Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti odredbe Zakona o privrednim komorama. Sud je utvrdio da prenos likvidacionog ostatka komore u budžet Republike, u slučaju istupanja svih članova, nije protivan Ustavu, jer su komore organizacije javnog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-148/2009
22.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 13. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama („Službeni glasnik RS“, broj 36/09).

 

O b r a z l o ž e nj e

 

I

 

Ustavnom sudu je podneta inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 13. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama („Službeni glasnik RS“, broj 36/09). U inicijativi se navodi da su privredne komore interesne, samostalne i poslovno-stručne organizacije privrednih društava, preduzetnika i drugih oblika organizovanja koji obavljaju privrednu delatnost i da se finansiraju od članarina, naknada za usluge i drugih izvora, te da stoga predstavljaju samostalne organizacije, nezavisne od državnih organa, a posebno u pogledu finansiranja rada i obezbeđivanja imovine i drugih osnovnih sredstava za rad. S obzirom na to da je Privredna komora Srbije svoju imovinu (pravo svojine) stekla sopstvenim ulaganjem, odnosno pravnim poslom, a u skladu sa odlukama privrednih subjekata-članica Privredne komore, po mišljenju podnosioca inicijative, država ne može sticati pravo svojine na imovini komore likvidacijom postojećih privrednih komora i prenosom likvidacionog ostataka u budžet Republike Srbije, odnosno u budžete jedinice teritorijalne autonomije ili jedinice lokalne samouprave. Stoga je osporena odredba Zakona, po mišljenju inicijatora, u suprotnosti sa odredbama člana 58. Ustava kojima se jemči pravo na imovinu, člana 82. koji utvrđuje osnovna načela ekonomskog uređenja, kao i sa odredbama člana 86. Ustava kojima se jemči ravnopravnost svih oblika svojine.

Ustavni sud je, na sednici održanoj 3. decembra 2009. godine, na osnovu odredaba člana 33. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) i člana 82. stav 1. tačka 10. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Zaključak da inicijativu dostavi na mišljenje Narodnoj skupštini.

U mišljenju Narodne skupštine koje je dostavljeno Ustavnom sudu 14. maja 2010. godine, navodi se da je, polazeći od odredaba člana 55. Ustava, kojim se jemči sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama propisano da članstvo u privrednim komorama nije obavezno, da se privredni subjekti mogu udruživati po sistemu dobrovoljnosti i da mogu istupiti iz članstva postojećih privrednih komora. Saglasno navedenom, Zakonom je propisano i da danom njegovog stupanja na snagu postojeće privredne komore nastavljaju sa radom u skladu sa propisima po kojima su osnovane, s tim da svoju organizaciju i akte usklade sa odredbama tog zakona do dana početka njegove primene. Pored toga, Zakonom je propisano i da članstvo u postojećim privrednim komorama prestaje najranije danom početka primene tog zakona, ako je do tog dana član postojeće privredne komore dostavio pismeno obaveštenje o istupanju, da ako svi članovi postojeće privredne komore istupe iz njenog članstva, upravni odbor komore dužan je da bez odlaganja donese odluku o likvidaciji komore u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva, kao i da ako svi članovi postojeće privredne komore istupe iz njenog članstva i upravni odbor komore donese odluku o likvidaciji komore, likvidacioni ostatak se prenosi u budžet Republike, odnosno u budžet teritorijalne autonomije, a u slučaju likvidacije regionalne privredne komore likvidacioni ostatak prenosi se srazmerno u budžete jedinica lokalne samouprave za čije područje je osnovana regionalna privredna komora. Saglasno navedenom, kako se navodi u mišljenju, imovina privredne komore u likvidaciji koja preostane posle izmirenja potraživanja poverilaca i drugih potraživanja, raspoređuje se od strane likvidacionog upravnika ortacima, članovima i akcionarima, a u slučaju da svi članovi postojeće privredne komore na osnovu pismenog obaveštenja istupe iz njenog članstva, kao i ako upravni odbor komore donese odluku o likvidaciji komore, likvidacioni ostatak se prenosi u budžet s obzirom na to da u tom slučaju nema članova kojima bi se rasporedio likvidacioni ostatak. Stoga se osporenom odredbom Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama, kako se navodi u mišljenju, ne ograničava pravo na imovinu, samostalnost privrednih subjekata, ravnopravnost svih oblika svojine i njihova jednaka pravna zaštita.

U dopuni inicijative koja je dostavljena Ustavnom sudu nakon dobijenog mišljenja Narodne skupštine, podnosilac inicijative ponovo ističe da su privredne komore interesne, samostalne i poslovno stručne organizacije privrednih društava, preduzetnika i drugih oblika organizovanja, koje obavljaju privrednu delatnost koje povezuje zajednički poslovni interes na određenom području (član 1. Zakona), te da se ove organizacije, saglasno Zakonu, finansiraju od članarina njenih članova, naknada za usluge i drugih izvora. Budući da su privredne komore samostalne organizacije, nezavisne od bilo kojih državnih organa, a posebno u pogledu sticanja sopstvene imovine, kao i njenog raspolaganja, to i celokupna imovina koju privredne komore stiču ili su stekle, kako se navodi u dopuni inicijative, po svojoj pravnoj prirodi predstavlja apsolutno samostalan pravni posao koji je zaključen između privrednih komora i trećeg lica kao ugovorne strane. S obzirom na takvu pravnu prirodu pravnog posla koji privredne komore zaključuju, a u kojima se ne traži prethodna saglasnost Republike Srbije, niti se koriste sredstva Republike Srbije, podnosilac inicijative smatra da Republika ni na koji način ne može biti pravni sledbenik likvidacionog ostatka koji ostane po likvidaciji komore, kako je to predviđeno osporenim članom Zakona. Dalje se ukazuje da odluku o likvidaciji donosi upravni odbor komore, po prethodnom istupanju svih članova, što znači, kako se navodi u inicijativi, da je neophodna saglasnost svih članova da bi se ovakva odluka mogla doneti, odnosno da bi postojao likvidacioni ostatak koji bi se mogao nasleđivati. Stoga se komora ne može likvidirati ukoliko i poslednji član ne istupi iz članstva, što je, po mišljenju podnosioca inicijative, suprotno odredbama istog zakona o organizovanju, osnivanju i broju članova privredne komore. Inicijator smatra da ovakvo rešenje stvara i prostor za zloupotrebu budući da jedan član može dominirati rukovođenjem komore i birati njene organe, čime interesi ostalih članova koji su istupili iz komore mogu biti značajno ugroženi. Iz navedenih razloga, kako se ističe u inicijativi, likvidacioni ostatak pripada svim članovima komore, odluku o likvidaciji mora doneti najviši organ upravljanja komorom (skupština), na način propisan aktima privrednih komora, što saglasno ustavnom principu slobode pravnog subjekta da raspolaže svojom imovinom, podrazumeva pravo komore da odredi način podele likvidacionog ostatka.

 

II

 

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je odredbama člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama („Službeni glasnik RS“, broj 36/09), čija je odredba stava 3. osporena podnetom inicijativom, propisano da članstvo u postojećim privrednim komorama prestaje najranije danom početka primene ovog zakona, ako je do tog dana član postojeće privredne komore dostavio pismeno obaveštenje o istupanju (stav 1.), da je, ako svi članovi postojeće privredne komore istupe iz njenog članstva, upravni odbor komore dužan da bez odlaganja donese odluku o likvidaciji komore, u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva (stav 2.) i da se u slučaju iz stava 2. ovog člana, likvidacioni ostatak prenosi u budžet Republike Srbije, odnosno u budžet jedinice teritorijalne autonomije, a u slučaju likvidacije regionalne privredne komore likvidacioni ostatak prenosi se srazmerno u budžete jedinica lokalne samouprave za čije područje je osnovana regionalna privredna komora (stav 3.).

Ustavom je utvrđeno: da se jemči sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja, da se udruženja osnivaju bez prethodnog odobrenja, uz upis u registar koji vodi državni organ, u skladu sa zakonom (član 55. st. 1. i 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.); da ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine (član 82. stav 1.); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave i da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu, da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom i da se sredstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (član 86.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, pravni položaj privrednih subjekata, sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine, kao i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu s Ustavom ( član 97. tač. 6, 7. i 17.).

 

III

 

U postupku utvrđivanja osnovanosti inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti osporene odredbe člana 13. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama, a s obzirom na to da su odredbama navedenog člana Zakona uređena pitanja načina prestanka članstva u postojećim privrednim komorama, načina prestanka same privredne komore donošenjem odluke o njenoj likvidaciji i pravne sudbine spornog likvidacionog ostatka, Ustavni sud je najpre razmotrio pitanje pravne prirode postojećih komora, koja u pretežnoj meri određuje i karakter njihove imovine.

Ustavni sud je konstatovao da, prema odredbama Zakona o privrednim komorama („Službeni glasnik RS“, broj 65/01), koje se primenjuju do 1. januara 2013. godine, privredne komore jesu interesne, samostalne i poslovno-stručne organizacije preduzeća, preduzetnika i drugih oblika organizovanja koji obavljaju privrednu delatnost i koje povezuje zajednički poslovni interes na određenom području ili teritoriji u Republici Srbiji (član 1.); da se komore osnivaju na teritorijalnom principu (član 2.); da komora ima svojstvo pravnog lica (član 3.); da su članovi komore preduzeća i drugi oblici organizovanja koji obavljaju privrednu delatnost, banke i druge finansijske organizacije i organizacije za osiguranje imovine i lica, a da su preduzetnici i njihove zadruge članovi komore preko opštih udruženja preduzetnika i da su zemljoradničke zadruge i drugi oblici organizovanja zemljoradnika kolektivni članovi komore preko zadružnog saveza i da članovi komore imaju jednaka prava i obaveze (član 8.); da su članovi Privredne komore Srbije svi subjekti iz člana 8. ovog zakona koji imaju sedište, odnosno obavljaju delatnost na teritoriji Republike Srbije, te da su članovi privrednih komora autonomnih pokrajina, Beograda i regionalnih privrednih komora svi subjekti iz člana 8. ovog zakona koji imaju sedište na teritoriji za koju su ove komore osnovane (član 9.); da komorom upravljaju članovi preko svojih predstavnika u njenim organima, koji se biraju na način utvrđen statutom komore (član 12.); da su organi komore skupština, upravni odbor, nadzorni odbor i predsednik (član 13.); da komora ima statut (član 20.); da se sredstva za rad komore obrazuju od članarine, naknada za usluge i iz drugih izvora i da visinu članarine i osnovicu na osnovu koje se obračunava članarina, kao i način i rokove plaćanja članarine utvrđuje skupština komore (član 21. st 1. i 2.).

Ocenjujući postojanje osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti citiranih odredaba čl. 8. i 9. Zakona o privrednim komorama, Ustavni sud je u Rešenju IU-94/06 od 22. decembra 2010. godine utvrdio da su određivanjem privrednih komora kao oblika interesnog organizovanja privrednih društava, preduzetnika i drugih oblika organizovanja koji obavljaju privrednu delatnost, uređivanjem pitanja u vezi sa osnivanjem i delatnošću privrednih komora kao posebnog oblika udruživanja privrednih subjekata, kao i položaja ovih subjekata kao članova komore, uređeni odnosi u okviru Ustavom utvrđenog ovlašćenja zakonodavca da uređuje i obezbeđuje sistem obavljanja privrednih i drugih delatnosti. Budući da Zakon o privrednim komorama određuje privredne komore kao poseban oblik interesnog organizovanja subjekata koji obavljaju privrednu delatnost, da je delatnost privrednih komora određena kao skup poslova koji su od zajedničkog interesa za sve članove komore, da Privredna komora Srbije vrši i zakonom poverena javna ovlašćenja, te da članstvo u komori nije predviđeno kao uslov obavljanja bilo koje delatnosti članova komore, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca inicijative da su osporene odredbe čl. 8. i 9. Zakona u suprotnosti sa odredbama člana 84. Ustava kojima se jemči samostalnost privrednih subjekata, sloboda preduzetništva, kao i zaštita od stvaranja ili zloupotrebe monopolskog ili dominantnog položaja na tržištu. Polazeći od toga da su privredne komore zakonom definisane kao interesne, samostalne i poslovno-stručne organizacije privrednih društava, preduzetnika i drugih oblika organizovanja koji obavljaju privrednu delatnost, te Zakonom određene delatnosti privrednih komora da, pored ostalog, doprinose cilju koji je u opštem interesu (praćenje pojava privrednog života i ocenjivanja njihovog dejstva na privredu, davanje odgovarajućih predloga nadležnim državnim organima i dr.), kao i da komore vrše određena javna, regulatorna i disciplinska ovlašćenja, Ustavni sud je zaključio da privredne komore ne predstavljaju udruženja iz člana 55. Ustava, već oblik organizacija javnog prava, te da se stoga obaveznim udruživanjem privrednih subjekata u ove organizacije ne ograničava pravo na slobodu udruživanja u smislu člana 20. stav 1. Ustava.

Ustavni sud i u ovom predmetu ističe da su postojeće privredne komore organizacije koje je osnovala država zakonom, zbog opšteg dobra, odnosno boljeg funkcionisanja privrede u Republici Srbiji. Radi izvršavanja ovog javnog cilja, na privredne komore su zakonom preneta i određena javna ovlašćenja. Naime, zakonodavac je procenio da će se određeni zadaci bitni za funkcionisanje i razvoj privrede, pojedinih njenih grana, unapređenje poslovanja privrednih subjekata, predstavljanje domaće privrede u zemlji i inostranstvu i sl, bolje i efikasnije realizovati posredstvom privrednih komora koje se osnivaju zakonom, nego preko državnih organa.

Ustavni sud ističe da su suštinski isti karakter imale i privredne komore osnovane ranije važećim Zakonom o udruživanju u privredne komore („Službeni glasnik SRS“, br. 25/79 i 8/81).

 

IV

 

Odredbama osporenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama, koje se primenjuju od 1. januara 2013. godine, u osnovi su zadržana rešenja važećeg Zakona, koja određuju komore kao interesne, samostalne i poslovno-stručne organizacije privrednih subjekata (član 1.), određuju krug subjekata koji mogu biti članovi komore (član 8.), te uređuju delatnost, akte komore i način njihovog finansiranja (čl. 10, 20. i 21.).

Za razliku od važećih zakonskih rešenja, izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama predviđeno je sledeće: da se, pored privrednih komora koje se osnivaju na teritorijalnom principu (član 2.), osnivaju i privredne komore prema delatnostima koje privredni subjekti obavljaju, uz uslov da ove komore može da osnuje najmanje 100 privrednih subjekata (član 2a); osnovan je Registar komora koji vodi Agencija za privredne registre u koji se registruju sve privredne komore (član 2b st. 1. i 2.); umesto obaveznog predviđeno je dobrovoljno članstvo, kako u privrednim komorama koje budu osnivane prema delatnostima (član 2a) tako i u postojećim privrednim komorama koje su osnovane na teritorijalnom principu (član 2.), na taj način što članovi ovih komora pristupaju i istupaju iz članstva dostavljanjem pismenog obaveštenja o pristupanju, odnosno istupanju iz komore čiji su članovi (član 9.).

Iz odredaba osporenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama proizlazi da se i nakon 1. januara 2013. godine zadržava postojeći sistem privrednih komora osnovanih na teritorijalnom principu članom 2. Zakona, s tim da se one upisuju u Registar komora koji vodi Agencija za privredne registre. Organi i organizacija postojećih privrednih komora ostaju isti, a akti komore se menjaju samo utoliko što se statutom komore sada uređuju i pitanja pristupanja i istupanja, odnosno prestanka članstva u komori, kao i način obezbeđivanja sredstava za rad i kontrola naplate članarine. Članstvo u postojećim privrednim komorama može prestati najranije 1. januara 2013. godine. Dakle, iako će privredne komore ubuduće imati dobrovoljno, a ne obavezno članstvo, ta činjenica, po oceni Ustavnog suda, nije u suštinskom smislu izmenila javnopravni karakter postojećih privrednih komora koje su osnovane Zakonom (član 2.), koje su svojstva pravnog lica stekle na osnovu Zakona (član 3.) i koje obavljaju delatnosti utvrđene Zakonom (član 10.).

 

V

 

Ustavni sud je, dalje, konstatovao da je Zakon o privrednim komorama („Službeni glasnik RS“, broj 65/01) u tekstu koji se primenjuje do 1. januara 2013. godine, donet na osnovu Ustava Republike Srbije od 1990. godine, kojim je bilo utvrđeno da Republika uređuje i obezbeđuje pravni položaj preduzeća i drugih organizacija, njihovih udruženja i komora (član 72. stav 1. tačka 4.). Budući da Ustav Republike Srbije od 2006. godine, u odnosu na koji je tražena ocena ustavnosti osporenih odredaba Zakona, ne sadrži posebne odredbe o udruživanju privrednih subjekata, ustavni osnov za uređivanje ovih odnosa, po shvatanju Suda, sadržan je u odredbi člana 97. tačka 6. Ustava, kojom je utvrđeno da Republika, pored ostalog, uređuje sistem obavljanja pojedinih privrednih delatnosti. Stoga, privredne komore, saglasno Ustavu, i na osnovu odredaba Zakona koje se primenjuju do 1. januara 2013. godine, kao i odredaba osporenog Zakona koje će se primenjivati od 1. januara 2013. godine, po mišljenju Suda, predstavljaju interesne organizacije privrednih subjekata sui generis, čije se osnivanje, oblici organizovanja, članovi, delatnost, organi, način finansiranja i druga pitanja u vezi sa njihovim radom uređuju posebnim zakonom.

Budući da su postojeće privredne komore osnovane zakonom radi obavljanja zakonom utvrđenih delatnosti, te da svojstvo pravnog lica imaju na osnovu zakona, po shvatanju Ustavnog suda, postojeće privredne komore predstavljaju zakonom određene posebne interesne organizacije privrednih subjekata, čiji pravni položaj u najvećoj meri određuje pravnu sudbinu njihove imovine nakon likvidacije.

Naime, postojeće privredne komore su osnovane prema modelu obaveznog članstva privrednih subjekata. To znači da su privredni subjekti postajali članovi privrednih komora po sili zakona, a ne dobrovoljno. Prilikom stupanja u privrednu komoru, članovi nisu u nju unosili svoju imovinu (uloge), već su ex lege postajali obveznici plaćanja članarine. Pored članarine, sredstva za rad privrednih komora obrazovana su i od naknada za usluge koje su komore pružale u obavljanju delatnosti i vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom. Članarine i naknade za usluge kao osnovni izvori prihoda privrednih komora su do skora, odnosno do započinjanja procesa privatizacije, u znatnoj meri isplaćivane iz sredstava društvene svojine, jer je najveći broj preduzeća i drugih pravnih lica koja su obavljala privrednu delatnost, banaka i organizacija za osiguranje imovine i lica, a koji su bili članovi privrednih komora ili korisnici njihovih usluga, bio u društvenoj svojini. Nesumnjivo je da su i početna sredstva za rad komora imala svoj izvor u društvenom kapitalu. To, svakako, ne znači da privredne komore u toku svoga postojanja nisu pravnim poslovima stekle određenu nepokretnu i pokretnu imovinu na kojoj su nosioci prava raspolaganja.

Osporenom odredbom člana 13. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama uređeno je pitanje kome će, u slučaju likvidacije neke od postojećih privrednih komora organizovanih na teritorijalnom principu, pripasti likvidacioni ostatak, odnosno imovina komore koja preostane nakon izmirenja svih obaveza prema poveriocima. Osporena odredba Zakona je prema svojoj sadržini prelaznog karaktera, jer uređuje način prestanka članstva u postojećim privrednim komorama i prestanak tih komora, kao i pravnu sudbinu njihove imovine nakon likvidacije.

Ustavni sud smatra da je za zakonodavno rešenje iz osporenog člana 13. stav 3. Zakona, pored pravnog položaja postojećih privrednih komora, te načina njihovog finansiranja i sticanja imovine, vrlo bitan i način na koji one prestaju sa radom. Prema odredbi člana 13. stav 2. osporenog Zakona, ako svi članovi postojeće privredne komore istupe iz njenog članstva, upravni odbor komore dužan je da bez odlaganja donese odluku o likvidaciji komore, u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva. Dakle, postojeća privredna komora može prestati sa radom samo u jednom slučaju – kada iz nje istupe svi članovi.

Podnosilac inicijative smatra da odluku o likvidaciji privredne komore mora doneti skupština komore kao njen najviši organ, a da likvidacioni ostatak pripada svim članovima komore.

Povodom ovih navoda podnosioca inicijative, Ustavni sud je najpre konstatovao da je inicijativom izričito osporen samo stav 3. člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama koji se odnosi na likvidacioni ostatak postojeće komore koja je prestala sa radom, a ne stav 2. navedenog člana Zakona kojim se uređuju pitanja uslova za likvidaciju postojećih komora i organa koji donosi odluku o likvidaciji. Sud je ipak ocenio da su navedene tvrdnje inicijatora neprihvatljive sa stanovišta zakonskog rešenja o načinu prestanka postojećih privrednih komora, i to iz sledećih razloga: prvo, komora prestaje sa radom ako iz nje istupe svi njeni članovi; drugo, ako su iz komore istupili svi članovi, ne postoji mogućnost održavanja skupštine komore koja bi donosila odluku o njenoj likvidaciji; treće, ako su iz komore istupili svi članovi, onda ni likvidacioni ostatak ne može pripasti „svim članovima komore“. Imajući u vidu da privredne komore nisu promenile svoj karakter i pravni položaj već više od 30 godina, da su u tom periodu desetine hiljada privrednih subjekata bili članovi komora, da su mnogi od njih u međuvremenu prestali da postoje, a da su svi plaćanjem članarine učestvovali u finansiranju rada komora, Ustavni sud smatra da bi bilo pravno i faktički nemoguće da se po prestanku rada komore likvidacioni ostatak podeli među ranijim članovima komore.

S obzirom na to da osporeni Zakon ne sadrži rešenje prema kome se prava i obaveze postojeće komore u slučaju njene likvidacije prenose na druge komore, Ustavni sud ocenjuje da se zakonodavac nije mogao opredeliti ni za to da se likvidacioni ostatak prenese na novoosnovane komore kao pravne sledbenike postojećih komora. Ovo, utoliko pre što će se nove komore osnivati prema delatnostima koje privredni subjekti obavljaju, pa bi bilo izuzetno teško iznaći formulu prema kojoj bi se preostala imovina privredne komore koja je bila osnovana na teritorijalnom principu deobom prenela na privredne komore osnovane na granskom principu.

Povodom navoda inicijatora da „država ne može sticati pravo svojine na imovini komore likvidacijom privrednih komora“, Ustavni sud još jednom ističe da do likvidacije postojećih privrednih komora, saglasno odredbi člana 13. stav 2. osporenog Zakona, ne može doći aktom države, odnosno nekog državnog organa, već na osnovu odluke o likvidaciji koju donosi upravni odbor komore kada utvrdi da su svi članovi istupili iz komore. Prema stanovištu ovog suda, osporenom odredbom člana 13. stav 3. Zakona ne propisuje se eksproprijacija, nacionalizacija ili bilo koji drugi vid oduzimanja imovine na koji bi se mogla odnositi odredba člana 58. stav 2. Ustava. Prenošenje likvidacionog ostatka privredne komore koja je prestala sa radom u budžet Republike Srbije, odnosno u budžet jedinice teritorijalne autonomije, a u slučaju likvidacije regionalne privredne komore – srazmerno u budžete jedinica lokalne samouprave za čije područje je osnovana regionalna privredna komora, po mišljenju Ustavnog suda, ima svoj ratio legis u, kako je već navedeno, pravnom položaju postojećih komora i načinu njihovog finansiranja. Naime, postojeće privredne komore su osnovane zakonom u opštem interesu, pa je u opštem interesu i da se ne dozvoli namerna likvidacija privrednih komora u cilju protivzakonitog prisvajanja njihove imovine od strane pojedinih novonastalih komora. Imajući u vidu sve navedeno, a posebno činjenicu da je postojeće privredne komore osnovala država, Ustavni sud smatra da je u opštem interesu da se imovina tih komora koja ostane nakon njihove eventualne likvidacije prenese u budžet države kao njihovog osnivača, odnosno u budžete jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave za čiju teritoriju su komore osnovane.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti osporene odredbe člana 13. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama u odnosu na odredbe člana 58. Ustava. Sud je, takođe, konstatovao da se navodi i razlozi izneti u inicijativi i njenoj dopuni ne mogu dovesti u pravnu i logičnu vezu sa odredbama čl. 82. i 86. Ustava, u odnosu na koje je, takođe, zahtevana ocena ustavnosti. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, rešio da ne prihvati inicijativu za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenog člana 13. stav 3. Zakona.

Na osnovu svega navedenog, kao i odredbe člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

 

Slični dokumenti

• Pž 2939/2025: Ustavnost obaveznog članstva i plaćanja članarine Privrednoj komori Srbije
• IUz 92/2012: Odbacivanje inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o privrednim komorama
• IUo 209/2013: Odluka o ustavnosti Statuta Regionalne privredne komore Zrenjanin
• IU 94/2006: Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti obaveznog članstva u privrednim komorama
• IUz 249/2016: Odluka Ustavnog suda o ustavnosti obaveznog članstva u privrednim komorama