Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti ovlašćenja policije u kontroli saobraćaja

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o bezbednosti saobraćaja. Ovlašćenja policije, kao što su zadržavanje vozača, oduzimanje strane dozvole i zabrana napuštanja vozila, u skladu su sa Ustavom jer služe zaštiti javne bezbednosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-197/2009
10.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanovć, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 284. st. 1. i 2, člana 285. stav 1, člana 306. stav 3. i člana 333. stav 1. tačka 99) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, broj 41/09).

2. Odbacuje se inicijativa za ocenu saglasnosti Zakona iz tačke 1. sa Krivičnim zakonikom.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba čl. 284. i 285, člana 306. stav 3. i člana 333. tačka 99) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, broj 41/09). Podnosilac inicijative smatra da se osporenom odredbama člana 284. Zakona policijskom službeniku daje diskreciono pravo da procenjuje da li vozač „izražava nameru“ za dalje činjenje prekršaja što, kako navodi, omogućava velike zloupotrebe ovlašćenja. Kako „izražavanje namere“ da će se učiniti prekršaj nije prekršaj koji je učinjen, to niko zbog toga ne može biti priveden organu za prekršaje ili zadržan u policiji 24 časa, pa su stoga i odredbe člana 284. Zakona, po mišljenju podnosioca inicijative, u suprotnosti sa Ustavom. Odredba člana 285. Zakona kojim je predviđeno oduzimanje strane vozačke dozvole vozaču koji poseduje i domaću dozvolu, kako navodi podnosilac inicijative, nije u saglasnosti sa odredbom člana 178. stav 2. Zakona, kojim je predviđena mogućnost državljana Srbije da upravljaju vozilom i na osnovu strane vozačke dozvole, a u suprotnosti je i sa „međunarodnim standardima i konvencijama u drumskom saobraćaju“. Odredba člana 306. stav 3. Zakona kojom je propisano da prilikom kontrole vozača, putnici iz vozila ne smeju da napuste vozilo osim ako im to policijski službenik dozvoli, kao i odredba člana 333. tačka 99) kojom je predviđena sankcija za prekršaj kad putnik izađe iz vozila bez odobrenja policijskog službenika, nisu u saglasnosti sa odredbama čl. 27. i 39. Ustava, jer se navedenim odredbama Zakona, kako navodi podnosilac inicijative, ograničava Ustavom zajemčeno pravo na ličnu slobodu i slobodu kretanja građana.

Ustavni sud je na sednici održanoj 21. januara 2010. godine, na osnovu odredaba člana 33. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) i člana 82. stav 1. tačka 10. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), zaključio da inicijativu dostavi Narodnoj skupštini, radi davanja mišljenja.

U mišljenju Narodne skupštine navodi se da je odredbama člana 284. st. 1. i 2. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima propisano postupanje nadležnog organa prema vozaču kod koga postoji namera za daljim činjenjem prekršaja, tako što je predviđeno da policijski službenik može dovesti nadležnom organu za prekršaje vozača koji je zatečen u činjenju prekršaja i koji izražava nameru za daljim činjenjem prekršaja ili vozača koji je nastavio sa činjenjem istog. S obzirom na to da se u praksi često dešava da dovođenje nadležnom organu za prekršaje nije moguće realizovati odmah, osporenim članom Zakona u stavu 2. je predviđeno da će u tom slučaju policija zadržati vozača najduže 24 sata, u kom roku će se lice dovesti nadležnom organu za prekršaje. S tim u vezi ukazuje se da je ovo rešenje u potpunosti usklađeno sa odredbama člana 166. a u vezi sa članom 167. Zakona o prekršajima, kojima je propisano zadržavanje okrivljenog u izvršenju prekršaja, a zadržavanje je potrebno da bi se sprečilo dalje vršenje prekršaja. Navodi se i to da se zaticanjem u činjenju prekršaja smatra zaticanje učinioca prekršaja na mestu izvršenja prekršaja ili u neposrednoj blizini tog mesta, u vreme izvršenja ili neposredno posle izvršenja prekršaja, a da se izražavanjem namere za dalje činjenje prekršaja smatra radnja kojom vozač seda za volan, stavlja motor u rad, odnosno preduzima drugu sličnu radnju, odnosno pokreće vozilo sa mesta na putu i svojim ponašanjem ili konkludentnim radnjama izražava očiglednu nameru za dalje činjenje prekršaja. Stoga je, kako se navodi u mišljenju, zadržavanje vozača posebna mera koju, u skladu sa članom 278. stav 2. tačka 2. Zakona, nalaže i preduzima policijski službenik prilikom kontrole saobraćaja, radi sprečavanja ugrožavanja bezbednosti učesnika, a mogućnost privremenog ograničenja slobode kretanja na određenom prostoru ili objektu radi sprečavanja izvršenja krivičnih dela ili prekršaja propisana je i odredbom člana 56. stav 1. tačka 1) Zakona o policiji. U vezi sa razlozima osporavanja odredbe člana 285. Zakona u mišljenju se navodi da je odredbom člana 183. stav 2. Zakona predviđeno da niko u isto vreme ne može koristiti dve vozačke dozvole izdate od strane dve države. Ovo iz razloga što vozačka dozvola predstavlja javnu ispravu koja daje pravo na upravljanje vozilom i u kojoj nadležni organ evidentira i izrečene privremene zabrane upravljanja motornim vozilom vozaču koji ne ispunjava sve propisane zakonske uslove za stečeno pravo upravljanja vozilom. Stoga se vozač, državljanin Republike, kome je ta mera evidentirana u stranoj vozačkoj dozvoli, a koji na teritoriji Republike koristi domaću vozačku dozvolu, nalazi u povlašćenom položaju u odnosu na ostale građane Republike jer ne postoji evidencija o izrečenoj meri u domaćoj vozačkoj dozvoli. Dalje se navodi da je za oduzetu vozačku dozvolu policijski službenik dužan da izda odgovarajuću potvrdu, kao i da je ratio legis za uvođenje ovakve odredbe u Zakon Direktiva 2006/126/ EC Evropskog parlamenta, kojom se u članu 7. stav 5. tačka a) propisuje da nijedna osoba ne može imati više od jedne vozačke dozvole. Odredbom člana 306. Zakona, te s tim u vezi sankcije predviđene odredbom člana 333. stav 1. tačka 99) istog zakona, kako se navodi u mišljenju, uređen je postupak vršenja kontrole saobraćaja, odnosno propisano je postupanje policijskih službenika prilikom preduzimanja službene radnje, koje pretpostavlja postupanje policijskog službenika u skladu sa datim mogućnostima, uslovima saobraćaja i drugim okolnostima kako se ne bi ugrožavala sopstvena bezbednost i bezbednost ostalih učesnika u saobraćaju. U tom smislu je i zabrana napuštanja vozila prilikom vršenja kontrole prevashodno usmerena ka postizanju veće bezbedosti vozača i putnika, kao i samog policijskog službenika koji vrši kontrolu. Na ovaj način postiže se efikasniji vid kontrole saobraćaja, a ukoliko vozač ili putnik iz kontrolisanog vozila ima potrebu da napusti vozilo, policijski službenik će mu to dozvoliti, te u navedenom smislu vozač, odnosno putnik neće izvršiti prekršaj. Polazeći od navedenog donosilac osporenog Zakona smatra da osporene odredbe Zakona nisu u suprotnosti sa Ustavom.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenim odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, broj 41/09) propisano: da će se vozač koji je zatečen u činjenju prekršaja i koji izražava nameru za dalje činjenje prekršaja, odnosno koji je nastavio sa činjenjem tog prekršaja, dovesti nadležnom organu za prekršaje, a ako se dovođenje ne može izvršiti odmah, teritorijalno nadležna organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova će ovo lice zadržati najduže 24 časa ( član 284. st. 1. i 2.); da ukoliko se u kontroli saobraćaja zatekne vozač, koji osim srpske, poseduje i inostranu vozačku dozvolu, policijski službenik će na licu mesta oduzeti inostranu vozačku dozvolu i da će oduzeta vozačka dozvola biti dostavljena ministarstvu nadležnom za spoljne poslove radi vraćanja organu koji je oduzetu vozačku dozvolu izdao (član 285. st. 1. i 3.); da prilikom kontrole, vozač i putnici ne smeju da napuste vozilo osim ako im policijski službenik to ne dozvoli (član 306. stav 3.); da će se novčanom kaznom u iznosu od 5.000 dinara kazniti za prekršaj lice koje postupi suprotno odredbama člana 306. stav 3. ovog zakona (član 333. stav 1. tačka 99)).

Ustavom Republike Srbije je utvrđeno: da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (član 20. stav 1.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru, da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito i da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27.); da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati i da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član 29.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati i da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1. i 2.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, postupak pred sudovima i drugim državnim organima, odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata, režim i bezbednost u svim vrstama saobraćaja ( član 97. tač. 2. i 13.).

Član 284. Zakona osporava se navodom da daje diskreciono ovlašćenje policijskom službeniku da procenjuje da li vozač „izražava nameru“ za dalje činjenje prekršaja, što kako navodi „omogućava veliku zloupotrebu ovlašćenja“. Osim toga, budući da „izražavanje namere“ da će se učiniti prekršaj nije prekršaj koji je učinjen, to, po mišljenju podnosioca inicijative, niko zbog toga ne može biti priveden organu za prekršaje ili zadržan u policiji 24 časa. Polazeći od navoda podnosioca inicijative Ustavni sud je ocenio da se inicijativom osporavaju odredbe člana 284. st. 1. i 2. Zakona kojima je propisano da će se vozač koji je zatečen u činjenju prekršaja i koji izražava nameru za dalje činjenje prekršaja, odnosno koji je nastavio sa činjenjem tog prekršaja, dovesti nadležnom organu za prekršaje (stav 1.), a ako se dovođenje ne može izvršiti odmah, teritorijalno nadležna organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova će ovo lice zadržati najduže 24 časa (stav 2.). Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca inicijative, Ustavni sud je utvrdio da je odredbom člana 278. stav 2. tačka 2) Zakona zadržavanje vozača propisano kao posebna mera, odnosno ovlašćenje policijskog službenika koje se preduzima radi sprečavanja ugrožavanja bezbednosti učesnika u saobraćaju, odnosno omogućavanja odvijanja saobraćaja, te da je preduzimanje ove mere osporenom odredbom člana 284. stav 2. Zakona propisano kao izuzetak od pravila da se lice koje je zatečeno u činjenju prekršaja i izražava nameru za dalje činjenje prekršaja dovodi nadležnom organu za prekršaje, kako je to propisano odredbom člana 284. stav 1. Zakona. Ustavni sud je utvrdio i da je Pravilnikom o načinu vršenja kontrole i neposrednog regulisanja saobraćaja na putevima i vođenju obaveznih evidencija o primeni posebnih mera i ovlašćenja („Službeni glasnik RS“, br. 69/10 i 78/11), koji je donet na osnovu ovlašćenja ministra sadržanog u odredbi člana 2. stav 5. i člana 278. stav 6. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima uređen način vršenja kontrole saobraćaja na putevima, kontrole vozača i vozila, način primene posebnih mera i ovlašćenja, kao i način, postupak i sredstva sprovođenja i vođenja obaveznih evidencija o primeni posebnih mera i ovlašćenja (član 1.). Navedenim Pravilnikom uređena je bliže i mera zadržavanje vozača, tako što je, pored ostalog, propisano da zadržano lice ima pravo da u skladu sa Zakonom o prekršajima, protiv odluke donete u prvom stepenu, odnosno presude prekršajnog suda, izjavi žalbu drugostepenom organu, odnosno Višem prekršajnom sudu, kao i da se izražavanjem namere, odnosno postojanjem opasnosti da će vozač nastaviti sa činjenjem prekršaja, u smislu ovog pravilnika, smatra sedanje vozača za točak upravljača i uključivanje motora u rad, odnosno preduzimanje druge slične radnje kojom vozač pokazuje očiglednu nameru za dalje činjenje prekršaja (član 44. st. 10. i 17.).

Budući da Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima propisuje da meru zadržavanja vozača predviđenu osporenom odredbom člana 284. stav 2. Zakona preduzima ovlašćeni policijski službenik, po shvatanju Suda, za ocenu osnovanosti navoda podnosioca inicijative od značaja su i odredbe Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 63/09), kojima su propisane vrste policijskih ovlašćenja, način postupanja policijskog službenika pre i prilikom primene policijskog ovlašćenja, kao i uslovi i način primene pojedinih policijskih ovlašćenja, pored ostalog i mere zadržavanja lica i privremenog ograničenja slobode kretanja (član 30. stav 2. tačka 5)). Naime, saglasno navedenom zakonu, ovlašćeno službeno lice dužno je da se pre primene policijskog ovlašćenja uveri da su ispunjeni svi zakonski uslovi za primenu ovlašćenja, odgovorno je za tu procenu, a prilikom primene policijskih ovlašćenja dužno je da postupa u skladu sa zakonom i drugim propisom i poštuje standarde postavljene Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropskim kodeksom policijske etike i drugim međunarodnim aktima koji se odnose na policiju (član 31. st. 2. i 5.). Odredbama čl. 53. do 58. Zakona o policiji bliže su uređeni uslovi i način primene policijskog ovlašćenja zadržavanja lica i privremenog ograničenja slobode kretanja, tako što je propisano: da će ovlašćeno lice zadržati lice koje remeti ili ugrožava javni red ako javni red nije moguće drukčije uspostaviti, odnosno ako ugrožavanje nije moguće drukčije otkloniti i da zadržavanje može da traje najduže 24 časa, da se zadržavanje određuje rešenjem koje mora biti doneto i uručeno licu u roku od šest časova od privođenja u službene prostorije i da zadržano lice ima, dok traje zadržavanje, pravo na žalbu protiv rešenja o zadržavanju o kojoj nadležni okružni sud mora da odluči u roku od 48 časova (član 53. st. 1. i 3.); da o zadržavanju po odredbama ovog zakona ili u primeni Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima lice mora biti na svom maternjem jeziku ili jeziku koji razume obavešteno da je zadržano i o razlozima za zadržavanje i poučeno da nije obavezno ništa da izjavi, da ima pravo na odgovarajuću pomoć advokata koga slobodno izabere i da će se na njegov zahtev o zadržavanju obavestiti njegovi najbliži (član 54.); da se licu, u skladu sa zakonom, može privremeno ograničiti sloboda kretanja na određenom prostoru ili objektu, pored ostalog, radi sprečavanja izvršenja krivičnih dela ili prekršaja, da privremeno ograničenje slobode kretanja ne može trajati duže od ostvarenja cilja radi kojeg je ovlašćenje primenjeno, te da je za ograničenje duže od osam časova potrebno odobrenje nadležnog okružnog suda (član 56.). I Zakonom o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09) propisano je da ovlašćeni policijski službenici mogu i bez naredbe sudije privesti lice zatečeno u vršenju prekršaja, pored ostalog, ako se dovođenjem sprečava u nastavljanju izvršenja prekršaja, da se privođenje učinioca prekršaja mora izvršiti bez odlaganja, te da ako je u navedenim slučajevima učinilac prekršaja zatečen u vršenju prekršaja i ne može se odmah privesti kod sudije, a postoje osnovi sumnje da će pobeći ili opasnost da će neposredno nastaviti da vrši prekršaje, ovlašćeni policijski službenik može učinioca zadržati najduže dvadesetčetri časa, s tim što je dužan da bez odlaganja o zadržavanju obavesti lice po izboru zadržanog lica (član 165.).

Polazeći od toga da se postupak pred sudovima i drugim državnim organima, sankcije za povredu zakona drugih propisa i opštih akata, kao i režim i bezbednost u svim vrstama saobraćaja, saglasno Ustavu, uređuju zakonom, Ustavni sud je ocenio da su osporenim odredbama člana 284. st. 1. i 2. Zakona, propisivanjem posebne mere, odnosno ovlašćenja policijskog službenika da radi sprečavanja ugrožavanja bezbednosti učesnika u saobraćaju, odnosno omogućavanja odvijanja saobraćaja može da preduzme meru zadržavanja vozača koji je zatečen u činjenju prekršaja i koji izražava nameru za dalje činjenje prekršaja, uređeni odnosi u okviru Ustavom utvrđenog ovlašćenja. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao i da osporenim odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima propisano ovlašćenje policijskog službenika da zadrži učinioca prekršaja koji izražava nameru za dalje činjenje prekršaja, ne predstavlja izuzetak, odnosno posebnu meru koju policijski službenik može da preduzme jedino u slučaju izvršenja prekršaja i namere daljeg vršenja prekršaja predviđenih ovim zakonom, s obzirom na to da takvo ovlašćenje policijski službenik na osnovu Zakona o policiji i Zakona o prekršajima, kao sistemskim zakonima koji uređuju ove odnose, ima i kada su u pitanju učinioci drugih prekršaja, a koji izražavaju nameru daljeg vršenja prekršaja. Budući da se saglasno osporenim odredbama Zakona mera zadržavanja izriče za slučaj da je lice izvršilo prekršaj i da izražava nameru za dalje izvršenje prekršaja, te da ovo lice, saglasno osporenim odredbama, može biti zadržano, odnosno lišeno slobode bez odluke suda, odnosno da mu može biti ograničena sloboda kretanja, za ocenu osnovanosti navoda podnosioca inicijative, po shvatanju Suda, od značaja su i odredbe čl. 27, 28. i 29. Ustava kojima se jemče prava lica lišenog slobode bez odluke suda, kao i odredbe člana 39. Ustava kojima se jemči sloboda kretanja. S obzirom na to da je ovlašćenje policijskog službenika, odnosno mera zadržavanja vozača koji je zatečen u činjenju prekršaja i koji izražava nameru za dalje činjenje prekršaja, predviđeno zakonom, da je zakonom trajanje mere ograničeno najduže na 24 časa, da su zakonom i opštim aktima donetim na osnovu zakona uređeni način i postupak sprovođenja mere zadržavanja, pravo zadržanog lica da o zakonitosti preduzete mere zadržavanja odluči nadležni sud, kao i pravo da na jeziku koji razume bude obavešten o razlozima zadržavanja, da o svom zadržavanju obavesti lice po svom izboru, kao i pravo na branioca koga izabere, Ustavni sud je ocenio da je osporenim Zakonom propisano ovlašćenje policijskog službenika, odnosno mera zadržavanja vozača, uređeno na način kojim se ne dovode u pitanje Ustavom zajemčeno pravo na slobodu i bezbednost, te s tim u vezi Ustavom zajemčena prava lica koje je zadržano, odnosno lišeno slobode bez odluke suda. S tim u vezi Ustavni sud je konstatovao i da su navedenim zakonima i opštim aktima utvrđen način preduzimanja mere zadržavanja, kao i prava zadržanog lica u skladu i sa odgovarajućim standardima izraženim u praksi Evropskog suda za ljudska prava vezanim za zaštitu prava lica lišenih slobode bez odluke suda. Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani ni navodi podnosioca da diskreciono ovlašćenje policijskog službenika stvara mogućnost „velikih zloupotreba“, budući da su, saglasno zakonu, policijski službenici dužni da se uvere da su ispunjeni svi zakonski uslovi za primenu ovlašćenja te da su odgovorni za tu procenu, da su dužni da razloge zadržavanja saopšte zadržanom licu, te da o osnovanosti razloga zadržavanja odlučuje nadležni sud rešavajući o žalbi zadržanog lica. Osim toga, lice koje smatra da mu je „zloupotrebom ovlašćenja“ policijskog službenika povređeno Ustavom zajemčeno pravo na slobodu i bezbednost, odnosno pravo na slobodu kretanja, zaštitu tog prava može da ostvari i podnošenjem ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 170. Ustava.

Odredba člana 285. (stav 1.) Zakona kojom je predviđeno oduzimanje strane vozačke dozvole vozaču koji poseduje i domaću dozvolu, kako navodi podnosilac inicijative, nije u saglasnosti sa odredbom člana 178. stav 2. Zakona, kojom je predviđena mogućnost državljana Srbije da upravljaju vozilom i na osnovu strane vozačke dozvole, a u suprotnosti je i sa „međunarodnim standardima i konvencijama u drumskom saobraćaju“. U vezi sa ovim navodima podnosioca Ustavni sud je konstatovao da vozačka dozvola, saglasno Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima, predstavlja javnu ispravu nadležnog organa kojom se nekom licu daje pravo da u saobraćaju na putu upravlja vozilom određene kategorije na određeno vreme (član 7. tačka 96)), te da je drugim odredbama osporenog Zakona propisano: da motornim vozilom može da upravanja vozač koji ispunjava propisane uslove i ima vozačku dozvolu, da državljanin Republike Srbije sa privremenim ili stalnim boravkom na teritoriji Evropske unije sa dozvolom koju je izdao nadležni organ zemlje članice Unije može da upravlja vozilom na teritoriji Republike Srbije, u vreme njenog važenja, da stranac kome je odobreno stalno nastanjenje u Republici kao i državljanin Republike koji se vrati iz inostranstva u Republiku da u njoj stalno boravi može, na osnovu strane vozačke dozvole da upravlja motornim vozilom za vreme od šest meseci od dana ulaska u Republiku (član 178. st. 1, 2. i 4.); da niko ne može u isto vreme koristiti dve vozačke dozvole izdate od strane dve države (član 183. stav 2.); da kad upravlja motornim vozilom vozač mora imati kod sebe vozačku dozvolu i dužan je da je na zahtev ovlašćenog lica da na uvid (član 184.). Navedenim odredbama Zakona, prema tome, uređena je mogućnost korišćenja strane vozačke dozvole na teritoriji Republike domaćem državljaninu i strancu koji nema domaću vozačku dozvolu, ali i utvrđena zabrana istovremenog korišćenja dve vozačke dozvole izdate od strane dve države. Iz navedenog, po shvatanju Suda, sledi i da lice koje ima vozačku dozvolu izdatu od strane nadležnog organa Republike, bez obzira da li je domaći državljanin ili stranac, nema pravo da na teritoriji Republike koristi stranu vozačku dozvolu. Budući da vozačka dozvola predstavlja javnu ispravu, koja pored prava na upravljanje vozilom u saobraćaju, sadrži i zakonom propisane podatke o uslovima njenog korišćenja (primera radi određenih pomagala) kao i izrečenim privremenim zabranama, osporenom odredbom Zakona, po nalaženju Suda, sprečava se mogućnost da (domaće) lice koje poseduje i stranu i domaću dozvolu učestvuje u saobraćaju, odnosno upravlja vozilom kao opasnom stvari, iako mu je, primera radi, po osnovu jedne od vozačkih dozvola koje poseduje izrečena mera zabrane upravljanja vozilom. Tako posmatrano propisivanje zakonom da se u isto vreme ne mogu koristiti vozačke dozvole izdate od strane dve države, te da će se vozaču koji pored domaće koristi i stranu dozvolu oduzeti strana dozvola i dostaviti nadležnom organu radi vraćanja organu koji je oduzetu dozvolu izdao, po oceni Suda, ima značenje uređivanja pitanja režima i bezbednosti u saobraćaju, što se saglasno Ustavu, uređuje zakonom. Ustavni sud je konstatovao i da je odredbom člana 7. stav 5. tačka a) Direktive Evropskog parlamenta 2006/126/EC propisano da nijedna osoba ne može imati više od jedne vozačke dozvole, kao i da je Pravilnikom o načinu vršenja kontrole i neposrednog regulisanja saobraćaja na putevima i vođenju obaveznih evidencija o primeni posebnih mera i ovlašćenja propisano da se za oduzimanje inostrane vozačke dozvole vozaču izdaje potvrda na obrascu PMO u koji se unose podaci o vozaču, datumu i vremenu oduzimanja, serijski broj i podatak o državi i organu koji je izdao vozačku dozvolu (član 52.).

U vezi sa osporavanjem odredbe člana 306. stav 3. Zakona kojom je propisano da prilikom kontrole, vozač i putnici ne smeju da napuste vozilo osim ako im to policijski službenik dozvoli i odredbe člana 333. stav 1. tačka 99) Zakona kojom je propisana novčana kazna za prekršaj za lice koje postupa suprotno navedenoj zabrani, te ukazivanja podnosioca na suprotnost navedenih odredaba Zakona sa Krivičnim zakonikom, Ustavni sud je ocenio da je osporenom odredbom člana 306. stav 3. Zakona uređeno ovlašćenje policijskog službenika da vrši kontrolu saobraćaja i da radi kontrole zaustavi i pregleda vozilo koje učestvuje u saobraćaju. Polazeći od toga da se zaustavljanje i kontrola vozila od strane ovlašćenih lica, vrši radi kontrole saobraćaja, propisivanje ovlašćenja policijskog službenika da zaustavi vozilo i izvrši kontrolu vozila i putnika, te s tim u vezi da vozač i putnici ne mogu bez odobrenja policijskog službenika da napuste vozilo dok traje kontrola, po oceni Suda, saglasno ustavnom ovlašćenju ima značenje uređivanja odnosa u vezi sa režimom i bezbednosti saobraćaja na putevima, odnosno kako se to navodi u odgovoru, postizanje „veće bezbednosti vozača i putnika, kao i samog policijskog službenika koji vrši kontrolu“. Budući da zaustavljanje vozila radi kontrole pretpostavlja prisustvo vozača a u pojedinim slučajevima i putnika u vozilu, osporenom odredbom propisana zabrana napuštanja vozila bez odobrenja ovlašćenog lica dok traje kontrola, po shvatanju Suda, nema značenje ograničavanja slobode kretanja zajemčene odredbama člana 39. Ustava, već propisivanja postupanja policijskog službenika prilikom preduzimanja zakonom propisane službene radnje, odnosno ovlašćenja policijskog službenika da zavisno od okolnosti proceni potrebu zadržavanja vozača i eventualno drugih lica u vozilu dok traje kontrola. S tim u vezi Ustavni sud je konstatovao i da prema shvatanju Evropskog suda za ljudska prava „manje ozbiljna ograničenja slobode ličnosti, poput primene saobraćajnih propisa ili druge vrste kontrola kojima se sloboda kretanja pojedinca ne ograničava ozbiljnije“, nemaju značenje povrede prava zajemčenih članom 5. Konvencije. S obzirom na to da ne nalazi da je osporena odredba člana 306. stav 3. Zakona u suprotnosti sa Ustavom, kao i da je određivanje koje će se radnje zakonom ili drugim opštim aktom propisati kao prekršaj, u konkretnom slučaju zabrana napuštanja vozila dok traje kontrola bez odobrenja ovlašćenog policijskog službenika, stvar odgovarajuće zakonodavne politike čiju celishodnost Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 167. Ustava nije nadležan da ocenjuje, Ustavni sud je ocenio da ni osporena odredba člana 333. stav 1. tačka 99) nije u suprotnosti sa Ustavom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je povodom podnete inicijative ocenio da nema osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti osporenih odredaba Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i saglasno odredbi člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nije prihvatio inicijativu.

U vezi sa navodima podnosioca da osporene odredbe Zakona nisu u saglasnosti sa odredbom člana 132/1 Krivičnog zakonika, Ustavni sud je u navedenom delu inicijativu, saglasno odredbi člana 36. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu odbacio, jer na osnovu odredaba člana 167. Ustava nije nadležan da ocenjuje međusobnu saglasnost zakona, kao akata iste pravne snage.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu i člana 82. stav 1. tačka 1. i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti ovlašćenja policije u kontroli saobraćaja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti