Rešenje o ustavnosti Zakona o regulisanju javnog duga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio inicijative za ocenu ustavnosti zakona o staroj deviznoj štednji. Različit tretman štediša iz drugih bivših republika SFRJ nije diskriminacija, već posledica činjenice da je reč o dugu bivše SFRJ koji se rešava sporazumima o sukcesiji.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-1631/2010
05.07.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 2012. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, odredaba člana 3. i člana 21. stav 1. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana („Službeni list SRJ“, broj 36/02).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneto je više inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti pojedinih odredaba Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana („Službeni list SRJ“, broj 36/02). S obzirom na to da je povodom podnetih inicijativa formirano više predmeta, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 42. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), iz navedenih predmeta izdvojio postupak po inicijativama za ocenu ustavnosti odredaba člana 3. i člana 21. stav 1. Zakona, i radi daljeg vođenja postupka formirao poseban predmet. Po mišljenju podnosilaca inicijativa, osporenim članom 3. Zakona, ograničava se njihovo pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava, kao i pravo da ne budu diskriminisani po osnovu prebivališta, odnosno državljanstva, zajemčeno članom 21. Ustava. I član 21. Zakona osporava se iz razloga da ograničava Ustavom zajemčeno pravo na imovinu, jer se isplata devizne štednje štedišama obuhvaćenim tom odredbom Zakona uslovljava zaključivanjem Sporazuma o sukcesiji. Ovaj član Zakona, po mišljenju podnosilaca inicijative, nije u saglasnosti ni sa odredbama čl. 3, 17. i 21. Ustava, jer pravi razliku između štediša po osnovu državljanstva, odnosno prebivališta, suprotan je članu 18. Ustava, kao i članu 1. Protokola 1 i drugim odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojima se štite imovinska prava i zabranjuje diskriminacija po bilo kom osnovu. Takođe se navodi da nema osnova pozivanje na princip reciprociteta u izvršavanju ovih obaveza jer taj princip važi za međudržavne odnose, a ovde se radi o ekonomskom pravu stečenom po osnovu ugovornog odnosa između štediše i banke.

U dostavljenom mišljenju Narodne skupštine navodi se da su odredbom člana 3. Zakona države članice SRJ preuzele obavezu za isplatu dela deponovane devizne štednje koja je, nakon prestanka SFRJ, utvrđena kao javni dug Savezne Republike Jugoslavije. Dalje se navodi da odredba člana 21. stav 1. Zakona, kojom se ostvarivanje potraživanja po osnovu devizne štednje državljana bivših republika SFRJ koje nisu u sastavu SRJ odlaže do zaključenja ugovora sa državama sukcesorima SFRJ, nije u suprotnosti sa Ustavom, imajući u vidu da se tom odredbom upućuje da će ova lica, kao i državljani SRJ koji su štednju položili kod filijala banaka koje su se nalazile na teritoriji bivših republika SFRJ do momenta otcepljenja tih republika, svoja potraživanja po osnovu devizne štednje ostvariti na način koji se ugovori sa državama sukcesorima SFRJ. Naime, polazeći od toga da je odredbom člana 10. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava SR Jugoslavije bilo predviđeno da se materijalne i druge obaveze koje je preuzela SFRJ do dana proglašenja Ustava smatraju njenim obavezama, odnosno obavezama republika koje su je sačinjavale, te kako do momenta proglašenja osporenog Zakona imovina, prava i obaveze između bivših republika SFRJ nisu razgraničeni, to pitanje je odredbom člana 21. stav 1. Zakona uređeno na način da se ostvarivanje ovih potraživanja odlaže do zaključivanja ugovora sa državama sukcesorima SFRJ. Budući da su bivše republike SFRJ postale suverene države, to, kako se navodi u mišljenju, nije u suprotnosti sa Ustavom da se navedeno pitanje uredi međudržavnim ugovorima, na principu uzajamnosti.

I I

Osporeni Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana („Službeni list SRJ“, broj 36/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 80/04 i 101/05), donet je kao zakon Savezne Republike Jugoslavije i od dana stupanja na snagu Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora („Službeni list SCG“, broj 1/03), na osnovu odredbe člana 64. stav 2. Ustavne povelje i člana 20. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora („Službeni list SCG“, broj 1/03) nastavio je da se primenjuje kao republički zakon u delu u kome je dug Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana utvrđen kao dug Republike Srbije. Stoga je ustavnost osporenih odredaba Zakona ocenjivanja u odnosu na Ustav Republike Srbije od 2006. godine, a postupak po inicijativama koje su podnete do dana stupanja na snagu Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), saglasno odredbi člana 112. Zakona, nastavljen je u skladu sa odredbama tog zakona.

Zakonom o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana propisano je: da se ovim zakonom uređuju uslovi i način regulisanja obaveza po osnovu devizne štednje građana iz člana 2. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana („Službeni list SRJ“, br. 59/98, 44/99 i 53/01), koja je u skladu sa članom 4. tog zakona pretvorena u oročeni depozit kod ovlašćenih banaka i postala javni dug Savezne Republike Jugoslavije (član 1); da javni dug iz člana 1. iznosi 4, 2 milijarde evra (član 2.); da obaveza Savezne Republike Jugoslavije po osnovu javnog duga utvrđenog na način iz člana 2. ovog zakona postaje od dana stupanja na snagu ovog zakona obaveza, odnosno dug Republike Srbije i Republike Crne Gore - srazmerno visini devizne štednje građana čije je prebivalište na teritoriji tih republika (osporeni član 3.); da državljani bivših republika SFRJ, koje nisu u sastavu Savezne Republike Jugoslavije, a koji su deviznu štednju iz člana 2. (ranijeg) Zakona položili kod ovlašćenih banaka sa sedištem na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije, kao i državljani SRJ koji su deviznu štednju položili kod filijala banaka iz tog člana koje su se nalazile na teritoriji bivših republika SFRJ do momenta otcepljenja tih republika, svoja potraživanja po osnovu devizne štednje građana ostvaruju na način koji se ugovori sa državama sukcesorima SFRJ (osporeni član 21. stav 1.); da građani na privremenom radu u inostranstvu i strana fizička lica, koji su deviznu štednju položili kod banaka iz člana 2. Zakona, pravo na isplatu te štednje ostvaruju u skladu sa ovim zakonom (član 21. stav 2.); i da sredstva za isplatu devizne štednje iz stava 2. ovog člana obezbeđuju Republika Srbija i Republika Crna Gora - prema sedištu banaka kod kojih je ta štednja položena (član 21. stav 3.). Drugim odredbama Zakona uređen je način izvršavanja obaveze koja je tim zakonom utvrđena kao javni dug Savezne Republike Jugoslavije, određivanjem visine i načina isplate sredstava po osnovu jemstva za staru deviznu štednju.

I I I

Ustavom Republike Srbije je utvrđeno: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i da počiva na neotuđivim ljudskim pravima, da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da stranci u skladu sa međunarodnim ugovorima, imaju u Republici Srbiji sva prava zejemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije (član 17.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju i da se Ustavom jemče, i kao takva primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima (član 18. st. 1. i 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. stav 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave mogu da se zadužuju i da se uslovi i postupak zaduživanja uređuju zakonom (član 93.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, ustavnost i zakonitost, monetarni, bankarski devizni i carinski sistem, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine, druge ekonomske odnose od opšteg interesa, kao i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu s Ustavom (član 97. tač. 2, 6, 7, 8, 17.); da svako pravno ili fizičko lice ima pravo na inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti (član 168. stav 2.); da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravana sredstva za njihovu zaštitu (član 170.); da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije i da zakoni doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194. st. 4. i 5.).

Protokolom 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) predviđeno je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava, kao i da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina (član 1.). Navedenom Evropskom konvencijom propisano je i da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, povezanost s nekom nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status (član 14.) i da se uživanje svakog prava koje zakon predviđa mora obezbediti bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što je pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, povezanost s nekom nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status, kao i da javne vlasti ne smeju ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što su oni pomenuti u stavu 1 (član 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju).

Polazeći od sadržine osporenog Zakona, navoda iz mišljenja Narodne skupštine, te stava zauzetog u ranije donetim odlukama, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju radi o posebnom (specifičnom) zakonu kojim je Republika preuzela kao javni dug vraćanje dela „stare devizne štednje“ građana, koja je deponovana u bankama saglasno propisima bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, a kojom, zbog finansijske krize u toj državi, kao i posledica nastalih njenim raspadom, vlasnici te štednje nisu mogli da raspolažu. U tom smislu osporeni Zakon, po sadržini odnosa koje uređuje, po shvatanju Suda, ima značenje otklanjanja posledica ranije nastalih ograničenja imovinskih prava „starih deviznih štediša“, odnosno obezbeđenja „povraćaja imovine“ onim deviznim štedišama čija je „stara devizna štednja“, do konačnog regulisanja tih odnosa saglasno Sporazumu o sukcesiji, zakonom iz 1998. i osporenim Zakonom, utvrđena kao javni dug Savezne Republike Jugoslavije, a čije je izvršavanje osporenim zakonom preneto na Republiku Srbiju i Republiku Crnu Goru.

Ocenjujući osnovanost navoda podnosilaca inicijative da se osporenim odredbama člana 3. i člana 21. stav 1. Zakona ograničavaju imovinska prava i vrši diskriminacija deviznih štediša po osnovu prebivališta, odnosno državljanstva, Ustavni sud je pošao od toga da je finansijska obaveza po osnovu garancije za „staru deviznu štednju“, koja je predmet osporenog Zakona, saglasno tada važećim zakonima bila javni dug, odnosno obaveza Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, te da su izvršavanje ove obaveze nakon njenog raspada, preuzele države sukcesori bivše SFRJ, pa i Savezna Republika Jugoslavija kao jedna od država sukcesora, ratifikacijom Sporazuma o pitanjima sukcesije. Naime, tim sporazumom predviđeno je da ostale finansijske obaveze uključuju jemstvo SFRJ ili njene Narodne banke Jugoslavije za štedne uloge u čvrstoj valuti kod komercijalnih banaka i u bilo kojoj od njenih filijala u bilo kojoj državi sukcesora pre datuma proglašenja njihove nezavisnosti (Aneks C član 2 pod a) i da će garancije SFRJ ili njene NBJ za deviznu štednju položenu u nekoj poslovnoj banci ili nekoj od njenih filijala u bilo kojoj od država sukcesora pre datuma kada je ova proglasila svoju nezavisnost biti bez odlaganja predmet pregovora, s tim da se pri tom posebno uzme u obzir neophodnost zaštite devizne štednje pojedinaca i da će se ti pregovori održati pod pokroviteljstvom Banke za međunarodna poravnanja (Aneks C član 7). Ustavni sud je imao u vidu i da su nakon raspada SFRJ republike koje su bile u njenom sastavu, pre konačnog uređivanja ovih odnosa saglasno Sporazumu o sukcesiji, donele zakone kojima su uredile izvršavanje „svoje obaveze“ po osnovu jemstva SFRJ za devizne štedne uloge kod poslovnih banaka i da je i Savezna Republika Jugoslavija pre utvrđivanja svoje obaveze po tom osnovu saglasno navedenom Sprazumu, donela Zakon o izmirenju obaveza po osnovu, devizne štednje građana („Službeni glasnik RS“, br. 59/98, 44/99, 30/2000 i 53/2001), kojim je kao javni dug preuzela vraćanje „stare devizne štednje“ kod poslovnih banaka utvrđenih tim zakonom. Tim zakonom bilo je propisano i da građani sa prebivalištem na teritoriji bivših republika SFRJ koje nisu u sastavu SRJ, a koji su deviznu štednju položili kod ovlašćenih banaka sa sedištem na teritoriji SRJ, pravo na deviznu štednju, u smislu ovog zakona, ostvaruju pod uslovima reciprociteta, ako Savezna vlada drugačije ne propiše (član 21.). Na osnovu osporenog Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana („Službeni list SRJ“, br. 36/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 80/04 i 101/05), obaveza Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana utvrđena Zakonom iz 1998. godine za banke iz člana 2. tog zakona (odnosno štednje građana sa prebivalištem na teritoriji SRJ), postala je dug Republike Srbije i Republike Crne Gore, srazmerno visini devizne štednje građana sa prebivalištem na teritoriji tih republika (član 3.). Ovim zakonom propisano je i da državljani bivših republika SFRJ koji su deviznu štednju položili kod ovlašćenih banaka sa sedištem na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije, kao i državljani Savezne Republike Jugoslavije koji su tu štednju položili kod filijala banaka iz tog člana koje su se nalazile na teritoriji bivših republika SFRJ do momenta otcepljenja tih republika – svoja potraživanja po osnovu devizne štednje građana ostvaruju na način koji se ugovori sa državama sukcesorima SFRJ (član 21. stav 1.). Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i da je Republika Srbija, saglasno odredbi člana 64. stav 2. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, nastavila da izvršava ranije preuzetu obavezu Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje, u visini i na način utvrđen osporenim Zakonom iz 2002. godine i da je Republika Crna Gora izvršavanje obaveze po osnovu javnog duga Savezne Republike Jugoslavije utvrđenog Zakonom iz 1998. godine uredila Zakonom o regulisanju obaveza i potraživanja po osnovu ino duga i devizne štednje građana („Službeni list RCG“, br. 55/03 i 11/04) kojim je preuzela obavezu vraćanja javnog duga bivpe savezne države onim deviznim štedišama koji su tu štednju deponovali kod ovlašćenih banaka sa sedištem na teritoriji Crne Gore i kasnije Zakonom o isplati devizne štednje građana položene kod ovlašćenih banaka sa sjedištem van Republike Crne Gore („Službeni list RCG“, broj 81/06) kojim je preuzela i obavezu isplate devizne štednje građana koji na dan stupanja na snagu tog zakona imaju prebivalište u Crnoj Gori, a kojima isplata devizne štednje nije izvršena po zakonima države na čijoj je teritoriji sedište banke. Nakon izdvajanja Republike Crne Gore iz državne zajednice Srbija i Crna Gora, zaključen je Sporazum između Republike Srbije i Republike Crne Gore o regulisanju članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama i razgraničenju finansijskih prava i obaveza („Službeni glasnik RS“, broj 64/06), a kojim je predviđeno da će pitanje stare devizne štednje biti regulisano na način koji bude usvojen na pregovorima postignutim sa državama sukcesorima u okviru sprovođenja Sporazuma o pitanjima sukcesije na Stalnom mešovitom komitetu visokih predstavnika država sukcesora SFRJ (član 19.).

Imajući u vidu da podnosioci inicijativa razloge za povredu Ustavom i Evropskom konvencijom zajemčenih prava zasnivaju na shvatanju da je Republika Srbija jedini „jemac“ za staru deviznu štednju kod banaka sa sedištem na teritoriji Republike, te da je stoga u obavezi da je vrati svim štedišama tih banaka, bez obzira na njihovo prebivalište, državljanstvo ili neko drugo lično svojstvo, Ustavni sud je, ocenjujući osnovanost ovih navoda utvrdio da Ustav Republike Srbije od 2006. godine, kao ni Ustav Republike Srbije od 1990. godine koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog Zakona, ne utvrđuju obavezu jemstva države Srbije za deviznu štednju građana kod poslovnih banaka, te da obaveza Republike po tom osnovu može da nastane preuzimanjem takve obaveze saglasno članu 93. Ustava. Budući da se osporenim Zakonom uređuje izvršavanje dela finansijske obaveze bivše SFRJ po osnovu jemstva za „staru deviznu štednju“, koja saglasno Sporazumu o pitanjima Sukcesije (Aneks C član 2 pod a), predstavlja javni dug država sukcesora bivše SFRJ i da države sukcesori do donošenja osporenog Zakona, a ni kasnije, nisu izvršile raspodelu ove obaveze, niti su utvrdile kriterijume za njeno razgraničenje, Ustavni sud smatra da je osporenim Zakonom uređeno (prevremeno) izvršavanje dela obaveze SFRJ za deviznu štednju deponovanu u bankama sa sedištem na teritoriji Savezne Republike Srbije, tako što je (ranijim) i osporenim Zakonom deo te obaveze utvrđen kao javni dug Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Republike i uređen način izvršavanja ove obaveze do konačnog regulisanja tih odnosa saglasno navedenom Sporazumu. Polazeći od toga da ni Savezna Republika Jugoslavija, pa ni Republika Srbija kao njen pravni sledbenik nisu „izvorni jemci“ za staru deviznu štednju koja je predmet Sporazuma o pitanjima sukcesije, uključujući i štednju podnosilaca inicijative, kao i da Sporazumom preuzeta obaveza SFRJ po tom osnovu nije razgraničena na države sukcesore SFRJ, Ustavni sud ne nalazi da su osporene odredbe Zakona u suprotnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom, jer je osporenim članom 21. stav 1. Zakona, kao i kasnije zaključenim Sporazumom između Republike Srbije i Republike Crne Gore o regulisanju članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama i razgraničenju finansijskih prava i obaveza, Republika preuzela obavezu da i onaj deo duga koji se po osnovu jemstva SFRJ za staru deviznu štednju utvrdi kao njena obaveza, odnosno javni dug, izvrši na način na koji se to odredi sa drugim državama sukcesorima bivše SFRJ. Imajući u vidu navedeno, po shvatanju Suda, nisu osnovani ni navodi podnosilaca da se osporenim odredbama Zakona, suprotno odredbama Ustava i Evropske konvencije, vrši diskriminacija štediša po osnovu prebivališta i državljanstva, jer obavezu koja je osporenim Zakonom utvrđena kao javni dug Republika izvršava ne samo licima sa prebivalištem na svojoj teritoriji, već i licima koja se nalaze na privremenom radu u inostranstvu, kao i stranim fizičkim licima, na način kako je to propisano odredbom člana 21. stav 2. Zakona. Kako i osporenom odredbom člana 21. stav 1. Zakona Republika nije isključila izvršavanje obaveze bivše SFRJ prema deviznim štedišama državljanima drugih republika bivše SFRJ, to ni osporena odredba Zakona, po shvatanju Suda, nema značenje diskriminacije deviznih štediša po osnovu državljanstva ili nekog drugog ličnog svojstva suprotno odredbama Ustava i Evropske konvencije. Naime, navedenom odredbom Zakona predviđeno je da će obavezu SFRJ za deviznu štednju ne samo ovih lica, već i deviznu štednju svojih državljana položenu u filijalama banaka na teritoriji drugih država sukcesora bivše SFRJ Republika izvršiti saglasno potvrđenim međunarodnim ugovorima, iz čega sledi da je različit tretman ovih lica na koji se u podnetim inicijativama ukazuje uslovljen činjenicom da se ovde radi o regulisanju odnosa među državama sukcesorima bivše SFRJ, a vezano za štednju državljana, odnosno štednju položenu na teritoriji drugih država, koje su Sporazumom o pitanjima sukcesije, i kasnije Sporazumom Republike Srbije i Republike Crne Gore preuzele finansijske obaveze bivše SFRJ za ove štedne uloge. Budući da ova obaveza do razgraničenja na države sukcesore predstavlja obavezu ne samo Republike već i država čiji su državljani ova lica, odnosno na čijoj teritoriji je štednja deponovana, propisivanje osporenom odredbom člana 21. stav 1. Zakona da će ovu obavezu Republika izvršiti na način koji dogovori sa državama sukcesorima, predstavlja normiranje različite situacije u pogledu izvršavanja obaveze Republike po osnovu jemstva SFRJ za navedenu staru deviznu štednju, koja je i pravno različito iskazana.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti osporenih odredaba Zakona. S obzirom na to da su odredbe Ustava na čiju povredu podnosioci inicijative ukazuju po sadržini istovetne sa odgovarajućim odredbama Evropske konvencije kojima se jemči pravo na imovinu i zabranjuje diskriminacija po bilo kom osnovu, Ustavni sud je budući da nije našao osnova za pokretanje postupka za ocenu njihove saglasnosti s Ustavom, saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, doneo rešenje kojim je inicijative odbacio.

Međutim, polazeći od toga da su zaključivanjem Sporazuma o pitanjima sukcesije i Sporazuma između Republike Srbije i Republike Crne Gore o regulisanju članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama i razgraničenju finansijskih prava i obaveza, bivše republike SFRJ, a kasnije i Republika Srbija i Republika Crna Gora, kao suverene države preuzele kao svoj javni dug raniji dug SFRJ po osnovu jemstva za „staru deviznu štednju“, da saglasno tim ugovorima nisu još uvek uredile izvršavanje svoje obaveze po tom osnovu, kao i da je primenom zakona kojima su te države (prevremeno) uredile izvršavanje „svoje obaveze“, do konačnog utvrđivanja saglasno navedenim međunarodnim ugovorima, uključujući i osporeni Zakon, jedan broj deviznih štediša još uvek nije ostvario povraćaj sredstava za koji je jemac bila bivša SFRJ, Ustavni sud smatra da se odlaganjem uređivanja, a time i izvršavanja obaveza preuzetih navedenim međunarodnim ugovorima dovodi u pitanje ostvarivanje Evropskom konvencijom zajemčenog prava na imovinu ovih deviznih štediša. Ovo tim pre što su ostale devizne štediše svoja imovinska prava po osnovu devizne štednje čiji je jemac bila SFRJ, ostvarili saglasno zakonima kojima su države sukcesori uredile ova pitanja, pre utvrđivanja svoje obaveze saglasno Sporazumu o pitanjima sukcesije. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje i na stavove Evropskog suda za ljudska prava izražene u Odluci broj 60642/08-od 17. oktobra 2011. godine, donetoj povodom predstavke „Ališić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše jugoslovenske Republike Makedonije“, koje su ova lica podnela zbog nemogućnosti da naplate svoju „staru“ deviznu štednju deponovanu kod Ljubljanske banke Sarajevo i kod Tuzlanske filijale Investbanke. Naime, u navedenoj odluci Evropski sud je zaključio da zakonodavstvo država sledbenica nikada nije isključilo potraživanja podnosioca predstavke, niti ih je na neki drugi način lišilo zakonske važnosti i nikada nije postojala sumnja da će neke ili sve ove države na kraju morati da isplate podnosioce predstavke; štaviše, te države su prihvatile da je „stara“ devizna štednja deo finansijskih obaveza SFRJ koje one treba da podele, kao što su podelile druge finansijske obaveze i sredstva SFRJ. Osim toga, Sud se u navedenoj odluci pozvao i na ranije zauzet stav Međunarodnog suda pravde u predmetu „North Sea Continental Shelf Cases” „da su stranke u obavezi da pristupe pregovorima da bi došle do sporazuma, a ne samo da prođu kroz formalni proces pregovora kao neku vrstu preduslova za automatsku primenu određenog metoda razgraničenja u nedostatku sporazuma, one su u obavezi da se tako ponašaju da pregovori imaju smisla, što neće biti slučaj kada neka od njih insistira na sopstvenom stavu bez razmišljanja o njegovim izmenama“.

Stoga je polazeći od svega navedenog i činjenice da je Republika Srbija jedna od pravnih sledbenica bivše SFRJ i članica Saveta Evrope, Ustavni sud zaključio, saglasno članu 105. Zakona o Ustavnom sudu, da ukaže Narodnoj skupštini na potrebu da u okviru svoje nadležnosti, saglasno stavovima Saveta Evrope i Evropskog suda za ljudka prava u Strazburu, preduzme mere da se obaveze po osnovu jemstva SFRJ za „staru deviznu štednju“, koje su države pravne sledbenice SFRJ preuzele međunarodnim ugovorom, izvrši i prema onim licima koja svoja imovinska prava po tom osnovu još uvek nisu ostvarila.

Imajući u vidu da su pojedini podnosioci inicijativa državljani bivših republika SFRJ, odnosno Republike Crne Gore, koji su nakon osamostaljenja tih država stekli status stranih državljana, Ustavni sud ukazuje da je, prema zauzetom stavu ovog suda u Odluci IU-166/2005 od 25. decembra 2008. godine, pravo pravnih i fizičkih lica da na osnovu člana 168. stav 2. Ustava iniciraju pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti propisa Republike Srbije, rezervisano isključivo za pravna lica upisana u registar privrednih subjekata u Republici Srbiji, odnosno za fizička lica koja su državljani Srbije. Stoga strana pravna i fizička lica, po oceni Suda, nemaju ustavnu legitimaciju za pokretanje postupka normativne kontrole propisa Republike Srbije, po bilo kom osnovu. Zaštita prava i interesa stranih lica ostvaruje se u postupku po ustavnoj žalbi, u okviru koga mogu istaći da su im Ustavom zajemčena prava povređena primenom neustavnih odredaba zakona Republike Srbije.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 2), člana 46. tačka 5) i člana 47. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“ br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje o ustavnosti Zakona o regulisanju javnog duga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti