Rešenje Ustavnog suda o inicijativama za ocenu ustavnosti Zakona o vraćanju imovine

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio inicijative za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Sud je utvrdio da nije nadležan da odlučuje o nepotpunosti zakona, da su navodi o diskriminaciji neosnovani, te da nema osnova za postupanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-192/2019
29.09.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2022. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 1, člana 5. stav 1. i stav 3. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13, 142/14, 88/15-Odluka US, 95/18 i 153/20).
Odbacuje se zahtev za ocenu saglasnosti odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona iz tačke 1. sa odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 101/03 i 6/15) i zahtev za ocenu saglasnosti odredbe člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona iz tačke 1. sa odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20).
Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja „akta broj 46-024076/2014 Agencije za restituciju - Područna jedinica Beograd i akta broj 46-00-01288/2018-13 Ministarstva finansija“ i svih radnji koje su preduzete na osnovu odredaba Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podnete su inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 1, člana 5. stav 1. i stav 3. tačka 1) Zakona navedenog u tački 1. izreke, pri čemu je posebno osporena ustavnost i saglasnost sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) istog Zakona.

Jedan od inicijatora smatra da su odredbe člana 1. i člana 5. stav 1. Zakona u suprotnosti sa odredbama čl. 3, 58, 86. i 97. Ustava, sa „Opštom deklaracijom o ljudskim pravima UN u članu 17. i sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u članu 1. Protokola uz Konvenciju“, ali je razloge osporavanja obrazložio samo u odnosu na odredbe čl. 21. i 58. Ustava. S tim u vezi, u inicijativi se ističe da je član 1. Zakona, u delu kojim je predviđeno da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu od „određenih pravnih lica“, u suprotnosti sa odredbama člana 21. stav 3. i člana 58. stav 1. Ustava, jer predmet vraćanja nije imovina oduzeta od „svih pravnih lica“, već samo od „određenih“ pravnih lica. Odredbe člana 5. stav 1. Zakona, kojima su određena lica koja imaju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje, inicijator je osporio uz navode da su pojedina lica, kao što su „udruženja“, diskriminisana ovim zakonom i uskraćeno im je pravo na zaštitu imovine jer „nemaju pravo da budu legitimisani kao stranka u postupku“. Podnosilac inicijative je zatražio da Ustavni sud, do donošenja konačne odluke, obustavi izvršenje „pojedinačnog akta broj 46-024076/2014 Agencije za restituciju - Područna jedinica Beograd i akta broj 46-00-01288/2018-13 Ministarstva finansija, kao i svih radnji koje su preduzete na osnovu opšteg akta čija se ustavnost ocenjuje“.

U inicijativama kojima je osporena odredba člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona, kojom je određeno da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje imaju i zakonski naslednici domaćeg fizičkog lica koje je bivši vlasnik oduzete imovine, ističe se: da je navedena zakonska odredba u suprotnosti sa članom 59. stav 1. Ustava kojim se jemči pravo nasleđivanja i članom 2. Zakona o nasleđivanju prema kome se može naslediti na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja (testamenta), jer testamentalnom nasledniku bivšeg vlasnika oduzete imovine „neopravdano isključuje pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje“, te da su po ovom osnovu testamentalni naslednici i diskriminisani u odnosu na zakonske naslednike jer su, u skladu sa navedenim članom Zakona o nasleđivanju, nasleđivanje na osnovu zakona i zaveštanja (testamenta) potpuno ravnopravni osnovi nasleđivanja u Republici Srbiji; da kako je sporna odredba člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o nasleđivanju „njena primena predstavlja narušavanje jedinstva pravnog poretka Republike Srbije definisanog članom 4. stav 1. i članom 194. Ustava“; da je odredba člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona u suprotnosti sa Zakonom o nasleđivanju jer je nasleđivanje na osnovu testamenta primarno, a nasleđivanje na osnovu zakona „nastaje“ tek kad nema testamenta ili ako je on ništav, odnosno ako njime nije obuhvaćena celokupna zaostavština testatora; da je „sporni član u suprotnosti sa zabranom diskriminacije koja je propisana članom 14. Zakona o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda jer su zakonski i testamentalni naslednici u istom pravnom položaju, a pritom se testamentalnim naslednicima neopravdano uskraćuje pravo da naslede ostavioca na osnovu zaveštanja.“ Jedan od inicijatora je predložio da Ustavni sud obustavi primenu osporene zakonske odredbe do donošenja konačne odluke.

Jedan od podnosilaca inicijativa smatra da je odredba člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona, kojom je određeno da fizičko lice - strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, nemaju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ako je za njih obavezu obeštećenja preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora, neustavna jer onemogućava državljane Republike Srbije, koji su zakonski naslednici stranog državljanina, da ostvare pravo na vraćanje imovine ili na obeštećenje. Inicijator navodi: da domaći naslednici, u državi koja prema ugovoru treba da im vrati imovinu, imaju položaj stranih državljana i „po tom istom ugovoru oni ne mogu od strane države da traže vraćanje imovine“; da je potpuno pravno i faktički nemoguće da strana država vrati imovinu koja se nalazi u Republici Srbiji i čiji je vlasnik Republika „jer strana država nema nikakva ovlašćenja na teritoriji Republike“; da je iz tog razloga izvršenje međunarodnih ugovora, na osnovu kojih je doneta osporena zakonska odredba, nemoguće, pa se postavlja, kao prethodno, pitanje njihove punovažnosti; da je donošenjem osporenog Zakona Republika „priznala da je nezakonito oduzela imovinu stranim državljanima, a kako su domaći državljani naslednici stranaca kojima je imovina nezakonito oduzeta, jasno je da materijalnu štetu trpe naši državljani“. Polazeći od navedenog, inicijator smatra da je odredbom člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava „i to u odnosu na naslednike koji su državljani Republike jer drugi put treba da budu diskriminisani zato što je njihov predak svojevremeno uzeo državljanstvo druge države“, kao i da je povređena odredba člana 35. stav 2. Ustava „koja se odnosi na pravo naših državljana na naknadu vraćanja imovine i na obeštećenje zbog nezakonitog rada državnog organa, što znači i zbog neosnovano oduzete imovine njihovom pretku“. Na kraju, podnosilac inicijative navodi da je sporna zakonska odredba u suprotnosti i sa članom 51. Zakona o parničnom postupku kojim je propisana isključiva mesna nadležnost suda gde se nepokretnost nalazi, te ukoliko „strana država ne prihvati zahtev za vraćanje imovine, naši državljani bi bili onemogućeni da tuže stranu državu prema mestu isključive mesne nadležnosti jer strana država uživa sudski imunitet po našem zakonu, što znači da nikada ne bi bili u mogućnosti da svoje pravo nasleđivanja ostvare sudskim putem“.

Ustavni sud je dopisom od 6. maja 2021. godine dostavio inicijative Narodnoj skupštini na mišljenje. Kako Narodna skupština u ostavljenom roku, a ni naknadno, nije dostavila mišljenje, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11,18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), nastavio postupak.

III

Osporenim članom 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13, 142/14, 88/15-Odluka US, 95/18 i 153/20) propisano je da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (u daljem tekstu: vraćanje imovine), a zakon se primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije.

Članom 3. Zakona propisano je da se: pod pojmom „pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje“ podrazumeva pravo koje nadležni organ, u skladu sa ovim zakonom, utvrđuje podnosiocu zahteva (tačka 6)); pod pojmom „obeštećenje“ podrazumeva iznos sredstava utvrđen u skladu sa ovim zakonom, koji će na osnovu pravnosnažnih rešenja o obeštećenju, u formi državnih obveznica i novca, dobiti korisnik obeštećenja (tačka 9)); pod pojmom „bivši vlasnik“ podrazumeva fizičko ili pravno lice koje je bilo vlasnik oduzete imovine u momentu podržavljenja (tačka 10)).

Osporenim odredbama člana 5. stav 1. Zakona propisano je da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima: domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim – njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (tačka 1)); zadužbina kojoj je oduzeta imovina, odnosno njen pravni sledbenik (tačka 2)); bivši vlasnik koji je svoju nekadašnju imovinu koja je oduzeta vratio u svojinu na osnovu teretnog pravnog posla (tačka 3)); fizičko lice koje je zaključilo ugovor o kupoprodaji sa državnim organom u periodu od 1945. do 1948. godine ako se u sudskom postupku utvrdi da je oštećeno visinom kupoprodajne cene ima pravo isključivo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom, umanjeno za visinu isplaćene kupoprodajne cene (tačka 4)); fizičko lice – strani državljanin, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim, njegovi zakonski naslednici, pod uslovom reciprociteta (tačka 5)).

Prema osporenoj odredbi člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona, pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje nema fizičko lice – strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, za koje je obavezu obeštećenja preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora. Preostalim odredbama člana 5. stav 3. Zakona propisano je da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje nema fizičko lice – strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su i bez postojanja međunarodnog ugovora, obeštećeni ili im je pravo na vraćanje imovine priznato pravom strane države (tačka 2)) i lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije, za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici (tačka 3)).

Odredbama Ustava Republike Srbije u odnosu na koje je inicijativama tražena ocena ustavnosti spornih zakonskih odredaba, utvrđeno je: da je pravni poredak jedinstven (član 4. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven (član 194. stav 1.). Ustavom je takođe utvrđeno da Ustavni sud odlučuje, pored ostalog, o saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima (član 167. stav 1. tačka 1.).

Članom 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG-Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05 „Službeni glasnik RS-Međunarodni ugovori“, broj 12/10) propisano je da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

U vezi sa navodima inicijatora koji osporava saglasnost člana 1. Zakona sa odredbama člana 21. stav 3. i člana 58. stav 1. Ustava u delu u kome je predviđeno da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine ili obeštećenja za oduzetu imovinu od fizičkih i „određenih pravnih lica“, umesto „svih pravnih lica“, Ustavni sud ukazuje da se o ustavnosti ove zakonske odredbe, u smislu navedenog razloga osporavanja, već izjašnjavao u predmetu IUz-491/2014. S tim u vezi, Ustavni sud je tačkom 2. izreke Rešenja IUz-491/2014 od 7. septembra 2015. godine odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti odredbe člana 1. u delu koji glasi: „određena“ Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13 i 142/14). Ustavni sud je u obrazloženju navedenog rešenja istakao „da je članom 1. Zakona opredeljeno na nedvosmislen način šta je predmet uređivanja ovog zakona. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da se osporenim Zakonom ne uređuju sva pitanja vezana za vraćanje oduzete imovine i da je ova oblast, pored osporenog Zakona, uređena sa još sedam drugih posebnih zakona, prema predmetu imovine koja se vraća i krugu subjekata kojima se imovina vraća, kao što su, primera radi, Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama iz 2006. godine („Službeni glasnik RS“, broj 46/06), Zakon o vraćanju utrina i pašnjaka selima na korišćenje iz 1992. godine („Službeni glasnik RS“, broj 16/92), Zakon o uslovima i načinu vraćanja imovine stečene radom i poslovanjem zadruga posle 1. jula 1953. godine iz 1990. godine („Službeni glasnik RS“, broj 46/90), Zakon o zadrugama („Službeni list SRJ“, br. 41/96 i 12/98 i „Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 34/06) i dr. Stoga je Ustavni sud zaključio da se osporena odredba člana 1. u delu koji glasi: „određena“ Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa ustavnim normama u odnosu na koje je traženo pokretanje postupka za ocenu ustavnosti, zbog čega je Ustavni sud inicijativu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US), kao očigledno neosnovanu.“

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je iz istih ustavno pravnih razloga, a saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio i novopodnetu inicijativu za pokretanju postupka za ocenu ustavnosti člana 1. Zakona kao očigledno neosnovanu i zaključio kao u tački 1. izreke.

Kada su u pitanju tvrdnje inicijatora o neustavnosti odredaba člana 5. stav 1. Zakona iz razloga što je „pojedinim licima, kao što su udruženja, uskraćeno pravo da budu stranke u postupku vraćanja oduzete imovine ili obeštećenja za ovu imovinu“ čime su ova lica diskrimnisana, Ustavni sud je konstatovao da je ustavnost i saglasnost sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 5. stav 1. Zakona cenio u predmetu IUz-429/2011 kada je, na sednici održanoj 18. aprila 2013. godine, doneo Rešenje kojim je, u tački 2. izreke, odbacio inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 5. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), jer je našao da nije nadležan za postupanje po navedenoj inicijativi u ovom delu. Ustavni sud je u obrazloženju pomenutog rešenja istakao da „s obzirom na to da se odredbe člana 5. stav 1. Zakona osporavaju iz razloga što su, prema mišljenju podnosilaca inicijativa, nepotpune ili što određena pitanja nisu uređena na način kako to smatraju podnosioci inicijativa, kao što su navodi da su iz člana 5. stav 1. Zakona, koji utvrđuje krug lica koja imaju pravo na vraćanje imovine i obeštećenje, izostavljeni fondovi, fondacije i legati, odnosno njihovi pravni sledbenici, kao i testamentalni naslednici, Ustavni sud je našao da, prema odredbi člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava, nije nadležan za postupanje po zahtevima za ocenu ustavnosti osporenih odredaba Zakona iz razloga što određena pitanja nisu uređena, odnosno nisu uređena na način kako to predlažu podnosioci inicijativa.“ Iz izloženih ustavnopravnih razloga, Ustavni sud je i u predmetima IUz-186/13 i IUz-203/15, zaključcima od 20. februara 2014. i 6. aprila 2017. godine, odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 5. stav 1. Zakona.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da su i jednom od novopodnetih inicijativa odredbe člana 5. stav 1. Zakona osporene iz razloga što su, prema mišljenju inicijatora, nepotpune jer su iz kruga lica koja imaju pravo na vraćanje imovine i obeštećenje isključena udruženja, Ustavni sud je takođe zaključio da, prema odredbi člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava, nije nadležan za postupanje po zahtevu za ocenu ustavnosti navedenih osporenih zakonskih odredaba.

VII

Pojedini inicijatori smatraju da je odredbom člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona povređeno načelo jedinstva pravnog poretka iz člana 4. stav 1. i člana 194. stav 1. Ustava, da su ovom zakonskom odredbom testamentalni naslednici bivšeg vlasnika oduzete imovine diskriminisani u odnosu na njegove zakonske naslednike i da im je povređeno pravo nasleđivanja zajemčeno odredbom člana 59. stav 1. Ustava iz razloga što prema osporenoj zakonskoj odredbi pravo na vraćanje oduzete imovine ili obeštećenje imaju samo zakonski naslednici bivšeg vlasnika ove imovine, iako je Zakonom o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 101/03 i 6/15) propisano da se može naslediti na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja (testamenta) (član 2.), odnosno iako su „nasleđivanje na osnovu zakona i zaveštanja potpuno ravnopravni osnovi nasleđivanja u Republici Srbiji.“

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da se pitanjem tumačenja i primene odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju sa stanovišta garancija prava nasleđivanja zajemčenog članom 59. Ustava, bavio u Rešenju Už-5127/2018 od 17. juna 2021. godine u kojem je ukazao „da lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu navedene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ne ostvaruju prava po Zakonu o nasleđivanju, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se naknađuje, odnosno vraća, nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata. Iz toga sledi da se, na osnovu odredaba navedenog zakona, imovina ne stiče u trenutku smrti „ostavioca“ kao bivšeg vlasnika, nego pravnosnažnošću odluke nadležnog organa. Takođe, predmet vraćanja ne moraju uopšte biti stvari koje su nekad pripadale bivšem vlasniku, nego naknada za te stvari, što nije u skladu s naslednim pravom. Konačno, Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne primenjuje pravila o nasleđivanju ni u slučaju naknadno pronađene imovine, nakon što je postala pravnosnažna odluka suda o nasleđivanju, jer se vlasnički udeli određuju nezavisno od toga kako su utvrđeni tom odlukom.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud nalazi da se pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje na osnovu člana 5. stav 1. tačka 1) navedenog zakona ostvaruje primenom naslednopravnih pravila samo u pogledu određivanja kruga lica koja ulaze u nasledne redove i redosleda po kojem su ta lica pozvana na ostvarivanje ovih prava i da to „nasleđivanje“ u suštini nije institut naslednog prava, već specifični pravni institut Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.“

Imajući u vidu da, u smislu osporene odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona i navedenog stava Ustavnog suda, samo zakonski naslednici bivšeg vlasnika oduzete imovine ostvaruju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje i to pod uslovima, na način i u postupku propisanom Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a ne po odredbama Zakona o nasleđivanju, a da se naslednopravna pravila primenjuju samo kod utvrđivanja kruga lica koja ulaze u nasledne redove (krug zakonskih naslednika) i redosleda po kome ta lica mogu biti pozvana na ostvarivanje prava na vraćanje imovine, Ustavni sud smatra da su neosnovani navodi incijatora da je osporenom zakonskom odredbom povređeno pravo nasleđivanja testamentalnih naslednika bivšeg vlasnika i da su diskriminisani u ostvarivanju ovog prava, kao i da je povređeno načelo jedinstva pravnog poretka iz člana 4. stav 1. i člana 194. stav 1. Ustava.

U vezi sa navodima jednog od inicijatora o nesaglasnosti odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju sa odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 101/03 i 6/15), Ustavni sud ukazuje da kako ocena međusobne saglasnosti zakona nije, u smislu citirane odredbe člana 167. Ustava, u nadležnosti Ustavnog suda, Sud je odbacio ovu inicijativu i odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da „obustavi primenu“ osporene odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona, kako je to zatraženo jednom od inicijativa, već da, saglasno članu 168. stav 4. Ustava, može obustaviti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu osporenih članova Zakona do donošenja svoje konačne odluke.

VIII

Ustavni sud je utvrdio da jedan od inicijatora razloge osporavanja ustavnosti odredbe člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona zasniva na pogrešnom tumačenju da su državljani Republike Srbije, koji su zakonski naslednici bivšeg vlasnika oduzete imovine i za koje je obavezu obeštećenja preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora, diskriminisani u ostvarivanju prava na vraćanje oduzete imovine ili obeštećenje, a povređeno im je i pravo na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava jer ne mogu (kao državljani Republike Srbije) da traže vraćanje oduzete imovine od strane države, niti ta država može da im vrati ovu imovinu jer je ona vlasništvo Republike i nalazi se u Republici na čijoj teritoriji strana država nema ovlašćenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da su odredbama člana 5. stav 3. Zakona određena lica koja nemaju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje po odredbama osporenog Zakona. S tim u vezi, osporenom odredbom člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona propisano je da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje nema bivši vlasnik oduzete imovine koji je strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, za koje je obavezu obeštećenja preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora. Ukoliko navedena lica nisu obeštećena u skladu sa međunarodnim ugovorom (osporena odredba člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona) ili nisu obeštećena na drugi način (odredba člana 5. stav 3. tačka 2) Zakona), a nisu lica iz člana 5. stav 3. tačka 3) Zakona, pravo na povraćaj imovine ili obeštećenje ostvaruju u skladu sa odredbom člana 5. stav 1. tačka 5) Zakona prema kojoj pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima fizičko lice – strani državljanin, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim, njegovi zakonski naslednici, pod uslovom reciprociteta. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da su neosnovani navodi inicijatora o diskriminaciji zakonskih naslednika bivšeg vlasnika oduzete imovine (koji je strani državljanin) u ostvarivanju prava na vraćanje imovine ili obeštećenje po osnovu njihovog državljanstva.

U vezi sa tvrdnjama inicijatora da je osporena odredba člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona u suprotnosti sa članom 35. stav 2. Ustava jer je povređeno „pravo naših državljana na obeštećenje zbog nezakonitog rada državnog organa“, Ustavni sud ukazuje da je osporenom zakonskom odredbom određen jedan od slučajeva u kojima fizičko lice – strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, nemaju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje, a da je odredbom člana 35. stav 2. Ustava, u odnosu na koju se traži ocena ustavnosti, utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se istaknuti razlog osporavanja ustavnosti odredbe člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona ne može dovesti u vezu sa njenom sadržinom, niti sa Ustavom utvrđenom sadržinom odredbe člana 35. stav 2. Ustava, te da stoga nisu ispunjene procesne pretpostavke za ocenu saglasnosti osporene zakonske odredbe sa navedenom odredbom Ustava.

Povodom zahteva inicijatora za ocenu saglasnosti odredbe člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona sa odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) Ustavni sud ukazuje da kako ocena međusobne saglasnosti zakona nije, u smislu citirane odredbe člana 167. Ustava, u nadležnosti Ustavnog suda, Sud je odbacio inicijativu u ovom delu i odlučio kao u tački 2. izreke.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je našao da razlozima iznetim u inicijativama nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 5. stav 1. tačka 1) i stav 3. tačka 1) Zakona, pa je u ovom delu odbacio inicijative na osnovu člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, dok je u odnosu na preostale odredbe člana 5. stav 1. Zakona inicijative odbacio na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odlučio kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da je doneo konačnu odluku, zahtev podnosioca jedne od inicijativa za obustavu izvršenja „akta broj 46-024076/2014 Agencije za restituciju - Područna jedinica Beograd i akta broj 46-00-01288/2018-13 Ministarstva finansija“ i svih radnji koje su preduzete na osnovu odredaba osporenog Zakona, Sud je odbacio, saglasno odredbi člana 56. stav 3) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u tački 3. izreke.

Polazeći od izloženog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 2), člana 46. tač. 3) i 5), člana 47. stav 1. tačka 1) i stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i odredbe člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković

Rešenje Ustavnog suda o inicijativama za ocenu ustavnosti Zakona o vraćanju imovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti