Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o javnom beležništvu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je inicijative za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o javnom beležništvu. Sud je utvrdio da su osporene norme o odgovornosti beležnika, nemanju prava žalbe i obavezi uplate 30% nagrade u budžet ustavne i u domenu ovlašćenja zakonodavca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-143/2016
18.04.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, Sabahudin Tahirović i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2019. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti „Člana 53b st. 1. i 2. (zajedno sa članom 58. st. 1. i 4.)“ i člana 134. st. 6. i 7. Zakona o javnom beležništvu („Službeni glasnik RS“, br. 31 /11, 85/12, 19/13, 55/14-dr. zakon, 93/14-dr. zakon, 121/14, 6/15 i 106/15).

2. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu odredaba Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu su podnete dve inicijative, gotovo istovetne sadržine (inicijativa Javnobeležničke komore koja je prvobitno pripojena predmetu IUz-432/2014, a povodom koje je potom, na osnovu odredbe člana 43. Poslovnika o radu Ustavnog suda, „Službeni glasnik RS“, broj 103/13, formiran ovaj predmet IUz-143/2016, kojem je zatim pripojena inicijativa od 14. oktobra 2016. godine), za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba „Člana 53b st. 1. i 2. (zajedno sa članom 58. st. 1. i 4.) i člana 134. st. 6. i 7. Zakona o javnom beležništvu“, sa predlogom za obustavu izvršenja pojedinačnih akata ili radnji koji se sprovode na osnovu člana 134. st. 6. i 7. Zakona.

Ocena ustavnosti odredaba člana 53b st. 1. i 2. i člana 58. st. 1. i 4. Zakona zahtevana je u odnosu na član 36. stav 2. Ustava, s obzirom na to da javni beležnici prema osporenim odredbama člana 53b st. 1. i 2. nemaju pravo žalbe na odluku suda kojom usvaja prigovor stranke i nalaže postupajućem javnom beležniku da preduzme traženu službenu radnju. Kako javni beležnik poštujući odluku suda na koju nije imao pravo žalbe, može odgovarati, prema osporenom članu 58. st. 1. i 4. Zakona, za štetu koju pričini u obavljanju delatnosti, to je, po mišljenju inicijatora, neustavno da javni beležnik na koga su preneta javna ovlašćenja (a ne država), odgovara za štetu koju je pričinio obavljajući svoju delatnost, a na to je obavezan sudskom odlukom „jer ju je poštovao“. S obzirom na to da je „zamisliva situacija“ u kojoj šteta nastaje na osnovu radnje beležnika koji sprovodi odluku suda, iako nema njegove odgovornosti, inicijatori smatraju da je povređeno načelo jedinstva pravnog poretka iz člana 4. stav 1. i člana 194. stav 1. Ustava. Ukazuju na odredbu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisana odgovornost za štetu bez krivice i mogućnost usklađivanja tako što bi zakonom bilo propisano da javni beležnik ne odgovara za štetu nastalu na osnovu naloga iz sudskih odluka, već samo za onu pričinjenu svojim radom, kao i mogućnost da Ustavni sud donese interpretativnu odluku kojom bi rastumačio navedeno pravno pitanje.

Ocena ustavnosti odredaba člana 134. st. 6. i 7. Zakona kojima je propisana dužnost javnog beležnika da iznos od 30% od naplaćene nagrade bez PDV-a uplati na račun propisan za uplatu javnih prihoda u roku od 15 dana od dana naplate, s tim što se ovaj iznos raspodeljuje za tekuće rashode sudova i poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u sudovima, kao i druge rashode i investicije za sudove, u skladu sa zakonom, zahtevana je u odnosu na odredbe člana 4. stav 1. i člana 194. stav 1. Ustava, jer je po mišljenju inicijatora, u suprotnosti sa rešenjem iz sistemskih zakona. Pozivaju se na odredbe člana 2. st. 14. i 15, čl. 17, 18. i 23. Zakona o budžetskom sistemu koje regulišu javne prihode i poreze, čl. 5. i 31. Zakona o porezu na dohodak građana i član 82. Zakona o uređenju sudova i zaključuju da je reč o posebnoj vrsti poreza koju ne poznaju sistemski zakoni iz poreske oblasti, i da se ustanovljava posebna vrsta nameta za finansiranje sudova, iako se „rad sudova može finansirati iz dela tzv. opštih prihoda budžeta, dok se namenski prihodi od strane sudova obavezno usmeravaju za finansiranje sudova“. Takođe navode: da je „apsolutno nelogično i u suprotnosti sa načelom jedinstva pravnog poretka da se zakonom prihodi od ostvarenja jedne druge nezavisne službe usmeravaju“ za rad sudova koji sa njom nemaju nikakve veze i da se to vrši drugim zakonom; da su sudovi oslobođeni dela poslova koji su obavljali i teret njihovog obavljanja prebačen je na javnog beležnika; da od notara država ubire PDV i porez na dohodak građana (godišnji i prihod od samostalne delatnosti), a na već navedene javne prihode država javnim beležnicima uzima još jednu trećinu za finansiranje sudova koje je rasteretila ove funkcije. Budući da je sistemskim zakonom, kojim je regulisan rad sudova predviđeno namensko finansiranje samo iz prihoda sudova, to je, po mišljenju inicijatora, došlo do povrede jedinstva pravnog poretka uvođenjem još jednog namenskog poreza drugim zakonom „dakle namenskog poreza (nameta) koji se nameće posebnim nezavisnim licima sa javnim ovlašćenjima“. Takođe, smatraju da je povreda jedinstva pravnog poretka „evidentna“ i ako se ima u vidu da su osporene odredbe naknadno donete Zakonom o izmenama i dopunama Zakona iz 2014. godine, pa se pozivaju na praksu Ustavnog suda (Odluka IUz-27/2011 od 3. oktobra 2013. godine), da se posebna sistemska rešenja ne mogu menjati posebnim zakonom, a još manje „nasilnim ubacivanjem u odeljke i članove tih istih posebnih zakona, koji za tu materiju uopšte nisu predviđeni“. Ukazuju i da je ovakvim zakonskim rešenjem ugroženo funkcionisanje obavljanja javne službe i finansiranje javnog beležnika na koga su preneta javna ovlašćenja, a koji se ne finansiraju iz budžeta. Pozivaju se i na Odluku Suda IUz-128/2012 od 3. aprila 2014. godine.

Podnosioci inicijative, takođe, smatraju da iz činjenice da je vrednost usluge koju naplaćuju beležnici limitirana, a da se na nju vrši drastično oporezivanje (pa navode da javni beležnici plaćaju PDV 20%, zatim porez od samostalne delatnosti od 10%, kao i redovni godišnji porez od 10% koji ne ide na neto zaradu javnih beležnika, već od samih prihoda), proizlazi da dolazi do prekomernog oporezivanja, a time i prekomernog zadiranja u imovinu, a samim tim i do povrede čl. 1, 20, 58. i 137. Ustava.

U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je konstatovao da su inicijatori naveli da osporavaju odredbe Zakona o javnom beležništvu ne opredeljujući Službeni glasnik u kojem je zakon objavljen. Stoga je Ustavni sud utvrdio:

Zakon o javnom beležništvu donela je Narodna skupština Republike Srbije na Trećoj sednici Prvog redovnog zasedanja u 2011. godini 5. maja 2011. godine. Zakon je objavljen u "Službenom glasniku RS", broj 31/11, a stupio je na snagu osmog dana od objavljivanja, a primenjuje se u celini od 1. septembra 2014. godine, nakon izmena u „Službenom glasniku RS“, br. 85/12 i 19/13.

Odredbama člana 5. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu „Službeni glasnik RS“, broj 121/14, u članu 134. Zakona o javnom beležništvu („Službeni glasnik RS“, br. 31 /11, 85/12, 19/13, 55/14-dr. zakon i 93/14-dr. zakon) posle stava 5. dodati su osporeni st. 6. i 7. Zakona, kojima je propisano da je javni beležnik dužan da iznos od 30% od naplaćene nagrade bez PDV-a uplati na račun propisan za uplatu javnih prihoda u roku od 15 dana od dana naplate (stav 6.), i da se iznos iz stava 6. ovog člana raspodeljuje za tekuće rashode sudova i poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u sudovima, kao i druge rashode i investicije za sudove, u skladu sa zakonom (stav 7.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu „Službeni glasnik RS“, broj 6/15, koji je stupio na snagu 23. januara 2015. godine, brisan je član 53. stav 6. kojim je bilo propisano da o odbijanju javnog beležnika da sačini javnobeležničku ispravu, po žalbi stranke odlučuje Komora, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, i posle člana 53. dodati su nazivi osporenih članova i čl. 53a i 53b kojima je propisan prigovor protiv rešenja javnog beležnika (član 53a) i žalba protiv rešenja suda (član 53b).

Nakon iniciranja postupka pred Ustavnim sudom Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu („Službeni glasniku RS“, broj 106/15), koji je stupio na snagu 29. decembra 2015. godine izmenjene su pojedine odredbe Zakona o javnom beležništvu („Službeni glasnik RS“, br. 31 /11, 85/12, 19/13, 55/14-dr. zakon, 93/14-dr. zakon, 121/14 i 6/15), koje se neposredno ne odnose na osporene odredbe Zakona.

Stoga je Ustavni sud razmatrao osporene odredbe člana 53b st. 1. i 2, člana 58. st. 1. i 4. i člana 134. st. 6. i 7. Zakona o javnom beležništvu („Službeni glasnik RS“, br. 31 /11, 85/12, 19/13, 55/14-dr. zakon, 93/14-dr. zakon, 121/14, 6/15 i 106/15).

Polazeći od toga da je osporenim Zakonom javno beležništvo ustanovljeno kao služba od javnog poverenja, a javni beležnik stručnjak iz oblasti prava, imenovan od strane ministra nadležnog za pravosuđe, koji na osnovu javnih ovlašćenja, pored ostalog, prihvata od stranaka izjave volje i daje im potrebnu formu i o tome izdaje isprave koje imaju karakter javnih isprava, izdaje prepise isprava, javno potvrđuje činjenice, daje strankama savete o pitanjima koja su predmet njegove delatnosti i preduzima druge radnje i vrši druge poslove određene zakonom (član 2. st. 1. i 4.); da je javni beležnik ovlašćen da, pored ostalih poslova, sastavlja, overava i izdaje javne isprave o pravnim poslovima, izjavama i činjenicama na kojima se zasnivaju prava i overava privatne isprave (član 4. tačka 1)); da je zakonom ustanovljena dužnost javnog beležnika da obavlja svoju delatnost u skladu sa propisima i načelima savesnosti i poštenja, da javni beležnik odbija, odnosno može da odbije obavljanje poslova u okviru poslova određenih ovim zakonom samo iz razloga koji su određeni ovim zakonom, da javni beležnik odgovara za svoj rad u skladu sa zakonom (član 9.); da nadzor nad javnobeležničkom delatnošću vrše ministarstvo nadležno za pravosuđe, nadležni sud i Komora (član 13.); da javni beležnik nije zastupnik stranke već lice koje je ovlašćeno da obavlja poslove određene ovim zakonom (član 52. stav 1.); da javni beležnik ne sme da uskrati preduzimanje radnje za koje je ovlašćen, osim kad je ovim zakonom drukčije propisano (član 53. stav 1.); da će javni beležnik, ako utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za sačinjavanje, potvrđivanje ili overu isprave, rešenjem odbiti da preduzme službenu radnju, protiv koga stranka u zakonskom roku može izjaviti prigovor nadležnom sudu na čijem području se nalazi službeno sedište postupajućeg javnog beležnika u roku od osam dana od dana dostavljanja prepisa rešenja (član 53a st. 1. i 2.); da protiv rešenja kojim se usvaja prigovor stranke i nalaže postupajućem javnom beležniku da preduzme traženu službenu radnju javni beležnik nema pravo žalbe, da protiv rešenja kojim se odbija prigovor, stranka može izjaviti žalbu nadležnom sudu u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa rešenja (osporeni član 53b st. 1. i 2.) da je javni beležnik dužan da naknadi štetu koju je prouzrokovao u obavljanju delatnosti, da država ne odgovara za štetu koju prouzrokuje javni beležnik (osporeni član 58. st. 1. i 4.), Ustavni sud je ocenio da iz navedenih odredaba Zakona sledi da je javnobeležnička delatnost, kao služba od javnog poverenja, zasnovana na načelu oficijelnosti, koju, kao poslove određene ovim zakonom obavlja javni beležnik. Zakonom je ustanovljena dužnost javnog beležnika, kao lica od javnog poverenja, da postupa po zakonu i u skladu sa zakonom, javni beležnik ne sme da uskrati preduzimanje radnji na koje je ovlašćen, osim u zakonom propisanim situacijama, a kad utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za sačinjavanje, potvrđivanje ili overu isprave obavezan je da rešenjem uskrati službenu radnju, na koje stranka može izjaviti prigovor o kome odlučuje nadležni sud bilo tako što će, saglasno osporenom odredbom člana 53b stav 1. Zakona, rešenjem usvojiti prigovor stranke i naložiti postupajućem javnom beležniku da preduzme traženu službenu radnju (i protiv tog rešenja javni beležnik nema pravo žalbe), bilo što, saglasno osporenom odredbom člana 53b stav 2, rešenjem odbija prigovor stranke protiv koga stranka može izjaviti žalbu nadležnom sudu.

Polazeći od odredbama člana 97. tač. 2, 6, 10, 16. i 17. Ustavom Republike Srbije utvrđenog ovlašćenja zakonodavca da uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, postupak pred sudovima i drugim državnim organima, odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata, te sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti, sistem javnih službi, organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa, i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu s Ustavom, Ustavni sud nalazi da je zakonodavac ovlašćen da uređujući javnobeležnički postupak, osporenim Zakonom o javnom beležništvu propiše ko kontroliše zakonitost rešenja javnog beležnika o odbijanju preduzimanja službene radnje (sud), i ko i protiv kojih odluka suda može izjaviti pravno sredstvo (stranka prigovor i žalbu).

Stoga Ustavni sud nalazi da osporene odredbe člana 53b st. 1. i 2. Zakona kojima je propisano da javni beležnik nema pravo žalbe, protiv rešenja suda kojim se usvaja prigovor stranke i nalaže postupajućem javnom beležniku da preduzme traženu službenu radnju, a da stranka može, u zakonskom roku, izjaviti žalbu nadležnom sudu, protiv rešenja kojim se odbija prigovor, same po sebi nisu ustavnopravno sporne.

S obzirom na to da je u okviru istog ustavnog ovlašćenja zakonodavca iz navedenih odredaba člana 97. Ustava i da propiše osporenim odredbama člana 58. st. 1. i 4. dužnost javnog beležnika da naknadi štetu koju prouzrokuje u obavljanju delatnosti i isključi odgovornost države za štetu koju prouzrokuje javni beležnik, to Ustavni sud nalazi da i ove odredbe Zakona nisu same po sebi ustavnopravno sporne.

Kako u ovom ustavnosudskom postupku inicijatori zahtevaju ocenu ustavnosti odredaba člana 53b st. 1. i 2. Zakona zato što je u postupku odlučivanja suda o prigovoru stranke protiv rešenja javnog beležnika kojim odbija da preduzme službenu radnju u osporenom stavu 1. izričito propisano da javni beležnik nema pravo žalbe protiv rešenja suda kojim se usvaja prigovor stranke i nalaže postupajućem javnom beležniku da preduzme traženu službenu radnju, dok u odredbi stava 2. omogućuje pravo žalbe stranke na rešenje kojim se odbija prigovor stranke, a ocenu ustavnosti osporenih odredaba člana 58. st. 1. i 4. Zakona zahteva zato što nije propisana mogućnost da javni beležnik ne odgovara za slučaj štete nastale u vezi obavljanja javnobeležničke delatnosti na osnovu hipotetičnog pogrešnog naloga iz sudske odluke da preduzme traženu službenu radnju, to je Ustavni sud imao u vidu da javna ovlašćenja koja su Zakonom o javnom beležništvu preneta javnom beležniku imaju karakter nadležnosti, da kada javni beležnik sprovodi javnobeležnički postupak istupa kao nosilac javnog ovlašćenja prema stranki, što znači da nije u ravnopravnom položaju sa strankom i da se rešenje o odbijanju preduzimanja službene radnje donosi na osnovu odredaba ovog zakona u rešavanju ispunjenosti uslova za sačinjavanje, potvrđivanje ili overu isprave a da se tim rešenjem, odlučujuće i neposredno utiče na prava podnosioca (stranke) u javnom beležničkom postupku sačinjavanja, potvrđivanja ili overe isprave.

S obzirom na navedeno i da se rešenjem suda kojim se usvaja prigovor stranke nalaže postupajućem javnom beležniku da preduzme traženu službenu radnju, Ustavni sud nalazi da ovo rešenje suda predstavlja instanciono rešenje po kome javni beležnik mora da postupa. Stoga se, po nalaženju Ustavnog suda, odredbe člana 53b stav 1. ne mogu dovesti u pravnu i logičnu vezu sa odredbama člana 36. stav 2. kojima se garantuje pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo, s obzirom na to da se rešenjem suda odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu stranke a ne javnog beležnika. Dalje, kako osporenim odredbama člana 58. st. 1. i 4. Zakona o javnom beležništvu odgovornost za štetu nije regulisana celovito, jer se u postupku pred sudom opšte nadležnosti utvrđuju osnov, uslovi i obim odgovornosti (s tim što utvrđivanje tačnog činjeničnog stanja u pogledu učinjene greške javnog beležnika ne bi trebalo da predstavlja problem jer iz odredbe člana 62. stav 1. Zakona proizlazi da je javnobeležnička profesija formalna služba u kojoj ostaju kao dokaz pisani dokumenti), to Ustavni sud nalazi da inicijatori nisu dali ustavnopravno prihvatljive razloge osporavanja odredaba člana 58. st. 1. i 4. Zakona u odnosu na odredbe člana 4. stav 1. i člana 194. stav 1. Ustava kojima se utvrđuje jedinstvo pravnog poretka. Ustavni sud takođe ukazuje da je radi zaštite stranaka i opšteg poverenja u javnobeležničku službu propisana dužnost javnog beležnika da se pre početka rada osigura od odgovornosti za štetu koju bi obavljanjem svoje delatnosti mogao naneti strankama i trećim licima (član 59.).

Imajući u vidu sve napred navedeno, kao i da u nadležnosti Ustavnog suda utvrđenoj odredbama člana 167. Ustava nije da ocenjuje celishodnost uređenja određenog pitanja, niti hipotetične situacije koje mogu nastati u primeni osporenih odredaba zakona, to je Ustavni sud našao da iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 53b st. 1. i 2. i člana 58. st. 1. i 4. Zakona, i da su inicijative u ovom delu neprihvatljive.

Povodom osporavanja odredaba člana 134. st. 6. i 7. Zakona kojima je propisana dužnost javnog beležnika da iznos od 30% od naplaćene nagrade bez PDV-a, uplati na račun propisan za uplatu javnih prihoda, a da se taj iznos usmerava u budžet Republike Srbije u svrhu finansiranja sudova u skladu sa zakonom, Ustavni sud je, polazeći od toga da je odredbama Ustava utvrđeno: da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58. stav 4.); da se sredstva iz kojih se finansiraju nadležnosti Republike Srbije, autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave obezbeđuju iz poreza i drugih prihoda utvrđenih zakonom (član 91. stav 1.); da je obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina opšta i da se zasniva na ekonomskoj moći obveznika (član 91. stav 2.); da Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedince lokalne samouprave imaju budžete u kojima moraju biti prikazani svi prihodi i rashodi kojima se finansiraju njihove nadležnosti (član 92. stav 1.), i da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog poreski sistem (član 97. tačka 6.), ocenio da je Ustavom konstituisano ovlašćenje zakonodavca da uvodi fiskalne dažbine, da Ustav imenuje samo poreze kao vrstu fiskalnih dažbina, dok ostale dažbine ne opredeljuje pojedinačno po nazivu, sadržini, vrsti i dr. već njihovo uređivanje prepušta u celini zakonodavcu, kao izraz određene fiskalne politike. Jedino ustavno ograničenje za zakonodavca u uređivanju ove sfere sadržano je u članu 91. stav 2. Ustava kojim je konstituisano načelo srazmernosti plaćanja poreza i drugih dažbina prema ekonomskoj moći obveznika. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je zakonodavac bio ovlašćen da utvrdi osnov plaćanja i visinu iznosa koji javni beležnik uplaćuje na račun propisan za uplatu javnih prihoda. Ustavni sud ukazuje da države, kad su u pitanju porez i dažbine u načelu, uživaju široko polje slobodne procene u pogledu izbora, metoda i mera kojima se žale postići određeni legitimni ciljevi. Kako su Zakonom o javnom beležništvu preneta na javnog beležnika javnopravna ovlašćenja koja su izvorno pripadala samoj državi i ona je dužna da ih obavlja preko svojih upravnih i sudskih organa (pored ostalog overavanje i izdavanje isprava o pravnim poslovima), to Ustavni sud nalazi da nije nesaglasno sa Ustavom ni to što je odredbom člana 134. stav 7. Zakona propisano za koje namene se raspoređuje iznos koji javni beležnik od naplaćene nagrade bez PDV-a uplaćuje na račun propisan za uplatu javnih prihoda (raspoređuje se za tekuće rashode sudova i poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u sudovima, kao i druge rashode i investicije za sudove, u skladu sa zakonom).

Krećući se u okviru navoda i razloga osporavanja podnosilaca inicijativa i da inicijatori svoju tvrdnju o nesaglasnosti sa Ustavom odredaba člana 134. st. 6. i 7. Zakona obrazlažu sopstvenim tumačenjem pravne prirode propisanog iznosa od 30%, Sud smatra da se takvim navodima ne može dovoditi u pitanje ustavnost određene dažbine propisane Zakonom, niti Ustavni sud može ulaziti u razmatranje osnovanosti i visini zakonom opredeljenog iznosa, jer ta pitanja nisu u domenu ustavnosudske kontrole Zakona, saglasno članu 167. Ustava.

Kako su, po nalaženju Ustavnog suda, osporeni način određivanja iznosa koji javni beležnik treba da uplati u budžet od naplaćene nagrade bez PDV-a, iz osporene odredbe člana 134. stav 6, odnosno namene tog iznosa iz člana 134. stav 7. Zakona, u okviru ustavnog ovlašćenja zakonodavca da uređuje sistem obavljanja privrednih i drugih delatnosti, poreski sistem (koji u širem smislu podrazumeva i uređenje sistema fiskalnih dažbina, dakle svih javnih prihoda), kao i finansiranje ostvarivanja prava i dužnosti Republike Srbije, utvrđenih Ustavom i zakonom, Ustavni sud je ocenio da se osporenim odredbama Zakona o javnom beležništvu ne narušava načelo jedinstva pravnog poretka iz člana 4. stav 1. i člana 194. stav 1. Ustava, niti narušavaju sistemska rešenja iz Zakona o budžetskom sistemu, Zakona o porezu na dohodak građana, i Zakona o uređenju sudova. Naime, Zakon o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/13-ispr, 108/13, 142/14, 68/15-dr. zakon, 103/15, 99/16, 113/17 i 95/18) propisuje u članu 2. tač. 14a) i 17) da su opšti prihodi budžeta i primanja budžeta, prihodi odnosno primanja kojima se finansira javna potrošnja i koji nemaju prethodno utvrđenu namenu, odnosno da su poreski prihodi vrsta javnih prihoda koja država prikuplja obaveznim plaćanjima poreskih obveznika bez obaveze izvršenja specijalne usluge zauzvrat, a Zakon o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS“, br. 24/01, 80/02, 80/02-dr.zakon, 135/04, 62/06, 65/06-ispr, 31/09, 44/09, 18/10, 50/11, 91/11- odluka US, 7/12, 93/12, 114/12-odluka US, 8/13, 47/13, 48/13-ispr, 108/13, 6/14, 57/14, 68/14-dr.zakon, 5/15, 112/15, 5/16. 7/17, 113/17, 7/18, 95/18 i 4/19) uređuje porez na dohodak građana (a ne dažbine kao osporeni zakon), dok Zakon o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11-dr.zakon, 78/11-dr.zakon, 101/11, 101/13, 106/15, 40/15-dr.zakon, 13/16, 108/16, 113/17, 65/1/-odluka US, 87/18 i 88/18-odluka US) propisuje u članu 82. stav 1. i članu 85. da se sredstva za rad sudova obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, odnosno da se u budžetu Republike Srbije posebno iskazuju prihodi od rada sudova i usmeravaju za redovan rad pravosudnih organa, u skladu sa zakonom, s tim što se visina i namena ovih sredstava utvrđuje Zakonom o budžetu.

Kako se osporenim odredbama člana 134. st. 6. i 7. Zakona o javnom beležništvu ne uređuju na drugačiji način pitanja koja su već uređena, već se naprotiv uređuju pitanja koja nisu uređena drugim zakonom, Ustavni sud je našao da nije osnovano pozivanje inicijatora na Odluku Suda IUz-27/2011 od 3. oktobra 2013. godine, odnosno IUz-128/2012 od 3. aprila 2014. godine, kojima je Ustavni sud utvrdio da deo odredbe člana 17. stav 2. Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina („Službeni list SRJ“, broj 11/02 i „Službeni glasnik RS“, broj 72/09-dr.zakon), odnosno odredbe člana 19. tač. 3) i 4) Zakona o kinematografiji („Službeni glasnik RS“, br. 99/11 i 2/12-ispravka), nisu u saglasnosti sa Ustavom, zbog toga što predstavljaju anahrona pravna rešenja u odnosu na sistemske zakone koji uređuju ostvarivanje slobode medija, odnosno naknade koje sistemski zakon ne poznaje ili čiji je namenu sistemski zakon izričito opredelio.

Kako se navodi inicijativa ne mogu dovesti ni u neposrednu ustavnopravnu vezu sa odredbama čl. 1, 20, 58. i 137. Ustava na čiju povredu su takođe ukazali inicijatori, i da saglasno nadležnosti utvrđenoj članom 167. Ustava, Sud nije ovlašćen ni da preispituje celishodnost osporenih normativnih rešenja niti sistematiku zakonodavnih odredbi, Ustavni sud je našao da iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 134. st. 6. i 7. Zakona o javnom beležništvu. Kako je Sud na ovaj način konačno odlučio o podnetim inicijativama, Sud je odbacio saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) i zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu ovih odredaba Zakona.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da su inicijative u celini neprihvatljive, pa je saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, inicijative odbacio.

U skladu sa izloženim, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 46. tač. 3) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o javnom beležništvu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti