Odbacivanje zahteva za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o platama

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije , na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine, doneo je

1. Odbacuje se zahtev za ocenjivanje ustavnosti odredbe člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", br. 34/01, 62/06, 116/08, 92/11 i 99/11).

2. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 2. stav 4. i člana 4a stav 4. Zakona iz tačke 1.

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti više odredaba Zakona navedenog u izreci , i to u odnosu na odredbu člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije kojom je utvrđeno pravo zaposlenog na pravičnu naknadu za rad . Inicijator obrazlaže svoju inicijativu time da je osporenom odredbom člana 2. stav 4. navedenog zakona propisano da se osnovna plata određuje množenjem koeficijenta, osnovice za obračun plate i korektivnog koeficijenta, dok je odredbom člana 4. stav 2. istog zakona propisano da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Pored toga, ističe i da je odredbom člana 4a stav 4. Zakona propisano da Vlada utvrđuje korektivne koeficijente, najviše procentualno uvećanje osnovne plate, kriterijume i merila za deo plate koji se ostvaruje po osnovu radnog učinka, kao i način obračuna plate. S tim u vezi, navodi da su odredbama čl. 91. do 100. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija ("Službeni glasnik RS", broj 36/10) precizirani elementi za utvrđivanje plata, kao i visina osnovice, dok je članom 118. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 61/05) predviđeno da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora počev od 1. januara 2006. godine, iz čega proizlazi obaveza za poslodavca da zaposlenom isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Navodi da je članom 92. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija predviđeno da koeficijent za obračun plate zaposlenog izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, što znači da je na isti način definisao pitanje sadržine koeficijenta za obračun plate kao što je to učinjeno i odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Inicijator smatra da , ukoliko se osnovni koeficijenat uveća na ime dodatka za ishranu u toku rada i regresa za vreme korišćenja godišnjeg odmora , to ima za posledicu da su zaposleni u zdravstvenoj delatnosti "oštećeni" u odnosu na druge kategorije zaposlenih radnika na koje se primenjuju odredbe Zakona o radu. Stoga, predlaže da Ustavni sud donese odluku kojom će utvrditi nesaglasnost osporenih odredaba Zakona o platama u državnim organima i javnim službama s Ustavom.

U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", br. 34/01, 62/06, 116/08, 92/11 i 99/11) propisano: da ako se plata utvrđuje u skladu sa stavom 2. ovog člana, osnovna plata određuje se množenjem koeficijenta, osnovice za obračun plate i korektivnog koeficijenta (član 2. stav 4.); da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4. stav 2.); da Vlada utvrđuje korektivne koeficijente, najviše procentualno uvećanje osnovne plate, kriterijume i merila za deo plate koji se ostvaruje po osnovu radnog učinka, kao i način obračuna plate (član 4a stav 4.).

Sud nalazi da su za celovito razmatranje ustavnopravnih pitanja koja se postavljaju u ovom predmetu od značaja i druge odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama kojima je propisano: da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, između ostalog, i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i zaposlenih u organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja (član 1. stav 1. tač. 4) i 5)); da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu - 1) osnovice za obračun plata, 2) koeficijenta, 3) dodatka na platu i 4) obaveze koje zaposleni plaćaju po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom (član 2. stav 1.); da pored elemenata iz stava 1. ovog člana, plate zaposlenih iz člana 1. tačka 4) ovog zakona sadrže i deo plate po osnovu radnog učinka, a da osnovnu platu izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. ovog zakona čini proizvod osnovice iz tačke 1. ovog člana i koeficijenta iz tačke 2. ovog člana, osim za zaposlene iz člana 1. tačka 4) ovog zakona (član 2. st. 1. do 3.); da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu (član 4. stav 1.); da se deo plate po osnovu radnog učinka određuje procentualnim uvećanjem osnovne plate koje izražava priznati radni učinak po osnovu obima rada, kvaliteta izvršenog posla, broja i strukture opredeljenih osiguranih lica, kao i drugih kriterijuma i merila utvrđenih aktom iz stava 4. ovog člana i utvrđuje se po zaposlenom u zdravstvenoj ustanovi, odnosno po timu zaposlenih koji učestvuju u obavljanju određenih poslova, odnosno po organizacionoj jedinci ili delu zdravstvene ustanove, odnosno zdravstvene ustanove u celini (član 4a st. 1. do 3.) . Sud je konstatovao da je navedeni Zakon u celini prestao da se primenjuje na državne službenike i nameštenike 1. januara 2007. godine, ali se i dalje primenjuje na zaposlene u javnim službama, organima i organizacijama teritorijalne autonomije i jedinica lokalne samouprave i zaposlene u organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja.

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, i 61/05) uređena su prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, a u članu 118. tač. 5) i 6 ) utvrđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za ishranu u toku rada, kao i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbe ovog zakona se primenjuju na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako posebnim zakonom nije drukčije određeno, saglasno članu 2. stav 2. ovog zakona.

Relevantnim odredbama Ustava Republike Srbije utvrđeno je: da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna po bilo kom osnovu (član 21. stav 3.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, sistem u oblasti radnih odnosa, socijalnog osiguranja i drugih oblika socijalne sigurnosti i sistem javnih službi (član 97. tač. 8. i 10.).

Na osnovu razloga osporavanja i sadržine ostalih navoda inicijative, Ustavni sud je konstatovao da se kao osnovno ustavnopravno pitanje u ovom predmetu postavlja pitanje da li propisivanje da naknada na ime korišćenja toplog obroka i regresa za korišćenje godišnjeg odmora , garantovan a posebnim propisima , mo že da bud e sastavni deo koeficijenta za obračun plata zaposlenima u javnim službama. Polazeći od odredbe člana 60. stav 1. Ustava prema kojoj se pravo na rad ostvaruje u skladu sa zakonom, Ustavni sud nalazi da je zakonodavac slobodan da se opredeli na koji način će urediti pitanje ostvarivanja ovih prava za pojedine kategorije zaposlenih, odnosno da li će ova prava za sve zaposlene u Republici Srbiji urediti Zakonom o radu, kao opštim propisom koji predstavlja zakonski osnov za ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na rad ili će ostvarivanje ovog prava urediti i posebnim zakonima za određene kategorije zaposlenih. Sa ustavnopravnog stanovišta, Ustavni sud nalazi da je za ostvarivanje pojedinih prava iz rada ili po osnovu rada koja su predviđena opštim propisima od značaja da su ona obezbeđena i kategorijama zaposlenih na koje se primenjuju posebni propisi, s tim da sva lica koja pripadaju isto j kategoriji zaposlenih t a prav a ostvaruju na isti način. Stoga, tumačenjem odredaba člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u celini Sud smatra da je ostvarivanje prava na naknadu za ishranu u toku rada i prava na regres za korišćenje godišnjeg odmora, koja predstavljaju prava po osnovu rada , obezbeđeno navedenim zakonom na isti način za sve kategorije zaposlenih na koje se primenjuju odredbe ovog zakona. Iz navedenih razloga, Ustavni sud nalazi da nisu prihvatljivi navodi inicijatora da koeficijent na osnovu kojeg se utvrđuju plate zaposlenih ne može sadržati dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kako je to izričito predviđeno osporenom odredbom člana 4. stav 2. navedenog Zakona. Naime, budući da prema odredbi stava 1. istog člana Zakona koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, navedeni dodatak se ne bi mogao dovesti u vez u sa propisanim kriterijumima od kojih zavisi visina koeficijenta. Ovo iz razloga što naknade po osnovu ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora navedenim Zakonom nisu dovedene u vezu ni sa kriterijumima iz člana 4. stav 1. Zakona, već je odredbom stava 2. istog člana propisano da koeficijent sadrži dodatak na ime navedenih naknada. Drugim rečima, to znači da se koeficijent, kao jedan od elemenata na osnovu koga se utvrđuje plata zaposlenih , ne sastoji samo od elemenata koji su rezultat primene kriterijuma iz stava 1. ovog člana, već i od dodatka iz osporene odredbe stava 2. istog člana Zakona. Iz ovih razloga, Ustavni sud nalazi da se osporenim propisivanjem ne menja smisao drugih odredaba ovog zakona čiju ustavnost osporava inicijator. Sud smatra da je stvar opredeljenja zakonodavca da li će propisati da se pravo na naknadu za ishranu u toku dana i regres za korišćenje godišnjeg odmora obračunava i isplaćuje kao posebna naknada ili će pravo na ove naknade koje po osnovu rada pripadaju svakom zaposlenom biti iskazano kao sastavni deo koeficijenta za svakog zaposlenog. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan za ocenu celishodnosti nomotehničkog oblikovanja zakonskih rešenja, saglasno odredbama člana 167. Ustava. Indentično pravno stanovište povodom spornog ustavnopravnog pitanja Ustavni sud je zauzeo i u ranije vođenom postupku za ocenu ustavnosti odredbe člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01) u predmetu IUz-227/2009, u kome je na sednici održanoj 19. novembra 2009. godine doneo Odluku o odbijanju predloga za utvrđivanje neustavnosti navedene odredbe Zakona. Budući da je o ustavnosti odredbe člana 4. stav 2. navedenog Zakona Ustavni sud već odlučivao, a iz novih navoda, razloga i podnetih dokaza ne proizilazi da ima osnova za ponovno odlučivanje, to je odbacio zahtev za ocenjivanje ustavnosti ove odredbe Zakona, saglasno odredbi člana 46. tačka 8) Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da se sa stanovišta navoda inicijatora i razloga osporavanja ne može dovesti u sumnju ustavnost odredaba člana 2. stav 4. i člana 4a stav 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama , jer njihova sadržina ni na koji način ne može biti izvor povrede ustavnog prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, kao ni ustavnog principa zabrane diskriminacije po bilo kom osnovu iz člana 21. stav 3. Ustava. S obzirom na izneto, Ustavni sud je našao da iznetim razlozima nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 2. stav 4 i člana 4a stav 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, pa je, saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odbacio inicijativu u tački 2. izreke .

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 46. tač. 5) i 8) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić