Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti posebnih uslova za rad u policiji

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o policiji. Sud je utvrdio da propisivanje starosnih granica, bezbednosnih provera i posebnih razloga za prestanak radnog odnosa nije diskriminatorno, s obzirom na specifičnu prirodu policijskih poslova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-13/2008
15.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. jula 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 110. stav 1. tačka 3) i stav 3. i čl. 111. i 168. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05).

2. Odbacuje se zahtev za ocenjivanje ustavnosti odredbe člana 147. stav 3. Zakona iz tačke 1.

3. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu odredaba Zakona iz tač. 1. i 2.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneto je više inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 110. stav 1. tačka 3) i stav 3, člana 111, člana 147. stav 3. i člana 168. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05). Odredba člana 110. stav 1. tačka 3) Zakona, kojom je propisano da lice koje se prima u radni odnos u Ministarstvo, pored ostalih uslova za prijem u radni odnos u državnom organu, mora da ispunjava i posebne uslove i to da bude mlađe od 27 godina, ako se prima na radno mesto sa srednjom stručnom spremom, odnosno da bude mlađe od 30 godina, ako se sa manje od 5 godina radnog staža prima na radno mesto sa višom ili visokom stručnom spremom, po mišljenju podnosioca inicijative suprotna je odredbama čl. 21. i 60. Ustava Republike Srbije o zabrani diskriminacije po bilo kom osnovu i o pravu na rad i predstavlja kršenje Ustavom zajemčenih prava građana. Odredba člana 110. stav 3. Zakona, kojom je propisano da se u radni odnos za obavljanje poslova u Ministarstvu ne može primati lice koje je osuđivano zbog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti, ili protiv koga se vodi krivični postupak za takvo krivično delo, ili koje je osuđivano na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju dužem od tri meseca, ili kome je služba u državnom organu ili pravnom licu sa javnim ovlašćenjima prestala zbog teške povrede službene dužnosti pravosnažnom odlukom nadležnog organa, osporava se sa stanovišta odredbe člana 34. Ustava, prema kojoj niko ne može biti oglašen krivim za delo za koje pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena. Osporavajući odredbu člana 147. Zakona, kojom su utvrđeni uvećani koeficijenti za obračun plata zaposlenih u Ministarstvu zbog posebnih uslova rada, opasnosti za život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstva, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, inicijatori su naveli da se osporenom odredbom krše odredbe člana 21. i člana 60. stav 4. Ustava, kojima je propisana jednaka zaštita građana bez diskriminacije i pravična naknada za rad, ograničeno radno vreme i dnevni i nedeljni odmor. Osim toga, inicijatori navode da je osporenom odredbom Zakona suspendovana primena Zakona o radu koji zaposlenima garantuje pravo na uvećanu zaradu u slučajevima propisanim tim zakonom. Kao razlog osporavanja člana 168. Zakona, kojim je propisano da policijskom službeniku radni odnos prestaje ako tokom njegovog rada nastanu bezbednosne smetnje zbog kojih sa njim radni odnos ne bi ni bio zasnovan da su postojale u vreme zasnivanja, navodi se da se na ovaj način vređaju ustavni principi iz odredaba čl. 21. i 34. Ustava, član 6. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda i član 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju. Nadalje, osporena odredba Zakona, po mišljenju inicijatora, suprotna je i odredbama čl. 4. i 7. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158. o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, prema kojima radni odnos radnika neće prestati ako za takav prestanak ne postoji valjan razlog vezan za sposobnost ili ponašanje radnika ili operativne potrebe preduzeća, ustanove ili službe i pre nego što mu se omogući da se odbrani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost. Odredba člana 168. Zakona osporava se i sa stanovišta člana 42. Ustava kojim je zajemčena zaštita podataka o ličnosti. Predloženo je, takođe, da Ustavni sud obustavi od izvršenja sva rešenja o prestanku radnog odnosa doneta na osnovu osporenih odredaba Zakona.

Ustavni sud je na sednici održanoj 2. aprila 2009. godine, na osnovu člana 33. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) i člana 82. stav 1. tačka 10. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Zaključak da se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti navedenih odredaba Zakona dostave Narodnoj skupštini na mišljenje, sa rokom od 30 dana za dostavljanje mišljenja Ustavnom sudu.

U mišljenju koje je Ustavnom sudu dostavljeno 3. marta 2010. godine, navodi se, pored ostalog, da su policijski službenici ovlašćena službena lica koja rade na specifičnim poslovima koji zahtevaju posebne uslove za njihovo obavljanje, a koji su predviđeni Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Posebni uslovi za pojedina radna mesta, među kojima je i uslov u pogledu godina života, predviđeni su u cilju efikasnijeg obavljanja policijskih poslova, kao i zaštite policijskih službenika, jer ne ostavljaju mogućnost da se na određenim poslovima zapošljavaju lica koja ne mogu da odgovore njihovim zahtevima. U dostavljenom mišljenju se iznose i argumenti kojima se osporava osnovanost ostalih navoda u inicijativama, pa, imajući u vidu sve navedeno, Zakonodavni odbor Narodne skupštine smatra da su osporene odredbe Zakona saglasne sa Ustavom i predlaže da Ustavni sud ne prihvati podnete inicijative.

Osporenim odredbama Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05) propisano je: da lice koje se prima u radni odnos u ministarstvu, pored ostalih uslova za prijem u radni odnos u državnom organu, mora da ispunjava i posebne uslove i to da bude mlađe od 27 godina ako se prima na radno mesto sa srednjom stručnom spremom, odnosno da bude mlađe od 30 godina ako se sa manje od 5 godina radnog staža prima na radno mesto sa višom ili visokom stručnom spremom (član 110. stav 1. tačka 3)); da se u radni odnos za obavljanje poslova u ministarstvu ne može primiti lice koje je osuđivano zbog krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti ili protiv koga se vodi krivični postupak za takvo krivično delo ili koje je osuđivano na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju dužem od tri meseca ili kome je služba u državnom organu ili pravnom licu sa javnim ovlašćenjima prestala zbog teže povrede službene dužnosti pravosnažnom odlukom nadležnog organa (član 110. stav 3.); da policija može o licu koje želi da zasnuje radni odnos u ministarstvu radi izvršavanja zadataka u policiji da prikuplja podatke uz pismenu saglasnost tog lica, kao i podatke na osnovu kojih utvrđuje bezbednosne smetnje za izvršenje zadataka u policiji i da bezbednosna provera iz stava 1. ovog člana obuhvata proveru podataka utvrđenih propisima o uslovima za dobijanje oružanog lista, kao i podataka koje kandidat za zasnivanje radnog odnosa daje u postupku zasnivanja radnog odnosa (član 111.); da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti za život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradan dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata (član 147. stav 1.), da se uz saglasnost Vlade, za pojedine kategorije zaposlenih mogu utvrditi koeficijenti koji su u smislu stava 1. ovog člana veći i za više od 50 odsto (član 147. stav 2.) i da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 147. stav 3.); da policijskom službeniku, odnosno drugom zaposlenom radni odnos prestaje i ako tokom njegovog rada u ministarstvu nastanu bezbednosne smetnje iz člana 111. ovog zakona zbog kojih sa njim radni odnos ne bi ni bio zasnovan da su u vreme zasnivanja postojale, da u slučaju bezbednosnih smetnji iz stava 1. ovog člana, rešenje o prestanku radnog odnosa policijskog službenika, odnosno drugog zaposlenog donosi ministar, na obrazloženi predlog direktora policije, odnosno funkcionera u čijoj nadležnosti je obavljanje određenih poslova i zadataka, a uz predlog se prilaže i bezbednosna provera iz člana 111. stav 2. ovog zakona, kao sastavni deo predloga i da žalba protiv rešenja iz stava 2. ovog člana nije dopuštena, ali se može pokrenuti upravni spor (član 168.).

Odredbama Ustava Republike Srbije u odnosu na koje inicijatori traže ocenu ustavnosti osporenih odredaba zakona utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija neposredna ili posredna po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da je zajemčena zaštita podataka o ličnosti, kao i da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuje zakonom (član 42. st. 1.i 2.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da su svima pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta i da svako ima pravo, pored ostalog, na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. st. 1. i 4.); da Republika Srbije uređuje i obezbeđuje bezbednost građana Republike Srbije i sistem u oblasti radnih odnosa (član 97. tač. 4. i 8.); da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi i na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (član 198. stav 2.).

Odredbom člana 6. stav 2. Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, br. 9/03 i 5/05) garantovano je da će se svako ko je optužen za krivično delo smatrati nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.

Odredbom člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđeno je da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvariti bez diskriminacije po bilo kom osnovu kao npr. polu, rasi, boji kože, jeziku, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnom manjinom, imovini, rođenju ili drugom statusu i da javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovama kao što su oni pomenuti u stavu 1.

Odredbom člana 4. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, br. 4/84, 7/91) predviđeno je da radniku radni odnos neće prestati ako za takav prestanak ne postoji valjan razlog vezan za sposobnost ili ponašanje radnika ili za operativne potrebe preduzeća, ustanove ili službe. Prema članu 7. Konvencije radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati da mu se pruži ta mogućnost.

Prilikom ocene ustavnosti osporene odredbe člana 110. stav 1. tačka 3) Zakona kojom je propisano da lice koje se prima u radni odnos u ministarstvo, pored opštih uslova za prijem u radni odnos u državnom organu mora da ispunjava i posebne uslove u pogledu godina života, Ustavni sud je pošao od činjenice da je osporena odredba Zakona uslovljena specifičnošću poslova koji se obavljaju u policiji, a koji zahtevaju po svojoj prirodi povećan stepen psiho-fizičkih sposobnosti, koji je, pak, primeren osobama mlađe životnog doba. Po oceni Ustavnog suda, osporenom odredbom Zakona ne narušava se ustavni princip zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i zajemčeno pravo na rad i dostupnost svih radnih mesta pod jednakim uslovima iz člana 60. Ustava. Ovo iz razloga što se, prema članu 60. stav 1. Ustava, pravo na rad jemči u skladu sa zakonom, što znači da je zakonodavac ovlašćen da uređujući način i ostvarivanje prava na rad, propiše i uslove koji se zahtevaju za obavljanje određenih poslova, pa time i za zasnivanje radnog odnosa. Kako su uslovi za prijem u radni odnos prilagođeni specifičnim potrebama odnosnog ministarstva u obavljaju poslova na zaštiti ljudi i imovine i kako su navedeni poslovi dostupni svima koji ispunjavaju propisane uslove, to je ocena Ustavnog suda da osporena odredba zakona ne stvara diskriminaciju među građanima, niti im ograničava dostupnost radnih mesta.

U pogledu osporene odredbe člana 110. stav 3. Zakona kojom je propisano da se u radni odnos za obavljanje poslova u Ministarstvu unutrašnjih poslova ne može primiti lice koje je osuđivano zbog krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti, lice protiv koga se vodi krivični postupak za takvo delo, lice koje je osuđivano na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju dužem od tri meseca, niti lice kome je služba u državnom organu ili pravnom licu sa javnim ovlašćenjima prestala zbog teže povrede službene dužnosti, Ustavni sud ističe da se osporena odredba ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 1. Ustava, na koje se u inicijativama ukazuje. Ovo stoga što navedena ustavna odredba garantuje da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena, dok se osporenom odredbom Zakona uređuje u kojim slučajevima pravosnažno osuđeno lice ili lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ne može zasnovati radni odnos u policiji. Prema oceni Ustavnog suda, osporena odredba Zakona nije nesaglasna ni pravu na pretpostavku nevinosti, garantovanom ne samo Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kako to ističu inicijatori, već i odredbom člana 34. stav 3. Ustava, jer, sa jedne strane, nemogućnost zasnivanja radnog odnosa pre svega vezuje za postojanje pravosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa kojom je utvrđena odgovornost određenog lica, a sa druge strane, propisivanje da je krivični postupak koji se vodi protiv nekog lica, dakle slučaj kada postoji osnovana sumnja da je to lice izvršilo krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, ne predstavlja kršenje pretpostavke nevinosti, već legitiman razlog da takvo lice ne može, dok krivični postupak traje, zasnovati radni odnos u državnom organu koji u obavljanju poslova zaštite bezbednosti ljudi i imovine, upravo treba da radi na poslovima otkrivanja ili na poslovima u vezi sa otkrivanjem učinilaca krivičnog dela i pružanja drugih vidova zaštite građana i imovine.

Osporenim odredbama čl. 111. i 168. Zakona utvrđen je način provere kandidata u postupku zasnivanja radnog odnosa, kao i mogućnost da policijskom službeniku prestane radni odnos ukoliko u toku trajanja radnog odnosa nastanu tzv. bezbednosne smetnje zbog kojih sa njim radni odnos ne bi ni bio zasnovan da su postojale u vreme zasnivanja radnog odnosa. Odredba člana 111. Zakona odnosi se na dve vrste podataka od kojih zavisi koji će kandidat biti primljen u radni odnos u Ministarstvu. Jedna vrsta podataka se prikuplja o kandidatu uz njegovu saglasnost, a druga vrsta su podaci operativnog karaktera na osnovu kojih policija neposrednim uvidom utvrđuje postojanje eventualnih bezbednosnih smetnji za njegov rad. Smisao rešenja iz člana 168. Zakona je u tome da se obezbedi da uslovi u pogledu bezbednosnih smetnji za rad u Ministarstvu važe kako prilikom zasnivanja radnog odnosa, tako i u toku trajanja radnog odnosa, čime se vrši stalna provera zaposlenih u pogledu podobnosti za obavljanje najsloženijih poslova u Ministarstvu. Odredbom stava 2. ovog člana Zakona propisan je postupak donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa. Rešenje donosi ministar na obrazloženi predlog direktora policije, odnosno pomoćnika ministra koji rukovodi sektorom i uz predlog se prilaže i bezbednosna provera kao sastavni deo predloga. Iz osporenih odredaba Zakona sledi da su poslovi koji se obavljaju u Ministarstvu unutrašnjih poslova po svojoj prirodi specifični, kao i da te poslove obavljaju službena lica i zaposleni na određenim dužnostima sa posebnim radno-pravnim statusom, pa je saglasno tome, prilikom prijema u radni odnos predviđeno prikupljanje podataka na osnovu kojih se utvrđuje podobnost određenih lica za izvršavanje najsloženijih zadataka u policiji, kao i mogućnost prestanka radnog odnosa ako u toku njegovog trajanja nastupe određene okolnosti koje mogu uticati na efikasno obavljanje ovih poslova.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da su osporene odredbe Zakona donete saglasno ustavnim ovlašćenjima zakonodavca iz člana 97. tač. 4. i 8. Ustava da uredi rad Ministarstva unutrašnjih poslova kao republičkog organa, te da u okviru navedenih ustavnih ovlašćenja propiše posebne uslove za prijem u radni odnos određenog lica i mogućnost prestanka radnog odnosa policijskom službeniku iz razloga koji su predviđeni osporenom odredbom Zakona.

U pogledu navoda podnosioca inicijative da se osporenom odredbom Zakona narušava ustavni princip zaštite podataka o ličnosti iz člana 42. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi neosnovani iz razloga što je odredbom člana 42. stav 2. Ustava utvrđeno da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuju zakonom. Polazeći od navedenog ustavnog ovlašćenja, zakonodavac je u odredbi člana 111. stav 1. Zakona propisao način prikupljanja podataka o kandidatima koji se primaju u radni odnos, i to kako one koji se prikupljaju uz saglasnost kandidata, tako i podatke operativnog karaktera na osnovu kojih policija vrši neposredan uvid i utvrđuje eventualno postojanje smetnji za rad određenog lica u policiji.

Ocenjujući posebno odredbu člana 168. stav 3. Zakona kojom je propisano da žalba protiv rešenja o prestanku radnog odnosa policijskog službenika zbog postojanja bezbednosnih smetnji nije dopuštena, ali se može pokrenuti upravni spor, Ustavni sud je utvrdio da je osporena odredba saglasna sa odredbom 198. stav 2. Ustava prema kojoj zakonitost pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita. Prilikom ocene ustavnosti osporene odredbe Zakona, Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova imaju status državnih službenika, jer se prema odredbi člana 169. Zakona o policiji na njihov položaj, dužnosti, prava i odgovornosti primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drugačije određeno. Odredbom člana 143. stav 2. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 81/05, 83/05, 64/07, 67/07 i 116/08) propisano je da se protiv odluke žalbene komisije koja u skladu sa ovim zakonom odlučuje o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima, može pokrenuti upravni spor. Kako je osporenom odredbom Zakona propisano da protiv rešenja o prestanku radnog odnosa policijskog službenika nije dozvoljena žalba, ali da se može pokrenuti upravni spor, Ustavni sud je našao da je osporena odredba saglasna ustavnom jemstvu prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu, iz člana 36. Ustava, imajući u vidu da je na ovaj način obezbeđena odgovarajuća sudska zaštita policijskih službenika. Ustavni sud je takođe ocenio da je osporeno rešenje saglasno i ustavnom principu jednake zaštite bez diskriminacije iz člana 21. Ustava, jer se policijski službenici, kao jedna kategorija državnih službenika, dovode u jednak položaj sa ostalim državnim službenicima kada se nađu u istoj pravnoj situaciji predviđenoj osporenom odredbom Zakona. Na ovaj način se takođe ne dovode u pitanje ni garancije iz člana 1. Protokola broj 12 Evropske konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prema kome će se svako pravo koje zakon predviđa ostvariti bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao i garancije iz odredaba čl. 4. i 7. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca prema kojoj radniku neće prestati radni odnos ako za takav prestanak ne postoji valjan razlog vezan za sposobnost ili ponašanje radnika ili za operativne potrebe službe.

U pogledu navoda inicijative kojima se navedene odredbe Zakona osporavaju u odnosu na Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), Zakon o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) i Zakon o državnim službenicima, ističe se da prema odredbama člana 167. Ustava, Ustavni sud nije nadležan da odlučuje o međusobnoj saglasnosti zakona kao opštih akata iste pravne snage. Takođe, Ustavni sud, saglasno svojoj ustavnoj nadležnosti iz člana 167. Ustava, nije nadležan da ocenjuje međusobnu saglasnost pojedinih odredaba osporenog Zakona koju apostrofiraju podnosioci inicijativa.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je našao da nema osnova za pokretanje postupka povodom podnetih inicijativa, pa iste, saglasno odredbi člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), nije prihvatio, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

O ustavnosti odredbe člana 147. stav 3. Zakona kojom je propisana mogućnost uvećanja koeficijenta za obračun plata zaposlenih u Ministarstvu po osnovu posebnih uslova rada, prekovremenog rada i rada u dane praznika, Ustavni sud je već odlučivao u predmetu IU-16/2006 i na sednici održanoj 21. septembra 2006. godine doneo Rešenje kojim nije prihvatio inicijativu za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporene odredbe zakona. U ovom rešenju Sud je izrazio stav da nije nesaglasno sa Ustavom da se zakonom utvrdi pravo na uvećanje plate po osnovu specifičnih i posebnih uslova rada jedne kategorije zaposlenih u državnim organima, kao i način utvrđivanja visine uvećanja zarada po tim osnovama. Kako se u konkretnom slučaju radi o zahtevu za ocenjivanje ustavnosti odredbe Zakona o policiji o kojoj je Ustavni sud već odlučivao, a iz novih navoda, razloga i podnetih dokaza ne proizlazi da ima osnova za ponovno odlučivanje, Ustavni sud je iz navedenih razloga u ovom delu odbacio inicijativu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba zakona, jer je doneo konačnu odluku u ovoj ustavnopravnoj stvari, kao u tački 3. izreke.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 46. tač. 3), 5) i 8) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti posebnih uslova za rad u policiji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti