Odluka o utvrđivanju neustavnosti odredaba Zakona o vojnim agencijama

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je da odredbe Zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji, koje omogućavaju tajni nadzor telekomunikacija i pristup podacima korisnika bez odluke suda, nisu u saglasnosti sa Ustavom. Povređeno je pravo na tajnost komunikacije zajemčeno članom 41. Ustava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-172/2008
05.04.2012.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. aprila 2012. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 170, 171. i 325, člana 344. stav 1. i člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", broj 85/05).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podnete su dve inicijative za ocenu ustavnosti više odredaba Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", broj 85/05).

Inicijator koji je osporio odredbe čl. 170. i 171. i stava 1. člana 344. Zakonika smatra da su ove odredbe Zakonika suprotne članu 18. Ustava Republike Srbije i članu 19. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, s obzirom na to da verbalni delikt ne treba da postoji. Kao argument za takav stav navodi da "ukoliko neki građanin ili javna ličnost smatra da ga je neko uvredio (teško uvredio, drsko uvredio, bezobzirnom slobodom govora uvredio ili slobodom govora zlostavljao ako se uopšte može zlostavljati slobodom govora) oklevetao ili svojim mišljenjem i izražavanjem povredio nekakva prava javnih ili drugih ličnosti, te ličnosti mogu svoja prava ostvariti parničnom tužbom, a ne protivustavnom privatnom krivičnom tužbom", a da bi se "videlo o kakvoj slobodi govora priča" predlaže da se pogledaju dokumentarne emisije Michael Moor-a. Takođe, navodi da nije mogao da pronađe "spisak reči koji predstavljaju uvredu i klevetu, a ako Ustavni sud poseduje taj spisak moli da mu se pošalje u skladu sa članom 51. Ustava". Zahteva da Ustavni sud "na demokratski način i pravno valjan način ukine navedene članove Krivičnog zakona... i da delimično ukine određene izraze u čl. 344. ... (kako bi) ... sudovi u Srbiji počeli da procesuiraju prave kriminalce...a ne građane koji bi da kritikuju vlast iznoseći mišljenja i slobodu govora i izražavanja".

Drugom inicijativom osporene su odredbe čl. 325. i 359. Zakonika u odnosu na čl. 18, 46. i 58. Ustava, te član 10. „Evropske konvencije o ljudskim pravima i slobodama” i Protokol 1 uz navedenu konvenciju. Kao razlog osporavanja čl. 325. i 359. Krivičnog zakonika inicijator navodi da se tim odredbama "narušavaju politička i građanska prava zaštićena Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima", te da se članom 325. Zakonika kojim je propisano krivično delo pozivanje na otpor "kažnjava i govor koji ne samo da nije društveno opasan već predstavlja neophodan korektiv u svakom demokratskom društvu, ... (te) ova preširoko postavljena inkriminacija praktično čini kažnjivim svaki oblik nenasilne građanske neposlušnosti i tako podstiče konformistički govor i ponizan odnos prema vlasti..., a državni tužioci vrlo retko i selektivno pokreću krivično gonjenje za ovo krivično delo (što) doprinosi uverenju o njegovoj proizvoljnosti". Takođe, navodi se da radnju izvršenja krivičnog dela iz člana 325. Krivičnog zakonika "čini jedan čisto verbalni akt - pozivanje na otpor ili neposlušnost (a) krivični progon za ovakav govor nesumnjivo predstavlja ograničavanje i mešanje u slobodu izražavanja zaštićenu članom 46. Ustava i članom 10. Konvencije (s tim što), na državi, odnosno zakonodavcu leži teret da ovo mešanje opravda". Stoga je pitanje da li ovo ograničenje slobode izražavanja teži nekom legitimnom cilju, a s obzirom da je ovo krivično delo sistematizovani u XIX glavi Zakonika, inicijator pretpostavlja da je cilj inkriminacije zaštita autoriteta državnih organa, a kako se sloboda izražavanja može ograničavati isključivo radi ostvarenja ciljeva iz člana 46. Ustava i člana 10. Konvencije, a među tim ciljevima ne nalazi se mogućnost ograničenja slobode izražavanja radi zaštite autoriteta bilo kog državnog organa već samo sudstva, to je očigledno, po mišljenju inicijatora, da je zakonodavac prekršio ovlašćenje iz člana 46. Ustava. Osim toga, u inicijativi se navodi da je "kažnjavanje pozivanja na otpor nepotrebno jer država poseduje brojne druge mehanizme za sprovođenje svojih zakonitih odluka uključujući i sredstva prinude, kojima se ne zadire neposredno i isključivo u slobodu izražavanja", te proizlazi da je "jedina svrha inkriminacije – da se kazni pozivanje na nenasilni otpor, odnosno otpor koji ne podrazumeva vršenje nekog drugog krivičnog dela". S obzirom na to da "nenasilni otpor" i građanska neposlušnost ne samo da nisu društveno opasni, već su i neophodni u demokratskom društvu... a neka mera državnog organa iako zakonita može biti nepravedna, štetna i nelegitimna... to je svrha građanske neposlušnosti da pojedini članovi društva ne moraju da žrtvuju svoju savest odlukama nosilaca vlasti... sve dok taj otpor iskazuju na nenasilan način".

Za odredbu člana 359. Zakonika kojom je propisano krivično delo zloupotreba službenog položaja, se navodi da je preširoko formulisano "jer se njime kažnjava svako korišćenje službenog položaja radi sticanja imovinske koristi, a to je između ostalog i osnovna funkcija svakog privatnog preduzeća", te ovako "preširoka formulacija ovog krivičnog dela omogućava državnim tužiocima da za njega selektivno i arbitrerno gone". Inicijator smatra da je osporena odredba Zakonika "protivna pravu na imovinu zaštićenom članom 58. Ustava i članom 1. Protokola uz Evropsku konvenciju kao i načelima slobodnog preduzetništva i tržišne privrede zaštićene čl. 82, 83. i 84. Ustava", budući da krivično delo zloupotreba službenog položaja čini službeno lice (stav 1.) ili odgovorno lice u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu (stav 4.), između ostalog i iskorišćavanjem službenog položaja ili ovlašćenja da bi sebi ili drugom pribavio kakvu korist, te proizlazi da nije potrebno da službeno lice korišćenjem službenog položaja prekorači granice svojih ovlašćenja, već je dovoljno da ih koristi ili prekorači. Budući da korišćenje ili iskorišćavanje službenog položaja uvek ima za cilj pribavljanje neke koristi, s tim što koristi za drugog može biti usmerena na ostvarivanje prava ili doprinos interesu države ili društva, a korist za sebe tj. za samo službeno lice - može predstavljati ličnu afirmaciju i pozitivnu ambiciju da se lice dokaže, istakne i preporuči zahvaljujući stručnom, predanom i uspešnom radu, to po mišljenju inicijatora "u takvom iskorišćavanju službenog položaja ne može i ne sme biti protivpravnosti, a pogotovo kažnjivosti za krivično delo, kako to inače proizlazi iz navedene krivično pravne norme". Pošto iz takvog "iskorišćavanja" službenog položaja može proisteći i imovinska korist, to ni njeno sticanje ne sme biti protivpravno, a ta protivrečnost dolazi do izražaja kad se radi o odgovornom licu u preduzeću kome je osnovna svrha rada pribavljanje imovinske koristi, znači da su osporene odredbe člana 359. Zakonika ne samo po sebi protivrečne, već su i suprotne čl. 82. i 83. i članu 84. stav 3. Ustava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, budući da se delatnost svakog privatnog preduzetnika koji koristi svoju imovinu da bi sebi pribavio korist može podvesti pod inkriminaciju iz člana 359. Zakonika, što je "nedopustivo da u demokratskom društvu i pravnoj državi vlasnik preduzeća padne pod udar krivične sankcije, čak iako ne kršeći neki drugi zakon, iskoristi svoja ovlašćenja da bi ostvario svrhu postojanja svog privrednog subjekta tako što je tom subjektu, a posredno samom sebi pribavio dobit, a tim i imovinsku korist". Stoga inicijator smatra da je odredba člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika, u delu "iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja", neustavna.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je konstatovao:

Krivični zakonik ("Službeni glasnik RS", broj 85/05) je stupio na snagu 1. januara 2006. godine (član 432.), a ispravljen je u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 88/05 i broj 107/05, a menjan i dopunjavan u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 72/09 i broj 111/09. Osporene odredbe čl. 170. i 171. Zakonika sistematizovane su u glavi Glavi XVII i odnose se na krivična dela protiv časti i ugleda. Članom 170. Zakonika je propisano krivično delo uvreda, tako što je u stavu 1. propisano da će se ko uvredi drugog, kazniti novčanom kaznom u zakonom propisanom iznosu (odnosno od dvadeset do sto dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od četrdeset hiljada do dvesta hiljada dinara), a u stavu 2. kvalifikovan oblik ovog krivičnog dela prema kome će se, ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem štampe, radija, televizije, ili sličnih sredstava ili na javnom skupu kazniti novčanom kaznom od osamdeset do dvesta četrdeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od stopedeset hiljada do četristopedeset hiljada dinara, dok su u st. 3. i 4. propisani privilegovani oblici ovog krivičnog dela u slučaju da je uvređen uvredu uzvratio, kad sud može obe ili jednu stranu kazniti ili osloboditi od kazne, odnosno lice neće biti kažnjeno ukoliko je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja. Osporenim članom 171. Zakonika propisano je krivično delo kleveta, tako što je u stavu 1. propisano da će se ko za drugog iznosi ili pronosi štogod neistinito što može škoditi njegovoj časti ili ugledu kazniti novčanom kaznom u zakonom propisanom iznosu, a u st. 2. i 3. kalifikovani oblici prema kome će se učinilac kazniti ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem štampe, radija, televizije, ili sličnih sredstava ili na javnom skupu ili ako je ono što se neistinito iznosi ili pronosi dovelo do teških posledica za oštećenog.

Osporenim odredbama člana 325. Zakonika bilo je propisano krivično delo pozivanje na otpor, tako da će se kazniti ko druge poziva na otpor ili na neposlušnost prema zakonitim odlukama ili merama državnih organa ili prema službenom licu u vršenju službene radnje, zatvorom do tri godine, a ako usled dela iz stava 1. ovog člana dođe do nesprovođenja ili znatnog otežavanja sprovođenja zakonite odluke ili mere državnih organa, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.

Osporenim članom 344. stav 1. Zakonika propisano je krivično delo nasilničko ponašanje, prema kome će se ko grubim vređanjem ili zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče ili drskim ili bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožava spokojstvo građana ili teže remeti javni red i mir, kazniti zatvorom do tri godine.

Član 359. Zakonika, čiji je stav 1. osporen, sistematizovan je u Glavi XXXIII, pod odrednicom krivična dela protiv službene dužnosti i pod naslovom "Zloupotreba službenog položaja", odredbom je propisano krivično delo zloupotreba službenog položaja i to tako da će se službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 1.), ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko četristopedesethiljada dinara učinilac će se kazniti zatvorom jedne do osam godina (stav 2.), a ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milionpetstohiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina (stav 3.), dok će se odgovorno lice u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu koje učini delo iz st. 1. do 3. ovog člana biti kažnjeno kaznom propisanom za to delo (stav 4.).

Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su u toku postupku pred Ustavnim sudom, stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", broj 72/09), izmenjene osporene odredbe čl. 171. i 359. Zakonika, dok je odredba člana 325. Zakonika brisana. Naime osporene odredbe člana 171. Zakonika menjane su članom 43. Zakona, i to tako što su u članu 171. stav 1. reči: "od pedeset do dvesta dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od sto hiljada do četristo hiljada dinara" zamenjene rečima: "od trideset do sto dvadeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od dvadeset hiljada do dvesta hiljada dinara", u stavu 2. posle reči: "novčanom kaznom" dodate su reči: "od šezdeset do sto osamdeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od trideset do trista hiljada dinara, a u stavu 3. reči: "od stodvadeset do tristašezdeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od petsto hiljada do milion dinara", zamenjene su rečima: "od šezdeset do sto osamdeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od trideset do trista hiljada dinara". Osporene odredbe člana 325. Zakonika brisane su članom 138. Zakona, dok je osporena odredba člana 359. Zakonika menjana članom 160. Zakona, tako što su u članu 359. stav 1. posle reči: "Službeno", dodate reči: "ili odgovorno" a posle reči: "sebi ili drugom", dodate reči: "fizičkom ili pravnom licu", dok je stav 4. brisan.

III

Ustav Republike Srbije utvrđuje: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. st. 1. do 3.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena, da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom, da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. (član 34. st. 1. do 3.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.), da ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine, da je Republika Srbija jedinstveno privredno područje sa jedinstvenim tržištem roba, rada, kapitala i usluga, da se uticaj tržišne privrede na socijalni i ekonomski položaj zaposlenih usklađuje kroz socijalni dijalog između sindikata i poslodavaca (član 82.), da je preduzetništvo slobodno, da se preduzetništvo može ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (član 83.), da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu, da su zabranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja, da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjena, da su strana lica izjednačena su na tržištu sa domaćim (član 84.), da Republika Srbija, pored ostalog, uređuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, ustavnost i zakonitost, postupak pred sudovima i drugim državnim organima, odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata(član 97. tačka 2).

Članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je, pored ostalog, da svako ima pravo na slobodu izražavanja, da ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti bez obzira na granice (stav 1.), da se, pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanih zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva (stav 2.). Prema članu 18. iste konvencije, ograničenje prava i sloboda koja su dozvoljena tom konvencijom neće se primenjivati ni u koje druge svrhe sem onih zbog kojih su propisana.

Ustavni sud je polazeći od sadržine inicijative kojom su osporene odredbe čl. 170. i 171, te člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika, prema kojoj se ocena ustavnosti ovih odredaba Zakona traži zbog toga što se "odnose na verbalni delikt, koji ne treba da postoji" i što po mišljenju inicijatora, "ukoliko neki građanin ili javna ličnost smatra da ga je neko uvredio... oklevetao ili svojim mišljenjem izražavanjem povredio nekakva prava... te ličnosti mogu svoja prava ostvariti parničnom tužbom, a ne protivustavnom privatnom krivičnom tužbom", a da zbog postojanja ovih odredaba, sudovi ne mogu da procesuiraju pravog kriminalca", ocenio da takvi razlozi ne predstavljaju stvarni zahtev za ocenu ustavnosti, bez obzira što se formalno navode odredbe Ustava i međunarodnog ugovora u odnosu na koje se traži ocena ustavnosti, već predstavljaju zahtev za ocenu celishodnosti postojanja pravne norme, za šta Ustavni sud, saglasno članu 167. Ustava, nije nadležan. Stoga je Ustavni sud inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba čl. 170. i 171. te člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), odbacio.

Ustavni sud je ocenjujući ustavnost osporenih odredaba člana 325. i člana 359. stav 1. Zakonika konstatovao da je pravni osnov za donošenje osporenog Zakonika sadržan u odredbi člana 97. tačka 2. Ustava, prema kojoj Republika Srbija uređuje i obezbeđuje ostvarivanje zaštite sloboda i prava građana, odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu s Ustavom. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je članom 34. Ustava garantovano više posebnih načela čiji je smisao da ostvaruju pravnu sigurnost u osetljivom području kaznenog prava, i to pored ostalih, načelo legaliteta dela i sankcije koji su garancija pravne sigurnosti u sudskim postupcima u kojima se pojedincu može izreći sankcija i pretpostavka nevinosti koja štiti okrivljenog, pored ostalog, od toga da bude osuđen bilo na sudu, bilo u javnosti, dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. Iako se podrazumeva da krivično delo mora da bude na jasan način definisano u zakonu, Ustavni sud konstatuje da ovaj uslov postoji i onda kad pojedinac iz formulacije relevantne odredbe zakona i uz pomoć sudskog tumačenja te odredbe može shvatiti za koje činjenje ili nečinjenje postoji krivična odgovornost, a u žalbenom postupku i u postupku po ustavnoj žalbi procenjuje se da li je u predmetnom slučaju tekst zakonskog propisa shvaćen u svetlosti prateće interpretativne sudske prakse.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da odredba stava 2. člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda nedvosmisleno ukazuje da korišćenje prava na slobodu izražavanja i ostalih prava navedenih u stavu 1. tog člana Konvencije, ne predstavljaju apsolutno pravo i da njegova ograničenja moraju biti ne samo u skladu sa zakonom, već da moraju biti dostupna, jasna i predvidljiva i to u smislu predvidljivosti pravne posledice samog ograničenja, te da sam pojam zakonitosti po Konvenciji i praksi Evropskog suda za ljudska prava podrazumeva da zakon mora biti dovoljno pristupačan, a norma koja je upućena građaninu dovoljno jasno formulisana da omogući građaninu i svakom prema kome je upućena da može da prilagodi svoje ponašanje (predmet Sunday Times v. the United Kingdon, broj aplikacije 6538/74, presuda od 26. aprila 1979. godine, Series A, No. 30 br. 49.). Osim toga, Ustavni sud je imao u vidu da, prethodno Komisija, a sada Evropski sud za ljudska prava prihvataju činjenicu da nisu nadležni da vrše praktičnu i političku kontrolu postupanja države u njihovoj unutrašnjoj sferi, jer za tim ne postoji neophodna potreba, te da stoga, ovakvo shvatanje i pristup institutu "neophodan u demokratskom društvu", ostavlja državama određenu meru diskrecione ocene kod prosuđivanja saglasnosti datog postupanja sa zahtevima konvencije, što predstavlja polje slobodne procene (Handyside v. the United Kingdom, broj aplikacije 5493/72, presuda od 7. decembra 1976. godine), a prema članu 18. iste konvencije, ograničenje prava i sloboda koja su dozvoljena tom konvencijom neće se primenjivati ni u koje druge svrhe sem onih zbog kojih su propisana.

Imajući u vidu navedeno, pre svega, da je osporenim odredbama člana 325. Zakonika bilo propisano biće krivičnog dela pozivanje na otpor, tako što su u stavu 1. ovog člana bile propisane radnje koje čine ovo krivično delo (pozivanje na otpor ili na neposlušnost prema zakonitim odlukama ili merama državnih organa ili prema službenom licu u vršenju službene radnje), a u stavu 2. kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela (u slučaju da usled dela iz stava 1. ovog člana dođe do nesprovođenja ili znatnog otežavanja sprovođenja zakonite odluke ili mere državnih organa) i sankcije za učinioca ovog krivičnog dela, Ustavni sud je, polazeći od sadržine inicijative prema kojoj, preširoko postavljena inkriminacija ovog krivičnog dela praktično čini kažnjivim svaki oblik nenasilne građanske neposlušnosti i tako podstiče konformistički govor i ponizan odnos prema vlasti...", te činjenice da je osporena odredba člana 325. Krivičnog zakonika prestala da važi na osnovu člana 138. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, stao na stanovište da podnetom inicijativom nisu potkrepljene tvrdnje da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti navedene odredbe Zakonika, te je Sud, saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu našao da je inicijativa neprihvatljiva.

Povodom osporene odredbe člana 359. stav 1. Zakonika kojom je propisano biće krivičnog dela zloupotreba službenog položaja ili ovlašćenja, tako što su propisane radnje koje čine ovo krivično delo (prekoračenje granica svog službenog ovlašćenja ili nevršenje svoje službene dužnosti što ima za posledicu da se pribavi sebi ili drugom kakva korist, drugom nanese kakva šteta ili se teže povredi pravo drugog), Ustavni sud je konstatovao da svaka država donosi svoj krivični zakon kojim propisuje krivična dela i osnovne principe krivične odgovornosti, a da krivičnopravni pojam zloupotreba službenog položaja ili ovlašćenja pretpostavlja ne samo protivpravno i protivno interesima službe delovanje službenog lica u vršenju službe, već pretpostavlja i postojanje posebne namere sa kojom se vrši zloupotreba, te da zloupotreba ovlašćenja postoji jedino i isključivo u situaciji kada se u nameri iskorišćavanja ovlašćenja koja pripadaju službenom licu po osnovu vršenja službe, a ne s obzirom na položaj koji ima u službi, zloupotreba ovlašćenja vrši pri obavljanju svake službene dužnosti, odnosno u vezi ma kog službenog položaja, čak i u slučaju tzv. diskrecionih ovlašćenja.

Polazeći od navedenog i činjenice da inicijator ne daje ustavnopravne razloge koji bi osporenu odredbu člana 359. stav 1. Zakonika činile nesaglasnom s Ustavom, s obzirom da su tom odredbom Zakonika samo propisane radnje, objekat i sankcije za krivično delo i da se u dokaznom postupku pred sudom utvrđuje da li je okrivljeni učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret i da li je krivično odgovoran za to delo, te da se ta odredba ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa sadržinom prava iz člana 58, odnosno čl. 82. do 84. Ustava, koja se odnose na pravo na imovinu, odnosno osnovna načela koja se odnose na ekonomsko uređenje, slobodu preduzetništva i položaj na tržištu u odnosu na koje je tražena ocena, a kojima se u suštini dozvoljava ograničenje imovine samo u skladu sa zakonom, Ustavni sud je ocenio da iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja iz inicijative da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti osporene odredbe Zakonika sa Ustavom, i da je, saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, inicijativa neprihvatljiva.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 36. stav 1. tačka 1), člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka o utvrđivanju neustavnosti odredaba Zakona o vojnim agencijama

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti