Neustavnost odredaba Zakona o eksproprijaciji o dostavljanju rešenja objavljivanjem
Kratak pregled
Ustavni sud je utvrdio da su neustavne odredbe Zakona o eksproprijaciji koje propisuju da se rešenje Vlade o utvrđivanju javnog interesa smatra dostavljenim danom objavljivanja u „Službenom glasniku“. Ovakvo rešenje narušava pravo na jednaku zaštitu i delotvoran pravni lek.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
IUz-17/2011
23.05.2013.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. maja 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Utvrđuje se da odredbe član a 20. stav 12. u delu koji glasi: ''i smatra se da je dostavljeno strankama u postupku danom objavljivanja'' i člana 20 . stav 13. u delu koji glasi: ''odnosno objavljivanja u `Službenom glasniku Republike Srbije`'' Zakona o eksproprijaciji (''Službeni glasnik RS'', br. 53/95, 23/01 i 20/09), nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom.
2. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja Rešenja Vlade 05 broj 465-8638/2010 od 26. novembra 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Rešenjem Ustavnog suda broj IUz-17/2011 od 31. oktobra 2012. godine, povodom podnete inicijative, pokrenut je postupak za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 20. st. 12. i 13. Zakona o eksproprijaciji (''Službeni glasnik RS'', br. 53/95, 23/01 i 20/09). Donoseći navedeno rešenje, Usta vni sud je ocenio da ima osnova za pokretanje postupka normativne kontrole navedenih odredaba osporenog akta i da se kao sporna mogu postaviti sledeća ustavno pravna pitanja:
- da li se osporenom odredbom člana 20. stav 12. Zakona obezbeđuje jednakost stranaka pred zakonom, tj. jednaka zaštita prava stranaka u postupku, saglasno članu 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da se postupak za utvrđivanje javnog interesa pokreće na predlog korisnika eksproprijacije i da Vlada može doneti rešenje bez prethodnog saslušanja stranaka;
- da li je osporena odredba člana 20. stav 12. Zakona u saglasnosti sa načelom jedinstva pravnog poretka, utvrđenim članom 4. stav 1. Ustava, imajući u vidu da ustavno načelo jedinstva pravnog poretka nalaže da osnovni principi i pravni instituti predviđeni zakonima kojima se na sistemski način uređuje jedna oblast društvenih odnosa budu poštovani i u posebnim zakonima, pa i u slučaju kada je sistemskim zakonom izričito propisana mogućnost drugačijeg uređivanja istih pitanja;
- da li se osporenom odredbom Zakona narušava načelo zakonitosti uprave iz člana 198. stav 2. Ustava, imajući u vidu da je vlasniku nepokretnosti u postupku preispitivanja rešenja o utvrđivanju javnog interesa, zbog propisanog načina dostave akta, umnogome otežan pristup sudu za vođenje upravnog spora.
Pored navedenih spornih ustavnopravnih pitanja, Ustavni sud je postavio i pitanje saglasnosti osporene odredbe člana 20. stav 12. Zakona o eksproprijaciji sa odredbom člana 13. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojom je zajemčen delotvoran pravni lek pred nacionalnim sudovima, jer predviđeni način dostave akta otvara pitanje delotvornost i propisanog pravnog sredstva za zaštitu prava i interesa stranaka u postupku, predviđenog odredbom člana 20. stav 13. Zakona.
Ustavni sud je 28. novembra 2012. godine dostavio navedeno rešenje Narodnoj skupštini, na osnovu člana 107. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Služ beni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ). Narodna skupština je dostavila Ustavnom sudu odgovor 18. marta 2013. godine.
U dostavljenom odgovoru se navodi da je odredbom člana 20. stav 4. Zakona propisano da se javni interes za eksproprijaciju može utvrditi ako je, u skladu sa zakonom , donet odgovarajući planski akt, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Polazeći od navedenog, u odgovoru se ističe da se planska dokumenta, pre donošenja, izlažu na javni uvid, posle izvršene stručne kontrole i da se ovo izlaganje oglašava u dnevnom i lokalnom listu, kao i da traje 30 dana od dana oglašavanja, iz čega sledi da je o izradi i donošenju planskih akata upoznata javnost preko sredstava javnog informisanja. Saglasno navedenom, donosilac osporenog Zakona smatra da su vlasnici nepokretnosti na navedeni način obavešteni o predviđenoj nameni njihove nepokretnosti prema planskom aktu i moraju imati saznanja o pokretanju postupka za utvrđivanje javnog interesa, iako ne učestvuju u tom postupku.
U odgovoru se dalje navodi da prom ene koje su se desile u društvu u pristupanju izgradnji objekata saobraćajne, energetske i komunalne infrastrukture, koje obuhvataju i po nekoliko stotina katastarskih parcela i predstavljaju objekte od strateškog značaja za državu, podrazumevaju da se u rešenjima Vlade najčešće navodi samo planski akt kojim su obuhvaćene nepokretnosti za koje se utvrđuje javni interes, što je po navodima donosioca osporenog Zakona, u skladu sa načelom efikasnosti, propisanim članom 7. Zakona o opštem upravnom postupku , a što se pravda i činjenicom da se rešenja Vlade o utvrđivanju javnog interesa odnose na izgradnju objekata koji se prostiru na velikom broju parcela, sredstvima dobijenim kreditima banaka kojima se zahteva oročena realizacija planske izgradnje. Donosilac takođe ističe da bi , s obzirom na to da je Vlada dužna da rešenje donese u roku od 90 dana, navođenje imena svih vlasnika nepokretnosti i njihovo saslušanje pred nadležnim organom, sigurno dovelo do prolongiranja navedenog roka.
Povodom obrazloženja rešenja Vlade o utvrđivanju javnog interesa, u odgovoru se ističe da ono sadrži detaljno obrazloženje na osnovu kojih isprava se utvrđuje javni interes, bez navođenja razloga za utvrđivanje javnog interesa, jer njegovo donošenje u stvari predstavlja realizaciju planskog akta, kojim su obuhvaćene parcele vlasnika i utvrđena njihova imena. Ovo rešenje se objavljuje u ''Službenom glasniku Republike Srbije'' bez obrazloženja.
U pogledu osporenog člana 20. stav 12. Zakona, u odgovoru se navodi da je predviđeni način dostave iz ove zakonske odredbe uveden 2009. godine, pa zakonodavac smatra da su sve stranke u postupku već dugo upoznate sa ovakvim načinom dostave i da ona nema za posledicu propuštanje rokova za pokretanje upravnog spora.
U odgovoru se dalje navodi da rešenja kojim je regulisan postupak utvrđivanja javnog interesa i koja sadrže odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, ne dovode do slabljenja položaja vlasnika nepokretnosti, već obezbeđuju jednaku zaštitu svim strankama u postupku, jer se rešenjem Vlade kojim se usvaja predlog za utvrđivanje javnog interesa ne odlučuje direktno o oduzimanju nepokretnosti i ne dira u svojinska prava vlasnika, već se samo stvara pravna pretpostavka, odnosno preduslov za drugu fazu postupka eksproprijacije, kada se, po predlogu korisnika eksproprijacije, donosi rešenje kojim se nepokretnost oduzima od ranijeg sopstvenika. U ovoj fazi eksproprijacije, vlasnik nepokretnosti mora biti obavezno saslušan, kada mu se pruža mogućnost da se izjasni da li se saglašava sa predlogom za eksproprijaciju ili ne, kao i da svoje navode obrazloži. Na osnovu navedenog, u odgovoru se zaključuje da donošenje rešenja o utvrđivanju javnog interesa ne znači da će eksproprijacija biti izvršena, jer ukoliko u roku od godinu dana od dana utvrđivanja javnog interesa korisnik eksproprijacije ne podnese predlog za eksproprijaciju sa dokazima iz čl. 27. i 28. Zakona, neće se usvojiti predlog za eksproprijaciju, odnosno nema oduzimanja prava svojine.
Povodom osporene odredbe člana 20. stav 13. Zakona, u odgovoru se navodi da propisani način dostave Vladinog rešenja ne dovodi u pitanje mogućnost vođenja upravnog spora, već naprotiv, njime se omogućava svim vlasnicima nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije da se na vreme upoznaju sa aktom u kome je odlučeno da je u javnom interesu izgradnja konkretnog objekta i da kvalitetno i u roku mogu sačiniti tužbu upravnom sudu i zaštiti svoj interes, na način predviđen Zakonom o upravnim sporovima. Stoga je, prema mišljenju zakonodavca, navedena pravna zaštita stranaka saglasna zajemčenom pravu na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i načelu zakonitosti uprave iz člana 198. stav 2. Ustava i omogućava delotvornu upotrebu predviđenog pravnog sredstva zaštite, u skladu sa odredbom člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio:
Narodna skupština je na sednici od 26. decembra 1995. godine, donela Zakon o eksproprijaciji, koji je objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 53/95 i stupio na snagu 1. januara 1996. godine. Izmene i dopune osnovnog teksta Zakona izvršene su donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji na sednici Narodne skupštine od 18. marta 2009. godine, koji je stupio na snagu 27. marta 2009. godine. Ovim zakonom su izvršene, pored ostalog, i izmene i dopune člana 20. osnovnog teksta Zakona, od kada osporena rešenja iz st. 12. i 13. ovog člana Zakona postaju sastavni deo Zakona o eksproprijaciji. Članom 20. Zakona o eksproprijaciji uređen je postupak utvrđivanja javnog interesa od strane Vlade, a osporenim odredbama st. 12. i 13. ovog člana Zakona propisano je: da se r ešenje Vlade kojim je usvojen predlog za utvrđivanje javnog interesa objavljuje u "Službenom glasniku Republike Srbije" i da se smatra da je dostavljeno strankama u postupku danom objavljivanja (stav 12.); da se protiv rešenja Vlade kojim se odlučuje o predlogu za utvrđivanje javnog interesa, može, u roku od 30 dana od dana njegovog dostavljanja, odnosno objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", pokrenuti upravni spor kod nadležnog suda (stav 13.).
Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da je pravni poredak jedinstven (član 4. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana i ustavnost i zakonitost postupka pred sudovima i drugim državnim organima, kao i svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine (član 97. tač. 2. i 7.); da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti u saglasnosti sa Ustavom, da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194. st. 3. i 5. ); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu i da z akonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (član 198.).
Članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (''Službeni list SCG - Međunarodni ugovori '', br. 9/03, 5/05 i 7/05 i "Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", broj 12/10) utvrđeno je da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.
Radi celovitijeg sagledavanja spornih ustavnopravnih pitanja, Ustavni sud je imao u vidu i odredbe sledećih zakona:
Zakonom o eksproprijaciji, pored već navedenih osporenih odredaba Zakona, propisano je: da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 1.); da se j avni interes za eksproprijaciju nepokretnosti utvrđuje zakonom ili odlukom Vlade u skladu sa ovim zakonom (član 2.); da p redlog za utvrđivanje javnog interesa za eksproprijaciju može da podnese lice koje prema odredbama ovog zakona može biti korisnik eksproprijacije (član 20. stav 5.); da p redlog za utvrđivanje javnog interesa za eksproprijaciju, koji se podnosi Vladi preko ministarstva nadležnog za poslove finansija, sadrži podatke o nepokretnosti za koju se predlaže utvrđivanje javnog interesa, vrstu objekta, odnosno vrstu radova, čija je izgradnja, odnosno izvođenje predviđeno na određenom zemljištu, kao i podatke o zemljištu koje se pribavlja radi davanja naknade ranijim sopstvenicima eksproprisanih nepokretnosti koji se raseljavaju zbog eksploatacije mineralnih sirovina, odnosno o zemljištu koje se pribavlja radi obezbeđenja nenovčanog uloga Republike Srbije za osnivanje privrednog društva u smislu stava 3. ovog člana i druge podatke od značaja za utvrđivanje javnog interesa, da se uz predlog podnosi i izvod iz odgovarajućeg planskog akta, a u slučaju pribavljanja nepokretnosti radi obezbeđenja nenovčanog uloga Republike Srbije iz ovog stava - izvod iz ugovora o zajedničkom ulaganju, odnosno zajedničkom osnivanju privrednog društva, ako ne p ostoji odgovarajući planski akt (član 20. stav 6.); da je Vlada dužna da po predlogu za utvrđivanje javnog in teresa odluči u roku od 90 dana (član 20. stav 7.); da a ko predlagač postupka za utvrđivanje javnog interesa ne dostavi sve dokaze propisane stavom 6. ovog člana, niti ove dokaze ne dostavi ni u naknadno ostavljenom roku, usled čega se ne može postupati po podnetom predlogu, ministarstvo nadležno za poslove finansija zaključkom će odbaciti takav predlog kao nepotpun (član 20. stav 8.); da će a ktom o utvrđivanju javnog interesa u smislu ovog člana Vlada odrediti i korisnika eksproprijacije (član 20. stav 9.); da se r ešenje kojim se odlučuje o predlogu za utvrđivanje javnog interesa može doneti i bez prethodnog saslušanja stranaka (član 20. stav 10.); da se u rešenju Vlade kojim je usvojen predlog za utvrđivanje javnog interesa, nepokretnosti za koje je utvrđen javni interes navode pojedinačno ili se navodi akt, uključujući i ugovor iz stava 3. ovog člana (naziv akta, naziv organa koji je taj akt doneo, odnosno naziv ugovornih strana i broj i datum donošenja akta, odnosno zaključenja ugovora), na osnovu koga se sa sigurnošću može utvrditi koje su nepokretnosti obuhvaćene tim aktom (član 20. stav 11.).
Zakonom o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 33/97 i 31/01 i ''Službeni glasnik RS'', broj 30/10) propisano je: da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju na osnovu zakona i drugih propisa, da se u upravnim stvarima u kojima je organ zakonom ovlašćen da reš ava po slobodnoj oceni rešenje mora doneti u granicama ovlašćenja i u skladu sa ciljem u k ome je ovlašćenje dato (član 5.); da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6. stav 1.); da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje s u od značaja za donošenje rešenja, da se rešenje može doneti bez prethodnog saslušanja stranke samo u slučajevima u kojima je to zakonom dopušteno (član 9.); da se samo zakonom može propisati da u pojedinim upravnim stvarima žalba nije dopuštena, i to ako je na drugi način obezbeđena zaštita prava i pravnih interesa stran ke, odnosno zaštita zakonitosti (član 12. stav 2.); da je stranka lice po čijem je zahtevu pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak, ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku (član 39.); da će se dostavljanje izvršiti javnim saopštenjem na oglasnoj tabli organa koji je pismeno izdao, ako se radi o većem broju lica koja organu nisu poznata ili koja se ne mogu odrediti, da se s matra da je dostavljanje izvršeno po isteku 15 dana od dana isticanja saopštenja na oglasnoj tabli ako organ koji je pismeno izdao ne odredi duži rok, da pored objavljivanja na oglasnoj tabli, organ može objaviti saopštenje i u dnevnoj štampi, odnosno u drugim sredstvima javnog obaveštavanja ili na drugi uobičajeni način (član 84.).
Zakonom o upravnim sporovima (''Služ beni glasnik RS'', broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dozvoljena žalba u upravnom postupku (član 14. stav 2.); da se upravni spor pokreće tužbom (član 17.); da se t užba podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci koja je podnosi ili u zakonom propisanom kraćem roku (član 18. stav 1.).
Iz navedenog sledi da je pravo na imovinu jedno od Ustavom zajemčenih osnovnih prava i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Saglasno navedenom, odredbom člana 1. Zakona o eksproprijaciji je propisano da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. To znači da postojanje javnog interesa predstavlja uslov, bez koga se postupak eksproprijacije ne može sprovesti. Javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti se utvrđuje posebnim zakonom ili odlukom Vlade, u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji (član 2. Zakona). Tek nakon utvrđivanja javnog interesa, korisnik eksproprijacije može podneti predlog za eksproprijaciju određene nepokretnosti, što znači da se postupak eksproprijacije, u stvari sastoji iz više faza: u prvoj fazi se donosi akt o utvrđivanju javnog interesa, a nakon toga akt o eksproprijaciji, kojim se iz prava svojine ranijeg vlasnika izuzima određena nepokretnost i ustupa korisniku eksproprijacije, uz davanje naknade, koja ne može biti niža od tržišne i koja se određuje u posebnom postupku. Povodom navedenog, Ustavni sud ukazuje da se rešenjem kojim Vlada usvaja predlog za utvrđivanje javnog interesa formalno-pravno ne vrši oduzimanje, odnosno ograničavanje prava svojine vlasnika nepokretnosti, ali se stvara pravna pretpostavka da se određena nepokretnost izuzme iz prava svojine ranijeg vlasnika, tako što se ovim aktom određuje skup nepokretnosti neophodnih za realizaciju određenog projekta koji je od javnog interesa, kako bi se u drugoj fazi postupka eksproprijacije, aktom o eksproprijaciji izvršilo oduzimanje nepokretnosti ili ograničavanje prava svojine uz naknadu, od određenog, konkretnog vlasnika nepokretnosti.
Dakle, saglasno navedenom, iako se u prvoj fazi postupka eksproprijacije direktno ne odlučuje o oduzimanju nepokretnosti od vlasnika nepokretnosti, ova faza postupka je bitna jer se donetim aktom odlučuje o postojanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti, što znači da se ovim aktom posredno odlučuje i o pravnom interesu vlasnika nepokretnosti , koji je zasnovan na zakonu i kojim se stvara preduslov za oduzimanje ili ograničavanje prava svojine, koje je neposredno zajemčeno Ustavom, pa je, stoga, Ustavni sud ocenio da se i u ovoj fazi postupka vlasniku nepokretnosti moraju omogućiti sva prava kako bi efektivno i delotvorno zaštitio taj svoj interes. Navedeni stav Ustavni sud ističe i povodom navoda donosioca Zakona da tzv. višefaznost postupka eksproprijacije omogućava vlasniku nepokretnosti da, u drugoj fazi postupka kada se, na osnovu predloga korisnika eksproprijacije, vrši oduzimanje nepokretnosti, iznese da li se slaže sa predlogom za eksproprijaciju ili ne i da te svoje navode obrazloži.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je utvrđivanje javnog interesa aktom Vlade propisano odredbama člana 20. Zakona o ekspropirjaciji, kojima su određene namene zbog kojih se može utvrditi javni interes, kao i postupak u kome Vlada utvrđuje postojanje javnog interesa, na osnovu predloga koji po dnosi korisnik eksproprijacije, a čija sadržina je određena stavom 6. ovog člana Zakona. Postupak za utvrđivanje javnog interesa sadrži pojedine specifičnosti, koje predstavljaju određena odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, a što je dozvoljeno članom 3. Zakona o opštem upravnom postupku, pod uslovom da sva predviđena odstupanja budu u saglasnosti sa osnovnim načelima, koja su propisana ovim zakonom. Tako, jedna od osobenosti ovog postupka jeste i ovlašćenje, odnosno pravo Vlade, kao donosioca akta, da rešenje može doneti i bez prethodnog saslušanja stranaka ( član 20. stav 10. Zakona ). Pored toga, rešenje Vlade o utvrđi vanju javnog interesa, po pravilu, ne sadrži posebno obrazloženje, već se njime samo određuje korisnik eksproprijacije (član 20. stav 9. Zakona) i pojedinačno se navode nepokretnosti za koje je utvrđen javni inters, odnosno navodi se akt, odnosno ugovor na osnovu koga se sa sigurnošću može utvrditi koje su nepokretnosti obuhvaćene tim aktom (naziv akta, naziv organa koji je taj akt doneo, naziv ugovornih strana i broj i datum donošenja akta, odnosno zaključenja ugovora) (član 20. stav 11. Zakona). Posebna osobenost ovog postupka ogleda se i u načinu dostave Vladinog rešenja kojim je usvojen predlog za utvrđivanje javnog interesa, a koji je predviđen osporenim članom 20. stav 12. Zakona. Naime, ovom odredbom Zakona je propisano da se navedeno Vladino rešenje objavljuje u ''Službenom glasniku Republike Srbije'' i da se smatra dostavljenim strankama u postupku danom objavljivanja, što predstavlja odstupanje od svih do sada poznatih načina dostave upravnog akta, a naročito od opštih pravila dostave ovih akata, koji su uređeni odredbama čl. 71. do 88. Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, dan objavljivanja ovog rešenja u službenom glasilu Republike Srbije predstavlja istovremeno i dan kada se smatra da je uredna dostava ovog akta izvršena strankama u postupku. Od tog dana počinje da teče rok od 30 dana u kome stranka u postupku može pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom (osporeni član 20. stav 13. Zakona).
Sagledavajući sve osobenosti postupka u kome Vlada utvrđuje javni interes na osnovu predloga korisnika eksproprijacije, Ustavni sud konstatuje da se propisanim načinom dostave Vladinog rešenja o utvrđivanju javnog interesa na osnovu njegovog objavljivanja u službenom glasilu Republike Srbije, dovodi u pitanje saznanje vlasnika nepokretnosti o sprovedemom postupku u kome je posredno odlučeno o njegovom interesu zasnovanom na z akonu, naročito imajući u vidu da se ovaj postupak ne pokreće na njegov zahtev, već na osnovu predloga korisnika eksproprijacije, da ne postoji zakonska obaveza da vlasnik nepokretnosti bude obavešten o vođenju postupka i da se može isključiti načelo saslušanja stranaka u postupku. Naime, kako sve ove osobenosti postupka o utvrđivanju javnog interesa mogu isključiti saznanje vlasnika nepokretnosti da se taj postupak uopšte vodi, Ustavni sud je ocenio da je način dostave ovog akta vlasniku nepokretnosti od izuzetnog značaja zbog zaštite njegovog pravnog interesa, jer upravo dostavljanje upravnih akata predstavlja jednu procesnu radnju u postupku, kojom se omogućava licu kojem je akt namenjen da se upozna sa njegovom sadržinom, kako bi moglo preduzeti sve ono što je potrebno, kako za ostvarivanje, tako i za zaštitu svojih prava i pravnih interesa. Naime, pravilo je da upravni akt ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo sve dok ne bude dostavljen stranci u postupku. Zato je, prema oceni Ustavnog suda, dostavljanje Vladinog rešenja o utvrđivanju javnog interesa od posebnog značaja, imajući u vidu da je kao zaštitno pravno sredstvo protiv ovog Vladinog akta predviđena mogućnost pokretanja upravnog spora, a rok za njegovo pokretanje teče od dana dostave tog akta stranama u postupku, koji je u ovom slučaju izjednačen sa danom njegovog objavljivanja u službenom glasilu Republike Srbije. Pri tome, Ustavni sud ističe da zaštita pravnog interesa vlasnika nepokretnosti u ovoj fazi eksproprijacije upravo zavisi od dostupnosti i delotvornosti predviđenog pravnog sredstva. Naime, iako se prima facie propisano pravno sredstvo čini dostupnim u datom trenutku (30 dana od dana objavljivanja akta o utvrđivanju javnog interesa u ''Službenom glasniku Republike Srbije''), Ustavni sud je stao na stanovište da princip dostupnosti pravnog sredstva ne može egzistirati samo na teorijskom nivou, već da je mnogo važnije da zakonom propisano pravno sredstvo bude zaista dostupno i u praksi u datom vremenu, odnosno da, u konkretnom slučaju, bude pristupačno vlasniku nepokretnosti, kako bi on zaštitio svoj pravni interes i u ovoj fazi postupka eksproprijacije. Od dostupnosti pravnog sredstva zavisi i njegova delotvornost, pod kojom se podrazumeva da je njegova pravna priroda takva da može pružiti zadovoljenje u pogledu zahteva strane u postupku, uz postojanje razumnog izgled a na uspeh. To konkretno znači da samo formalno postojanje pravnih sredstava zaštite u jednom pravnom sistemu nije dovoljno, već da je neophodno sagledati i sve konkretne okolnosti od kojih zavisi njihova dostupnost i delotvornost. Tako je Ustavni sud, polazeći od svih navedenih osobenosti postupka u kome se utvrđuje postojanje javnog interesa za eksproprijaciju određene nepokretnosti, ocenio da predviđeno pravno sredstvo zaštite protiv rešenja o utvrđivanju javnog interesa – pokretanje upravnog spora, u suštini predstavlja jedno ''iluzorno pravno sredstvo '', naročito imajući u vidu propisani način njegove dostave, kao i njegovu sadržinu, odnosno oblik u kome se objavljuje.
Naime, iako na prvi pogled izgleda da je dostavljanje možda više praktično, nego pravno pitanje, potrebno je istaći da se u osnovi radi o veoma bitnom pitanju , kojim se štiti zakonitost upravnog i sudskog postupka, pa samim tim obezbeđuje i zaštita ljudskih prava i sloboda. Stoga, i u ovom konkretnom slučaju, način dostavljanja Vladinog rešenja o utvrđivanju javnog interesa u postupku eksproprijacije nepokretnosti, predstavlja neosporno radnju koja je od bitnog uticaja na ceo postupak eksproprijacije, u kome se vrši ograničavanje prava svojine, koje je Ustavom zaštićeno kao jedno od osnovnih ljudskih prava.
Odredbama čl. 71. do 88. Zakona o opštem upravnom postupku su uređeni načini dostavljanja upravnih akata. Dostavljanje po ovom zakonu može biti lično ili posredno, s tim što su Zakonom određeni i posebni slučajevi dostavljanja, od kojih je dostavljanje javnim saopštenjem regulisano odredbom člana 84. ovog zakona. Ovaj vid dostavljanja pismena je dozvoljen kada se radi o većem broju lica koja organu nisu poznata ili koja se ne mogu odrediti, pa stoga organ dostavljanje vrši javnim saopštenjem na svojoj oglasnoj tabli, s tim što se dostavljanje smatra izvršenim u roku od 15 dana od dana njegovog isticanja na oglasnoj tabli. Pored objavljivanja na oglasnoj tabli, organ može objaviti saopštenje i u dnevnoj štampi, odnosno u drugim sredstvima javnog obaveštavanja ili na drugi uobičajen način.
U pravnoj teoriji preovladava shvatanje da bi dostavljanje pismena javnim saopštenjem (oglasna tabla, službena glasila, sredstva javnog informisanja) trebalo ograničiti samo na upravne postupke pokrenute po zahtevu stranke, a one koji su pokrenuti po službenoj dužnosti, samo u slučaju kada je stranka učestvovala u postupku, tj. imala saznanje da se postupak uopšte vodi. Međutim, u postupku za utvrđivanje javnog interesa saglasno navedenim odredbama Zakona o eksproprijaciji , upravo ova dva uslova nisu , i po oceni Ustavnog suda, ispunjena, jer vlasnik nepokretnosti ne pokreće ovaj postupak, a načelo raspravnosti može biti isključeno, pa stoga Ustavni sud nalazi da se propisivanjem da se Vladino rešenje o utvrđivanju javnog interesa smatra dostavljenim strankama u postupku danom njegovog objavljivanja u ''Službenom glasniku Republike Srbije'', vlasnik nepokretnosti dovodi u situaciju da nema saznanja da se postupak za utvrđivanje javnog interesa vodi pred nadležnim organom, sve dok rešenje doneto u tom postupku ne bude objavljeno u ''Službenom glasniku Republike Srbije'' . Za dostavljanje putem javnog saopštenja takođe je od značaja i pitanje kako se opredeljuje rok u kome se dostava ima smatrati izvršenom . Taj rok je najčešće 15 dana od dana isticanja javnog saopštenja, što je takođe izostalo u slučaju predviđenog načina dostave u osporenom članu 20. stav 12. Zakona o eksproprijaciji. Naime, dostava se u ovom slučaju smatra izvršenom samim danom objavljivanja Vladinog rešenja u službenom glasilu Republike Srbije , čime je, prema oceni Ustavnog suda, vlasniku nepokretnosti uskraćen rok u kome se akt Vlade ima smatrati dostavljenim, već se dan objavljivanja tog akta istovremeno smatra i danom uredne dostave ovog akta.
Povodom predviđenog načina dostavljanja Vladinog rešenja o utvrđenom javnom interesu, objavljivanjem u ''Službenom glasniku Republike Srbije'', Ustavni sud ističe da se pod pravnim pojmom objavljivanja, pre svega podrazumeva pravo građana da se upoznaju sa donetim pravnim aktom, kako bi isti mogao da stupi na snagu. Naime, da bi pravna norma mogla biti poštovana, ona mora prvo da dođe do svesti subjekata, tj. da bude saznata. Ovo se obezbeđuje objavljivanjem propisa, što predstavlja završni deo njihove izrade, odnosno donošenja, jer se za objavljivanje vezuje početak važenja usvojene pravne norme, odnosno njen početak primene u praksi. Stoga, prema oceni Ustavnog suda, između objavljivanja i dostavljanja ne može postojati znak jednakosti, jer se objavljivanjem obaveštavaju sva lica o postojanju neke pravne norme, odnosno vrši se njeno ''obnarodovanje'', dok je dostavljanje u upravnom postupku, kako je već navedeno, procesna radnja u postupku, kojom se omogućava licu kojem je akt namenjen da se upozna sa njegovom sadržinom, kako bi moglo preduzeti sve ono što je potrebno, kako za ostvarivanje, tako i za zaštitu svojih prava i pravnih interesa.
U odnosu na dostavljanje pismena u upravnom postupku, Ustavni sud ističe da je n esporno da ono treba i mora da trpi promene koje su nametnute dinamičnim tempom savremenog života, novim tehnološkim mogućnostima i potrebom da vođenje postupka bude efikasno i ekonomično. Saglasno navedenom, u pojedinim zakonima u Republici Srbiji je već predviđeno odstupanje od načina dostave kakve poznaje Zakon o opštem upravnom postupku. Tako je odredbama člana 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji propisano da se poreski akti u pismenom obliku dostavljaju na način uređen ovim zakonom (stav 1.), dok je stavom 5. ovog člana predviđena mogućnost dostave poreskih akata i elektronskim putem preko i-mejla. Zakonom o planiranju i izgradnji je, takođe, predviđena mogućnost dostave pojedinih upravnih akata, pored pribijanja na oglasnu tablu nadležnog organa, i pribijanjem na objekat koji se gradi, odnosno upotrebljava (član 182. Zakona).
Međutim, uvođenjem promena u načinu dostavljanja pismena u pojedinim upravnim postupcima, prema shvatanju Ustavnog suda, ne mogu se dovesti u pitanje osnovna načela upravnog postupka, kao što su zaštita stranaka u postupku, odnosno zaštita prava pojedinaca, s jedne strane i zaštita javnog interesa, sa druge strane, naročito u slučajevima kada ponašanje stranke onemogućava uredno dostavljanje upravnog akta. Naime, članom 6. Zakona o opštem upravnom postupku propisano je da su organi dužni da pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima.
Imajući u vidu da se rešenjem Vlade upravo utvrđuje javni interes za eksproprijaciju određene nepokretnosti, koja se nalazi u svojini fizičkog ili pravnog lica, Ustavni sud je ocenio da predviđenim pravilima postupka nije obezbeđeno jednako postupanje prema stranama u postupku, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, odnosno da je proporcionalnost u zaštiti interesa strana u postupku narušena na štetu jedne strane u postupku – vlasnika nepokretnosti, koji o postojanju javnog interesa za eksproprijaciju svoje nepokretnosti može steći saznanje tek nakon sprovedenog postupka, i to objavljivanjem Vladinog rešenja u ''Službenom glasniku Repu blike Srbije''. Štaviše, Ustavni sud ističe i činjenicu da, imajući u vidu da su vlasnici nepokretnosti najčešće fizička lica, to se skoro redovno dešava da ova lica zato što nisu u mogućnosti da dođu u posed ''Službenog glasnik a Republike Srbije'', s obzirom na način njegove distribucije, praktično i ne saznaju da je utvrđen javni interes za eksproprijaciju njihove nepokretnosti, sve dok nadležni organ uprave ne donese rešenje o eksproprijaciji nepokretnosti.
Dalje, u pogledu načela jedinstva pravnog poretka iz člana 4. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da pravni poredak odražava svoje jedinstvo regulisanjem društvenih odnosa tako što se obezbeđuje da svi akti i sve norme koje ga čine budu u skladu i da dejstvuju u istom pravcu, ispunjavajući odgovarajuću društvenu funkciju - zaštitu osnovnih prava i interesa pojedinaca, sa jedne strane , odnosno društva kao celine, sa druge strane. Saglasno navedenom , Ustavni sud smatra da zaštita javnog interesa ne može biti obezbeđena na štetu načela zakonitosti (tj. neosnovanog odstupanja od sistemskih rešenja), koje takođe mora biti zaštićeno, ne samo na osnovu odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, kao sistemskog zakona iz ove oblasti, već i na osnovu svakog posebnog za kona kojim su regulisana pitanja upravnog postupka u oblastima društvenog života, koja su predmet tog zakona , u konkretnom slučaju Zakona o eksproprijaciji.
Dakle, ako se posebnim zakonom, odnosno u ovom slučaju Zakonom o eksproprijaciji, uvode specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, Ustavni sud je ocenio da se takvim rešenjima ne može slabiti (ugroziti) položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku, odnosno uvoditi nejednako postupanje prema strankama u postupku. Naime, Ustavni sud smatra da ukoliko se u određenom upravnom postupku predvide sva navedena odstupanja iz Zakona o opštem upravnom postupku, tada se određenim pravnim rešenjima mora obezbediti balans kojim bi se predviđena zaštita prav nog interesa pojedinca, odnosno, u konkretnom slučaju, vlasnika nepokretnosti i faktički mogla ostvariti. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da predviđeni način dostave Vladinog rešenja iz osporene odredbe Zakona o eksproprijaciji, ne omogućava vlasniku nepokretnosti da se na primeren način faktički (stvarno) upozna sa aktom kojim je posredno odlučeno i o njegovom pravnom interesu, kako bi kvalitetno i u roku mogao sačiniti podnesak, tj. tužbu, kojom će pokrenuti upravni spor i tako zaštiti svoj interes, na način utvrđen Ustavom. Ovo je, po oceni Suda, posebno bitno i zbog toga što j ednom utvrđen javni interes za eksproprijaciju određene nepokretnosti, koji nije osporen vođenjem upravnog spora, predstavlja nespornu činjenicu, koja se ne može pobijati u drugoj fazi postupka eksproprijacije, kada nadležni organ uprave donosi rešenje o eksproprijaciji konkretne nepokretnosti i na koje stranka u postupku može uložiti žalbu ministarstvu nadležnom za poslove finansija.
Ustavni sud, takođe, konstatuje da se čak i u slučaju kada je lično dostavljanje rešenja o utvrđivanju javnog interesa nemoguće u potpunosti izvršiti, jer Vladi, u trenutku donošenja rešenja, nisu poznata imena svih vlasnika nepokretnosti ili zato što ih ne može sa sigurnošću utvrditi, Ustavni sud nalazi da se kao način dostave ovog rešenja , pored javnog oglašavanja u službenom glasilu Republike Srbije, moglo predvideti dostavljanje i na druge načine (objavljivanjem u javnim glasilima lokalnog karaktera, sredstvima javnog informisanja, isticanjem na oglasnim tablama u mesnim zajednicama ili jedinicama lokalne samouprave i dr.), kako bi se obezbedila neposrednija dostupnost donetog akta i time ostvarila realna mogućnost da stranka u postupku sazna za njegovu sadržinu ne samo iz javnog glasila Republike Srbije , koje je po pravilu, najmanje dostupno i korišćeno u svakodnevnom životu građana.
Povodom navoda donosioca osporenog Zakona da vlasnik nepokretnosti mora imati saznanje o pokretanju postupka za utvrđivanje javnog interesa i pre njegovog otpočinjanja, jer je obavešten o predviđenoj nameni svoje nepokretnosti na osnovu izlaganja odgovarajućeg planskog dokumenta na javni uvid i obaveze njegovog objavljivanja u sredstvima javnog informisanja, Ustavni sud najpre ukazuje da se postupak eksproprijacije ne sprovodi samo na osnovu utvrđenih planskih dokumenata. Navedeno sledi iz odredbe člana 20. stav 4. Zakona, kojom je propisano da se javni interes za eksproprijaciju može utvrditi ako je, u skladu sa zakonom, donet odgovarajući planski akt, ukoliko Zakonom o eksproprijaciji nije drugačije određeno, čime se dozvoljava da se ovim zakonom urede i situacije u kojima će se sprovesti postupak eksproprijacije ukoliko planski akt nije donet. Saglas no navedenom, u članu 20. stav 6. Zakona, kojim se određuje šta predlog za utvrđivanje javnog interesa, koji podnosi korisnik eksproprijacije, mora da sadrži, propisano je da se uz predlog podnosi i izvod iz odgovarajućeg planskog akta, a u slučaju pribavljanja nepokretnosti radi obezbeđenja nenovčanog uloga Republike Srbije – izvod iz ugovora o zajedničkom ulaganju, odnosno zajedničkom osnivanju privrednog društva, ako ne postoji odgovarajući planski akt. Iz navedenog sledi da planski akt nije obavezan element za sprovođenje postupka eksproprijacije. Ustavni sud takođe ukazuje da se mogućnost saznanja o vođenju postupka za utvrđivanje javnog interesa ne može vezivati za saznanje o postojanju odgovarajućeg planskog dokumenta, čak i tamo gde planski dokument postoji, najpre imajući u vidu samu prirodu planskog dokumenta, kojim se vrši uređenje precizno definisanog prostora i iz koga se ne može neosporno zaključiti da postoji potreba za sprovođenjem postupka eksproprijacije radi ostvarenja nekog javnog interesa, naročito imajući u vidu složenost i obimnost planskih dokumenata koji se donose na različitim stepenima teritorijalne organizacije Republike Srbije, kao i nemogućnost da se predvidi u kom roku će se eventualno pokrenuti postupak za utvrđivanje javnog interesa za eksproprijaciju neke nepokretnosti u odnosu na trenutak objavljivanja planskog dokumenta u nekom od sredstava javnog informisanja.
U odnosu na isticanje načela efikasnosti u postupku donošenja Vladinog rešenja o utvrđivanju javnog interesa (član 7. Zakona o opštem upravnom postupku), kao veoma važnog načela, naročito zbog velikog broja nepokretnosti nad kojima se ovaj interes utvrđuje (izgradnja infrastrukturnih mreža), kao i obaveze Vlade da ovo rešenje donese u roku od 90 dana od dana podnošenja predloga, Ustavni sud ističe da ovo načelo ne podrazumeva efikasnost u radu nadležnog organa na štetu strana ka u postupku, već naprotiv, obavezu organa da u upravnom postupku obezbede uspešno i kvalitetno ostvarivanje i zaštitu prava i pravnih interesa fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka. Ne sporeći potrebu da se postupak utvrđivanja javnog interesa sprovodi što efikasnije i da se spreče moguće opstrukcije vlasnika nepokretnosti prilikom dostave akta kojim se utvrđuje javni interes, i na taj način onemogući odugovlačenje ovog postupak, Ustavni sud ističe da u oblasti zaštite prava svojine postoji pozitivna obaveza države da stvori zakonski okvir putem kojeg će se obezbediti efektivno ostvarivanje zaštite prava pojedinaca, koji se u ovom slučaju nalaze naspram države kao nosioca vlasti. Naime, pravni interes vlasnika nepokretnosti često ne korespondira interesu države, koja, preko nadležnih organa utvrđuje da je opšti interes društva da se određena nepokretnost izuzme iz prava svojine vlasnika nepokretnosti. Zakonodavac je slobodan da utvrdi kada postoji javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti, pa je stoga, u jurisprudenciji Evropskog suda za ljudska prava zauzet stav da će sud poštovati ocenu zakonodavca o tome šta je u javnom interesu, osim ukoliko je ''očigledno bez razumnog osnova'' ili se pojam ''javnog interesa uzima preširoko''. Međutim, u postupku utvrđivanja javnog interesa, prema shvatanju Ustavnog suda, mora postojati praktična i delotvorna pravna zaštita pojedinca, a ne čisto formalni princip dostupnosti te zaštite. U suprotnom se može postaviti pitanje čemu propisivanje jednog postupka, odnosno davanje prava vlasniku nepokretnosti da protiv rešenja o utvrđivanju javnog interesa može pokrenuti upravni spor, ukoliko on ne može praktično da uživa (ostvari) ovo zakonom propisano pravo.
I na kraju, Ustavni sud ukazuje da navodi donosioca Zakona da je predviđeni način dostave iz člana 20. stav 12. Zakona uveden 2009. godine i da su stranke u postupku već dugo upoznate sa ovakvim načinom dostave, ne predstavlja pravni argument u korist predviđenog zakonskog rešenja.
U pogledu člana 13. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim je utvrđeno pravo pojedinaca na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava zauzet povodom određivanja kriterijuma koje mora da zadovolji pravni lek da bi se smatrao adekvatnim i efikasnim sredstvom zaštite pred nacionalnim vlastima. Jedan od tih kriterijuma je i dostupnost propisanog pravnog leka, jer to je prvi uslov za ostvarivanje njegove delotvornosti, odnosno bez dostupnosti pravnog leka ne može se ni govoriti o njegovoj delotornosti. Dostupnost pravnog leka mora postojati kako u teoriji, tako i u praksi. Naime, taj sud je u više svojih predmeta zauzeo stav da ''postojanje ovakvih pravnih lekova mora biti u dovoljnoj meri izvesno ne samo u teoriji, već i u praksi, jer bez toga ne bi postojala njihova potrebna dostupnost i delotvornost'' (presuda ''Vernillo protiv Francuske'' od 20. februara 1991. godine, stav 27; presuda ''Dalia protiv Francuske'' od 19. februara 1998. godine, stav 38.), odnosno da je ''pravni lek bio delotvoran i na raspolaganju u teoriji i u praksi u odgovarajućem trenutku, tj. da je bio pristupačan'' (presuda ''Sejdović protiv Italije'' od 1. marta 2006. godine, stav 46; presuda ''Lepojić protiv Srbije'' od 6. novembra 2007. godine, stav 51.). Polazeći od navedenog, Ustavni sud je stao na stanovište da predviđeno pravno sredstvo zaštite pravnog interesa vlasnika nepokretnosti prilikom utvrđivanja javnog interesa za eksproprijaciju njegove nepokretnosti – pokretanje upravnog spora predstavlja pravno sredstvo koje mu, faktički, nije dostupno u praksi, zbog predviđenog načina dostavljanja akta o utvrđivanju javnog interesa, te stoga predstavlja nedelotvorno pravno sredstvo pred sudskim organima, a što je u suprotnosti sa navedenim članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .
Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporena odredba člana 20. stav 12. Zakona, u delu koji glasi: ''i smatra se da je dostavljeno strankama u postupku danom objavljivanja'', nije u saglasnosti sa odredbama člana 4. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 198. stav 2. Ustava, zbog narušavanja jedinstva pravnog poretka u oblasti uređenja upravnog postupka, zbog neobezbeđivanja jednake zaštita prava stranaka u postupku i zbog povrede načela zakonitosti uprave, imajući u vidu da je vlasniku nepokretnosti u postupku preispitivanja rešenja o utvrđivanju javnog interesa, zbog propisanog načina dostave akta, umnogome otežan pristup sudu za vođenje upravnog spora. Ustavni sud je takođe ocenio da propisani način dostavljanja Vladinog rešenja iz člana 20. stav 12. Zakona, nije u saglasnosti ni sa članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , jer se na propisani način dovodi u pitanje pokretanje upravnog spora, kao dozvoljenog načina pravne zaštite protiv Vladinog akta o utvrđivanju javnog interesa.
U pogledu odredbe člana 20. stav 13. Zakona, kojim je dozvoljeno vođenje upravnog spora protiv rešenja Vlade kojim se odlučuje o predlogu za utvrđivanje javnog interesa, Ustavni sud najpre konstatuje da je navedena pravna zaštita stranaka saglasna zajemčenom pravu na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i načelu zakonitosti uprave iz člana 198. stav 2. Ustava. Međutim, imajući u vidu da je osporenom odredbom člana 20. stav 13. Zakona predviđeno računanje roka za pokretanje upravnog spora ne samo od dana dostavljanja Vladinog rešenja, već i od dana njegovog objavljivanja u ''Službenom glasniku Republike Srbije'', to je zbog međusobne povezanosti odredaba st. 12. i 13. člana 20. Zakona o eksproprijaciji, Ustavni sud ocenio da iz istih razloga navedenih za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđeni međunarodnim ugovorom odredbe člana 20. stav 12. Zakona, nije saglasna sa Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ni odredba člana 20. stav 13. Zakona , u delu koji glasi: ''odnosno objavljivanja u `Službenom glasniku Republike Srbije`''.
Imajući u vidu da je doneo konačnu odluku u ovoj ustavnopravnoj stvari, Ustavni sud je odbacio zahtev za obustavu izvršenja Rešenja Vlade 05 broj 465-8638/2010 od 26. novembra 2010. godine donetog na osnovu osporenih odredaba Zakona o eksproprijaciji, saglasno članu 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.
Polazeći od svega izloženo g, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) , člana 45. tačka 1) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.
Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredbe član a 20. stav 12. u delu koji glasi: ''i smatra se da je dostavljeno strankama u postupku danom objavljivanja'' i člana 20 . stav 13. u delu koji glasi: ''odnosno objavljivanja u `Službenom glasniku Republike Srbije`'' Zakona o eksproprijaciji navedenog u tački 1. izreke , prestaju da važ e danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u ''Službenom glasniku Republike Srbije''.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević