Ocena ustavnosti odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu

Kratak pregled

Ustavni sud pokreće postupak za ocenu ustavnosti dela člana 7. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, koji omogućava razrešenje izabranih tužilaca zbog povrede postupka prilikom izbora. Sud ne prihvata inicijative protiv ostalih osporenih odredaba.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-1633/2010
15.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Pokreće se postupak za ocenu ustavnosti odredbe člana 7. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu (''Službeni glasnik RS'', broj 101/10), u delu koji glasi: ''odnosno postojanja razloga koji ukazuju na povredu postupka u donošenju odluke o izboru pojedinog zamenika javnog tužioca ili predlogu za izbor pojedinog javnog tužioca i zamenika javnog tužioca''.

2. Ovo rešenje dostaviti Narodnoj skupštini radi davanja odgovora.

3. Rok za davanje odgovora iz tačke 2. je 15 dana od dana dostavljanja Rešenja Narodnoj skupštini.

4. Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 1, 2, i 6, člana 7. st. 2. do 4. i čl. 8. i 9. Zakona iz tačke 1, kao i postupka donošenja ovog zakona.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podnete su tri inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti većeg broja odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS“, broj 101/10). Prvom inicijativom osporava se ustavnost odredaba člana 6. st. 2. i 3. Zakona, dok se drugom inicijativom osporava ustavnost odredaba čl. 1. i 2. i čl. 6. do 9. Zakona, kao i saglasnost člana 1. Zakona sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (''Službeni list SCG – Međunarodni ugovori'', br. 9/03, 5/05 i 7/05, ''Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori'', broj 12/10). Podnosilac treće inicijative osporava ustavnost i saglasnost sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 2. i čl. 6. do 8. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu.

Podnosilac prve inicijative smatra da je član 6. stav 2. osporenog Zakona u suprotnosti sa članom 161. stav 4. Ustava kojim je utvrđeno da protiv odluke o prestanku dužnosti javni tužioci i zamenici javnih tužilaca imaju pravo žalbe Ustavnom sudu, zato što se osporenom odredbom Zakona ne može propisivati da će nadležnost za rešavanje žalbe javnog tužioca i zamenika javnog tužioca preuzeti drugi organ, odnosno da će se postupci po žalbama okončati na drugi način osim odlukom Ustavnog suda. U pogledu odredbe stava 3. istog člana Zakona inicijator smatra da je neustavna, jer se zakonom ne može propisivati da se određeni akt i postupak propisan Ustavom ima smatrati nečim drugim. Inicijator takođe navodi da su spornim odredbama Zakona povređeni čl. 194. i 175. Ustava, jer se postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo odluka Ustavnog suda mogu urediti samo Zakonom o Ustavnom sudu, a ne i nekim drugim zakonima, pa, samim tim, ni spornim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu. U inicijativi se ističe da se osporenim odredbama Zakona propisuje da će se već podnete žalbe okončati stupanjem na snagu zakona koji je donet nakon podnošenja žalbi, kao i da će se već podnete žalbe ustupiti drugom organu kao prigovori, zbog čega inicijator smatra da osporene odredbe imaju povratno dejstvo. Kako je članom 197. stav 2. Ustava izuzetno dozvoljeno da pojedine odredbe zakona imaju povratno dejstvo ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona, inicijator smatra da razlozi koji su navedeni u obrazloženju Predloga zakona ne daju pouzdan osnov da se utvrdi da postoji opšti interes takvog značaja da on ''nalaže'' da osporene odredbe Zakona treba da imaju povratno dejstvo, naročito ističući već zauzet stav Ustavnog suda po ovom pitanju i obavezu restriktivnog tumačenja navedene odredbe Ustava, jer je tom odredbom utvrđen izuzetak od pravila. Inicijator takođe ističe da Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu u celini nije u skladu sa Ustavom zbog postupka donošenja. Po navodima inicijatora, Predlog zakona pre usvajanja od strane Vlade nije bio na javnoj raspravi, koja je obavezna saglasno članu 77. Zakona o državnoj upravi, dok za postupak donošenja Zakona u Narodnoj skupštini smatra da je u suprotnosti sa odredbama čl. 2, 51. i 53. Ustava, jer je učešće, uticaj i odlučivanje u donošenju zakona većini narodnih poslanika onemogućeno neblagovremenim obaveštavanjem o predlogu zakona i stavljanju na dnevni red, dok su neki narodni poslanici bili ranije obavešteni i stavljeni u povoljniji položaj u odlučivanju, te su tako, po mišljenju inicijatora, prisvojili suverenost. Na kraju, inicijator predlaže da se do donošenja konačne odluke Ustavnog suda obustavi izvršenje pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporenog Zakona.

Podnosilac druge inicijative ističe da odredba člana 1. Zakona nije u saglasnosti sa odredbom člana 17. Evropske konvencije, jer se nijednom organu, pa ni Državnom veću tužilaca ne može dati mogućnost da bude i tužilac i sudija u istoj pravnoj stvari. Za odredbe člana 2. Zakona inicijator navodi da su protivne članu 32. stav 1. Ustava, jer se neizabranim tužiocima i zamenicima javnih tužilaca, na osnovu ovog osporenog člana Zakona uskraćuje već započeto pravo zaštite pred Ustavnim sudom. Stoga inicijator smatra da je osporeni Zakon samo ''zakon potrebe'', kojim se prividno rešavaju samo slučajevi nereizabranih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, što ga zbog te selektivnosti čini neustavnim. Pored toga, inicijator smatra da je pogrešno upotrebljena terminologija koja nije u skladu sa pravnom naukom, jer pravnosnažnost ne može nastupiti istekom roka za ulaganje prigovora koji predstavlja pravno sredstvo, a ne pravni lek, tako da je odredbom da odluka postaje pravnosnažna kada je potvrđena u postupku po prigovoru pravnički netačna. Naime, inicijator ističe da je žalba redovan pravni lek i da tek istekom roka za njeno izjavljivanje ili rešavanjem po žalbi odluka postaje pravnosnažna, a sve što se posle pravnosnažnosti odluke ulaže predstavlja vanredni pravni lek, što žalba Ustavnom sudu ni u kom slučaju nije. Povodom odredaba člana 6. Zakona inicijator ističe njihovo retroaktivno dejstvo, što je, po mišljenju inicijatora, u pravnoj teoriji i pravnim porecima za ovakve slučajeve nedopustivo. Inicijator dalje navodi da je sporno što se ustavna žalba preobraćuje u prigovor istom organu koji je doneo osporenu odluku, pa se tako žalbi oduzima devolutivno, a daje remonstrativno dejstvo. Prema mišljenju inicijatora, u sudski postupak koji je u toku ne može se zadirati donošenjem bilo kojeg zakona, a to naročito važi za postupak pred Ustavnim sudom čija je nadležnost utvrđena Ustavom, a ne zakonom. Podnosilac inicijative dalje smatra da se iz osporenog Zakona ne vidi šta će biti sa već donetim odlukama Ustavnog suda, a po mišljenju inicijatora, u konkretnom slučaju se radi o res judicata i da su te odluke konačne i „nedodirljive“. Rešenje iz Zakona prema kome će stalni sastav Državnog veća tužilaca preispitati odluke prvog sastava Državnog veća tužilaca o prestanku javnotužilačke funkcije na osnovu kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, koje će tek doneti stalni sastav Državnog veća tužilaca, inicijator osporava u odnosu na odredbe člana 197. st. 1. i 2. Ustava, jer akt o kriterijumima i merilima ne može nikako imati povratno dejstvo. Iz istih razloga, inicijator osporava i odredbu člana 8. Zakona, s obzirom na to da je ovom zakonskom odredbom samo određen rok do koga će stalni sastav Državnog veća tužilaca doneti nove kriterijume i merila. U pogledu odredaba člana 7. Zakona, inicijator smatra da bi logično bilo da se sve vrati na početak i preispita valjanost svih odluka prvog sastava Državnog veća tužilaca, dok se prema odredbama ovog člana Zakona dopušta selektivnost tog preispitivanja. Inicijator dalje ističe da je odredba člana 9. Zakona u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 196. stav 4. Ustava, jer nisu ispunjeni uslovi da Zakon stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja, s obzirom na to da predlagač Zakona nije konkretno naveo koji su to naročito opravdani razlozi zbog kojih je opredeljeno da zakon stupi na snagu pre isteka roka od osam dana od dana objavljivanja. Na kraju inicijator predlaže da se, do donošenja konačne odluke Suda, obustavi primena osporenog Zakona i odloži ustupanje predmeta Ustavnog suda iz člana 6. stav 2. osporenog Zakona Državnom veću tužilaca.

U trećoj inicijativi se navodi da su odredbe člana 2. Zakona u suprotnosti sa odredbom člana 161. stav 4. Ustava (pravo na žalbu Ustavnom sudu), zatim sa odredbama čl. 13. i 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (pravo na delotvoran pravni lek i zabranu zloupotrebe prava), kao i sa odredbom člana 14. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (jednakost pred sudovima), jer je osporenim odredbama Zakona ustanovljeno pravo da Državno veće tužilaca odlučuje o prigovoru na sopstvenu odluku o utvrđenim razlozima za razrešenje javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca. Povodom povratnog dejstva člana 6. Zakona u celini, inicijator ističe da je nejasan i neubedljiv navod predlagača osporenog Zakona kojim se navodi opšti interes, kako bi se opravdala potreba da rešenja predložena u ovom članu Zakona imaju povratno dejstvo, saglasno članu 197. stav 2. Ustava. Inicijator dalje navodi da se odredbom člana 6. stav 1. Zakona uvodi i retroaktivna primena podzakonskog akta – Odluke o kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti koja će tek biti doneta, a primenjivaće se na odnose koji su već nastali i povodom kojih se vodi postupak pred Ustavnim sudom i po kojima je Ustavni sud meritorno odlučivao. Iz istih razloga inicijator osporava i odredbu člana 8. Zakona kojom je samo određen rok za donošenje ovog podzakonskog akta. Inicijator smatra da ispitivanje odluke o prestanku javnotužilačke funkcije koju je doneo prvi sastav Državnog veća tužilaca od strane stalnog sastava Državnog veća tužilaca na način kako je to propisano članom 6. Zakona, ne daje podnosiocu žalbe, odnosno ustavne žalbe podnete Ustavnom sudu, pravo na javno suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom koji će odlučiti o njegovim pravima i obavezama. U inicijativi se dalje navodi da se odredbama člana 6. Zakona krše odredbe člana 36. Ustava i čl. 13. i 17. Evropske konvencije, kojima se garantuje pravo na delotvoran pravni lek i zabranjuje zloupotreba prava, kao i odredbe člana 14. iste konvencije i člana 1. Protokola 12 uz ovu konvenciju, kojima se utvrđuje načelo opšte zabrane diskriminacije, jer se neizabranim nosiocima javnotužilačke funkcije uskraćuje pravo na ustavnu zaštitu, zato što se Ustavom utvrđeni pravni lek – žalba, odnosno ustavna žalba koja se podnosi Ustavnom sudu, pretvara u prigovor po kome odlučuje stalni sastav Državnog veća tužilaca, suprotno svakoj ideji prava i pravne sigurnosti. Inicijator smatra da je osporenim odredbama člana 6. Zakon stavljen iznad Ustava i da je Ustavni sud doveden u poziciju da povinovanjem ovom članu Zakona prekrši načelo vladavine prava, kao osnovne pretpostavke Ustava, jer je, suprotno članu 165. Ustava, nadležnost Državnog veća tužilaca proširena tako da je ovaj državni organ stavljen u ulogu Ustavnog suda. Naime, pretvaranje žalbe Ustavnom sudu u drugi, ranije nepostojeći, pravni lek – prigovor i protivustavno oduzimanje nadležnosti Ustavnog suda na osnovu zakona, kao i prenošenje te nadležnosti na Državno veće tužilaca koje samostalno odlučuje o pravilnosti odluke koju je doneo isti organ, samo u drugom personalnom sastavu, po mišljenju inicijatora, predstavlja svojevrstan oblik diskriminacije neizabranih javnih tužilaca i zamenika, koji su imali pravo na zaštitu pred Ustavnim sudom, kao nezavisnim i nepristrasnim sudom i povredu prava na Ustavom i Konvencijom garantovan pravni lek. U pogledu odredaba člana 7. Zakona, inicijator ističe da je ovim odredbama Zakona povređen Ustav, koji ne dozvoljava nijednom drugom sudu, niti državnom organu da preispituje odluke Državnog veća tužilaca, osim Ustavnom sudu, na način i pod uslovima propisanim Ustavom. Naime, inicijator ističe da se osporenim članom 7. Zakona ugrožava nezavisnost i trajnost javnotužilačke funkcije zasnovane na Ustavu za već izabrane javne tužioce i zamenike javnih tužilaca, čime se oni stavljaju u neravnopravan položaj u odnosu na sve druge nosioce javnotužilačke funkcije koji će tek biti birani po odredbama Zakona o javnom tužilaštvu.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio:

Osporeni Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu donela je Narodna skupština na sednici od 29. decembra 2010. godine. Zakon je stupio na snagu 30. decembra 2010. godine, a objavljen je u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 101/10. Ustavni osnov za donošenje osporenog Zakona sadržan je u članu 157. stav 1. Ustava prema kome se osnivanje, organizacija i nadležnost javnog tužilaštva uređuju zakonom i članu 159. st. 5. i 7. Ustava, prema kome Narodna skupština na predlog Državnog veća tužilaca bira za zamenika javnog tužioca lice koje se prvi put bira na ovu funkciju, odnosno da Državno veće tužilaca, u skladu sa zakonom, bira zamenike javnog tužioca za trajno obavljanje ove funkcije u istom ili drugom javnom tužilaštvu, kao i u članu 161. stav 5. Ustava prema kome se postupak, osnovi i razlozi za prestanak funkcije javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, uređuju zakonom.

Osporenim odredbama ovog zakona je predviđeno:

- da se član 94. stav 2. osnovnog teksta Zakona, kojim je bilo predviđeno da se postupak za razrešenje pokreće predlogom javnog tužioca, neposredno višeg javnog tužioca, Republičkog javnog tužioca, ministra nadležnog za pravosuđe, organa nadležnog za vrednovanje rada i Disciplinske komisije, dopuni novom rečenicom kojom se propisuje da postupak za razrešenje javnog tužioca i zamenika javnog tužioca može pokrenuti i Državno veće tužilaca po službenoj dužnosti (član 1.);

- da se u članu 95. osnovnog teksta Zakona dodaju novi st. 4. do 6, kojima se propisuje da protiv odluke Državnog veća tužilaca kojom su utvrđeni razlozi za razrešenje, javni tužilac, odnosno zamenik javnog tužioca može izjaviti prigovor Državnom veću tužilaca, u roku od 15 dana od dana dostavljanja odluke (stav 4.), da Državno veće može odbaciti prigovor ako nije izjavljen u roku, usvojiti prigovor i izmeniti odluku ili odbiti prigovor i potvrditi odluku (stav 5.) i da odluka kojom se utvrđuju razlozi za razrešenje postaje pravnosnažna kada je potvrđena u postupku po prigovoru ili istekom roka za izjavljivanje prigovora ako prigovor nije izjavljen (stav 6.);

- da će stalni sastav Državnog veća tužilaca preispitati odluke prvog sastava Državnog veća tužilaca o prestanku dužnosti javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca iz člana 130. stav 1. Zakona o javnom tužilaštvu ("Službeni glasnik RS", br. 116/08 i 104/09), u skladu sa kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, koje će doneti stalni sastav Državnog veća tužilaca (stav 1.), da se postupci po žalbama, odnosno po ustavnim žalbama koje su javni tužioci i zamenici javnih tužilaca iz stava 1. ovog člana podneli Ustavnom sudu, okončavaju stupanjem na snagu ovog zakona i da se predmeti ustupaju Državnom veću tužilaca (stav 2.), da će se žalbe, odnosno ustavne žalbe iz stava 2. ovog člana smatrati prigovorom na odluku Državnog veća tužilaca (stav 3.), da javni tužioci i zamenici javnih tužilaca iz stava 1. ovog člana koji nisu podneli žalbu, odnosno ustavnu žalbu Ustavnom sudu, mogu izjaviti prigovor na odluku iz stava 1. ovog člana u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona i da o ovom prigovoru odlučuje stalni sastav Državnog veća tužilaca (stav 4.), da u postupku po prigovoru iz st. 3. i 4. ovog člana, javni tužilac i zamenik javnog tužioca iz stava 1. ovog člana ima pravo da se upozna sa predmetom, pratećom dokumentacijom i tokom postupka, kao i da usmeno pred stalnim sastavom Državnog veća tužilaca izloži svoje navode, da odluka Državnog veća tužilaca doneta po prigovoru mora biti obrazložena, u skladu sa članom 17. stav 2. Zakona o Državnom veću tužilaca (stav 5.), da protiv odluke stalnog sastava Državnog veća tužilaca donete po prigovoru iz st. 3. i 4. ovog člana, kojom se potvrđuje odluka prvog sastava Državnog veća tužilaca o prestanku dužnosti, javni tužilac i zamenik javnog tužioca iz stava 1. ovog člana može izjaviti žalbu Ustavnom sudu, u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke (stav 6.) - (član 6.);

- da će stalni sastav Državnog veća tužilaca preispitati odluke prvog sastava Državnog veća tužilaca o izboru zamenika javnih tužilaca na stalnu funkciju, odnosno odluke o predlogu za izbor javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca koji se prvi put biraju, radi utvrđivanja postojanja razloga koji ukazuju na sumnju u stručnost, osposobljenost i dostojnost pojedinog javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, odnosno postojanja razloga koji ukazuju na povredu postupka u donošenju odluke o izboru pojedinog zamenika javnog tužioca ili predlogu za izbor pojedinog javnog tužioca i zamenika javnog tužioca (stav 1.), da odluka stalnog sastava Državnog veća tužilaca kojom se utvrđuje postojanje razloga iz stava 1. ovog člana, predstavlja poseban osnov za pokretanje postupka za razrešenje (stav 2.), da postupak za razrešenje iz stava 2. ovog člana, stalni sastav Državnog veća tužilaca pokreće po službenoj dužnosti (stav 3.), da će prvo vrednovanje zamenika javnog tužioca koji su prvi put izabrani izvršiti stalni sastav Državnog veća tužilaca (stav 4.) - (član 7.);

- da će kriterijume i merila iz člana 6. stav 1. ovog zakona, doneti stalni sastav Državnog veća tužilaca u roku od 15 dana od dana izbora članova stalnog sastava Državnog veća tužilaca iz reda javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca (član 8.);

- da ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u ''Službenom glasniku Republike Srbije'' (član 9.).

Odredbama Ustava Republike Srbije u odnosu na koje su navedeni razlozi osporavanja ustavnosti odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, utvrđeno je: da suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika (član 2. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, te da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju, kao i da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom (član 51.); da građani imaju pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da pod jednakim uslovima stupaju u javne službe i na javne funkcije (član 53.); da funkciju javnog tužilaštva vrši javni tužilac, da javnog tužioca bira Narodna skupština, na predlog Vlade, da mandat javnog tužioca traje šest godina i da može biti ponovo biran, da zamenik javnog tužioca zamenjuje javnog tužioca pri vršenju tužilačke funkcije i da je dužan da postupa po njegovim uputstvima, da Narodna skupština, na predlog Državnog veća tužilaca, bira za zamenika javnog tužioca lice koje se prvi put bira na ovu funkciju, da mandat zameniku javnog tužioca koji je prvi put izabran na funkciju traje tri godine, da Državno veće tužilaca, u skladu sa zakonom, bira zamenike javnih tužilaca za trajno obavljanje funkcije, u istom ili drugom javnom tužilaštvu i da Državno veće tužilaca odlučuje i o izboru zamenika javnih tužilaca koji su na stalnoj funkciji u drugo ili više javno tužilaštvo (član 159.); da javnom tužiocu i zameniku tužioca prestaje funkcija na njihov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova ili razrešenjem iz zakonom propisanih razloga, da javnom tužiocu funkcija prestaje i ako ne bude ponovo izabran, a zameniku javnog tužioca, ako ne bude izabran na stalnu funkciju, da odluku o prestanku funkcije javnog tužioca, u skladu sa zakonom donosi Narodna skupština, pri čemu odluku o razrešenju donosi na predlog Vlade, da odluku o prestanku funkcije zamenika javnog tužioca, u skladu sa zakonom, donosi Državno veće tužilaca, da protiv odluke o prestanku funkcije javni tužilac i zamenik javnog tužioca mogu uložiti žalbu Ustavnom sudu, da izjavljena žalba isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe, da se postupak, osnovi i razlozi za prestanak funkcije javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, uređuju zakonom (član 161.); da se uređenje Ustavnog suda i postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo njegovih odluka, uređuju zakonom (član 175. stav 3.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven, da je Ustav najviši pravni akt Republike Srbije, da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom, da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije, pri čemu potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194.); da zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i da mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom njihovog donošenja (član 196. stav 4.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, a da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (član 197. st. 1. i 2.).

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (''Službeni list SCG – Međunarodni ugovori'', br. 9/03, 5/05 i 7/05 i ''Službeni glasnik RS'', broj 12/10) utvrđeno je: da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu (član 13.); da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status (član 14.); da se ništa u ovoj konvenciji ne može tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom (član 17.). Odredbama člana 1. Protokola broj 12 uz istu konvenciju utvrđeno da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu kao npr. polu, rasi, boji kože, jeziku, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti s nacionalnom manjinom, imovini, rođenju ili drugom statusu i da javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što su oni pomenuti u stavu 1.

Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (''Službeni list SFRJ'', broj 7/71) je utvrđeno: da su svi jednaki pred sudovima i sudovima pravde, da svako lice ima pravo da njegov slučaj bude raspravljan pravično i javno pred nadležnim, nezavisnim i nepristrasnim sudom, ustanovljenim na osnovu zakona koji odlučuje o osnovanosti svake optužbe podignute protiv njega u krivičnim stvarima ili o osporavanju njegovih građanskih prava i obaveza (član 14. stav 1.); da su sva lica jednaka pred zakonom i da imaju pravo bez ikakve diskriminacije na podjednaku zaštitu zakona i da u tom smislu, zakon mora da zabranjuje svaku diskriminaciju i da obezbedi svim licima podjednaku i uspešnu zaštitu protiv svake diskriminacije, naročito u pogledu rase, boje, pola, jezika, vere, političkog ili drugog ubeđenja, nacionalnog ili socijalnog porekla, imovnog stanja, rođenja ili svakog drugog stanja (član 26.).

Opštom deklaracijom o pravima čoveka (''Službeni list FNRJ'', broj 0/48) utvrđeno je: da su svi pred zakonom jednaki i da imaju pravo bez ikakve razlike na podjednaku zaštitu zakona, kao i da svi imaju pravo na jednaku zaštitu protiv bilo kakve diskriminacije kojom se krši ova Deklaracija i protiv svakog podsticanja na ovakvu diskriminaciju (član 7.); da svako ima pravo da ga nadležni nacionalni sudovi efikasno štite od dela kršenja osnovnih prava koja su mu priznata ustavom ili zakonima (član 8.); da svako ima potpuno jednako pravo na pravično javno suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom koji će odlučiti o njegovim pravima i obavezama, i o osnovanosti svake krivične optužbe protiv njega (član 10.).

Iz navedenih odredaba Ustava proizlazi da se postupak, osnovi i razlozi za prestanak funkcije javnog tužioca i zamenika javnog tužioca uređuju zakonom. Saglasno navedenom, prestanak javnotužilačke funkcije uređen je odredbama čl. 87. do 98. Zakona o javnom tužilaštvu, kojima su propisani razlozi za prestanak javnotužilačke funkcije, postupak za utvrđivanje ispunjenosti uslova za prestanak te funkcije, razlozi za razrešenje javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, nadležnost i pokretanje postupka za razrešenje, postupak pred Državnim većem tužilaca i žalba na odluku o prestanku javnotužilačke funkcije. Odredbama čl. 1. do 3. osporenog Zakona izvršene su izmene i dopune pojedinih odredaba u ovom delu osnovnog teksta Zakona o javnom tužilaštvu (člana 94. stav 2, člana 95. st. 4. do 6. i člana 98. stav 3.), od kojih je najznačajnija novina uvođenje novog pravnog sredstva – prigovora Državnom veću tužilaca protiv odluke kojom se utvrđuju razlozi za razrešenje javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca i ovlašćenje Državnog veća tužilaca da može, po službenoj dužnosti, pokrenuti postupak za razrešenje javnog tužioca i zamenika javnog tužioca.

Osporenom odredbom člana 1. Zakona, kojom je izvršena dopuna člana 94. stav 2. osnovnog teksta Zakona o javnom tužilaštvu, proširen je krug subjekata na osnovu čijeg predloga se može pokrenuti postupak za razrešenje javnog tužioca i zamenika javnog tužioca. Ovlašćeni predlagači za pokretanje navedenog postupka do dopune izvršene članom 1. osporenog Zakona bili su: javni tužilac, neposredno viši javni tužilac, Republički javni tužilac, ministar nadležan za pravosuđe, organ nadležan za vrednovanje rada i Disciplinska komisija, a odredbom člana 1. osporenog Zakona to pravo se daje i Državnom veću tužilaca, tako da može po službenoj dužnosti pokrenuti postupak za razrešenje javnog tužioca i zamenika javnog tužioca. Na taj način i Državno veće tužilaca postaje ovlašćeni predlagač za pokretanje postupka za razrešenje javnog tužioca i zamenika javnog tužioca. Povodom navoda inicijatora da je ovakvo zakonsko rešenje u suprotnosti sa članom 17. Evropske konvencije, jer je njime izvršena zloupotreba prava na taj način što je istom organu koji odlučuje o razlozima za razrešenje javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca data mogućnost da samostalno pokreće taj isti postupak, Ustavni sud ukazuje da je, prilikom ocene saglasnosti navedenih akata, neophodno sagledati i odredbe člana 94. st. 1. i 3. Zakona o javnom tužilaštvu. Naime, odredbom člana 94. stav 1. Zakona o javnom tužilaštvu propisano je da svako lice može podneti inicijativu za razrešenje javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca, a odredbom člana 94. stav 3. istog zakona - da razloge za razrešenje utvrđuje Državno veće tužilaca. To znači da je u postupak utvrđivanja razloga za razrešenje javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca umetnuta još jedna faza, pored pokretanja postupka na osnovu predloga ovlašćenog predlagača, a to je faza iniciranja postupka za razrešenje javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca. Naime, podnošenjem predloga za razrešenje javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca od strane ovlašćenog predlagača, postupak za razrešenje je automatski pokrenut i na osnovu njega Državno veće tužilaca mora da ga sprovede do kraja i utvrdi da li postoje zakonom utvrđeni razlozi za razrešenje pojedinog javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca ili ne. Međutim, kako je Zakonom data mogućnost i bilo kom licu da inicira postupak za razrešenje javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca, to znači da Državno veće tužilaca koje odlučuje o razlozima za postojanje razrešenja, mora sprovesti prethodni postupak u kome će preispitati osnovanost podnete inicijative. Ukoliko Državno veće tužilaca na osnovu podataka iz inicijative i dokumentacije kojom raspolaže u vezi sa svakim nosiocem javnotužilačke funkcije utvrdi da su navodi inicijative opravdani i da postoje razlozi koji bi mogli dovesti do razrešenja pojedinog javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca, to se i ovom organu mora obezbediti zakonska mogućnost da pokrene postupak za razrešenje. Isti princip bi se odnosio i na situaciju da Državno veće tužilaca raspolaže određenim informacijama koje bi mogle dovesti do pokretanja postupka za razrešenje nekog javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca, a da ovlašćeni predlagači ''ćute'', tj. ne podnose predlog za pokretanje ovog postupka. Takođe je bitno istaći da Državno veće tužilaca utvrđuje razloge za razrešenje za sve nosioce javnotužilačke funkcije, ali da samostalno donosi samo odluke o razrešenju zamenika javnih tužilaca, a ne i javnih tužilaca, o čemu odluku donosi Narodna skupština na predlog Vlade, što znači da u konkretnom slučaju ne stoje navodi inicijatora da jedan isti organ odlučuje kako o pokretanju postupka, tako i o donošenju konačne odluke u postupku za razrešenje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da se davanjem mogućnosti Državnom veću tužilaca da po službenoj dužnosti pokrene postupak za razrešenje javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca, saglasno osporenom članu 1. Zakona, ne vrši zloupotreba prava usmerena na poništavanje ili ograničavanje ljudskih prava i sloboda koje su zagarantovane Evropskom konvencijom, suprotno članu 17. ove konvencije, već se samo, saglasno Ustavu, zakonom uređuje materija koja se odnosi na postupak za razrešenje nosilaca javnotužilačke funkcije, tj. jednog njenog segmenta koji se odnosi na određivanje ovlašćenih predlagača za pokretanje ovog postupka.

Odredbama člana 2. osporenog Zakona dopunjava se član 95. osnovnog teksta Zakona, tako što se uvodi pravo prigovora javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca Državnom veću tužilaca na odluku kojom su utvrđeni razlozi za njihovo razrešenje, čime se otvara mogućnost da Državno veće tužilaca još jednom, po prigovoru javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca, razmotri svoju odluku. Na taj način se, sistemskim rešenjem, koje nije ograničeno samo na postupak koji se trenutno vodi pred Ustavnim sudom, omogućava upotreba jednog novog, dodatnog pravnog sredstva u zaštiti prava svakog nosioca javnotužilačke funkcije u postupku pred Državnim većem tužilaca u kome se odlučuje o razlozima za njihovo razrešenje.

Navedene odredbe Zakona ocenjivane su u postupku pred Ustavnim sudom, najpre, sa stanovišta ustavnog prava na pravično suđenje, koje jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1. Ustava). Pravo na pravično suđenje, dakle, definiše temeljne proceduralne standarde kojima se moraju rukovoditi sudovi u svakom sudskom postupku, kako bi se takav konkretan sudski postupak mogao, u celini, oceniti kao pravičan i u skladu sa garancijama predviđenim ovom ustavnom odredbom. Sa tog stanovišta posmatrano, moglo bi se postaviti pitanje da li bi ovakva odredba Zakona mogla dovesti do povrede prava na pravično suđenje u postupku izbora javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca koji će se odvijati pred Državnim većem tužilaca u nekom konkretnom slučaju. Stoga je Ustavni sud cenio navode inicijatora da se propisivanjem novog pravnog leka (prigovora) protiv odluke o utvrđivanju razloga za razrešenje javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca i poveravanjem nadležnosti Državnom veću tužilaca da odlučuje o tom pravnom leku omogućava organu koji je doneo odluku o prestanku javnotužilačke funkcije da odlučuje i o pravnom leku protiv svoje odluke, ali je zaključio da inicijative u ovom delu nisu osnovane. Naime, jedna od suštinskih garancija prava na pravično suđenje jeste svakako i to da je postupak vođen pred nezavisnim i nepristrasnim sudom koji je ustanovljen zakonom. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda će se primenjivati i na svako telo čija je uloga da u okviru svojih nadležnosti propisanih zakonom i u okviru propisanog postupka odlučuje o pitanjima iz svoje nadležnosti. To telo ne mora biti deo uobičajenog sudskog aparata, ali mora imati ovlašćenja da donosi obavezujuće odluke, mora biti nezavisno od izvršne vlasti i stranaka, njegovi članovi moraju imati odgovarajuću dužinu mandata i voditi postupak kojim se pružaju odgovarajuće garancije pravičnog postupanja (videti, umesto mnogih drugih, presudu u slučaju H. v. Belgium, broj aplikacije 8950/80, tačka 50.). Ustavni sud stoga ne deli mišljenje podnosilaca inicijativa da bi im pravo na pravično suđenje moglo biti povređeno zbog toga što će Državno veće tužilaca dva puta odlučivati o njihovom izboru na javnotužilačku funkciju. Upravo suprotno, na ovaj način - uvođenjem prigovora protiv prvostepene odluke o postojanju razloga za razrešenje- javni tužilac, odnosno zamenik javnog tužioca ima mogućnost da još jednom pred istim organom ukaže na eventualne propuste koje je Državno veće tužilaca učinilo i time možda dođe do povoljnije odluke u sopstvenom slučaju. Štaviše, budući da odredba stava 2. člana 2. Zakona daje ovlašćenje Državnom veću tužilaca da u postupku po prigovoru usvoji prigovor i izmeni prvobitnu odluku o postojanju razloga za razrešenje nosilac javnotužilačke funkcije koji je uložio prigovor može doći u povoljniju situaciju time što će mu povređeno pravo biti zaštićeno i pre nego što se obrati žalbom Ustavnom sudu.

Naime, prigovor, žalba ili drugo odgovarajuće pravno sredstvo koje se može izjaviti protiv prvostepene odluke može biti devolutivno (kada o njemu odlučuje drugi, viši organ od organa koji je odluku doneo) ili remonstrativno (kada o njemu odlučuje isti organ koji je odluku doneo). Neosporno je da, načelno posmatrano, devolutivno pravno sredstvo pruža veće garancije ''pravičnosti'' u smislu prava na pravično suđenje. Međutim, ni remonstrativno pravno sredstvo se ne može a priori smatrati pravnim sredstvom kojim se obezvređuje pravo na dvostepenost u odlučivanju. Kada se ovome doda da je, ne samo na osnovu Zakona o javnom tužilaštvu, već i na osnovu Ustava, nosiocu javnotužilačke funkcije i nakon podnošenja prigovora na raspolaganju posebna žalba koju može podneti Ustavnom sudu, to Ustavni sud ne smatra da se osporenom odredbom dovodi u pitanje ostvarivanje prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Ustavni sud takođe nije mogao prihvatiti navode inicijatora da se ovim odredbama Zakona narušava odredba člana 161. stav 4. Ustava kojom je, pored ostalog, utvrđeno da protiv odluke o prestanku funkcije javni tužilac i zamenik javnog tužioca mogu uložiti žalbu Ustavnom sudu, kao jedino pravno sredstvo koje je dozvoljeno u ovakvim situacijama. Naime, Ustavom je samo utvrđeno da protiv odluke o prestanku funkcije, nosilac javnotužilačke funkcije ima pravo žalbe Ustavnom sudu, ali ta odredba ni na koji način ne sprečava zakonodavca da u postupku koji se prethodno vodi pred Državnim većem tužilaca predvidi postojanje i drugih pravnih lekova u ovoj pravnoj stvari. Drugim rečima, koliko god bilo moguće upotrebiti pravnih lekova do donošenja odluke o prestanku javnotužilačke funkcije, ta okolnost ni u čemu neće umanjiti pravo javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca koji nije izabran na funkciju da se žalbom obrati Ustavnom sudu kako to predviđa odredba stava 4. člana 161. Ustava. U tom smislu, ničim nije narušeno takvo ustavno pravo javnog tužioca i zamenika javnog tužioca ni dopunama sprovedenim u članu 95. osnovnog teksta Zakona, prema kojima se odluka kojom su utvrđeni razlozi za razrešenje smatra pravnosnažnom nakon što je potvrđena u postupku po prigovoru ili istekom roka za izjavljivanje prigovora ako prigovor nije izjavljen. Dakle, odluka kojom su utvrđeni razlozi za razrešenje i dalje je odluka Državnog veća tužilaca, nezavisno od toga da li je podnet prigovor od strane javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca, i protiv nje je i dalje dozvoljena žalba Ustavnom sudu.

Povodom navoda inicijatora da su osporene odredbe člana 2. Zakona u suprotnosti sa odredbama čl. 13. i 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je stanovišta da uvođenje novog pravnog leka protiv odluka Državnog veća tužilaca o utvrđivanju razloga za razrešenje ne samo da ne narušava pravo na delotvoran pravni lek, već je u funkciji ostvarenja ovog prava, tako da se ne može govoriti o bilo kakvoj zloupotrebi prava koja bi imala za cilj ograničenje prava javnog tužioca i zamenika javnog tužioca u nastavku postupka koji će se voditi pred Državnim većem tužilaca. Povodom navedenog, Ustavni sud konstatuje da ne stoje navodi inicijatora da je Ustavni sud doneo bilo kakvu odluku u postupku po žalbama javnih tužilaca ili zamenika javnih tužilaca na odluke Državnog veća tužilaca o prestanku javnotužilačke funkcije, ali ukazuje da je, svojim ranijim dvema odlukama donetim po žalbama neizabranih sudija, upravo nagovestio ovakav pravni put za razrešenje svih spornih pitanja koja su se pojavila tokom opšteg izbora sudija na stalnu sudijsku funkciju, a koji bi se morao primeniti i na opšti izbor javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, imajući u vidu da se opšti izbor sudija i nosilaca javnotužilačke funkcije sprovodi po postupku koji je zasnovan na istovetnim načelima. Tako je u Odluci „Saveljić“ Ustavni sud ocenio da Odluka Visokog saveta sudstva broj 06-00-37/2009-1 od 25. decembra 2009. godine, koja se odnosi na prestanak sudijske dužnosti svih neizabranih sudija, sa sumarnim i uopštenim obrazloženjem, ima takve procesne nedostatke koji onemogućavaju Ustavni sud da oceni njenu zakonitost u odnosu na podnosioca žalbe i naložio je Visokom savetu sudstva da ponovo odluči o prijavi podnosioca žalbe (videti Odluku broj VIIIU- 102/2010, tačka 7. obrazloženja, "Službeni glasnik RS", broj 41/10). U Odluci „Tasić“ Ustavni sud je konstatovao da, iako je Visokom savetu sudstva bilo naloženo u Odluci "Saveljić" da ponovo odluči o prijavi podnosioca žalbe, kako bi se u ponovnom postupku otklonile povrede učinjene prilikom opšteg izbora i postupak sproveo saglasno Ustavu i zakonu, Visoki savet sudstva u izvršenju te odluke nije ponovio postupak odlučivanja o prijavi podnositeljke žalbe, već je samo doneo pojedinačnu odluku o prestanku njene sudijske dužnosti kojom je zamenio ranije donetu jedinstvenu odluku od 25. decembra 2009. godine. Ustavni sud je stoga zaključio da ovakvim postupanjem Visokog saveta sudstva nisu otklonjene ni druge brojne povrede postupka, koje se odnose na nepostojanje pouke o pravnom leku, izostanak javne rasprave, nedostatak načela kontradiktornosti u postupku, te isključenje javnosti sa sednica Visokog saveta sudstva (videti Odluku broj VIIIU - 189/2010, tač. 9. i 10. obrazloženja, objavljenu u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 27/11). Dakle, prema stavu Ustavnog suda, osporena odredba Zakona doneta je upravo u izvršenju pomenutih odluka Ustavnog suda i nikako se ne bi moglo smatrati da bi efikasniju zaštitu mogao pružiti Ustavni sud u postupku po žalbi svakog pojedinog nosioca javnotužilačke funkcije, pre nego što Državno veće tužilaca - u ponovnom postupku koji je sada izričito predviđen odgovarajućom zakonskom odredbom - ne donese odluku koja neće imati navedene nedostatke u odnosu na standard pravičnog suđenja o kojima se već izjasnio Ustavni sud. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud smatra da odredbe člana 2. Zakona nisu u suprotnosti sa Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Povodom osporenog člana 6. Zakona, Ustavni sud najpre konstatuje da je ovim članom Zakona predviđen postupak ponovnog odlučivanja, odnosno preispitivanja odluka Državnog veća tužilaca o prestanku dužnosti javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca koji nisu izabrani na javnotužilačku funkciju u postupku opšteg izbora, a u skladu sa izmenama koje su u osnovnom tekstu Zakona učinjene članom 2. osporenog Zakona. Ustavni sud je, budući da je već prethodno ocenio ustavnost osporenih odredaba ovog člana Zakona, konstatovao da je u postupak odlučivanja o postojanju razloga za razrešenje javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca uvedena dodatna faza, koja se odnosi na izjavljivanje prigovora Državnom veću tužilaca. Stoga, Ustavni sud ne nalazi osnova za pokretanje postupka u odnosu na one odredbe člana 6. Zakona koje se odnose na okončavanje postupka pred Ustavnim sudom, jer ocenjuje da se time okončava samo jedna faza postupka, a ne postupak u celini. To dalje znači da se na ovaj način ne zadire u nadležnost Ustavnog suda da odlučuje o žalbama nosilaca javnotužilačke funkcije, odnosno da nadležnost Ustavnog suda ostaje nepromenjena i nakon postupka sprovedenog po prigovoru, jer Ustavni sud odlučuje o žalbama onih javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca koji ne budu izabrani na funkciju, a kako je izričito predviđeno i stavom 6. osporenog člana 6. Zakona. Isto važi za odredbu ovog člana Zakona da javni tužioci i zamenici javnih tužilaca koji nisu podneli žalbu, odnosno ustavnu žalbu Ustavnom sudu mogu izjaviti prigovor na odluku prvog sastava Državnog veća tužilaca, jer ta odredba treba da u jednak položaj dovede kako javne tužioce i zamenike javnih tužilaca koji su se u prethodnoj fazi postupka obraćali Ustavnom sudu, tako i one koji to možda nisu učinili. Najzad, Ustavni sud smatra da nema osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe stava 5. člana 6. Zakona, budući da ona predviđa da će u postupku po prigovoru javni tužilac i zamenik javnog tužioca imati pravo da se upoznaju sa predmetom, kao i pratećom dokumentacijom i tokom postupka, te da će usmeno pred stalnim sastavom Državnog veća tužilaca izložiti svoje navode, odnosno da odluka Državnog veća tužilaca mora biti obrazložena, jer su to upravo zahtevi pravičnog suđenja koje je Ustavni sud postavio pred Visoki savet sudstva u svoje dve odluke donete po žalbama sudija, a koje se moraju ispoštovati i u nastavku postupka opšteg izbora nosilaca javnotužilačkih funkcija.

Povodom osporavanja člana 6. stav 1. Zakona u delu koji se odnosi na činjenicu da će se odluke prvog sastava Državnog veća tužilaca o prestanku dužnosti javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca preispitivati u skladu sa kriterijumima koje će doneti stalni sastav Državnog veća tužilaca, Ustavni sud ukazuje da se u konkretnom slučaju navedena odredba osporenog Zakona mora tumačiti ne samo gramatički, već i ciljno. Naime, prema shvatanju Ustavnog suda, reči sadržane u ovoj zakonskoj odredbi: ''u skladu sa kriterijumima i merilima koje će doneti stalni sastav Državnog veća tužilaca'', mogu imati samo značenje ovlašćenja i obaveze Državnog veća tužilaca da već propisane postojeće kriterijume bliže razrade sa ciljem celovitijeg i objektivnijeg sagledavanja stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti nosilaca javnotužilačke funkcije. Na ovaj način delovanjem Državnog veća tužilaca, prema shvatanju Ustavnog suda, ne bi bio narušen Ustavom zajemčeni princip pravne sigurnosti, jer bi se na taj način otklonile sve nejasnoće povodom primene ovih kriterijuma, na koje su u svojim žalbama podnetim Ustavnom sudu ukazivali i neizabrani javni tužioci, odnosno zamenici javnih tužilaca.

S tim u vezi, Ustavni sud podseća da i Evropski sud za ljudska prava insistira na kvalitetu zakonskih odredaba, a to znači na njihovoj pristupačnosti, jasnoći i predvidljivosti u posledicama. Zakonska odredba mora sa dovoljno preciznosti da pruži građaninu mogućnost da prilagodi svoje ponašanje i da, prema okolnostima konkretnog slučaja, u razumnom stepenu predvidi posledice koje će proizaći iz određenog akta. Pri tome nije neophodno da zakonske odredbe budu predvidive sa potpunom izvesnošću, čije tumačenje i primena zavise od prakse (ESLjP, presuda u predmetu Suday Times protiv Ujedinjenog kraljevstava, 29. april 1979. godine & 49).

Povodom izloženog, Ustavni sud konstatuje da je Državno veće tužilaca na osnovu čl. 6. i 7. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu donelo Pravilnik o postupku preispitivanja odluka prvog sastava Državnog veća tužilaca i primeni kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti (''Službeni glasnik RS'', broj 36/11). Iz samog naziva ovog pravilnika se vidi da je Državno veće tužilaca, pored uređivanja postupka preispitivanja odluka prvog sastava Državnog veća tužilaca u postupku opšteg izbora javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, uredilo i primenu kriterijuma i merila o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti iz Pravilnika o kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata za nosioca javnotužilačke funkcije iz 2009. godine. Prema tome, Državno veće tužilaca nije donelo akt kojim je utvrdilo neke nove kriterijume koji će se primenjivati u postupku preispitivanja odluka prvog sastava Državnog veća tužilaca, već je samo utvrdilo pravila po kojima će se kriterijumi i merila iz 2009. godine primenjivati u tom postupku. Kako se ovim pravilnikom ne menjaju kriterijumi i merila već samo utvrđuju pravila njihove primene u postupku preispitivanja odluka prvog sastava Državnog veća tužilaca, za koji je Državno veće tužilaca svojom Odlukom o postupku preispitivanja odluka prvog sastava Državnog veća tužilaca konstatovalo da otpočinje 31. maja 2011. godine, što znači pet meseci nakon stupanja na snagu osporenog Zakona (30. decembar 2010. godine), kao i nakon stupanja na snagu navedenog Pravilnika, to se, prema oceni Ustavnog suda, ne krši ustavno pravilo o zabrani povratnog dejstva akata nižih od zakona, iz člana 197. stav 1. Ustava.

Budući da je odredba člana 8. Zakona po svojoj sadržini u pravnoj i logičkoj vezi sa navedenim kriterijumima i merilima iz člana 6. stav 1. Zakona, Ustavni sud smatra iz istih razloga ni ova odredba Zakona nije u suprotnosti sa Ustavom.

Što se pak tiče navoda inicijatora da prilikom donošenja Zakona nije utvrđeno postojanje opšteg interesa za povratno dejstvo odredaba čl. 6. i 7. Zakona, suprotno odredbi člana 197. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je predlagač ovog zakona u posebnom delu obrazloženja Predloga -Zakona naveo opšti interes zbog koga se predlaže povratno dejstvo odredaba čl. 6. i 7. Zakona, čime je, po oceni Ustavnog suda, postupio saglasno odredbi člana 197. stav 2. Ustava. Navodi inicijatora da izneti razlozi ne predstavljaju opšti interes za povratno dejstvo odredaba čl. 6. i 7. Zakona, već politički cilj, prema oceni Ustavnog suda, nisu od značaja za utvrđivanje neustavnosti navedenih odredaba osporenog Zakona, jer Ustavni sud ima dugogodišnju ustaljenu praksu i pravni stav da se ne upušta u ocenu razloga koje predlagač zakona kvalifikuje kao opšti interes. Prema tom stanovištu Suda, odredbe zakona koje imaju povratno dejstvo saglasne su sa odredbama Ustava o zabrani povratnog dejstva, ako se, u skladu sa Ustavom, Narodna skupština izričito izjasnila o postojanju opšteg interesa u postupku donošenja zakona, što se nesumnjivo utvrđuje na osnovu obrazloženja ili dokumentacije o njegovom donošenju. Ustavni sud ne ulazi u ocenu da li u određenom slučaju postoji opšti interes za davanje povratnog dejstva zakonskoj odredbi, jer je to u nadležnosti Narodne skupštine, što znači da Sud utvrđuje samo da li je Narodna skupština u postupku donošenja zakona utvrdila postojanje takvog opšteg interesa (videti, umesto mnogih drugih, Odluku Ustavnog suda IU-207/99 od 24. oktobra 2002. godine "Službeni glasnik RS", broj 84/02).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi inicijatora kojima se osporava ustavnost navedene zakonske odredbe, pozivom na član 197. Ustava.

Inicijatori, nadalje, navode da su osporene odredbe člana 6. Zakona u suprotnosti sa odredbama člana 21. Ustava o zabrani diskriminacije, zbog toga što neizabrane javne tužioce i zamenike javnih tužilaca koji su izjavili ustavne žalbe stavlja u nepovoljniju situaciju u odnosu na sve ostale građane. Naime, budući da stav 3. člana 6. osporenog Zakona predviđa da se i ustavne žalbe neizabranih javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca smatraju prigovorima na odluku Državnog veća tužilaca, inicijatori smatraju da takva odredba predstavlja očiglednu diskriminaciju neizabranih nosilaca javnotužilačke funkcije u odnosu na ostale građane koji i dalje imaju mogućnost da se ustavnom žalbom obrate Ustavnom sudu radi zaštite Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovanih prava povređenih aktima i radnjama državnih organa.

Ustavni sud nije mogao prihvatiti ovakve navode podnosilaca inicijativa, zbog toga što, saglasno odredbi člana 161. stav 4. Ustava, izjavljena žalba javnog tužioca i zamenika javnog tužioca na odluku o prestanku funkcije isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe. To, drugim rečima, znači da donošenje bilo kakve odluke po žalbi javnog tužioca i zamenika javnog tužioca ne daje mogućnost Ustavnom sudu da postupa po ustavnoj žalbi koja bi se odnosila na istu odluku o prestanku javnotužilačke funkcije, odnosno da bi takva ustavna žalba morala biti odbačena. Stoga, Ustavni sud nalazi da nikakve diskriminacije ne može biti između svih ostalih građana koji se koriste pravom na podnošenje ustavne žalbe i neizabranih javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca koji su podnošenjem žalbe izgubili pravo na pravnu zaštitu putem ustavne žalbe, pošto se ne nalaze u analognim pravnim situacijama.

Najzad, povodom navoda inicijatora da su osporenim odredbama člana 6. Zakona povređena pojedina prava i slobode koji su garantovani određenim međunarodnim aktima, poput prava na delotvoran pravni lek, prava na pravično suđenje, jednaku zaštitu prava, zabranu diskriminacije i zabranu zloupotrebe prava iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Ustavni sud ukazuje da odredbe člana 6. Zakona nisu u suprotnosti sa navedenim međunarodnim aktima iz istih razloga koji su navedeni prilikom njihove ocene ustavnosti, jer se radi o zaštiti istih prava i sloboda koje su zajemčene i Ustavom Republike Srbije.

Povodom osporavanja odredaba člana 7. Zakona, Ustavni sud najpre konstatuje da inicijatori, iako su naveli da osporavaju ovaj član Zakona u celini, nisi naveli nijedan razlog za osporavanje stava 4. ovog člana Zakona kojim je propisano da će prvo vrednovanje zamenika javnog tužioca koji se prvi put biraju izvršiti stalni sastav Državnog veća tužilaca. Saglasno navedenom, a imajući u vidu da Ustavni sud nije našao da je navedeno zakonsko rešenje ustavno sporno, Sud je izvršio ocenu ustavnosti člana 7. st. 1. do 3. osporenog Zakona, kojim je predviđeno preispitivanje odluka prvog sastava Državnog veća tužilaca o izboru zamenika javnih tužilaca na stalnu funkciju i odluka o predlogu za izbor javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca koji se prvi put biraju. Preispitivanje navedenih odluka vrši stalni sastav Državnog veća tužilaca radi utvrđivanja postojanja razloga koji ukazuju na sumnju u stručnost, osposobljenost i dostojnost pojedinog javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, odnosno postojanja razloga koji ukazuju na povredu postupka u donošenju ovih odluka. Odluka stalnog sastava Državnog veća tužilaca kojom se utvrđuje postojanje navedenih razloga, predstavlja poseban osnov za pokretanje postupka za razrešenje, koji po službenoj dužnosti pokreće stalni sastav Državnog veća tužilaca. Na taj način zakonodavac je predvideo kao prelazno rešenje da se, pored odluka o prestanku funkcije neizabranih javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca u opštem izbornom postupku, preispitaju i odluke prvog sastava Državnog veća tužilaca o izboru zamenika javnih tužilaca na stalnu funkciju, odnosno predlozi o izboru javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca koji se biraju prvi put, a čiji izbor je izvršila Narodna skupština. Naime, osporenim odredbama člana 7. Zakona preispitivanje odluka prvog sastava Državnog veća tužilaca o izboru zamenika javnih tužilaca i predlogu za izbor javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca koji se prvi put biraju uvodi se kao prethodni postupak u kome se utvrđuju razlozi zbog kojih se može pokrenuti postupak za razrešenje sudije. Naime, stalni sastav Državnog veća tužilaca može preispitati svaku odluku o izboru zamenika nosilaca javnotužilačke funkcije koju je doneo prvi sastav Državnog veća tužilaca u dva pravca: sa jedne strane kako bi utvrdio da li postoje razlozi koji ukazuju na sumnju u stručnost, osposobljenost i dostojnost pojedinog javnog tužioca i zamenika javnog tužioca i sa druge strane kako bi utvrdio da li postoje razlozi koji ukazuju na povredu postupka u donošenju odluke o izboru. Odluka stalnog sastava Državnog veća tužilaca kojom se utvrđuje postojanje nekih od navedenih razloga predstavlja poseban pravni osnov za pokretanje postupka za razrešenje javnog tužioca i zamenika javnog tužioca. Na taj način se osporenim odredbama člana 7. Zakona uvodi jedan novi razlog za razrešenje javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca u vidu akta Državnog veća tužilaca kojim su utvrđeni razlozi kojima se dovodi u sumnju stručnost, osposobljenost i dostojnost nosilaca javnotužilačke funkcije ili utvrđuju razlozi koji ukazuje na povredu postupka u donosšenju navedenih odluka o izboru. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, prilikom razmatranja osnovanosti navoda inicijative za ocenu ustavnosti navedenih odredaba Zakona, najpre pošao od ustavnih i zakonskih odredaba kojima je uređen pravni institut prestanka javnotužilačke funkcije i razrešenja kao jednog od načina prestanka te funkcije. Tako je odredbom člana 161. stav 1. Ustava utvrđeno da javnom tužiocu i zameniku tužioca prestaje funkcija na njihov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova ili razrešenjem iz zakonom propisanih uslova, dok je stavom 5. istog člana Ustava utvrđeno da se postupak, osnovi i razlozi za prestanak funkcije javnog tužioca i zamenika javnog tužioca uređuju zakonom. Iz navedenog sledi da razlozi za razrešenje javnog tužica, odnosno zamenika javnog tužioca moraju biti propisani zakonom, jer se radi o materiji koja se isključivo uređuje zakonom. Isti princip se odnosi i na regulisanje postupka i osnova za razrešenje, kao jednog od načina prestanka javnotužilačke funkcije. Saglasno navedenom, Ustavni sud je ocenio da zakonodavac nije prekoračio svoja ovlašćenja kada je zakonom propisao jedan novi osnov za pokretanje postupka razrešenja izabranog javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca u postupku prvog opšteg izbora ovih javnih funkcionera, jer se radi o materiji koja se uređuje zakonom. Što se tiče pravne prirode ovog instituta, tj. razloga zbog kojih nosilac javnotužilačke funkcije može biti razrešen, a koji podrazumevaju postojanje određenih subjektivnih razloga zbog kojih se vršilac ove funkcije ne može više smatrati dostojnim, odnosno stručnim za njeno obavljanje, Ustavni sud je ocenio da je ovaj kriterijum zadovoljen samo prilikom preispitivanja odluka prvog sastava Državnog veća tužilaca o izboru zamenika javnih tužilaca, odnosno odluka o predlogu za izbor javnih tužilaca koji se prvi put biraju u slučaju kada se utvrđuje postojanje razloga u njihovu stručnost, osposobljenost i dostojnost koja je dovela do odluke o izboru, odnosno odluke o predlogu za izbor za obavljanje ove funkcije. Naime, samo u toj situaciji radi se o razlozima zbog kojih neki nosilac javnotužilačke funkcije može biti razrešen, tj. o tzv ''skrivljenim razlozima'' koji jedno lice čine nedostojnim ili nestručnim za obavljanje ove funkcije. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je konstatovao da odredbe člana 7. stava 1. osporenog Zakona u delu koji se odnosi na preispitivanje odluka prvog sastava Državnog veća tužilaca o izboru nosilaca javnotužilačke funkcije radi utvrđivanja postojanja razloga u njihovu stručnost, osposobljenost i dostojnost nije u suprotnosti sa Ustavom, jer je osnov za razrešenje propisan zakonom i u skladu je sa pravnom prirodom ovog pravnog instituta.

U odnosu na navode inicijatora da odredba člana 9. Zakona nije saglasna članu 196. stav 4. Ustava, Ustavni sud je, uvidom u obrazloženje Predloga ovog zakona, utvrdio da su navedeni razlozi za stupanje na snagu Zakona pre osmog dana od dana objavljivanja, tako što je rečeno da je „naročito opravdan razlog .... to da se stvori mogućnost da se u najkraćem roku sprovede postupak preispitivanja odluka prvog sastava Državnog veća tužilaca donetih u postupku opšteg izbora javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, a u cilju da Republika Srbija stekne status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji do kraja 2011. godine“. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da nisu tačni navodi inicijatora da „nije decidirano navedeno koji su to naročito opravdani razlozi zbog kojih zakon stupa na snagu pre isteka roka od osam dana od dana objavljivanja“.

Polazeći od toga da su prilikom donošenja Zakona utvrđeni naročito opravdani razlozi za njegovo ranije stupanje na snagu, a saglasno dosadašnjoj praksi ovog suda da se ne upušta u ocenu razloga koje je donosilac opšteg akta utvrdio kao „naročito opravdane“, odnosno da se samo utvrđivanje razloga u postupku usvajanja zakona smatra zadovoljavajućim standardom sa stanovišta ustavne odredbe o načinu objavljivanja zakona i drugih opštih akata (videti, umesto mnogih drugih, Odluku Ustavnog suda IU-235/2004 od 2. februara 2006. godine ("Službeni glasnik RS", broj 20/06), Ustavni sud takođe nije prihvatio navode inicijative da osporena odredba člana 9. Zakona nije saglasna sa odredbom člana 196. stav 4. Ustava. Međutim, Ustavni sud i ovog puta načelno ukazuje da je ranije stupanje na snagu opštih akata Ustavom utvrđeno kao izuzetak od principa da zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja, te da stoga Ustavom dopušteni izuzetak treba da bude tumačen restriktivno, iz čega sledi i obaveza donosioca svakog opšteg akta da samo izuzetno, u slučaju kada utvrdi da objektivno postoje ne samo „opravdani“, već - kako Ustav utvrđuje – „naročito opravdani“ razlozi, predvidi da određeni opšti akt stupi ranije na snagu.

Povodom osporavanja načina donošenja ovog zakona, Ustavni sud je konstatovao da je postupak za donošenje zakona po hitnom postupku uređen odredbama čl. 167. i 168. Poslovnika Narodne skupštine (''Službeni glasnik RS'', broj 52/10), kojima je propisano: da se zakon može doneti po hitnom postupku, da se po hitnom postupku može doneti zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija, kao i radi ispunjenja međunarodnih obaveza i usklađivanja propisa s propisima Evropske unije i da je predlagač zakona dužan da navede razloge za donošenje zakona po hitnom postupku (član 167.); da predlog zakona za čije se donošenje predlaže hitni postupak može da se uvrsti u dnevni red sednice Narodne skupštine ako je podnet najkasnije 24 časa pre određenog početka te sednice, da predlog zakona kojim se uređuju pitanja iz oblasti odbrane i bezbednosti, za čije se donošenje predlaže hitni postupak, može da se stavi na dnevni red sednice Narodne skupštine i ako je podnet na dan održavanja sednice, dva časa pre određenog početka te sednice, a ako je predlagač Vlada, predlog zakona može se staviti na dnevni red i ako je podnet u toku sednice Narodne skupštine, pod uslovom da sednici prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika, da o svakom predlogu za stavljanje na dnevni red akata po hitnom postupku, Narodna skupština prethodno odlučuje, bez pretresa, prilikom utvrđivanja dnevnog reda, odnosno u toku sednice, odmah po prijemu predloga, pod uslovom da sednici prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika, da je predsednik Narodne skupštine dužan da predlog zakona za čije se razmatranje predlaže hitni postupak dostavi narodnim poslanicima i Vladi, ako ona nije predlagač zakona, odmah po prijemu (član 168. st. 1, 2, 4. i 5.). Iz navedenih odredaba Poslovnika proizilazi da je potrebno da budu ispunjena četiri osnova uslova da bi zakon mogao da se donese po hitnom postupku: 1) da predlagač zakona predloži donošenje zakona po hitnom postuku i navede razloge za hitnost donošenja, 2) da se predlog zakona dostavi u predviđenom roku Narodnoj skupštini, 3) da predsednik Narodne skupštine odmah po prijemu dostavi predlog zakona narodnim poslanicima i 4) da Narodna skupština prethodno odluči o stavljanju na dnevni red sednice zakona po hitnom postupku. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je konstatovao: da su u obrazloženju Predloga Zakona navedeni kao razlozi za donošenje ovog zakona po hitnom postuku: ''...budući da bi njegovo nedonošenje po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice po rad Državnog veća tužilaca, i tužilaštava u Republici Srbiji, kao i radi ispunjena obaveza Republike Srbije u procesu pristupanja Evropskoj uniji''; da je Predlog osporenog Zakona podnet Narodnoj skupštini u predviđenom roku od 24 sata pre početka sednice, da je u najkraćem mogućem roku dostavljen narodnim poslanicima i da je o stavljanju na dnevni red sednice Narodne skupštine ovog predloga Zakona po hitnom postupku odluku donela Narodna skupština, iz čega sledi da je postupak za donošenje zakona po hitnom postupku ispoštovan u potpunosti prilikom donošenja predmetnog Zakona. U pogledu navoda inicijatora da su prilikom donošenja osporenog Zakona povređeni čl. 2, 51. i 53. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se postupak za donošenje zakona ne može dovesti ni u kakvu pravnu vezu sa utvrđivanjem nosilaca suverenosti iz člana 2. Ustava, pravom na obaveštenost iz člana 51. Ustava i pravom na učešće u upravljanju javnim poslovima iz člana 53. Ustava.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud smatra da nisu osnovani navodi kojima se osporava saglasnost odredaba čl. 1, 2, i 6, člana 7. st. 2. do 4. i čl. 8. i 9. Zakona sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima, te stoga u ovom delu inicijative nije prihvatio, saglasno odredbi člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07).

Ustavni sud je, međutim, ocenio da se u vezi sa odredbom člana 7. stav 1. Zakona, u delu koji glasi: ''odnosno postojanja razloga koji ukazuju na povredu postupka u donošenju odluke o izboru pojedinog zamenika javnog tužioca ili predlogu za izbor pojedinog javnog tužioca i zamenika javnog tužioca'', postavljaju određena sporna ustavnopravna pitanja.

Naime, Zakonom je propisano da stalni sastav Državnog veća tužilaca može preispitivati odluke prvog sastava Državnog veća tužilaca o izboru zamenika javnih tužilaca na stalnu funkciju, odnosno odluka o predlogu za izbor javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca koji se prvi put biraju, ukoliko smatra da postoje razlozi koji ukazuju na povredu postupka u donošenju navedenih odluka. Ovakvim zakonskim rešenjem su izabrani javni tužioci i zamenici javnih tužilaca dovedeni u situaciju da se odluke o njihovom izboru na javnotužilačku funkciju preispituju zbog toga što je prvi sastav Državnog veća tužilaca svojim radnjama ili aktima povredio propisani postupak za izbor, a ne iz razloga koji se odnose na preispitivanje njihove stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za obavljanje ovih funkcija. Iz tih razloga, Ustavni sud smatra da se osnovano postavljaju kao sporna sledeća ustavnopravna pitanja:

- da li se preispitivanjem odluka o izboru zamenika javnih tužilaca i predloga odluka o izboru javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca koji se prvi put biraju, zbog povrede postupka, narušava načelo pravne sigurnosti zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava;

- da li je uvođenje novog razloga za razrešenje javnog tužioca i zamenika javnog tužioca u vidu povrede postupka od strane prvog sastava Državnog veća tužilaca u skladu sa pravnom prirodom instituta razrešenja nosioca javne funkcije, koja podrazumeva postojanje subjektivnih razloga za razrešenje;

- da li se uvođenjem posebnog osnova za pokretanje postupka za razrešenje zbog povrede postupka samo za javne tužioce i zamenike javnih tužilaca koji su izabrani ili predloženi za izbor od prvog sastava Državnog veća tužilaca vrši diskriminacija u odnosu na sve druge javne tužioce i zamenike javnih tužilaca koji će biti birani po odredbama ovog zakona, čime bi se kršilo načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 2. Ustava.

Polazeći od navedenih spornih ustavnopravnih pitanja, osnovano se može postaviti pitanje saglasnosti navedenih odredaba člana 7. Zakona i sa odredbama člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola broj 12 uz ovu konvenciju, kojima je zabranjena diskriminacija po bilo kom osnovu.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da povodom podnetih inicijativa ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 7. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, u delu koji glasi: ''odnosno postojanja razloga koji ukazuju na povredu postupka u donošenju odluke o izboru pojedinog zamenika javnog tužioca ili predlogu za izbor pojedinog javnog tužioca i zamenika javnog tužioca'', te je, saglasno odredbi člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje o pokretanju postupka.

Istovremeno, Sud je odlučio da rešenje o pokretanju postupka dostavi Narodnoj skupštini na odgovor, saglasno odredbi člana 33. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Imajući u vidu potrebu da se o ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom osporenog Zakona konačna odluka donese u što kraćem roku, kako bi se omogućilo sprovođenje postupka preispitivanja odluka prvog sastava Državnog veća tužilaca donetih u postupku opšteg izbora javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, Ustavni sud je odlučio da donosiocu Zakona za dostavljanje odgovora odredi rok od 15 dana od dana prijema rešenja Suda, a što je najkraći rok koji predviđa član 34. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 46. tač. 1) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 82. stav 1. tač. 1. i 10. i stav 2. i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Ocena ustavnosti odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti