Odluka Ustavnog suda o neustavnosti uslovljavanja registracije vozila plaćanjem kazni

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje da odredbe člana 270. st. 3. i 4. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima nisu u saglasnosti sa Ustavom. Uslovljavanje registracije vozila izmirenjem svih novčanih obaveza za saobraćajne prekršaje predstavlja neustavno ograničenje prava na imovinu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-1503/2010
07.03.2013.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tač ka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. marta 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Utvrđuje se da odredbe člana 270. st. 3. i 4. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, br. 41/09 , 53/10 i 101/11) nisu u saglasnosti sa Ustavom.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu je podneta inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 270. st. 3. i 4. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, br. 41/09 i 53/10). Povodom podnete inicijative Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Rešenjem IUz-1503/2010 od 7. marta 2012. godine pokrenuo p ostupak za utvrđivanje neustavnosti navedenih odredaba Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.

Ustavni sud je u prethodnom postupku našao da se povodom odredaba člana 270. st. 3. i 4. Zakona, kao sporna postavljaju sledeća ustavno-pravna pitanja:

1. da li osporenim odredbama Zakona propisano ograničenje imovinskog prava za podnosioca zahteva predstavlja „poseban i preteran teret“, odnosno da li je ograničenje „proporcionalno“ svrsi radi koje je propisano, s obzirom na to da država i bez propisivanja ovog uslova ima drugim zakonom predviđena (efikasna) sredstva za naplatu novčanih kazni za prekršaje i troškova prekršajnog postupka;

2. da li je, s obzirom na to da je osporenim odredbama Zakona dato ovlašćenje nadležnom organu (i organizaciji) da odbije upis u registar motornog vozila, odnosno da odbije da izda registracionu nalepnicu ako ima „saznanja“ da podnosilac nije izmirio „sve novčane obaveze“, osporenim odredbama Zakona na način na koji su formulisane, utvrđen dovoljno precizan osnov koji isključuje bilo kakvu „proizvoljnost“ za preduzimanje radnje nadležnog organa kojom se ograničava ovo pravo vlasnika motornog vozila, budući da se prinudno mogu izvršiti samo pravnosnažno utvrđene i dospele novčane kazne za prekršaje i troškovi postupka (a nadležni organ, primera radi, ima saznanje da je doneta prvostepena presuda);

3. da li iz osporenih odredaba Zakona, kako su formulisane, a kojima je predviđeno da se upis u registar neće izvršiti, odnosno da se neće izdati registraciona nalepnica ako podnosilac zahteva „nije izmirio sve novčane obaveze povodom učinjenih prekršaja, odnosno krivičnih dela propisanih ovim zakonom, ili povodom povrede odredaba lokalnih propisa vezanih za poslove saobraćaja“, proizlazi da će nadležni organ, odnosno organizacija odbiti registraciju i ako je podnosilac zahteva platio novčanu kaznu za prekršaj, ali primera radi nije platio presudom utvrđen odštetni zahtev; drugim rečima, postavlja se pitanje da li osporenim odredbama propisan uslov ima šire značenje od „poreske mere“ radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, kako je to predviđeno odredbom stava 4. člana 58. Ustava;

4. s obzirom na to da je osporenim odredbama propisan različit uslov za odbijanje zahteva za izdavanje registracione nalepnice zavisno od toga da li je zahtev podnet Ministarstvu unutrašnjih poslova ili pravnom licu koje ima ovlašćenje za izdavanje registracione nalepnice, odnosno da će MUP odbiti izdavanje registracione nalepnice ako ima „saznanje“ da podnosilac zahteva nije izmirio sve novčane obaveze i „povodom povrede odredaba lokalnih propisa vezanih za poslove saobraćaja“, a da takav uslov nije propisan kada se zahtev za izdavanje podnosi ovlašćenom pravnom licu, postavlja se pitanje da li je saglasno s Ustavom da se zakonom određen postupak sprovodi pod različitim uslovima zavisno od toga da li ga neposredno sprovodi organ uprave ili organizacija kojoj su ti poslovi povereni, odnosno da li se podnosioci zahteva eventualno dovode u različit položaj budući da su zakonom propisani različiti uslovi za izdavanje registracione nalepnice zavisno od toga kome se zahtev podnosi.

Rešenje Ustavnog suda dostavljeno je na odgovor Narodnoj skupštini 2. aprila 2012. godine. Kako Narodna skupština u ostavljenom roku nije dostavila odgovor Sudu, postupak je nastavljen saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu ( "Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US).

U sprovedenom postupku pred Ustavnim sud om je utvrđeno da je osporenim odredbama člana 270. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, br. 41/09 i 53/10) propisano da teritorijalno nadležna organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova neće registrovati vozilo, odnosno izdati registracionu nalepnicu, ukoliko ima saznanja da fi zičko lice (osim preduzetnika), podnosilac zahteva za registraciju, odnosno izdavanje registracione nalepnice, nije izmirilo sve novčane obaveze povodom učinjenih prekršaja, odnosno krivičnih dela propisanih ovim zakonom, ili povodom povrede odredaba lokalnih propisa vezanih za poslove saobraćaja (stav 3.) i da pravno lice koje ima ovlašćenje Ministarstva unutrašnjih poslova za izdavanje registracione nalepnice neće izvršiti izdavanje registracione nalepnice , ukoliko ima saznanja da fizičko lice (osim preduzetnika), podnosilac zahteva za registraciju, odnosno izdavanje registracione nalepnice, nije izmirilo sve novčane obaveze povodom učinjenih prekršaja, odnosno krivičnih dela propisanih ovim zakonom ( stav 4.). Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, broj 101/11 ) nisu menjane osporene odredbe Zakona. Drugim odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima propisano je da u saobraćaju na putu mogu da učestvuju samo motorna vozila za koje je izdata saobraćajna dozvola, registarske tablice i registraciona nalepnica (član 268. stav 1.), da se motorno vozilo upisuje u jedinstveni registar vozila i izdaje se saobraćajna dozvola i registarske tablice ako postoje dokazi o poreklu i vlasništvu vozila u pisanoj formi, kao i izmirenim propisanim troškovima za registraciju vozila, kao i poreske i carinske obaveze za to vozilo i da je na tehničkom pregledu utvrđeno da je vozilo tehnički ispravno (član 270. stav 1.) i da se za motorno vozilo upisano u jedinstven registar vozila izdaje, na zahtev vlasnika, odnosno korisnika vozila registraciona nalepnica ako su ispunjeni sledeći uslovi - da je na tehničkom pregledu utvrđeno d a je vozilo tehnički ispravno, da su priloženi dokazi o obaveznom osiguranju vozila i da su izmireni propisani troškovi za izdavanje registracione nalepnice (član 270. stav 2.). Iz navedenog sledi da je osporenim odredbama Zakona, pored uslova za registraciju motornog vozila, odnosno za izdavanje registracione nalepnice propisanih odredbama člana 270. st. 1. i 2. Zakona, propisan „dodatni“ uslov da je podnosilac zahteva izmirio “sve novčane obaveze povodom učinjenih prekršaja, odnosno krivičnih dela, propisanih ovim zakonom, ili povodom odredaba lokalnih propisa vezanih za poslove saobraćaja“.

Polazeći od toga da se navedenim Z akonom uređuje bezbednost saobraćaja na putevima i da je Republika, saglasno Ustavu, ovlašćena da uređuje i obezbeđuje režim i bezbednost u svim vrstama saobraćaja, sledi da se saglasno navedenom ovlašćenju , za konom mogu propisati uslovi pod kojima vlasni k motornog vozila može da koristi s voju stvar u saobraćaju na putu. Tako posmatrano, određivanje uslova koje motorno vozilo mora da ispunjava da bi moglo da se koristi u saobraćaju na putu predstavlja stvar ocene zakonodavca o potrebi ispunje nosti odgovarajućih svojstava tog vozila radi njegovog korišćenja u saobraćaju na putu , te s tim u vezi i davanja ovlašćenja nadležnom organu da upisom u registar, odnosno izdavanjem registracione nalepnice potvrdi ispunjenost zakonom propisanih uslova za korišćenje motornog vozila u saobraćaju na putu.

Međutim, osporenim odredbama Zakona propisan je „ dodatni uslov“ za registraciju i izdavanje registracione nalepnice, odnosno za omogućavanje korišćenja motornog vozila za namenu za koju ga je vlasnik pribavio, a koji se ne može dovesti u neposrednu vezu sa (zakonom propisanim) svo jstvima motornog vozila, sa stanovišta „režima i bezbednosti saobraćaja na putu“. Stoga i osporenim odredbama Zakona propisano ovlašćenje nadležnog organa da ne izvrši upis u registar vozila, odnosno da ne izda registracionu nalepnicu podnosiocu zahteva za vozilo koje ispunjava sve zakonom propisane uslove, osim uslova da sam podnosilac nema „neizmirene novčane obaveze po osnovu izvršenih prekršaja ili krivičnih dela propisanih ovim zakonom “, ima , po shvatanju Suda, u suštini značenje propisivanja uslova kojim se ograničava pravo vlasnika motornog vozila da (upisom u registar, odnosno dobijanje m registracione nalepnice) svoju stvar, motorno vozilo , koristi za namenu za koju ga je pribavio, odnosno da učestvuje u saobraćaju na putu. Naime, iako se propisanom merom ne vrši neposredna naplata poreza, dažbina i kazni, odbijanje registracije motornog vozila iz razloga što podnosilac zahteva nije platio novčane kazne za prekršaje propisane tim zakonom, u suštini ima značenje propisivanja posebne administrativne mere radi naplate ovih kazni.

Budući da je mera predviđena osporenim odredbama zakona , propisana iz razloga obezbeđenja „naplate svih novčanih obaveza povodom učinjenih prekršaja“ , Ustavni sud je konstatovao i da je Zakonom o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09), kao sistemskim zakonom u ovoj oblasti, uređena i naplata novčane kazne za prekršaje tako što je propisano da se u presudi određuje rok plaćanja novčane kazne, koji ne može biti duži od petnaest dana od dana pravosnažnosti presude, da u opravdanim slučajevima sud može rešenjem dozvoliti da se novčana kazna isplati u ratama, pri čemu isti sud određuje način i rok plaćanja, koji ne može biti duži od tri meseca (član 36.) , da ako kažnjeno fizičko lice, u određenom roku ne plati novčanu kaznu novčana kazna zameniće se radom u javnom interesu ili kaznom zatvora tako što se za svakih započetih 1.000 dinara određuje dva dana rada u javnom interesu ili jedan dan zatvora, s tim da rad u javnom interesu ne može da traje duže od 120 dana, a kazna zatvora ne može biti kraća od jednog, ni duža od šezdeset dana, a da se deo neplaćene kazne koji nije mogao biti zamenjen zatvorom ili radom u javnom interesu, naplaćuje prinudnim putem (član 37.). Naplata novčane kazne za prekršaj i troškova prekršajnog postupka uređena je i odredbama člana 299. Zakona o prekršajima , tako što je propisano da novčanu kaznu za prekršaj i troškove prekršajnog postupka izvršava sud, odnosno organ uprave koji je kaznu izrekao, da se novčana kazna, troškovi prekršajnog postupka i drugi novčani iznosi uplaćuju preko pošte, banke ili Uprave za javna plaćanja na posebnoj uplatnici koju popunjava nadležni sud, odnosno organ uprave u roku određenom odlukom, da ako kažnjeno fizičko lice u određenom roku ne plati troškove prekršajnog postupka i novčanu kaznu koja prelazi 60.000,00 dinara i ako kažnjeno pravno lice, odgovorno lice i profesionalni vojnik ne plati novčanu kaznu i troškove prekršajnog postupka u određenom roku, naplata će se izvršiti prinudnim putem, kao i da na osnovu izvršnog naslova prinudnu naplatu novčane kazne izrečene fizičkom licu, pravnom licu, odgovornom licu u pravnom licu i preduzetniku i prinudnu naplatu troškova prekršajnog postupka vrši nadležni organ po propisima o prinudnoj naplati (član 299. st. 1. do 4.).

Polazeći od toga da navedeni propisani uslov ima značenje ograničenja imovine, te da je navedeno ograničenje, saglasno osporenim odredbama Zakona , predviđeno iz razloga naplate „svih novčanih obaveza povodom učinjenih prekršaja“ , po shvatanju Suda, za ocenu ustavnosti osporenih odredaba Zakona od značaja su odredbe člana 58. Ustava, kojima se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te utvrđuje da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom. Pored n avedenih, od značaja je i odredba člana 20. Ustava, saglasno kojoj ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, te odredba člana 18. stav 3. Ustava, na osnovu koje se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljuds kih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Ustavom je utvrđeno i sledeće: da se sredstva iz kojih se finansiraju nadležnosti Republike Srbije, autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave obezbeđuju iz poreza i drugih prihoda utvrđenih zakonom i da je obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika (član 91.); da Republika Srbija, pored ostalog, uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine, režim i bezbednost u svim vrstama saobraćaja (član 97. tač. 2, 7. i 13.).

Pravo na imovinu kao osnovno ljudsko pravo garantovano je i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , koja predstavlja sastavni deo pravnog poretka Republike, tako što je predviđeno da svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog pr ava (stav 1.), kao i da prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).

Imajući u vidu da se osporenim odredbama Zakona odbijanjem registracije, odnosno produženja registracije vlasniku vozila koji ima „neizmirene novčane obaveze po osnovu prekršaja i krivičnih dela predviđenih tim zakonom, kao i povodom povreda lokalnih propisa vezanih za poslove saobraćaja“, ograničava pravo korišćenja vozila iz razloga ispunjavanja „fiskalnih obaveza, odnosno kazni“ prema državi, odnosno iz razloga obezbeđenja „efikasne naplate“ novčanih kazni za prekršaje, Ustavni sud ukazuje da je u Odluci IUz-225/2005 koja je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 57/12, izvršio sveobuhvatnu analizu Ustavom i Evropskom konvencijom zajemčenog prava na imovinu, sa stanovišta navedenim aktima predviđenih uslova za „ dozvoljeno mešanje države“ u ovo pravo . Stoga je ocenjujući ustavnost osporenih odredaba Zakona, Ustavni sud pošao od ranije zauzetog pravnog stava da pravo na imovinu nije apsolutno, odnosno neograničeno pravo, već da podleže ograničenjima koja su propisana članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , te da je mešanje države u pravo na mirno uživanje imovine dozvoljeno ako su ispunjena kumulativno tri uslova, i to: 1 ) ako je propisano zakonom (tj. legalno); 2) ako je opravdano, odnosno u opštem interesu (tj. legitimno) i 3) ako je neophodno u demokratskom društvu, odnosno proporcionalno svrsi ograničenja i razumno.

Ocenjujući u konkretnom slučaju ispunjenost navedenih uslova, Ustavni sud u pogledu prvog uslova - da je mešanje države u pravo na imovinu propisano zakonom, nalazi da je ospo renim odredbama Zakona predviđena mogućnost ograničenja prava korišćenja motornog vozila u saobraćaju na putu , davanjem ovlašćenja nadležnom organu i organizaciji kojoj je zakonom povereno vršenje poslova registracije vozila da ne izvrše registraciju, odnosno produženje važenja registracije licu koje nije izmirilo „sve novč ane obaveze povodom prekršaja predviđenih tim zakonom , odnosno povreda lokalnih propisa vezanih za poslove saobraćaja“. Međutim, ocenjujući Zakonom propisano ovlašćenje, a sa stanovišta predviđenog ograničenja prava podnosioca zahteva „koji nije izmirio sve novčane obaveze“ na registraciju motornog vozila, kao zakonom propisanog uslova za njegovo korišćenje u saobraćaju na putu, Ustavni sud, pre svega, nalazi da osporenim odredbama Zakona nije na dovoljno precizan i jasan način označen obim vlasti postupajućih organa, odnosno organizacija, kao i način primene osporenih odredaba Zakona. Naime, prema stanovištu Ustavnog suda izraženom u više njegovih odluka, da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno, nego i u sadržinskom smislu taj zakon, odnosno njegove norme moraju biti u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive tako da subjekti na koje se zakon odnosi svoje ponašanje mogu uskladiti sa zakonom, kako zbog nejasnih i nepreciznih normi ne bi bili uskraćeni u ostvarivanju svojih zajemčenih prava ili pravnih interesa. I Evropski sud za ljudska prava je u svojim odlukama, takođe, ukazivao na određena svojstva zakona, odnosno njihovih normi koje moraju karakterisati zakone i druge opšte akte zemlje potpisnice Evropske k onvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , izražavanjem stava da se izraz „saglasno zakonu“ ne odnosi na puko postojanje zakona, već i na kvalitet z akona, zahtevajući da on bude saglasan vladavini prava.

Analiza osporenih odred aba Zakona , po oceni Suda, ukazuje da dato ovlašćenje nadležnom organu (i organizaciji) da odbije upis u registar motornog vozila, odnosno da odbije da izda registracionu nalepnicu „ukoliko ima saznanja“ da podnosilac nije izmirio „sve novč ane obaveze“, na način na koji je propisan osporenim odredbama Zakona , ne utvrđuju dovoljno precizan osnov za postupanje nadležnog organa kojim se ograničava pravo vlasnika motornog vozila, koji ispunjava sve druge zakonom propisane uslove, osim uslova da nije izmirio „sve novčane obaveze povodom učinjenih prekršaja“ da registruje vozilo kao zakonom predviđen uslov za korišćenje vozila u saobraćaju . Naime, budući da Zakon ne utvrđuje obavezu nadležnog organa, odnosno organizacije da prilikom registracije utvrdi da li podnosilac zahteva ima neizmirene novčane obaveze, po oceni Suda, sledi da je osporenim odredbama Zakona, propisivanjem da će nadležni organ, odnosno organizacija odbiti registraciju ili produženje registracije „ukoliko ima saznanja“ , predviđena mogućnost različitog postupanja organa i organizacije u postupku registracije prema podnosiocima zahteva koji se nalaze u istoj pravnoj situaciji, odnosno imaju neizmirene novčane obaveze po osnovu prekršaja , jer će podnosiocu zahteva za koga „ima saznanje“ organ odbiti registraciju , a podnosiocu zahteva „za koga nema saznanje“ registrovati vozilo iako ima neizmirene novčane obaveze po osnovu prekršajnih kazni. I određivanje da podnosilac zahteva nije izmirio „sve novčane obaveze povodom učinjenih prekršaja “, na način određen osporenim odredbama Zakona, po shvatanju Suda, otvara pitanje da li navedene novčane obaveze podrazumevaju, osim novčane kazne za prekršaje i neke druge novčane obaveze po osnovu učinjenih prekršaja, odnosno da li osporenim odredbama propisan uslov ima šire značenje od „poreske mere“ radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, kako je to predviđeno odredbom stava 4. člana 58. Ustava. Takođe, iz ovlašćenja organa, odnosno organizacije propisanog osporenim odredbama Zakona, po shvatanju Suda, sledi mogućnost odbijanja registracije i licu koje ima „neizmirene novčane obaveze “ koje nisu prav nosnažno utvrđene, iako Zakon o prekršajima koji na sistemski način uređuje oblast prekršaj a, predviđa da se prinudno mogu izvršiti samo pravnosnažno utvrđene i dospele novčane kazne za prekršaje i troškovi postupka. Ustavni sud konstatuje i da su osporenim odredbama Zakona propisani različiti uslovi za postupanje nadležnog organa, odnosno organizacije kojoj je povereno obavljanje poslova produženja registracije vozila, budući da je „saznanje za neizmirene obaveze povodom povrede odredaba lokalnih propisa vezanih za poslove saobraćaja“, predviđeno kao razlog za odbijanje zahteva kada se zahtev za produženje registracije podnosi nadležnom organu, ali ne i kada se podnosi ovlašćenom pravnom licu . Drugim rečima, zakonom predviđen postupak, saglasno osporenim odredbama Zakona, sprovodi se pod različitim uslovima zavisno od toga da li ga neposredno sprovodi organ uprave ili organizacija kojoj su ti poslovi povereni, odnosno podnosioci zahteva dovode se u razl ičit položaj u ostvarivanju prava zavis no od toga kome su podneli zahtev za produženje registracije.

Imajući u vidu da osporene odredbe Zakona imaju značenje očiglednog ograničenja Ustavom zajemčenog prava na imovinu, a polazeći od U stavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđene zaštite tog prava, te izgrađenih stavova Evropskog suda za ljudska prava u pogledu uslova pod kojima je „mešanje države“ u pravo na mirno uživanje imovine dozvoljeno, Ustavni sud nalazi da osporene odredbe Zakona zbog svoje nepreciznosti i nepotpunosti nisu u funkciji obezbeđivanja vladavine prava i jednakosti svih pred zakonom , što osporene odredbe iz navedenih razloga, po oceni Suda, čini nesa glasnim s Ustavom.

S obzirom na to da osporene odre dbe Zakona ne zadovoljavaju već prvi od utvrđenih uslova za dozvoljeno mešanje države u pravo na mirno uživanje imovine, Sud se nije dalje upuštao u ocenu osporenim odredbama propisanog ograničenja prava na imovinu sa stanovišta njegove opravdanosti (legitimnosti) i proporcionalnosti , kao uslova koji, pored uslova legalnosti, moraju biti kumulativno ispunjeni da bi se „mešanje države u pravo na mirno uživanje imovine“ , saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava , smatralo dozvoljenim .

Polazeći od svega izloženog Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 45 . tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu , doneo O dluku kao u izreci.

Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredbe člana 270. st. 3. i 4. Zakona iz izreke prestaju da važe danom objavljivanja ove odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ .

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neustavnosti uslovljavanja registracije vozila plaćanjem kazni

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti