prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Narodna skupština u ostavljenom roku, a ni naknadno, nije dostavila odgovor na Rešenje o pokretanju postupka, pa je Sud rešio da nastavi postupak, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Zakonom o stečaju uređeni su uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. Saglasno članu 2. ovog zakona, cilj stečaja je najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca ostvarivanjem najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine. Odredbom člana 7. stav 2. Zakona predviđeno je da su propisani rokovi prekluzivni, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Osporenom odredbom člana 92. Zakona o stečaju je propisano da ukoliko u predlogu za nastavak postupka tužilac ne preinači tužbu postavljanjem utvrđujućeg umesto obavezujućeg tužbenog zahteva, nadležni sud će nastaviti postupak i odbaciti tužbu kao nedozvoljenu. Ustavni sud konstatuje da su nakon podnošenja inicijative stupili na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju („ Službeni glasnik RS“, broj 113/17), Zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, broj 44/18) i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, broj 95/18), kao i da se navedene izmene i dopune ne odnose na osporenu odredbu. Sud takođe konstatuje da su odredbama čl. 88. do 93g. Zakona o stečaju regulisane procesnopravne posledice otvaranja stečajnog postupka, tako što se u trenutku nastupanja pravnih posledica otvaranja stečaja prekidaju svi sudski postupci u odnosu na stečajnog dužnika i na njegovu imovinu, svi upravni postupci pokrenuti na zahtev stečajnog dužnika, kao i upravni i poreski postupci koji za predmet imaju utvrđivanje novčane obaveze stečajnog dužnika. Prema odredbi člana 89. stav 1. ovog zakona sudski postupak iz člana 88. ovog zakona u kojem je stečajni dužnik tužilac, odnosno predlagač nastavlja se kada stečajni upravnik obavesti sud pred kojim se vodi postupak da je preuzeo postupak, a saglasno članu 90. ovog zakona, parnični postupak u kojem je stečajni dužnik tuženi nastavlja se ako su kumulativno ispunjeni uslovi koji su taksativno nabrojani u tač. 1) do 4) ovog člana, a to su: 1) da je tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac podneo blagovremenu i urednu prijavu potraživanja; 2) da je na ispitnom ročištu stečajni upravnik osporio prijavu potraživanja; 3) da je tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac zaključkom stečajnog sudije upućen na nastavak prekinutog parničnog postupka radi utvrđivanja osporenog potraživanja; 4) da je tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac predložio nastavak prekinutog postupka u roku od osam dana od dana prijema zaključka stečajnog sudije iz tačke 3) ovog člana.

Iz navedenog proizlazi da je prekid postupka pravni institut koji ima za posledicu da preduzete procesne radnje od strane suda ili neke od stranaka ne proizvode pravno dejstvo dok prekid traje i da se punovažne pravne radnje mogu preduzeti tek po donošenju rešenja o nastavku prekinutog sudskog postupka, a nastavak prekinutog parničnog postupka u kome stečajni ili razlučni poverilac ima status tužilačke strane u odnosu na stečajnog dužnika je moguć tek ako su kumulativno ispunjeni svi uslovi propisani članom 90. ovog zakona. Odredbama člana 91. st. 1. i 2. ovog zakona propisano je da ako nisu ispunjeni svi uslovi iz člana 90. ovog zakona, parnični sud rešenjem odbacuje predlog za nastavak postupka, a ako su ispunjeni ovi uslovi parnični sud rešenjem protiv koga nije dozvoljena posebna žalba određuje nastavak postupka. Članom 117. stav 1. ovog zakona propisano je, pored ostalog, da se poverilac čije je potraživanje osporeno upućuje na parnicu, odnosno na nastavak prekinutog parničnog postupka radi utvrđivanja osporenog potraživanja.

Ustavom Republike Srbije je utvrđeno: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima i ostvaruje se slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, postupak pred sudovima i drugim državnim organima (član 97. tačka 2.).

Iz navedenog sledi da se Ustavom garantuje da sudski postupak mora biti pravičan, sproveden u razumnom roku i mora zadovoljiti određene kriterijume u pogledu rasprave i donošenja presude, a pravo na pristup sudu predstavlja temelj prava na pravično suđenje, jer garantuje subjektivno pravo njegovom titularu da o njegovim pravima i obavezama odluči sud, a podrazumeva pravo da se pokrene i vodi postupak.

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG“ – Međunarodni ugovori, br. 9/03, 5/05 i 7/05) je predviđeno da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona, kao i da se presuda izriče javno, da se štampa i javnost mogu isključiti sa celog ili sa dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.

Imajući u vidu navedeno, Sud konstatuje da stranke imaju pravo na jednaku pravnu zaštitu, da postupak u kome se pruža pravna zaštita mora biti pravičan, što obuhvata mogućnost ostvarivanja prava na pristup sudu, prava na nezavisan i nepristrasan sud, procesnu ravnopravnost i jednakost stranaka u korišćenju procesnih sredstava. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da ni Ustav ni Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda izričito ne pominju pravo na pristup sudu, ali da je ovo pravo neodvojivo od prava na pravično suđenje, te da je Evropski sud za ljudska prava u slučaju Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva (predstavka broj 4451/70, presuda od 21. februara 1975. godine) izrazio stav da je pravo na pristup sudu uključeno u garancije u članu 6. stav 1. Konvencije i da to pravo ne sme biti uslovljeno ili otežano.

Efektivno pravo na pristup sudu, kao temelj prava na pravično suđenje, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odredbom člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, podrazumeva obavezu države da omogući jednostavan pristup sudu tako što će da ga poštuje, odnosno da ga ne otežava i ne povređuje, kako bi ono bilo svakome dostupno, stvarno i efikasno, budući da pravo bez mogućnosti da se uživa ostaje prividno, odnosno iluzorno.

Pravo na pristup sudu znači da sudovi treba da budu pristupačni, što uključuje i dostupnost sudskih presuda, odnosno podrazumeva da sudovi moraju odlučivati u sporovima, jer sudovi, po definiciji, štite vladavinu prava kao temeljno načelo svakog demokratskog društva. Stoga, ishod sudskog postupka mora biti takav da sud neposredno odlučuje o predmetnom pravu pojedinca, jer samo tako prava mogu biti delotvorna, a ne teorijska i prividna. Ograničenje prava na pristup sudu ne sme narušavati samu suštinu predmetnog prava, niti prekid postupka sme da bude takav da ima za posledicu sprečavanje pojedinca da ishoduje rešenje spora. Preterane formalnosti koje se odnose na strogo tumačenje procesnih pravila ne mogu imati za posledicu da se podnosiocu tužbe uskrati ispitivanje osnovanosti njegovih navoda, jer bi u suprotnom bila osujećena sama suština prava na pristup sudu, odnosno delotvoran pristup sudu radi utvrđivanja osporenog prava, čime bi se činila povreda odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Maširević protiv Srbije, predstavka broj 30671/08, od 11. februara 2014. godine i presudu Eşim protiv Turske, predstavka broj 59601/09, od 17. septembra 2013. godine). U navedenim presudama Sud je povodom pitanja preteranog formalizma izrazio shvatanje da je pravo na pristup sudu narušeno kada procesna pravila prestanu služiti ciljevima pravne sigurnosti i pravilnog delovanja pravosudnog sistema, te predstavljaju neku vrstu barijere koja sprečava odlučivanje o osnovanosti prava parnične stranke od strane nadležnog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je stanovišta da je u slučaju predviđenom osporenom odredbom člana 92. Zakona o stečaju, nadležni sud dužan postupati po predlogu za nastavak prekinutog parničnog postupka i onda kada tužilac nije istovremeno izvršio i preinačenje tužbe postavljanjem utvrđujućeg tužbenog zahteva i to tako što će postupak nastaviti, a potom i odlučiti o zahtevu tužioca. Ovo iz razloga što je, po stanovištu Suda, u tužbi sa kondemnatornim tužbenim zahtevom, koji je u vreme pokretanja parničnog postupka bio jedini dozvoljen tužbeni zahtev (jer je tužiočevo potraživanje već bilo dospelo), sadržan i zahtev za utvrđenje spornog potraživanja, budući da sud ne može obavezati stranku na činidbu ukoliko prethodno ne utvrdi postojanje i osnovanost potraživanja. Pravo na pristup sudu znači, pored ostalog, da ishod sudskog postupka mora biti takav da sud neposredno odlučuje o predmetnom pravu pojedinca, a kako je u konkretnoj pravnoj situaciji postupak pokrenut dozvoljenom tužbom u kojoj su iznete određene činjenice koje sud treba da utvrdi i isti je bio u toku do otvaranja stečajnog postupka, kada po sili zakona nastupa njegov prekid, to tužilac ima legitimno očekivanje da po nastavku postupka, nadležni sud odluči o njegovom pravu.

Kako se dozvoljenost tužbe sud ceni pri njenom prethodnom ispitivanju i to prema okolnostima koje su tada postojale, a tužba sa kondemnatornim zahtevom cenjena je kao dozvoljena i postupak po ovoj tužbi je bio u toku u vreme otvaranja stečajnog postupka, to se, u slučaju da tužilac, uz predlog za nastavak postupka nije predložio preinačenje tužbe promenom tužbenog zahteva iz kondemnatornog u deklarativni, postupak nastavlja po odluci suda, a potom bi nadležni sud mogao odbaciti tužbu samo u delu tužbenog zahteva kojim se traži obavezivanje tuženog, sada stečajnog dužnika, jer zbog nastupanja novih činjenica (otvaranje stečajnog postupka) obavezivanje na plaćanje više nije moguće i dozvoljeno, dok bi u delu tužbenog zahteva za utvrđenje koji je sadržan u prvobitnom kondemnatornom tužbenom zahtevu, sud morao meritorno da odluči utvrđivanjem potraživanja ili odbijanjem zahteva za utvrđenje.

Preinačenje tužbe je u dispoziciji tužilačke strane, saglasno odredbama zakona kojim je uređen parnični postupak, iz čega dalje sledi da se stranci ne može naložiti preinačenje tužbe promenom zahteva iz kondemnatornog u deklarativni, niti ima mesta donošenju procesne odluke o odbacivanju tužbe kao nedozvoljene ukoliko tužilac uz predlog za nastavak postupka ne preinači tužbu na opisani načina.

Ustavni sud dodatno ukazuje da je osporenim Zakonom propisan rok od osam dana od prijema zaključka stečajnog sudije, u okviru koga tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac može predložiti nastavak prekinutog parničnog postupka i preinačiti tužbu promenom prvobitno postavljenog tužbenog zahteva. Kako su rokovi u stečajnom postupku propisani u ovom zakonu prekluzivni, to propuštanjem stranke da postupi saglasno osporenom zakonskom rešenju ona trajno gubi pravo da ostvari svoje potraživanje.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporeno zakonsko rešenje, da će sud odbaciti tužbu kao nedozvoljenu u slučaju kada tužilac – stečajni ili razlučni poverilac blagovremeno podnese predlog za nastavak parničnog postupka prekinutog zbog pokrenutog stečajnog postupka, bez istovremenog preinačenja tužbe postavljanjem utvrđujućeg umesto obavezujućeg tužbenog zahteva, sadrži povredu prava na pristup sudu kao elementa prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i da dovodi do preteranog formalizma i povrede načela vladavine prava utvrđenog članom 3. Ustava.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 45. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), doneo Odluku kao u izreci.

Na osnovu odredbe člana 168. stav 3. Ustava, odredba člana 92. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11, 71/12 – Odluka US i 83/14) prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković

Odluka o neustavnosti odredbe člana 92. Zakona o stečaju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti