Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti privremene primene i zaključivanja međunarodnih ugovora bez ratifikacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora. Sud smatra da su osporene odredbe, koje omogućavaju privremenu primenu ugovora pre ratifikacije i zaključivanje nekih ugovora bez ratifikacije, u skladu sa Ustavom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-132/2016
06.07.2017.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. jula 2017. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 8. i člana 14. stav 2. Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora („Službeni glasnik RS“, broj 32/13).

2. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba zakona iz tačke 1. izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 8. i člana 14. stav 2. Zakona iz izreke. Odredba člana 8. Zakona koja predviđa mogućnost da se međunarodni ugovor koji podleže potvrđivanju privremeno primenjuje do njegovog stupanja na snagu, osporena je navodom da se time krše načela vladavine prava i podele vlasti iz čl. 3. i 4. Ustava i da je ova odredba u suprotnosti sa odredbama čl. 98, člana 99. stav 1. tač. 4. i 7. i stav 2. tačka 1. i članom 122. Ustava, jer je tom odredbom Zakona Vlada „prigrabila“ ovlašćenja i nadležnosti Narodne skupštine sve dok privremena primena međunarodnog ugovora traje. Po oceni inicijatora Narodna skupština, kao najviše predstavničko telo i nosilac zakonodavne vlasti, osporenom odredbom Zakona izgubila je bilo kakvu mogućnost da nadzire Vladu u pogledu preuzimanja i izvršavanja međunarodnih obaveza po međunarodnim ugovorima koji se privremeno primenjuju. Takođe, po mišljenju inicijatora, osporena odredba člana 8. Zakona nije saglasna ni sa članom 16. stav 2. i članom 194. st. 2. i 4. Ustava jer omogućava da se privremeno primenjuju međunarodni ugovori koji podležu ratifikaciji, a nisu potvrđeni i koji nisu deo pravnog poretka Republike Srbije. Efekat sporne odredbe Zakona, po oceni inicijatora, je takav da se privremeno primenjuju i „čak potpuno sprovode i međunarodni ugovori koji su protivustavni bez mogućnosti procesuriranja pred Ustavnim sudom“ i sprečavanja nastajanja štetnih posledica po ustavnopravni poredak zemlje dok sprovođenje traje. Takođe, navodi se da je osporenom odredbom Zakona, prekršen i član 51. Ustava o pravu na obaveštenost o pitanjima od javnog značaja jer nije propisana obaveza objavljivanja međunarodnog ugovora koji se privremeno primenjuje. Inicijator se poziva na Odluku Ustavnog suda Jugoslavije U. broj 13/85 od 12. oktobra 1988. godine kojom je taj sud utvrdio da odredba člana 13. tada važećeg Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora („Službeni list SFRJ, br. 55/78 i 47/89), kojom je bilo dato generalno ovlašćenje Saveznom izvršnom veću da može dati odobrenje da delegacija SFRJ prihvati klauzulu u međunarodnom ugovoru da se takav ugovor može privremeno primenjivati i pre njegovog stupanja na snagu, dakle pre ratifikacije, nije u skladu sa Ustavom SFRJ.

Odredba člana 14. stav 2. Zakona, prema kojoj međunarodni ugovori koji ne podležu postupku potvrđivanja i o kojima Vlada dostavlja informaciju nadležnom odboru Narodne skupštine, osporena je navodom da nije u saglasnosti sa članom 16. stav 2. i sa članom 194. stav 4. Ustava, jer omogućava zaključivanje i sprovođenje međunarodnih ugovora koji „uopšte“ ne podležu postupku potvrđivanja ni od strane Narodne skupštine, ni Vlade, pa samim tim ne predstavljaju deo pravnog poretka Republike Srbije. Ukazuje se da je nejasno i neprecizno zakonsko određenje o kojim i kakvim se međunarodnim ugovorima radi i koja materija se može uređivati takvim ugovorima, što stvara rizik da se i „ovi ugovori odmetnu od ustavnopravnog sistema RS“ bez mogućnosti ocenjivanja njihove ustavnosti.

Takođe, inicijator predlaže da Ustavni sud donese rešenje kojim će obustaviti izvršenje svakog pojedinačnog akta i radnje koji se preduzimaju na osnovu osporenih zakonskih odredaba.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je konstatovao da se Zakonom o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora („Službeni glasnik RS“, broj 32/13) uređuje postupak zaključivanja i izvršavanja međunarodnih ugovora, kao i druga pitanja u vezi sa međunarodnim ugovorima (član 1.). Dakle, ovim zakonom Republika Srbija, saglasno svojoj nadležnosti iz člana 97. tačka 1. Ustava, u oblasti ugovornog prava, uređuje odnose sa drugim državama, a koja materija je na međunarodno pravnom nivou regulisana multilateralnim ugovorom, tj. Bečkom konvencijom o ugovornom pravu, čiji je naša država član od 1972. godine. Osporenom odredbom člana 8. Zakona koja je sistematizovana u Poglavlju II „Postupak zaključivanja međunarodnih ugovora“, propisano je: da Vlada, izuzetno po dobijanju saglasnosti nadležnog odbora Narodne skupštine, može ovlastiti delegaciju Republike Srbije da prihvati da se međunarodni ugovor koji se potvrđuje u celini, ili pojedine njegove odredbe, mogu privremeno primenjivati do njegovog stupanja na snagu, s tim što postupak potvrđivanja ovog međunarodnog ugovora mora biti pokrenut u roku od 30 dana od datuma njegovog potpisivanja (stav 1.); da privremena primena ugovora prestaje ako Republika Srbija odluči da ne postane strana tog međunarodnog ugovora i kada o toj svojoj odluci obavesti ostale strane ugovornice između kojih se ugovor privremeno primenjuje, u skladu sa odredbama samog ugovora i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (stav 2.). Odredba člana 14. Zakona sistematizovana je u Poglavlju III „Postupak potvrđivanja međunarodnih ugovora“. Tom odredbom, čiji je stav 2. osporen, propisano je: da Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore vojne, političke i ekonomske prirode, ugovore kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu važećih zakona i ugovore kojima se odstupa od postojećih zakonskih rešenja (stav 1.); da međunarodni ugovori koji ne spadaju u ugovore iz stava 1. ovog člana ne podležu postupku potvrđivanja i da o ovim ugovorima Vlada dostavlja informaciju nadležnom odboru Narodne skupštine (osporen stav 2.). Odredbom člana 20. stav 1. Zakona propisano je da se međunarodni ugovori iz člana 14. stav 2. ovog zakona objavljuju u „Službenom glasniku Republike Srbije – Međunarodni ugovori“ u roku od 30 dana od dana njihovog potpisivanja.

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom (član 16. stav 2.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje međunarodni položaj i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama (član 97. stav 1. tačka 1.); da Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore kad je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja (član 99. tačka 4.); da Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika Narodne skupštine odlučuje o zakonima kojima se uređuje zaključivanje i potvrđivanje međunarodnih ugovora (član 105. stav 3. tačka 6.); da Vlada utvrđuje i vodi politiku i izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine (član 123. stav 1. tač. 1. i 2.); da je Vlada odgovorna Narodnoj skupštini za politiku Republike Srbije, za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i za rad organa državne uprave (član 124.); da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije, i da potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom (član 194. stav 4.).

Ustavni sud je, takođe, imao u vidu i Bečku konvenciju o ugovornom pravu koja je ratifikovana Uredbom o ratifikaciji Bečke konvencije o ugovornom pravu („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 30/72), koja se primenjuje na ugovore između država. Pitanje pristanka države da bude vezana ugovorom uređeno je odredbama čl. 11. do 16. Bečke konvencije na način: da pristanak jedne države da bude vezana ugovorom može biti izražen potpisivanjem, razmenom instrumenata koji sačinjavaju ugovor, ratifikacijom, prihvatanjem, odobravanjem ili pristupanjem ili na svaki drugi dogovoren način (član 11.); da se 1. pristanak država da bude vezana ugovorom izražava putem ratifikacije: a) ako ugovor predviđa da se pristanak izrazi ratifikacijom, b) ako je na drugi način utvrđeno da su se države koje su učestvovale u pregovorima dogovorile da je potrebna ratifikacija, c) ako je predstavnik te države potpisao ugovor pod rezervom ratifikacije ili ako namera te države da potpiše ugovor pod rezervom ratifikacije proizlazi iz punomoćja njenog predstavnika ili je izražena u toku pregovora, te da se 2. pristanak države da bude vezana ugovorom izražava putem prihvatanja ili odobravanja u uslovima sličnim onima koji se primenjuju na ratifikaciju (član 14.); da osim ako ugovorom nije drugačije određeno, instrumenti o ratifikaciji, prihvatanju, odobravanju ili pristupanju utvrđuju pristanak države da bude vezana ugovorom u trenutku: a) njihove razmene između država ugovornica, b) njihovog deponovanja ili depozitera, ili c) njihovog saopštavanja državama ugovornicama ili depozitaru, ako je tako dogovoreno (član 16.). Prema članu 25. Konvencije koja je sistematizovana u Odeljku III „Stupanje ugovora na snagu i privremena primena“ u tački 1. tog člana, predviđeno je da se ugovor ili deo ugovora primenjuju privremeno dok ugovor ne stupi na snagu, ako je samim ugovorom tako određeno ili ako su se države koje su učestvovale u pregovorima o tome dogovorile na drugi način.

Ispitujući ispunjenost pretpostavki za pokretanje postupka, a sa stanovišta navoda podnosioca inicijative kojima su osporene odredbe člana 8. i člana 14. stav 2. Zakona, Ustavni sud je, pre svega, pošao od same sadržine pojma potvrđivanja međunarodnog ugovora. Naime, Zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora ne sadrži definiciju pojma potvrđivanje međunarodnog ugovora. Međutim, iz odredaba poglavlja III Zakona sledi da se pod pojmom potvrđivanja međunarodnog ugovora podrazumeva postupak ratifikacije, koji sprovodi Narodna skupština sa ciljem davanja pristanka Republike Srbije da bude vezana ugovorom, a koji je izražen u formi zakona, ili drugim rečima, pod pojmom potvrđivanja se podrazumeva ratifikacija međunarodnog ugovora od strane Narodne skupštine.

Pri tome treba imati u vidu da Bečka Konvencija o ugovornom pravu, čiji je potpisnik Republika Srbija, određuje da je ratifikacija samo jedan od načina, kojim Država na međunarodnom planu daje svoj pristanak da bude vezana ugovorom, imajući u vidu da je odredbom člana 11. ove konvencije predviđeno da pristanak jedne države da bude vezana ugovorom može biti izražen potpisivanjem, razmenom instrumenata koji sačinjavaju ugovor, ratifikacijom, prihvatanjem, odobravanjem ili pristupanjem ili na svaki drugi dogovoren način.

Saglasno Bečkoj Konvenciji, ustavotvorac je, određujući nadležnosti Narodne skupštine u članu 99. stav 1. tačka 4. Ustava Republike Srbije, odredio da Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore, kada je Zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja. To znači da je ostavljeno zakonodavcu da odredi da li će propisati obavezno potvrđivanje međunarodnih ugovora od strane Narodne skupštine i u kojim slučajevima.

Zakonodavac je upravo, krećući se u okviru ovih svojih ustavnih ovlašćenja u članu 14. stav 1. Zakona odredio koje to međunarodne ugovore potvrđuje Narodna skupština (vojne, političke i ekonomske prirode, ugovore kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu važećih Zakona i ugovore, kojima se odstupa od postojećih zakonskih rešenja).

Osim toga, po nalaženju Ustavnog suda, navedena odredba Ustava istovremeno znači da ustavotvorac ne isključuje i druge načine izražavanja pristanka na obavezivanje ugovorom, koji se pominju u članu 2. Bečke Konvencije, a koja je, kao potvrđeni međunarodni ugovor, deo pravnog poretka Republike Srbije. Stoga je zakonodavac u članu 14. stav 2. Zakona u odnosu na sve ostale međunarodne ugovore, koji nisu nabrojani u stavu 1. istog člana Zakona, odredio da oni ne podležu obavezi potvrđivanja, dakle ne podležu ratifikaciji. Ustavni sud dodatno ukazuje da se, saglasno odredbi člana 20. Zakona i međunarodni ugovori, koji ne podležu obavezi potvrđivanja objavljuju u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Kako iz prethodno navedenog proizlazi da postoji ustavni osnov da zaključivanje određenih međunarodnih ugovora ne bude praćeno potvrđivanjem (ratifikacijom) od strane Narodne skupštine i da je zakonodavac ovlašćen da uredi u kojim slučajevima se pristanak na obavezivanje ugovorom ne daje u formi potvrđivanja (ratifikacija), to je Ustavni sud ocenio da podneta inicijativa ne sadrži ustavnopravno utemeljenje za tvrdnju o nesaglasnosti osporene odredbe člana 14. stav 2. Zakona sa Ustavom.

Kada je reč o odredbi člana 8. osporenog Zakona, inicijator ovu odredbu osporava sa stanovišta čl. 3, 4, 98, člana 99. stav 1. tač. 4. i 7. i stav 2. tačka 1, člana 122, kao i člana 194. st. 2. i 4. i člana 16. stav 2. Ustava.

Obrazlažući zbog čega je po njegovom viđenju osporena odredba člana 8. Zakona u suprotnosti sa čl. 3, 4, 98, članom 99. stav 1. tač. 4. i 7. i stav 2. tačka 1, te članom 122. Ustava, inicijator razloge neustavnosti vidi u tome da je tom odredbom Zakona, Vlada „prigrabila“ ovlašćenje i nadležnosti Narodne skupštine, sve dok privremena primena međunarodnog ugovora traje, te da je time Narodna skupština, kao najviše predstavničko telo i nosilac zakonodavne vlasti, izgubila bilo kakvu mogućnost da nadzire Vladu u pogledu preuzimanja i izvršavanja međunarodnih obaveza po međunarodnim ugovorima, koji se privremeno primenjuju.

Ustavni sud najpre ukazuje da je privremena primena međunarodnog ugovora predviđena kao mogućnost u članu 25. Bečke Konvencije, koja je ratifikovana još Uredbom koja je objavljena u „Službenom listu SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 30/72, tako da nema nikakve sumnje da osporena odredba člana 8. Zakona nije u suprotnosti sa Bečkom Konvencijom, kao potvrđenim međunarodnim ugovorom.

Nadalje, zakonodavac je, na osnovu člana 97. stav 1. tačka 1. Ustava, doneo osporeni Zakon, kojim je između ostalog propisan postupak zaključivanja međunarodnih ugovora, u kome Vlada, saglasno svojim nadležnostima iz člana 123. tačka 1. Ustava da utvrđuje i vodi politiku, upravo ostvaruje svoje nadležnosti u vezi sa pokretanjem postupka za vođenje pregovora i zaključivanje međunarodnih ugovora, na taj način što utvrđuje predlog osnove za vođenje pregovora i zaključivanje međunarodnog ugovora i određuje delegaciju za vođenje pregovora, a kao mogućnost je u članu 8. dato ovlašćenje Vladi da može ona ovlastiti delegaciju da prihvati da se međunarodni ugovor, koji se potvrđuje, u celini ili pojedine njegove odredbe, mogu privremeno primenjivati do njegovog stupanja na snagu. Ustavni sud naglašava da je ova mogućnost dvostrano uslovljena i to: prvo – dobijanjem prethodne saglasnosti nadležnog odbora Narodne skupštine i drugo – da u tom slučaju postupak za potvrđivanje takvog ugovora mora biti pokrenut najdalje u roku od 30 dana od dana njegovog potpisivanja.

Prema tome, navodi inicijatora da je Vlada „prigrabila“ ovlašćenja i nadležnosti Narodne skupštine, sve dok privremena primena međunarodnog ugovora traje i da je Narodna skupština izgubila bilo kakvu mogućnost da nadzire Vladu u pogledu preuzimanja i izvršavanja međunarodnih obaveza po tim ugovorima, predstavljaju izraz pogrešnog tumačenja celine osporenog Zakona. Naprotiv, Vlada je upravo u okviru svojih ovlašćenja da uređuje i vodi politiku, između ostalog ovlašćena i da od nadležnog odbora Narodne skupštine pod određenim uslovima, i to pre zaključivanja međunarodnog ugovora, zatraži saglasnost za privremenu primenu ugovora, a nadležni odbor Narodne skupštine može uskratiti takvu saglasnost, ukoliko oceni da nisu ispunjeni uslovi za privremenu primenu međunarodnog ugovora.

Ustavni sud dodatno ukazuje da prilikom razmatranja osporene zakonske odredbe treba imati u vidu da Bečka konvencija samo ustanovljava institut privremene primene ugovora, ne uređujući pri tome ni uslove, ni postupak primene tog instituta, budući da su ovo pitanja unutrašnjeg pravnog poretka. U tom smislu, detaljnim uređivanjem postupka koji mora da prethodi privremenoj primeni ugovora i propisivanjem razloga za prestanak privremene primene, a što je predmet osporene odredbe člana 8. Zakona, zakonodavac je, prema oceni Ustavnog suda, utvrdio jasne obaveze organa izvršne vlasti kojima se obezbeđuje da Narodna skupština, kao organ nadležan za potvrđivanje konkretnog međunarodnog ugovora bude uključena i u fazu privremene primene tog ugovora, kao i da u kratkom roku od početka privremene primene (30 dana) bude u situaciji da odlučuje o potvrđivanju predmetnog međunarodnog ugovora.

Osim što je Bečkom konvencijom privremena primena ugovora predviđena kao mogućnost, ona je i uobičajena u praksi međunarodnog ugovornog prava, naročito u situacijama kada je postupak ratifikacije dugotrajan, odnosno kada je stupanje ugovora na snagu uslovljeno određenim brojem ratifikacija, a primena pojedinih odredaba ugovora ili pak celog ugovora, ne trpi odlaganje, zbog rokova u pogledu izvršavanja ugovora.

Inicijator takođe, osporenu odredbu člana 8. Zakona osporava i sa stanovišta člana 16. stav 2. i člana 194. st. 2. i 4. Ustava, navodeći da se ovom zakonskom odredbom omogućava da se privremeno primenjuju međunarodni ugovori, koji podležu ratifikaciji, iako nisu deo pravnog poretka, jer nisu potvrđeni i kao takvi protivustavni bez mogućnosti procesuiranja pred Ustavnim sudom. Takođe, inicijator osporava navedenu odredbu Zakona i sa stanovišta člana 51. Ustava, kojom se ustanovljava pravo na obaveštenost o pitanjima od javnog značaja, jer nije propisana obaveza objavljivanja međunarodnog ugovora, koji se privremeno primenjuje.

Povodom ovih navoda inicijatora, Ustavni sud nalazi da se zakonska mogućnost privremene primene međunarodnog ugovora (ili pojedinih njegovih odredaba), koji podleže obavezi potvrđivanja, ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa načelima ustavnog poretka o međunarodnim odnosima iz člana 16. Ustava, kao ni sa principima hijerarhije domaćih i međunarodnih opštih pravnih akata iz člana 194. Ustava. Sa druge strane, Ustavni sud ukazuje da je u članu 196. Ustava utvrđena obaveza objavljivanja zakona i svih drugih opštih akata. Kada su u pitanju ugovori, čija je ratifikacija obavezna, pa i kada se oni privremeno primenjuju, ova obaveza objavljivanja iz člana 196. Ustava ispunjena je time što se zakon o potvrđivanju (ratifikaciji) međunarodnog ugovora objavljuje pre njegovog stupanja na snagu. Sva ostala pitanja, koja se odnose na međunarodni položaj Republike Srbije i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama, pa samim tim i postupak zaključivanja i izvršavanja međunarodnih ugovora, kao i njihova eventualna privremena primena, spada u nadležnost Narodne skupštine, koja ove odnose uređuje donošenjem posebnih zakona na osnovu člana 97. stav 1. tačka 1) Ustava. Ustavni sud dodatno ističe da se privremena primena međunarodnog ugovora pre no što je donet i objavljen zakon o njegovom potvrđivanju, ni na koji način ne može dovoditi sa uskraćivanjem prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava, jer se ovo pravo ne ostvaruje samo objavljivanjem akata u Službenog glasniku, već kako sam Ustava utvrđuje, i pravom svakoga na pristup podacima koji su u posedu državnih organa, u skladu sa zakonom.

Pozivanje inicijatora na Odluku Ustavnog suda Jugoslavije U. broj 13/85 od 12. oktobra 1988. godine („Službeni list SFRJ“, broj 47/89), kojom je Ustavni sud Jugoslavije u postupku ocene ustavnosti odredaba člana 13. tada važećeg saveznog Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora utvrdio da ta odredba nije u skladu sa Ustavom SFRJ, po nalaženju Ustavnog suda nije pravno relevantna za konkretan ustavnopravni spor. Naime, Ustavni sud Jugoslavije je u navedenoj odluci ocenio da osporena odredba Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora, kojom je dato generalno ovlašćenje Saveznom izvršnom veću da može dati odobrenje da delegacija SFRJ prihvati klauzulu u međunarodnom ugovoru da se takav ugovor može privremeno primenjivati i pre njegovog stupanja na snagu, dakle, pre ratifikacije i u slučajevima kada je za ratifikaciju, prema Ustavu SFRJ, nadležna Skupština SFRJ, znači prenošenje te nadležnosti Skupštine SFRJ u nadležnost Saveznog izvršnog veća, što nije u skladu sa Ustavom SFRJ. Prema tome Ustavni sud Jugoslavije u navedenoj odluci nije izrazio stav da se međunarodni ugovori ne mogu privremeno primenjivati i pre njihove ratifikacije, već samo to da odobrenje za njihovu privremenu primenu ne može biti povereno isključivo Saveznom izvršnom veću i u onim slučajevima kada je za ratifikaciju međunarodnog ugovora nadležna Skupština SFRJ. Nasuprot tada osporenom zakonskom rešenju, ovde osporena odredba člana 8. Zakona, mogućnost privremene primene međunarodnog ugovora pre njegovog potvrđivanja izričito uslovljava prethodnom saglasnošću nadležnog radnog tela Narodne skupštine.

Polazeći od svega navedenog, kao i od činjenice da Ustavni sud nije stao na stanovište da su podnetom inicijativom potkrepljene tvrdnje da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 8. i člana 14. stav 2. Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je podneta inicijativa neprihvatljiva.

Imajući u vidu da je Ustavni sud u ovom ustavnosudskom predmetu doneo konačnu odluku, to je saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud odbacio zahtev podnosioca inicijative za obustavu izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona, kao je to rešeno u tački 2. izreke.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tač. 3) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti privremene primene i zaključivanja međunarodnih ugovora bez ratifikacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti