Neprihvatanje inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o zadužbinama i fondacijama

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o zadužbinama koje se odnose na prihode od zakupnine i zabranu otuđenja imovine. Ocenjeno je da osporene odredbe ne diskriminišu zakupce niti im povređuju ustavna prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-1576/2010
08.08.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 44. i 70. Zakona o zadužbinama i fondacijama ("Službeni glasnik RS", broj 88/10).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 44. i 70. Zakona o zadužbinama i fondacijama ("Službeni glasnik RS", broj 88/10). U inicijativi se navodi da su osporenim odredbama Zakona povređena osnovna ljudska prava građana korisnika stanova u stambenim zgradama zadužbina, a posebno pravo jednakosti u smislu čl. 19. i 21. Ustava. Naime, članom 44. Zakona se daje pravo zadužbinama i fondacijama na sticanje imovine, između ostalog, i od zakupnina. „Obzirom da korisnici i zakupci stanova u stambenim zgradama zadužbina prema važećem Zakonu o stanovanju plaćaju zakupnine po netržišnim uslovima, primena ovog člana Zakona o zadužbinama i fondacijama daje mogućnost da se uvođenjem tržišnih zakupnina građani korisnici stanova u stambenim zgradama zadužbina, izbace iz stanova koje koriste i više od 50 godina kao savesni korisnici stanova stečenih na zakonit način“. Takođe, navedena kategorija građana je diskriminisana i stavljena u nejednak položaj u odnosu na druge građane, jer im odredbom člana 70. osporenog Zakona uskraćuje mogućnost prava na otkup društvenih stanova u zadužbinama i sticanje svojine na stanovima koji su im dodeljeni na jednak način kao i ostalim građanima Republike Srbije, pa su, stoga, po mišljenju inicijatora, osporene odredbe Zakona nesaglasne i sa članom 58. Ustava, kojim je zagarantovano pravo na imovinu. U dopuni inicijative navodi se da su osporenim odredbama čl. 44. i 70. Zakona o zadužbinama i fondacijama povređena i osnovna ljudska prava, i to: pravo na dom iz člana 8. Evropske konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, potpisane u Rimu 4. novembra 1950. godine, pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju, od 20. marta 1952. godine, zabrana diskriminacije iz člana 14. Konvencije i opšta zabrana diskriminacije iz člana 1. Protokola 12 uz navedenu Konvenciju, od 4. novembra 2000. godine, kao i zabrana zloupotrebe prava iz člana 17. navedene Konvencije.

U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim i sa njima povezanim odredbama Zakona o zadužbinama i fondacijama ("Službeni glasnik RS", broj 88/10) propisano: da upravni odbor, pored ostalog, odlučuje o načinu korišćenja imovine zadužbine i fondacije (član 37. stav 1.); da imovinu zadužbine čini osnovna i druga imovina, da zadužbina i fondacija mogu sticati imovinu od dobrovoljnih priloga, poklona, donacija, finansijskih subvencija, zaostavština, kamata na uloge, zakupnine, autorskih prava, dividendi i drugih prihoda ostvarenih na zakonom dozvoljen način (osporeni član 44.); da se zabranjuje otuđenje i opterećenje imovine koja je oduzeta zadužbinama u periodu od 1945. godine, do donošenja zakona kojim se uređuje vraćanje oduzete imovine i naknade za oduzetu imovinu (osporeni član 70.).

Ustavom Republike Srbije utrđeno je: da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki; da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st 1. do 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave i das svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu, da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom i da se sredstva iz javne svojine otuđuju se na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (član 86.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine; druge ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu s Ustavom (član 97. tač. 7, 8. i 17.).

Evropskom Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je od strane Državne zajednice Srbija i Crna Gora ratifikovana 26. decembra 2003. godine, utvrđeno je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (član 8. stav 1.); da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status (član 14.). Članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava i da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni. Članom 1. Protokola 12 uz Konvenciju predviđeno je da će se svako pravo koje zakon propisuje ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu kao npr. polu, rasi, boji kože, jeziku, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti s nacionalnom manjinom, imovini, rođenju ili drugom statusu (stava 1.) i da javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što su oni pomenuti u stavu 1. ovog člana (stav 2.).

Prilikom ocene ustavnosti osporenih odredaba člana 44. Zakona o zadužbinama i fondacijama u delu u kome je predviđeno da imovinu zadužbine čine, pored ostalog i zakupnine, Ustavni sud je imao u vidu i odredbe člana 2. stav 1. navedenog Zakona, prema kojoj je zadužbina pravno lice bez članova kojem je osnivač namenio određenu imovinu (osnovna imovina) radi dobročinog ostvarivanja opštekorisnog cilja ili privatnog interesa, odnosno cilja koji nije zabranjen Ustavom ili zakonom, kao i odredbu člana 37. stav 1. Zakona kojom je propisano da upravni odbor, pored ostalog, odlučuje o načinu korišćenja imovine zadužbine. Saglasno navedenim ovlašćenjima, upravni odbor zadužbine može odlučiti da nepokretnost koja pripada zadužbini izda u zakup radi ostvarivanja prihoda, koji će omogućiti postizanje ciljeva i svrhe radi kojih je zadužbina osnovana, iz čega proizlazi da zakupnine u svakom slučaju predstavljaju imovinu zadužbine.

Ustavni sud je imao u vidu i odredbe člana 32. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05), prema kojima se zakupnina za stan u društvenoj i državnoj svojini i svojini građana, koji koristi zakupac stana na neodređeno vreme, utvrđuje u zavisnosti od površine stana, kvaliteta stana i zgrade u kojoj se nalazi stan, a izražava se brojem bodova za kvalitet stana i zgrade, površine stana i koeficijenta, u skladu sa aktom o načinu utvrđivanja zakupnine koji donosi ministar, visina mesečne zakupnine iz stava 1. ovog člana utvrđuje se za šestomesečne obračunske periode januar - juni i juli - decembar, utvrđivanje, obračun i naplatu zakupnine vrši vlasnik stana, odnosno nosilac prava raspolaganja ili preduzeće za stambene usluge ili drugo pravno lice kome se povere ti poslovi, a ministar nadležan za stambene poslove bliže propisuje način utvrđivanja zakupnine iz stava 1. ovog člana. Iz navedenog proizlazi da nosioci stanarskog prava, koji su prema odredbama Zakona o stanovanju nastavili da koriste stanove u zadužbini kao zakupci na neodređeno vreme, plaćaju zakupninu koja je utvrđena odredbama člana 32. Zakona o stanovanju, dok prema osporenoj odredbi člana 44. Zakona o zadužbinama i fondacijama, zakupnina predstavlja imovinu zadužbine, što znači, da i zakupnina utvrđena odredbama člana 32. Zakona o stanovanju, takođe, predstavlja imovinu zadužbine. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da su netačni i neosnovani navodi podnosioca inicijative da odredba člana 44. osporenog Zakona „daje mogućnost da se uvođenjem tržišnih zakupnina građani korisnici stanova u stambenim zgradama zadužbina, izbace iz stanova koje koriste“, pa stoga nije našao osnova za prihvatanje podnete inicijative. S druge strane, uređivanjem pitanja koja se odnose na stvari i prava koji čine imovinu zadužbine na način predviđen članom 44. osporenog Zakona, zakonodavac je postupio saglasno ustavnom ovlašćenju iz člana 97. tačka 7. Ustava, da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine.

Ustavni sud nije našao osnova za prihvatanje inicijative ni u odnosu na odredbu člana 70. Zakona o zadužbinama i fondacijama, kojom je predviđeno da se zabranjuje otuđenje i opterećenje imovine koja je oduzeta zadužbinama u periodu od 1945. godine, do donošenja zakona kojim se uređuje vraćanje oduzete imovine i naknade za oduzetu imovinu, jer se radi o prelaznoj zakonskoj odredbi, kojom se uvodi privremena i vremenski ograničena zabrana raspolaganja imovinom zadužbina, i to ne celokupnom imovinom, već samo imovinom koja je oduzeta zadužbinama u periodu od 1945. godine. Po oceni Suda, prelazna odredba člana 70. osporenog Zakona je i upućujuća norma, kojom zakonodavac preuzima obavezu da se otkloni jedna istorijska nepravda nastala oduzimanjem imovine koja je pripadala zadužbinama u periodu od 1945. godine, putem donošenja posebnog zakona koji će, nužno, urediti i prava trećih lica na nepokretnosti koja je predmet vraćanja, u ovom slučaju zakupaca stanova koji pripadaju zadužbinama. Stoga, po shvatanju Ustavnog suda, ne postoje opravdani razlozi za dalje otuđenje ili opterećenje imovine koja je već bila oduzeta zadužbinama, a koja će, po donošenju posebnog zakona, biti predmet vraćanja zadužbinama.

Budući da, inicijator povredu ustavnog principa jednakosti koji proizlazi iz načela zabrane diskriminacije vezuje za nemogućnost otkupa stanova u zadužbinama, Ustavni sud nalazi da, osporene odredbe čl. 44. i 70. Zakona o zadužbinama i fondacijama ne uređuju ni pitanje visine zakupnine koja se plaća za korišćenje stanova u zadužbinama po osnovu zakupa na neodređeno vreme, a ni pravo otkupa stanova u zadužbinama, već su navedena pitanja predmet uređivanja Zakona o stanovanju, dok osporene odredbe Zakona o zadužbinama i fondacijama utvrđuju zakupnine kao vrstu prihoda zadužbina i fondacija i uređuju prelazni režim imovine koja je oduzeta zadužbinama do donošenja zakona kojim će se urediti vraćanje oduzete imovine i naknade za oduzetu imovinu. Stoga je Sud ocenio da osporenim odredbama Zakona nije povređeno napred navedeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, odnosno člana 14. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12 uz Konvenciju. Ustavni sud je, takođe, ocenio da navedene osporene odredbe Zakona o zadužbinama i fondacijama nisu u nesaglasnosti ni sa odredbom člana 58. stav 1. Ustava, kojom se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, jer se ova ustavna odredba odnosi na uživanje svojine koja je stečena na osnovu zakona i ne odnosi se, kao ni odredba člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju, na pravo na sticanje imovine, na nameru i intenciju da se stekne svojina na stvarima, a takođe, nije povređeno ni pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. navedene Konvencije. Osporenim odredbama Zakona nije povređeno ni načelo zabrane zloupotrebe prava iz člana 17. navedene Evropske konvencije, prema kome se ništa u ovoj konvenciji ne može tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom, jer iz svih napred navedenih razloga, Ustavni sud ne nalazi da se, u konkretnom slučaju, radi o zloupotrebi prava, jer po prirodi stvari, zakupnina je prihod koji pripada titularu prava svojine na nepokretnosti, a takođe, zloupotreba prava ne postoji ni u onosu na prelaznu odredbu člana 70. osporenog Zakona, jer ne postoje opravdani razlozi za dalje otuđenje ili opterećenje imovine koja će, donošenjem posebnog zakona, biti vraćena bivšim vlasnicima i kojim će se, nužno, urediti i prava trećih lica na nepokretnosti koja je predmet vraćanja, u ovom slučaju zakupaca stanova koji pripadaju zadužbinama.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da nema osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima osporenih odredaba čl. 44. i 70. Zakona o zadužbinama i fondacijama, pa je saglasno članu 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik Republike Srbije", broj 109/07), rešio da ne prihvati podnetu inicijativu.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Neprihvatanje inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o zadužbinama i fondacijama

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti