Pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe Zakona o stečaju

Kratak pregled

Ustavni sud pokreće postupak za ocenu ustavnosti člana 92. Zakona o stečaju. Sporno je da li obaveza preinačenja tužbe sa obavezujućeg na utvrđujući zahtev, pod pretnjom odbacivanja, neopravdano ograničava pravo na pristup sudu i pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-127/2015
25.10.2018.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić i sudije: Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. oktobra 2018. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Pokreće se postupak za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 92. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11, 71/12 – Odluka US i 83/14).

2. Ovo rešenje dostaviti Narodnoj skupštini, radi davanja odgovora.

3. Rok za davanje odgovora je 60 dana od dana prijema Rešenja.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredbe člana 92. Zakona navedenog u tački 1. izreke.

Podnosilac inicijative osporava navedenu odredbu Zakona u odnosu na odredbe člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Prema navodima inicijatora, osporenom odredbom člana 92. Zakona o stečaju kojom je propisano da ukoliko u predlogu za nastavak postupka, tužilac ne preinači tužbu postavljanjem utvrđujućeg umesto obavezujućeg tužbenog zahteva, nadležni sud će nastaviti postupak i odbaciti tužbu kao nedozvoljenu, ograničava se pravo na pravično suđenje jer „kondemnatorni tužbeni zahtev u sebi sadrži i utvrđujući tužbeni zahtev“. Inicijator ističe da tužilac traži od suda da mu pruži pravnu zaštitu tako što će tuženog osuditi na neko činjenje ili nečinjenje i u prilog takvog shvatanja navodi da su Odeljenje za privredne sporove Višeg suda u Beogradu i Viši trgovinski sud zauzeli stanovište da tužbeni zahtev u sebi uvek sadrži i zahtev za utvrđenje postojanja potraživanja, te će sud u nastavljenom postupku meritorno odlučiti o delu tužbenog zahteva koji se odnosi na utvrđenje potraživanja, a odbaciće tužbu u delu koji se odnosi na traženo obavezivanje tuženog (pravni stavovi od 15. oktobra 2001. godine i 3. novembra 2005. godine). Inicijator navodi da osporeno zakonsko rešenje podrazumeva da se kondemnatorna tužba protiv stečajnog dužnika odbacuje u celini kao nedozvoljena, a ne samo u pogledu obavezujućeg dela tužbenog zahteva, čime se onemogućava pravo na pravično suđenje i donošenje meritorne odluke o osnovanosti tužbenog zahteva, a da za to nema objektivnog i racionalnog opravdanja.

Ustavni sud je dopisom od 28. decembra 2017. godine tražio od Narodne skupštine mišljenje na navode iz inicijative, saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), a Narodna skupština je Sudu dostavila odgovor 23. aprila 2018. godine. U odgovoru se, između ostalog, navodi da se u trenutku nastupanja pravnih posledica stečaja prekidaju svi sudski postupci u odnosu na stečajnog dužnika i njegovu imovinu, a da poverilac ima obavezu da prijavi svoje potraživanje u stečaju, pa tek ako mu potraživanje bude osporeno može nastaviti postupak u odnosu na stečajnog dužnika. Takođe, donosilac akta ističe da poverilac kome je potraživanje osporeno može tražiti nastavak parničnog postupka koji je u prekidu, dostavljajući dokaze o ispunjenosti uslova iz člana 90. Zakona o stečaju, uz istovremeno uređenje tužbe označenjem tužbenog zahteva kao zahteva za utvrđenje ili pak pokrenuti novi parnični postupak sa zahtevom za utvrđenje, naglašavajući da je u oba ova slučaja dužan da u tužbi istakne zahtev za utvrđenje potraživanja. Iz navedenih razloga, davalac odgovora ističe da se osporenom zakonskom odredbom poveriocu ne uskraćuje pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, kako se to navodi u inicijativi.

III

U sprovedenom postupku, Ustavni sud je konstatovao da su Zakonom o stečaju uređeni uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. U smislu člana 1. ovog zakona, stečaj se sprovodi bankrotstvom ili reorganizacijom, a pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca iz vrednosti celokupne imovine stečajnog dužnika, odnosno stečajnog dužnika kao pravnog lica, dok se pod reorganizacijom podrazumeva namirenje poverilaca prema usvojenom planu reorganizacije, i to redefinisanjem dužničko-poverilačkih odnosa, statusnim promenama dužnika ili na drugi način koji je predviđen planom reorganizacije. Saglasno članu 2. ovog zakona, cilj stečaja je najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca ostvarivanjem najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine.

Osporenom odredbom člana 92. Zakona o stečaju je propisano da ukoliko u predlogu za nastavak postupka, tužilac ne preinači tužbu postavljanjem utvrđujućeg umesto obavezujućeg tužbenog zahteva, nadležni sud će nastaviti postupak i odbaciti tužbu kao nedozvoljenu.

Sud konstatuje da su odredbama čl. 88. do 93g. Zakona o stečaju regulisane procesnopravne posledice otvaranja stečajnog postupka tako što se u trenutku nastupanja pravnih posledica otvaranja stečaja prekidaju svi sudski postupci u odnosu na stečajnog dužnika i na njegovu imovinu, svi upravni postupci pokrenuti na zahtev stečajnog dužnika, kao i upravni i poreski postupci koji za predmet imaju utvrđivanje novčane obaveze stečajnog dužnika. Prema odredbi člana 89. stav 1. ovog zakona sudski postupak iz člana 88. ovog zakona u kojem je stečajni dužnik tužilac, odnosno predlagač nastavlja se kada stečajni upravnik obavesti sud pred kojim se vodi postupak da je preuzeo postupak, a saglasno članu 90. ovog zakona, parnični postupak u kojem je stečajni dužnik tuženi nastavlja se ako su kumulativno ispunjeni uslovi koji su taksativno nabrojani u tač. 1) do 4) ovog člana, a to su: 1) da je tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac podneo blagovremenu i urednu prijavu potraživanja; 2) da je na ispitnom ročištu stečajni upravnik osporio prijavu potraživanja; 3) da je tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac zaključkom stečajnog sudije upućen na nastavak prekinutog parničnog postupka radi utvrđivanja osporenog potraživanja; 4) da je tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac predložio nastavak prekinutog postupka u roku od osam dana od dana prijema zaključka stečajnog sudije iz tačke 3) ovog člana.

Iz navedenog proizlazi da je prekid postupka pravni institut koji ima za posledicu da preduzete procesne radnje od strane suda ili neke od stranaka ne proizvode pravno dejstvo dok prekid traje i da se punovažne pravne radnje mogu preduzeti tek po donošenju rešenja o nastavku prekinutog sudskog postupka, a nastavak prekinutog parničnog postupka u kome stečajni ili razlučni poverilac ima status tužilačke strane u odnosu na stečajnog dužnika je moguć tek ako su kumulativno ispunjeni svi uslovi propisani članom 90. ovog zakona.

Odredbama člana 91. st. 1. i 2. ovog zakona propisano je da ako nisu ispunjeni svi uslovi iz člana 90. ovog zakona, parnični sud rešenjem odbacuje predlog za nastavak postupka, a ako su ispunjeni ovi uslovi parnični sud rešenjem protiv koga nije dozvoljena posebna žalba određuje nastavak postupka. Članom 117. stav 1. ovog zakona propisano je, pored ostalog, da se poverilac čije je potraživanje osporeno upućuje na parnicu, odnosno na nastavak prekinutog parničnog postupka radi utvrđivanja osporenog potraživanja.

Ustavom Republike Srbije je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, i postupak pred sudovima i drugim državnim organima (član 97. tačka 2.).

Iz navedenog sledi da se Ustavom garantuje da postupak mora biti pravičan, da mora biti sproveden u razumnom roku i zadovoljiti određene kriterijume u pogledu rasprave i donošenja presude, a pravo na pristup sudu predstavlja temelj prava na pravično suđenje, jer garantuje subjektivno pravo njegovom titularu da o njegovim pravima i obavezama odluči sud, a podrazumeva pravo da se pokrene i vodi postupak.

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG“ – Međunarodni ugovori, br. 9/03, 5/05 i 7/05) je predviđeno da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona, kao i da se presuda izriče javno, da se štampa i javnost mogu isključiti sa celog ili sa dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.

Stoga, Sud konstatuje da stranke imaju pravo na jednaku pravnu zaštitu, da postupak u kome se pruža pravna zaštita mora biti pravičan, što obuhvata mogućnost ostvarivanja prava na pristup sudu, prava na nezavisan i nepristrasan sud, procesnu ravnopravnost i jednakost stranaka u korišćenju procesnih sredstava. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da ni Ustav ni Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda izričito ne pominju pravo na pristup sudu, ali da je ovo pravo neodvojivo od prava na pravično suđenje, te da je Evropski sud za ljudska prava u slučaju Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva (predstavka 4451/70) izrazio stav da je pravo na pristup sudu uključeno u garancije u članu 6. stav 1. navedene Konvencije i da to pravo ne sme biti uslovljeno ili otežano.

Dakle, efektivno pravo na pristup sudu, kao temelj prava na pravično suđenje, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odredbom člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda podrazumeva obavezu države da omogući jednostavan pristup sudu tako što će da ga poštuje, odnosno da ga ne otežava i ne povređuje, kako bi ono bilo svakome dostupno, stvarno i efikasno, budući da pravo bez mogućnosti da se uživa ostaje prividno, odnosno iluzorno.

Polazeći od sadržine inicijative, relevantnih odredaba Ustava i Zakona o stečaju, Ustavni sud smatra da se povodom osporavanja ustavnosti odredbe člana 92. Zakona o stečaju, osnovano mogu postaviti sledeća ustavnopravna pitanja:

Kao prvo, postavlja se pitanje da li je uređivanjem posebnog pravnog režima nakon prekida parničnog postupka, kao pravne posledice otvaranja stečajnog postupka, na način predviđen osporenom odredbom člana 92. Zakona o stečaju tako što je propisana obaveza tužioca da u predlogu za nastavak postupka preinači tužbu postavljanjem utvrđujućeg tužbenog zahteva umesto obavezujućeg, imajući u vidu prirodu ovih zahteva, povređeno Ustavom garantovano pravo na pristup sudu, kao osnovni segment prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, posebno kada se ima u vidu činjenica da je parnični postupak pokrenut kondemnatornom tužbom koja je, u vreme pokretanja postupka, bila pravno dopušten akt u dispoziciji tužilačke strane.

Pored iznetog, pred ovim Sudom se otvorilo kao sporno i pitanje da li se zakonskim propisivanjem donošenja procesne odluke o odbacivanju tužbe kao nedozvoljene, a zbog nepostupanja stečajnog poverioca na način propisan osporenom odredbom člana 92. Zakona o stečaju, tako što će preinačiti tužbu postavljanjem utvrđujućeg umesto obavezujućeg tužbenog zahteva, dovodi u pitanje suština zajemčenog prava na pristup sudu, kao osnovnog elementa prava na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) ocenio da ima osnova za pokretanje postupka povodom podnete inicijative i doneo Rešenje o pokretanju postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 92. Zakona iz tačke 1. izreke, ostavljajući rok od 60 dana Narodnoj skupštini od dana prijema Rešenja, radi davanja odgovora Sudu.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 46. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe Zakona o stečaju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti