Odbacivanje inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o planiranju i izgradnji

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio inicijative za ocenu ustavnosti više odredaba Zakona o planiranju i izgradnji. Sud je utvrdio da osporene odredbe, koje se odnose na javne namene, održavanje objekata, raspolaganje građevinskim zemljištem i naknadu za korišćenje, nisu u suprotnosti sa Ustavom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-159/2011
24.12.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Milan Stanić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. decembra 2013. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 2. tač. 6) i 36a), člana 96. st. 8, 9. i 14. i člana 97. st. 5. i 7. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br.72/09, 81/09-ispravka, 64/10-US, 24/11, 121/12, 42/13-US, 50/13-US i 98/13-US) i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 24/11).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu su podnete dve inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 2. tač. 6) i 36a), člana 96. st. 8, 9. i 14. i člana 97. st. 5. i 7. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09-ispravka, 64/10-US i 24/11) i odredaba člana 88. stav 1. i člana 89. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 24/11). U prvoj inicijativi se ističe da je odredba člana 2. tačka 6) Zakona, koja propisuje značenje površine javne namene, „neprecizna“ i ne „definiše“ mnoge pojmove koji su u njoj sadržani, kao što su: „objekat javne namene, javna površina, utvrđivanje javnog interesa“, a da se odredbom tačke 36a) ovog člana Zakona ne može „definisati pitanje tekućeg i drugog održavanja objekata“ s obzirom na to da postoji „poseban zakon o održavanju stambenih zgrada“ koji definiše ovo pitanje. Osporavajući odredbe člana 96. Zakona, inicijator je istakao „da je neustavno da način, uslove kao i postupak otuđenja ili davanja u zakup građevinskog zemljišta“ (stav 9.), odnosno da način i uslove za ulaganje neizgrađenog građevinskog zemljišta u javnoj svojini u privredna društva i javno preduzeće (stav 14.) „propisuje Vlada, umesto da je to definisano zakonom“, s obzirom na to da se, saglasno odredbama Ustava Republike Srbije, sredstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (član 86. stav 3.), da fizička i pravna lica mogu steći pojedina prava na određenim dobrima u opštoj upotrebi, pod uslovima i na način predviđen zakonom (član 87. stav 2.) i da se imovina autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, način njenog korišćenja i raspolaganja, uređuju zakonom (član 87. stav 4.). Inicijator smatra da su odredbama člana 97. Zakona, kojima je propisano da je rešenje o otuđenju ili davanju u zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini, koje donosi nadležni organ po sprovedenom postupku javnog nadmetanja, prikupljanja ponuda ili neposredne pogodbe, konačno u upravnom postupku (stav 5.), odnosno da se ugovor o otuđenju ili zakupu građevinskog zemljišta zaključuje u određenom roku od dana konačnosti navedenog rešenja (stav 7.), „onemogućeni zainteresovani učesnici u postupku javnog nadmetanja, prikupljanja ponuda ili neposredne pogodbe da zaštite svoje pravo pred sudom i drugim državnim organima, što je suprotno članu 36. Ustava.“ Inicijator je takođe izneo mišljenje da bi ugovore o otuđenju ili zakupu građevinskog zemljišta trebalo zaključivati nakon pravnosnažnosti, a ne nakon konačnosti, rešenja o njihovom otuđenju ili davanju u zakup, jer bi kupac ili zakupac zemljišta koji je na njemu sazidao objekat poništenjem rešenja u upravnom sporu pretrpeo „ogromnu materijalnu štetu“. Osporavajući odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 24/11) inicijator je istakao: da je odredba člana 88. stav 1. Zakona kojom je, kao prelazno rešenje, propisano da će se rešavanje zahteva o pojedinim pravima i obavezama koji su podneti do dana stupanja na snagu ovog zakona, tj. do 5. aprila 2011. godine, nastaviti po do tada važećim propisima, „greška zakonodavca“ koja „uvodi zabunu u pravni sistem Republike Srbije“ jer kod rešavanja zahteva za legalizaciju isključuje primenu odredaba navedenog Zakona iz 2011. godine „koje se odnose na legalizaciju“; da je odredba člana 89. stav 1. Zakona, kojom je uređen prelazni režim plaćanja naknade za korišćenje građevinskog zemljišta, u suprotnosti sa članom 58. Ustava jer nije moguće plaćati naknadu za korišćenje zemljišta koje je konverzijom postalo privatna svojina, već samo porez na imovinu koji „nikako ne može da u sebi sadrži i naknadu za korišćenje građevinskog zemljišta“, te da nema zakonskog osnova za dalje plaćanje naknade jer novi Zakon o planiranju i izgradnji iz 2009. godine više ne sadrži ovaj institut, a njegovim stupanjem na snagu prestale su da važe odredbe Zakona iz 2003. godine koje su uređivale ovu naknadu. Na kraju, inicijator je zatražio da Ustavni sud donese „privremenu meru zabrane primene“ osporenih članova Zakona, „zbog nenadoknadive štete“ koja može nastati njihovom primenom. Drugom inicijativom je osporena ustavnost odredbe člana 96. stav 8. Zakona uz obrazloženje da je „navedenom odredbom dato u nadležnost Vladi propisivanje uslova i načina za otuđenje ili davanje u zakup građevinskog zemljišta, što je protivno odredbama člana 86. i člana 87. stav 2. Ustava“, saglasno kojima navedeni način i uslovi mogu biti utvrđeni samo zakonom.

Ustavni sud je dopisom od 13. jula 2012. godine dostavio inicijative Narodnoj skupštini na mišljenje. Kako Narodna skupština u ostavljenom roku nije dostavila mišljenje, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US), nastavio postupak.

Polazeći od sadržine inicijativa Ustavni sud je utvrdio da su, s obzirom na izložene razloge osporavanja, predmet osporavanja inicijativama odredbe člana 2. tač. 6) i 36a), člana 96. st. 8, 9. i 14. i člana 97. st. 5. i 7. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09-ispravka, 64/10-US i 24/11) i odredba člana 89. stav 1. navedenog Zakona iz 2011. godine, te je Sud izvršio ocenu ustavnosti samo ovih odredaba osporenih akata. U vezi sa odredbom člana 88. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2011. godine, čija se ocena takođe traži jednom od inicijativa, Ustavni sud ukazuje da kako inicijator nije naveo ustavnopravne razloge i odredbe Ustava u odnosu na koje osporava navedenu zakonsku odredbu, Sud nije ni razmatrao ustavnost ovog člana Zakona.

Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09-ispravka, 64/10-US, 24/11, 121/12, 42/13-US, 50/13-US i 98/13-US) uređuje se, pored ostalog: uslovi i način uređenja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnja objekata (član 1. stav 1.). Osporenim odredbama člana 2. Zakona propisano je da je površina javne namene prostor određen planskim dokumentom za uređenje ili izradnju objekata javne namene ili javnih površina za koje je predviđeno utvrđivanje javnog interesa, u skladu sa posebnim zakonom (ulice, trgovi, parkovi i dr.) (tačka 6)), a da tekuće (redovno) održavanje objekta jeste izvođenje radova koji se preduzimaju radi sprečavanja oštećenja koja nastaju upotrebom objekta ili radi otklanjanja tih oštećenja, a sastoje se od pregleda, popravki i preduzimanja preventivnih i zaštitinih mera, odnosno svi radovi kojima se obezbeđuje održavanje objekta na zadovoljavajućem nivou upotrebljivosti, a radovi na tekućem održavanju stana jesu krečenje, farbanje, zamena obloga, zamena sanitarija, radijatora i drugi slični radovi (tačka 36a)). Zakonom je takođe propisano: da je izgradnja objekta skup radnji koji, pored ostalog, obuhvata i izradu i kontrolu tehničke dokumentacije i građenje objekta, a da je građenje izvođenje građevinskih i građevinsko-zanatskih radova, ugradnja instalacija, postrojenja i opreme (član 2. tač. 30) i 31)); da se uređenje prostora vrši prostornim i urbanističkim planiranjem, odnosno donošenjem planskih dokumenata u koje spadaju prostorni i urbanistički planovi (član 11. stav 1.); da su pravila građenja, pored ostalog, sastavni deo prostornog plana područja posebne namene, prostornog plana jedinice lokalne samouprave i urbanističkih planova (član 29. tačka 2)); da pravo svojine na građevinskom zemljištu u javnoj svojini ima Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave i da je ovo građevinsko zemljište u prometu, pod uslovima propisanim ovim i drugim zakonom (član 83. st. 3. i 4.). Odredbama člana 96. Zakona uređena su pitanja uslova i načina otuđenja i davanja u zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini i njegovog ulaganja u kapital privrednog društva, tako što je, pored ostalog, propisano: da se otuđenje ili davanje u zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini radi izgradnje sprovodi javnim nadmetanjem ili prikupljanjem ponuda javnim oglasom, po tržišnim uslovima, u skladu sa zakonom (stav 1.); da se postojeće i planirane površine javne namene ne mogu otuđiti iz javne svojine, a da se građevinsko zemljište u javnoj svojini ne može otuđiti ili dati u zakup, ako nije donet planski dokument na osnovu koga se izdaje lokacijska dozvola (st. 3. i 4.); da se građevinsko zemljište u javnoj svojini otuđuje ili daje u zakup licu koje ponudi najveću cenu ili najviši iznos zakupnine za to zemljište, koja se naknadno ne može umanjivati i određeno je šta se ne smatra pod umanjenjem najveće cene ili najvišeg iznosa zakupnine (stav 6.); da jedinica lokalne samouprave može otuđiti ili dati u zakup građevinsko zemljište po ceni odnosno zakupnini koja je manja od tržišne cene odnosno zakupnine ili otuđiti ili dati u zakup građevinsko zemljište bez naknade, uz prethodno pribavljenu saglasnost Vlade (stav 7.), a da bliže uslove i način za otuđenje ili davanje u zakup ovog građevinskog zemljišta, saglasno osporenom stavu 8. ovog člana Zakona, propisuje Vlada. Odredbom člana 96. stav 9. Zakona propisano je da, kada se radi o ispunjavanju ugovornih obaveza nastalih do dana stupanja na snagu ovog zakona, po osnovu ugovora u kome je Republika Srbija jedna od ugovornih strana ili kada se radi o međusobnom raspolaganju između vlasnika građevinskog zemljišta u javnoj svojini, Republika Srbija, odnosno autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave mogu otuđiti ili dati u zakup građevinsko zemljište po ceni, odnosno zakupnini koja je manja od tržišne cene, odnosno zakupnine ili otuđiti ili dati u zakup bez naknade, pri čemu je istim stavom ovog člana Zakona, u osporenom delu, propisano da bliže uslove, način i postupak otuđenja ili davanja u zakup građevinskog zemljišta propisuje Vlada. Odredbama člana 96. Zakona utvrđeni su i slučajevi u kojima se građevinsko zemljište u javnoj svojini može otuđiti ili dati u zakup neposrednom pogodbom (stav 10.); uređeno je davanje građevinskog zemljišta u zakup u slučaju davanja koncesije ili poveravanja komunalne delatnosti u skladu sa posebnim zakonima (stav 11.) i propisano je da se radi ostvarivanja privatno-javnog partnerstva, neizgrađeno građevinsko zemljište u javnoj svojini može unositi kao osnivački ulog u privredna društva, a vlasnik građevinskog zemljišta u javnoj svojini može sa fizičkim ili pravnim licem zaključiti i ugovor o zajedničkoj izgradnji jednog ili više objekata (stav 12.), kao i da se neizgrađeno građevinsko zemljište u javnoj svojini može unositi kao osnivački ulog u javno preduzeće (stav 13.). Osporenom odredbom stava 14. istog člana Zakona predviđeno je da Vlada bliže propisuje način i uslove za ulaganje iz st. 12. i 13. ovog člana. Odredbom člana 97. stav 4. Zakona propisano je da o otuđenju ili davanju u zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini, po sprovedenom postupku javnog nadmetanja, prikupljanja ponuda ili neposredne pogodbe, nadležni organ donosi rešenje o otuđenju građevinskog zemljišta ili rešenje o davanju građevinskog zemljišta u zakup, koje se dostavlja svim učesnicima u postupku javnog nadmetanja, odnosno prikupljanja ponuda, dok je osporenim odredbama istog člana Zakona određeno da je navedeno rešenje konačno u upravnom postupku (stav 5.) i da se u roku od 30 dana od dana konačnosti rešenja o otuđenju ili davanju u zakup građevinskog zemljišta, zaključuje ugovor između jedinice lokalne samouprave, autonomne pokrajine, odnosno Republike Srbije, odnosno privrednog društva, javnog preduzeća ili druge organizacije iz člana 91. ovog zakona i lica kome se zemljište otuđuje ili daje u zakup (stav 7.).

Osporenom odredbom člana 89. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 24/11) propisano je da se naknada za korišćenje građevinskog zemljišta plaća u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06), dok se navedena naknada ne integriše u porez na imovinu, a najkasnije do 31. decembra 2013. godine.

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave i da se sredstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (član 86. st. 1. i 3.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, postupak pred sudovima i drugim državnim organima, svojinske i obligacione odnose i organizaciju i korišćenje prostora (član 97. tač. 2, 7. i 12.); da Narodna skupština donosi zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije (član 99. stav 1. tačka 7.); da Vlada izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine, te da donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona (član 123. tač. 2. i 3.); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu, kao i da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (član 198.).

U vezi sa osporenom odredbom člana 2. tačka 6) Zakona, kojom je određeno značenje izraza „površina javne namene“, Ustavni sud je utvrdio da navodi inicijatora ne sadrže ustavnopravne razloge zbog kojih inicijator ovu odredbu smatra neustavnom, već predstavljaju mišljenje inicijatora o propisanom značenju navedenog izraza koje se prvenstveno tiče njegove preciznosti. Kako Ustavni sud nije, u smislu odredaba člana 167. Ustava, nadležan da ocenjuje ustavnost pojedinih odredaba Zakona sa stanovišta njihove preciznosti, Sud je inicijativu u ovom delu odbacio, u skladu sa odredbom člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu.

Ceneći ustavnost ovlašćenja zakonodavca da osporenom odredbom člana 2. tačka 36a) Zakona propiše značenje izraza „tekuće (redovno) održavanje objekta ili stana“, Ustavni sud je utvrdio da je uređivanje izgradnje objekata i, u okviru toga, određivanje radova na građenju objekata, sastavni deo ovlašćenja zakonodavca iz člana 97. tačka 12. Ustava da uredi organizaciju i korišćenje prostora donošenjem odgovarajućih dokumenata prostornog i urbanističkog planiranja, čiji su sastavni deo i pravila građenja objekata. S tim u vezi, ustavno ovlašćenje zakonodavca da uredi izgradnju objekata obuhvata, prema shvatanju Suda, i njegovo ovlašćenje da odredi i radove koji, u konkretnom slučaju, ne predstavljaju radove na građenju, već na tekućem održavanju objekta ili stana i da uredi pravni režim ovih radova sa aspekta pravnih odnosa i pitanja koja su predmet regulisanja ovog zakona. Saglasno iznetom, određivanjem značenja izraza „tekuće (redovno) održavanje objekta ili stana“, na način kako je to propisano osporenom odredbom člana 2. tačka 36a) Zakona, zakonodavac je postupio u granicama svojih ustavnih ovlašćenja, te je iz iznetih razloga Ustavni sud zaključio da su neosnovani navodi inicijatora o neustavnosti navedene odredbe člana 2. Zakona. S tim u vezi, Ustavni sud je našao da razlozima iznetim u inicijativi nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 2. tačka 36a) Zakona, pa je saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, rešio da inicijativu u ovom delu odbaci.

Ustavni osnov odredaba člana 96. Zakona, kojima su propisani uslovi i načini raspolaganja građevinskim zemljištem u javnoj svojini, sadržan je u odredbi člana 86. stav 3. Ustava koja utvrđuje da se sredstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom, odnosno u odredbi člana 97. tačka 7. Ustava kojom je utvrđeno da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose. Imajući u vidu da se razlozi osporavanja st. 8, 9. i 14. člana 96. Zakona zasnivaju na tvrdnji inicijatora da je ovim odredbama, suprotno članu 86. stav 3. Ustava, dato ovlašćenje Vladi da propiše uslove i način otuđenja ili davanja u zakup građevinskog zemljišta, odnosno način i uslove za ulaganje zemljišta u privredna društva i javna preduzeća, Ustavni sud je u razmatranju navedenih osporenih zakonskih odredaba pošao od ustavne nadležnosti Narodne skupštine da donosi zakone (član 99. stav 1. tačka 7.) i ustavnih nadležnosti Vlade da izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine i da donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona (član 123. tač. 2. i 3.). Ista nadležnost Vlade propisana je odredbom člana 2. stav 2. Zakona o Vladi („Službeni glasnik RS“, br. 55/05, 71/05, 101/07, 65/08, 16/11, 68/12-US, 72/12 i 74/12), a odredbom člana 42. stav 1. ovog zakona je propisano da Vlada uredbom podrobnije razrađuje odnos uređen zakonom, u skladu sa svrhom i ciljem zakona. Kako je osporenim zakonskim odredbama dato ovlašćenje Vladi da propiše bliže uslove i način otuđenja ili davanja u zakup građevinskog zemljišta po ceni odnosno zakupnini koja je manja od tržišne cene, odnosno zakupnine ili bez naknade (st. 8. i 9.), odnosno bliže uslove i način ulaganja ovog zemljišta u kapital privrednih društava ili javnih preduzeća (stav 14.), Ustavni sud smatra da je ovakvim propisivanjem zakonodavac postupio u skladu sa Ustavom propisanim ovlašćenjima Narodne skupštine i Vlade. Naime, propisivanje od strane Vlade bližih uslova i načina otuđenja ili davanja u zakup građevinskog zemljišta i njegovog ulaganja u kapital privrednih društava nema značenje uređivanja jednog sistemskog pitanja, tj. pitanja načina i uslova raspolaganja zemljištem, kako to pogrešno smatraju inicijatori, a što je odredbama člana 86. stav 3. i člana 97. tačka 7. Ustava utvrđeno kao nadležnost zakonodavca, već predstavlja razradu odnosa uređenih zakonom u skladu sa svrhom i ciljem zakona. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da se navodi inicijatora zasnivaju na pogrešnom tumačenju odredaba člana 96. Zakona i s tim u vezi i osporenih odredaba ovog člana Zakona, te je stoga odbacio inicijative u ovom delu kao očigledno neosnovane, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

U razmatranju ustavnosti odredaba člana 97. st. 5. i 7. Zakona, Ustavni sud je pošao od ovlašćenja zakonodavca iz člana 97. tačka 2. Ustava prema kome Republika Srbija uređuje i obezbeđuje postupak pred sudovima i drugim državnim organima. U tom smislu, propisivanje osporenom odredbom člana 97. stav 5. Zakona da je rešenje o otuđenju ili davanju u zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini, koje nadležni organ donosi po sprovedenom postupku javnog nadmetanja, prikupljanja ponuda ili neposredne pogodbe, konačno u upravnom postupku je, prema shvatanju Ustavnog suda, u okviru ustavnog ovlašćenja zakonodavca da uređuje pravila postupka pred sudom i drugim državnim organom. Takođe, ustavno ovlašćenje za uređivanje pravila postupka koji vode sudovi i drugi državni organi sadrži, po oceni Ustavnog suda, i ovlašćenje zakonodavca da uredi i pravnu zaštitu onih prava koja utvrđuje određenim zakonom, odnosno, u konkretnom slučaju, pravnu zaštitu povodom rešenja o otuđenju ili davanju u zakup građevinskog zemljišta. S tim u vezi, saglasno odredbi stava 6. osporenog člana 97. Zakona, učesnik javnog nadmetanja, odnosno prikupljanja ponuda, koji smatra da mu je u postupku javnog nadmetanja ili prikupljanja ponuda povređeno pravo, može da pokrene upravni spor protiv konačnog rešenja o otuđenju ili davanju u zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini. Kako je ovakvim propisivanjem, u smislu odredbe člana 36. stav 2. Ustava, obezbeđeno svakom učesniku postupka javnog nadmetanja ili prikupljanja ponuda koji za to nalazi svoj pravni interes, pravno sredstvo protiv konačnih rešenja o otuđenju ili davanju u zakup građevinskog zemljišta, odnosno obezbeđeno preispitivanje njihove zakonitosti pred sudom u upravnom sporu, saglasno odredbi člana 198. stav 2. Ustava, Ustavni sud smatra da se ne mogu prihvatiti tvrdnje inicijatora da je osporenim odredbama člana 97. st. 5. i 7. Zakona isključeno pravo učesnika navedenih postupaka na sudsku zaštitu protiv ovih rešenja. Polazeći od specifičnosti postupka neposredne pogodbe koji, pored postupaka javnog nadmetanja ili prikupljanja ponuda, predstavlja jedan od Zakonom propisanih načina raspolaganja građevinskim zemljištem, Ustavni sud je kao neprihvatljive ocenio i navode inicijatora da su osporenim odredbama člana 97. Zakona „onemogućeni zainteresovani učesnici u postupku neposredne pogodbe da zaštite svoje pravo pred sudom i drugim državnim organima“. Naime, kako je donošenjem rešenja o otuđenju ili davanju u zakup zemljišta od strane nadležnog organa učesnik neposredne pogodbe prihvatio uslove raspolaganja zemljištem određene od strane njegovog vlasnika, ne postoji pravni interes ovog lica da pokrene upravni spor protiv navedenih rešenja, za razliku od postojanja ovog pravnog interesa kod onih učesnika javnog nadmetanja ili prikupljanja ponuda koji nisu rešenjem nadležnog organa izabrani za najpovoljnije ponuđače, a smatraju da im je u navedenim postupcima povređeno pravo, saglasno odredbi člana 97. stav 6. Zakona. S obzirom na izneto, Ustavni sud je našao da razlozima iznetim u inicijativi nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 97. st. 5. i 7. Zakona, pa je saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu rešio da inicijativu u ovom delu odbaci. Ustavni sud takođe ukazuje da ocena opravdanosti i celishodnosti rešenja iz osporenog stava 7. člana 97. Zakona, u vezi sa zaključenjem ugovora o otuđenju ili zakupu građevinskog zemljišta u javnoj svojini u određenom roku od dana konačnosti rešenja o otuđenju ili zakupu ovog zemljišta, odnosno da pitanje primene navedenog zakonskog rešenja u praksi nije, saglasno odredbama člana 167. Ustava, u nadležnosti Ustavnog suda.

Razmatrajući osporenu odredbu člana 89. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji iz 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu IUz-309/2009 cenio ustavnost odredbe člana 220. osnovnog teksta Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 72/09) u vreme njenog važenja, kojom je takođe bilo predviđeno da će se naknada za korišćenje građevinskog zemljišta plaćati u skladu sa Zakonom iz 2003. godine, dok se ne integriše u porez na imovinu, s tim što, za razliku od osporenog člana 89. stav 1. Zakona, nije bio oročen vremenski period do koga je ova naknada trebalo da se plaća. S tim u vezi, Ustavni sud je na sednici održanoj 9. februara 2012. godine doneo Rešenje IUz-309/2009 kojim je odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 220. navedenog Zakona ističući u obrazloženju, pored ostalog: da je osporena zakonska odredba izraz ustavnog ovlašćenja zakonodavca da uredi određenu oblast društvenog života koje u sebi sadrži i ovlašćenje da prilikom donošenja novog ili izmena postojećeg zakona u toj oblasti uredi i prelazni režim, te da su neprihvatljive tvrdnje inicijatora o nepostojanju „zakonskog osnova za plaćanje naknade“; da su u najvećem broju slučajeva vlasnici objekta na zemljištu imali samo pravo korišćenja i da su po osnovu vlasništva na objektu plaćali porez na imovinu, a po osnovu prava korišćenja zemljišta-naknadu za njegovo korišćenje; da se konverzijom prava korišćenja u pravo svojine i na građevinskom zemljištu stiče svojina na nepokretnosti, iz čega, po prirodi stvari, proizlazi i obaveza plaćanja poreza na imovinu, a imajući u vidu da su prethodno u to građevinsko zemljište bila uložena društvena sredstva za njegovo uređenje i komunalno opremanje, nije ustavnopravno sporno da iznos koji je ranije plaćan na ime naknade ubuduće bude uzet u obzir prilikom određivanja poreza, te da, u tom smislu, nisu prihvatljivi navodi inicijatora kojima se odredba člana 220. Zakona osporava, između ostalog, u odnosu na odredbe člana 58. Ustava kojim je zajemčeno pravo na imovinu. Polazeći od navedenog stava Ustavnog suda, Sud je našao da iznetim razlozima u inicijativi nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 89. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 24/11), pa je saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu rešio da inicijativu i u ovom delu odbaci.

Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da donese „privremenu meru zabrane primene“ osporenih članova Zakona, kako je to zatražio prvi inicijator, već da, saglasno članu 168. stav 4. Ustava, može obustaviti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu osporenih odredaba Zakona do donošenja svoje konačne odluke.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 2), člana 46. tačka 5), člana 47. stav 1. tačka 1) i stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o planiranju i izgradnji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti