Odluka Ustavnog suda o ustavnosti izmena Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da odredbe o povećanju imovinskog cenzusa za reviziju nisu neustavne, jer zakonodavac ima pravo da uređuje uslove za vanredne pravne lekove. Međutim, proglasio je neustavnom prelaznu odredbu koja je stare propise primenjivala samo na revizije podnete pre stupanja na snagu izmena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-2/2010
14.03.2013.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. marta 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1 . Utvrđuje se da odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), u delu koji glasi: "izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona", u vreme važenja, nije bil a u saglasnosti sa Ustavom i sa potvrđenim međunarodnim ugovorom.

2. Odbija se zahtev za utvrđivanje ne ustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38 . i 51. i člana 55. stav 1. Zakona iz tačke 1.

3. Odbacuje se zahtev za ocenu međusobne saglasnosti odredaba člana 55. Zakona iz tačke 1. sa "osnovnim načelima" istog zakona i tih odredaba sa stavom Vrhovnog suda Srbije utvrđen im na sednici od 5. oktobra 2005. godine , kao i zahtev za "izmenu zakona".

4. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzeta na osnovu odredaba člana 55. Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneto je više inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odred aba člana 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09). Ustavni sud je povodom ovih odred aba Zakona zaključio, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, da se inicijative dostave na mišljenje Narodnoj skupštini , saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11).

Naknadno prispele inicijative kojima su osporen e ist e odredb e člana 55. Zakona spojene su ovom predmetu polazeći od odredaba člana 42. st. 1 i 2. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11) da će , kada postoji više predloga , odnosno inicijativa za ocenu ustavnosti istog zakona ili ustavnosti i zakonitosti drugog opšteg akta, Ustavni sud, po pravilu, spojiti sve predloge, odnosno inicijative i po njima voditi jedinstven postupak i doneti jednu odluku. Inicijativa kojom se osporavaju odredbe čl. 38, 51. i 55. istog zakona i koja je prvobitno pripojena predmetu IUz-351/2009, takođe je, na osnovu člana 42. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda, razdvojena od tog postupka i pripojena ovom predmetu IUz-2/2010. Ta inicijativa, kao i naknadno prispele inicijative, nisu dostavlja ne na mišljenje Narodnoj skupštini.

Ocena ustavnosti odredbi čl. 38. i 51. Zakona nije tražena u odnosu na konkretnu odredbu Ustava, a ocena ustavnosti odredaba člana 55. Zakona je tražena u odnosu na čl. 3, 20, 21, 32, 36. i 197. Ustava, kao i na "dominantno pravo garantovano Evropskom konvencijom uz Protokol 1 i 11 te član 6. stav 1. i čl. 13, 14. i 17". U pojedinim inicijativama tražena je i obustava izvršenja osporene ''odredbe člana 55. Zakona''.

Razlozi osporavanja odredbe člana 38, odnosno odredbe člana 51. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom post upku, kojima je izmenjen član 394, odnosno član 486. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine , kojim a su utvrđeni uslovi za izjavljivanje revizije i prema ko jima revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra na dan podnošenja tužbe, odnosno kojim je propisano da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi iznos od 300.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, jesu sledeći:

- ovom odredbom stavljen je van snage član 394. osnovnog Zakona, a pretpostavka za izjavljivanje revizije neopravdano je povećana za čak 21 put;

- ukinuta je mogućnost izjavljivanja revizija u pojedinim vrstama građanskih sporova, koja je postojala po članu 394. stav 4. osnovnog Zakona;

- diskriminišu se kako stranke u parničnom postupku slabijeg imovinskog stanja, tako i stranke čija imovina ima različitu vrednost s obzirom na lokaciju gde se imovina nalazi;

- revizija će biti nedostupna većini građana, a time i neefikasan i nedelotvoran pravni lek, što je suprotno članu 36. stav 2. i članu 97. stav 1. tačka 6. Ustava, odnosno ovakvim rešenjem uskraćeno je i pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 32. i člana 36. stav 1. Ustava;

- ovakvom odredbom neustavno je opredeljena devizna klauzula u evrima u dinarskoj protivvrednosti, čime zakonodavac dovodi u sumnju stabilnost dinara i krši ugled zemlje.

Razlozi osporavanja odredaba člana 55. Zakona , koj e predstavlja ju prelazn e odredb e Zakona kojima je određeno da će se parnični postupci započeti p re stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona, a da će se o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona, jesu sledeći:

- da su time što je članom 38. ovog zakona izmenjen član 394. Zakona o parničnom postupku prećutno ukinute prelazne i završne odredbe Zakona u postupcima koji nisu okončani, jer su stranke to pravo trajno izgubile, iako su na to vanredno pravno sredstvo "računale", i na osnovu toga podnele i "zakonski ekonomski teret u obliku sudske takse";

- da su oštećene i sve stranke u postupcima u kojima je okončan prvostepeni postupak a prvostepena odluka im još nije dostavljena, jer će se i u tim slučajevima drugostepeni postupak provoditi po odredbama osporenog Zakona;

- da su oštećene i sve stranke u postupcima gde su pravnosnažne odluke dostavljene, ali stranke još nisu izjavile reviziju, iako nije protekao rok za reviziju, te je sporno kako će se odredba primenjivati pri ponavljanju pravnosnažno okončanog postupka;

- da je nedopustivo retroaktivno uskraćivanje stečenog prava na pravno sredstvo u vreme pokretanja spora;

- da ceo Zakon ima povratno dejstvo, jer se ta odredba odnosi i na druge odredbe zakona;

- da najviši sud, Vrhovni kasacioni sud, gotovo da neće imati prilike da odlučuje u postupku revizije , pa će "svi biti uskraćeni za odluke najvišeg suda koje su svakako bitne za praksu sudova, a njegovo stanovište i stavovi upravo se najbolje kristališu u suđenju", a da može doći do toga da "neustavne i nezakonite odluke prvostepenog i drugostepenog suda dominiraju nad Ustavom i Zakonom";

- da se učesnici u postupku dovode u neravnopravan položaj, s obzirom na to da se tužbe podnete u isto vreme različito tretiraju zavisno od toga da li su postupci okončani do st upanja na snagu osporenog zakona ili nakon toga, čime se "nejednako i procesno i materijalno sudi u jednakim stvarima" i stranke gube pravo na reviziju, dok u sporovima male vrednosti "čija je granica takođe enormno povećana, gube pravo da u žalbenom postupku osporavaju utvrđeno činjenično stanje što je u najvećem broju slučaja i najvažniji osnov za žalbu";

- da nije omogućena jednaka zaštita prava pred sudovima svim licima čiji postupci su započeti u vreme kada je revizija bila dozvoljena, jer su mnoge stranke izgubile pravo na reviziju upravo iz razloga što o njihovim zahtevima sudovi nisu odlučivali u razumnom roku, čime je povređen ne samo član 32 , već i član 21. st. 2. i 3. i član 36. Ustava;

- da su osporenim odredbama Zakona strankama retroaktivno oduzeta stečena prava, čime su im povređena i osnovna ljudska prava na zaštitu svojine, jer se uskraćuje pravo na zaštitu imovine, budući da sud ne postupa po revizijama koje su uložene nakon 29. decembra 2009. godine , iako z akonski rok za ulaganje revizije od 30 dana nije istekao;

- da odredbe člana 55. stav 1. Zakona dovode do retroaktivne primene zakona na već započete postupke, što je suprotno članu 197. Ustava.

Imajući u vidu da su ustavnopravna pitanja koja su se postavila povodom ocene ustavnosti osporenih odredaba Zakona bila od šireg ustavnopravnog značaja, Ustavni sud je, nakon odgovora Narodne skupštine, kao donosioca osporenog akta, održao konsultativni sastanak 3. februara 2012. godine, saglasno odredbama člana 52. Poslovnika o radu Ustavnog suda. Pozivu n a konsultativni sastanak odazvao se docent dr Nikola Bodiroga, a prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić je dostavila svoj pismeni prilog.

III

Ocenjujući osnovanost razloga za osporavanje odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, a polazeći od navedenih odredaba Ustava Republike Srbije i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , kao i sadržine podnetih inicijativa, Ustavni sud je 12. jula 2012. godine doneo Rešenje o pokretanju postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38, 51. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09). Ovo rešenje dostavljeno je Narodnoj skupštini radi davanja odgovora povodom pokrenutog postupk a i ostavljen je rok za davanje odgovora od 60 dana, ali Narodna skupština ovoga puta nije dostavila odgovor.

U Rešenju o pokretanju postupka Ustavni sud je ocenio da se mogu postaviti kao sporna sledeća ustavnopravna pitanja:

- prvo, da li su osporene odredbe čl. 38. i 51. Zakona dovele u pitanje smisao i suštinu ovog vanrednog pravnog sredstva koje je ustanovljeno zakonom , odnosno da li iz člana 97. tačka 2. Ustava sledi ovlašćenje zakonodavnog organa da uređujući ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana slobodno i neograničeno uredi sistem vanrednih pravnih sredstava kojima se vrši kontrola zakonitosti pravosnažnih sudskih odluka, a time i uslove za njihovo izjavljivanje?

- drugo, da li zakonsko uređivanje dozvoljenosti revizije, za razliku od žalbe koja je ustavna kategorija i koja je svakome zajemčena članom 36. stav 2. Ustava, može trpeti svaku vrstu ograničenja kako u pogledu vrste spora , tako i u odnosu na visinu tužbenog zahteva povodom koga se revizija može izjaviti?

- treće, da li se povećanjem cenzusa za izjavljivanje revizije u osporenim odredbama čl. 38. i 51. Zakona derogira Ustavom utvrđena uloga Vrhovnog kasacionog suda, budući da su znatno smanjene mogućnosti izjavljivanja revizije, te da li se na taj način ograničava pravo na pristup sudu, što je i element prava na pravi čno suđenje iz člana 36. Ustava?

- četvrto, da li je osporenim odredbama čl. 38. i 51. Zakona ustanovljena diskriminacija po osnovu imovnog stanja i lokacije imovine , te derogirana prava zajamčena članom 19. i članom 21. st. 2. i 3. Ustava, čime je takođe uskraćeno i pravo na pravično suđenje i pr avo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 32. i 36. Ustava?

- najzad, da li propisivanje u odredbi člana 55. Zakona da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona, ima povratno dejstvo i da li su time povređene odredbe člana 197. Ustava?

U odgovoru Zakonodavnog odbora Narodne skupštine od 2. decembra 2010. godine, povodom inicijativa kojima su osporene odredbe člana 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, navodi se da osporene odredb e Zakona ima ju karakter prelazn ih odredb i, koje uređuju okončanje postupaka koji su bili u toku pre stupanja na snagu izmena i dopuna zakona, te da odredba stava 1. ovog člana, kao pravilo, propisuje da će se ranije započeti postupci okončati u skladu sa odredbama ovog zakona. Odredba stava 2 . ovog člana Zakona propisuje izuzetak, tako što će o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona. U odgovoru se, takođe, navodi da se osporenim odredbama ne utiče na pravo svakoga da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, budući da je ovo pravo iz člana 32. Ustava dosledno sprovedeno kroz druge odredbe osporenog Zakona.

U vezi sa navodima pojedinih inicijatora da se povećanim novčanim iznosi ma vrednosti predmeta spora, za koje je dozvoljeno izjavljivanje revizije, krši pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo utvrđeno članom 36. Ustava, u mišljenju Narodne skupštine ističe se da odredba člana 36. stav 2. Ustava garantuje pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o nečijem pravu. Zakonom o parničnom postupku predviđena je žalba kao redovan pravni lek koji se može izjaviti bez ograničenja protiv svih presuda ili drugih odluka suda kojim se okončava postupak, čime se poštuje pravo garantovano u članu 36. stav 2. Ustava. Revizija je prema Zakonu o parničnom postupku vanredno pravno sredstvo, koje se podnosi protiv pravnosnažnih sudskih odluka, u zakonom određenim slučajevima, što znači da je protiv takve odluke već odlučivano u drugom stepenu po redovnom pravnom leku, a budući da Ustav garantuje samo pravo na redovno pravno sredstvo, osporenom odredbom zakona nije narušeno to pravo. U vezi sa navodima iz inicijativa da se osporenom odredbom Zakona ukida stečeno pravo na izjavljivanje revizije, navodi se da je vrednost predmeta spora samo jedan od uslova koji je neophodan za izjavljivanje revizije, a da je drugi neophodan uslov da je odluka protiv koje se izjavljuje revizija pravnosnažna. Iz toga se zaključuje da se pravo na izjavljivanje revizije stiče tek po pravnosnažnosti odluke, ako su ispunjeni drugi uslovi propisani zakonom, a ne trenutkom podnošenja tužbe, pa saglasno tome, kako se u mišljenju navodi, ne stoji navod iz inicijativa da je osporenom odredbom Zakona povređeno stečeno pravo na podnošenje revizije.

Najzad, ističe se da osporena odredba člana 55. Zakona nema povratno dejstvo, budući da je članom 56. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku propisano da taj zakon stupa na snagu danom objavljivanja u ''Službenom glasniku Republike Srbije'', što znači i član 55. Zakona. Odredbama člana 55. Zakona samo se propisuje na koji način će se završiti započeti predmeti koji nisu okončani do stupanja na snagu ovog zakona, pri čemu u Ustavu ne postoje ograničenja na koji će se način to pitanje urediti. Zakonodavac se opredelio da se svi započeti predmeti okončavaju po odredbama novog zakona, izuzev kada su u pitanju revizije izjavljene pre stupanja na snagu tog zakona. Stoga, po mišljenju Zakonodavnog odbora , osporene odredb e člana 55. Zakona ni su nesaglasn e ni sa odredbama člana 6. stav 1. i čl. 13. i 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio:

Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) kojim su bila urađena pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka, i koji je stupio na snagu 22. februara 2005. godine, propisivao je u članu 394. Zakona da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.), da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (stav 2.), da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara (stav 3.), da je izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija uvek dozvoljena - 1) u parnicama o pravu na izdržavanje il i o pravu na ukidanje izdržavanja, 2) u sporovima o pravu na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti davaoca izdržavanja , 3) u imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojim se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo tržišta, uključujući i parnice o naknadi štete, koja se tim prouzrokuje , 4) u sporovima zbog povrede autorskog prava, zaštite i upotrebe pronalaska i tehničkih unapređenja, uzoraka, modela i žigova, firme ili naziva, kao i u sporovima iz nelojalne utakmice i monopolističkih ponašanja kad se ne odnose na i movinskopravni zahtev (stav 4.), a u članu 486. - da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi 2.500.000 dinara, s tim što je revizija u privrednim sporovima uvek dozvoljena u sporovima iz člana 394. stav 4. tač. 3. i 4. ovog zakona.

Osporenim Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" , broj 111/09), koji je stupio na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", odnosno 29. decembra 2009. godine, pored ostalog: u Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) u članu 1. reč : "trgovačkih" zamenjena je rečju : "privrednih" (član 1.); osporenim članom 38. izmenjen je član 394. navedenog zakona, tako da glasi: "Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.). ''Revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjen kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe '' (stav 2.). ''Revizija je uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određena'' (stav 3.); osporenim članom 51, u članu 486. istog zakona stav 1. reči: "2.500.000 dinara" zamenjene su rečima : ''dinarsku protivvrednost od 300.000 evra po srednjen kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe", dok je stav 2. brisan; osporenim odredbama člana 55. Zakona je propisano: "Postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po odredbama ovog zakona'' (stav 1.). ''Izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivaće Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona" (stav 2.) .

Osporeni Zakon je prestao da važi 1. februara 2012. godine, danom stupanja na snagu novog Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11).

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, da se vladavina prava ostvaruje, pored ostalog, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku (član 4. stav 2); da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom; (član 16. stav 2.) da se lj udska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, te da se prilikom ograničenja Ustavom zajemčenih prava ne sme zadirati u suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.); da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati, da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 2. i 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, (član 58. st. 1. do 3.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, postupak pred sudovima i drugim državnim organima (član 97. tačka 2.); da je Vrhovni kasacioni sud najviši sud u Republici Srbiji (član 143. stav 4.); da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku (član 145. stav 4.); da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194. stav 5.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, te da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (član 197. st. 1. i 2.).

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Članom 13. iste konvencije utvrđeno je da svako kome su povređena prava i slobode predviđene u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira na to da li su povrede izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu. Članom 14. Evropske konvencije utvrđeno je da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. Član 1. stav 1. Protokola uz Evropsku konvenciju utvrđuje da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

VII

Ocena ustavnosti čl. 38. i 51. Zakona

Izjašnjavajući se o tome da li su osporene odredbe čl. 38. i 51. Zakona dovele u pitanje smisao i suštinu revizije kao vanrednog pravnog leka, Ustavni sud ocenjuje da iz navedenih odredaba Ustava nesporno sledi ovlašćenje zakonodavnog organa da uređujući ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, kao i postupak pred sudovima, a time i parnični postupak - odnosno pravila postupka za pružanje sudske zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih i drugih građanskopravnih odnosa - uredi i sistem pravnih sredstava kojima se vrši kontrola zakonitosti sudskih odluka, a time i uslove za njihovo izjavljivanje. U parničnom postupku postoje redovni i vanredni pravni lekovi. Pri tome, za razliku od žalbe koja je ustavna kategorija i koja je svakome zajemčena članom 36. stav 2. Ustava, obaveza propisivanja trostepenog postupka ne proističe iz Ustava. Saglasno tome, zakonsko uređivanje dozvoljenosti revizije može trpeti ograničenja kako u pogledu vrste spora , tako i visine tužbenog zahteva povodom kojih se revizija može izjaviti. Slično proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, koji se izjašnjava da ni član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne primorava držav e članic e da uspostav e apelacione ili kasacione sudove , a ako ih ipak uspostave, onda se takvom sudu mora omogućiti da može da odluči o sporu koji se tiče utvrđivanja subjektivnih građanskih prava i dužnosti. Uslovi za podnošenje revizije (appeal on points of law ) mogu, međutim, biti strožiji od onih koji se traže za podnošenje žalbe (videti odluku EM LINIJA D.O.O. v. Croatia, predstavka broj 27140/03, odluka od 22. novembra 2007. godine, stav B 2 ), odnosno Evropski sud smatra da je legitiman cilj postignut kada se imovinski cenzus za obraćanje Vrhovnom sudu poveća kako bi se izbeglo preterano opterećenje takvog suda slučajevima manje važnosti (videti Case of Brualla Gómez de la Torre v. Spain, predstavka broj 26737/95, presuda od 19. decembra 1997, stav 36.). Slično se taj sud izjašnjavao i u nekim postupcima protiv Republike Srbije: „Mišljenje je Suda da je Vrhovni sud težio legitimnom cilju i da je postignuta razumna srazmera između upotrebljenih sredstava i cilja kome se težilo. Posebno, primenjeni zakonski prag nije predstavljao neopravdano mešanje u pravo podnosioca na pristup sudu. To je bio legitiman i razuman procesni zahtev, imajući u vidu samu suštinu uloge Vrhovnog suda da se bavi stvarima izuzetne važnosti.“ (Videti, na primer, presudu u predmetu ''Dobrić protiv Srbije'', predstavke br. 2611/07 i 15276/07, presuda od 21. juna 2011. godine, st. 51 . i 54 . i presudu u predmetu ''Jovanović protiv Srbije'', predstavka broj 32299/08, presuda od 2. oktobra 2012. godine, stav 48 .). U istom smislu izjasnio se i Ustavni sud ocenjujući, doduše, odredbu Zakona o parničnom postupku , koja je vrednost predmeta spora bila postavila na iznos od 500.000 dinara, ali je smisao tog obrazloženja ostao aktuelan i danas: " Prema stavu Suda, ovakvo zakonsko ograničavanje mogućnosti pristupa Vrhovnom sudu kroz utvrđenu minimalnu vrednost predmeta spora predstavlja razumno ograničenje propisano u skladu sa javnim interesom efikasne sudske zaštite prava i potrebe da se postupak pred sudovima okonča u razumnom roku. Osim toga, po oceni Ustavnog suda, Ustav u članu 36. stav 2. jemči dvostepenost postupka u kom se odlučuje, tako da je pitanje vanrednih pravnih sredstava zakonska procesna materija, u čiju celishodnost Ustavni sud ne može ulaziti, saglasno članu 167. Ustava ." (Videti Rešenje IU-28/2005 od 30. aprila 2009. godine).

Stoga, iako su Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, odnosno osporenim odredbama čl. 38. i 51, bile znatno smanjene mogućnosti izjavljivanja revizije, Ustavni sud je ocenio da je pravnosnažnost institut procesnog prava koji je ustanovljen u interesu pravne sigurnosti, a da je pristup sudu trećeg stepena rezervisan samo za izuzetne situacije. Otuda Ustavni sud smatra da navedenim izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku pravo na izjavljivanje revizije nije postalo nedostupno, već manje pristupačno. U tom smislu, određivanje visine vrednosti predmeta spora kao pretpostavke za pružanje revizijske zaštite i propisivanje izuzetka od tog pravila kada je to posebnim zakonom određeno, po oceni Ustavnog suda, saglasno je s ovlašćenjima zakonodavca iz člana 97. tačka 2. i člana 99. tačka 7. Ustava.

Kada je reč o pravu na pristup sudu, Ustavni sud najpre podseća da pristup sudu nikako ne može značiti pristup Vrhovnom kasacionom sudu, odnosno da, drugim rečima, pravo na pristup sudu nije apsolutno . Pri stup najvišoj sudskoj instanci svuda je sužen, na različite načine. Kao što to proizilazi iz presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Golder, ograničenje prava na pristup sudu mora biti zasnovan o na zakonu, mora biti proporcionalno kako bi se na taj način postiglo ostvarenje legitimnog cilja i ne sme da ugrozi suštinu samog prava o kome je reč (videti Case of Golder v. the United Kingdom, predstavka broj 4451/70, presuda od 21. februara 1 975. godine, st. 26-36 .). Primenjujući ovaj standard na konkretan slučaj ocene ustavnosti osporenih odredaba Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je ograničenje pristupa Vrhovnom kasacionom sudu zasnovano na zakonu; da propisivanje objektivno visokog cenzusa za izjavljivanje revizije nije ugrozilo ostvarenje legitimnog cilja svojom nepropocionalnošću , budući da je suštinska pozicija Vrhovnog kasacionog suda da se bavi samo pitanjima od izuzetne važnosti, a da je ograničenje ustanovljeno na predvidiv i transparentan način iz koga je svakome moglo biti jasno na koji način će se ovo vanredno pravno sredstvo upotrebljavati; najzad, da ograničenje ne ugrožava suštinu samog prava , imajući u vidu da se nadležnost Vrhovnog kasacionog suda mogla predvideti i drugim vanrednim pravnim sredstvima. Naime , Zakon o parničnom postupku, čije su odredbe osporene u ovom ustavnosudskom postupku, predviđao je još četiri vanredna pravna sredstva, pri čemu su se razlozi za izjavljivanje pojedinih od tih vanrednih pravnih sredstava delimično i preklapali. To su bili: direktna revizija (član 389. Zakona o parničnom postupku); izuzetno dozvoljena revizija po odobrenju apelacionog suda (član 395. Zakona o parničnom postupku), zahtev za zaštitu zakonitosti (član 413. Zakona o parničnom postupku) i predlog za ponavljanje postupka (član 422. Zakona o parničnom postupku).

Kada je reč o izuzetno dozvoljenoj reviziji, Ustavni sud je imao u vidu, najpre, činjenicu da je ova revizija dostupna svakome, odnosno da je upravo ova revizija način da se dođe do nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda, pod uslovom da je potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Sa druge strane, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, u kojoj je više puta izrazio stanovište da Zakon o parničnom postupku nije i sključivao posebnu žalbu protiv rešenja kojim apelacioni sud utvrđuje da revizija, izjavljena na osnovu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku radi ujednačavanja sudske prakse , nije dozvoljena. Drugim rečima, Ustavni sud se izjasnio da ap elacioni sud u takvoj situaciji daje samo prvostepenu ocenu o tome da li postoji potreba da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o reviziji i priznao je pravo podnosiocima žalbi da u posebnom postupku pobijaju rešenje apelacionog suda (videti, umesto svih drugih, Rešenje Už-2233/2011 od 17. marta 2011. godine). Pri tome, treba posebno imati u vidu da apelacioni sud daje samo preliminarnu ocenu da li smatra da treba dopustiti izjavljivanje revizije u datoj pravnoj stvari, što znači da tom ocenom Vrhovni kasacioni sud nije i nikako ne može biti vezan, odnosno da o pitanju da li će se dopustiti izuzetna revizija u sporovima koji zavređuju intervenciju Vrhovnog kasacionog suda , u konačnom ishodu , definitivno i u poslednjoj instanci odlučuje upravo Vrhovni kasacioni sud. Drugim rečima, to znači da je Vrhovni kasacioni sud uvek u prilici da sam proceni da li se u konkretnom slučaju radi o izuzetno dozvoljenoj reviziji , odnosno da li se revizijom pokreću pravna pitanja od opšteg značaja ili pitanja koja su od značaja za ujednačavanje sudske prakse ili novo tumačenje prava . Ustavni sud, najzad, konstatuje da je osporenom odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku u stavu 3. člana 394. izmenjenog Zakona uvedena odredba prema kojoj je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno (a to su situacije koje predviđaju, na primer, Zakon o radu, Zakon o zabrani diskriminacije, Porodični zakon itd.), što znači da je pravo na izjavljivanje revizije bilo objektivno prošireno u odnosu na odredbe o reviziji u Zakonu o parničnom postupku koje su osporene u ovom ustavnosudskom postupku.

Ustavni sud je prilikom zauzimanja ovakvog stava imao takođe u vidu i Preporuku broj R (95) 5 Komiteta ministara Saveta Evrope od 7. februara 1995. godine o uvođenju i unapređivanju žalbenih postupaka u građanskim i privrednim predmetima, u kojoj se državama članicama Saveta Evrope preporučuje da prilikom razmatranja mera u vezi trećestepenih sudova treba da uzmu u obzir da je predmet već obrađen od strane dva suda, te da žalbe trećoj sudskoj instanci treba da budu korišćene samo u slučajevima koji to posebno zaslužuju, kao što su predmeti u kojima bi se postiglo novo tumačenje prava ili koji doprinose ujednačenom tumačenju prava ili razmatranju pravnih pitanja od opšteg interesa (član 7 b - c).

Ustavni sud je, nadalje, razmotrio i argumente koji se tiču navodne neustavnosti osporenih odredaba Zakona o parničnom postupku, a zasnovani su na ulozi Vrhovnog kasacionog suda u obezbeđivanju jednake primene i tumačenja prava. Položaj Vrhovnog kasacionog suda definisan je Ustavom , ali tako da Ustav sadrži samo odredbu o tome da je Vrhovni kasacioni sud najviši sud u Republici Srbiji , te da mu je sedište u Beogradu (član 143. st. 4 . i 5 .). Ne postoji , drugim rečima, odredba Ustava o ulozi V rhovnog kasacionog suda u obezbeđivanju jedinstvene primene prava. Sa druge strane, Zakon o uređenju sudova („Službeni gl asnik RS“ , br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11-dr. zakon, 78/11-dr. zakon i 101/11) propisuje da Vrhovni kasacioni sud ima nadležnost u suđenju koja podrazumeva: odlučivanje o vanrednim pravni m sredstvima izjavljenim na odluke sudova Republike Srbije i u drugim stvarima određenim zakonom; odlučivanje o sukobu nadležnosti između sudova, ako za odlučivanje nije nadležan drugi sud, kao i o prenošenju nadležnosti sudova radi lakšeg vođenja postupka ili drugih važnih razloga (član 30.). Vrhovni kasacioni sud, u nadležnosti izvan suđenja, utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava; razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova; imenuje sudije Ustavnog suda; daje mišljenje o kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda i vrši druge nadležnosti određene zakonom (član 31 .). Iz citiranih zakonskih odredaba proizilazi da Vrhovni kasacioni sud jeste sud koji ima nadležnost u okviru suđenja da odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke sudova u Republici Srbiji, kao i u drugim stvarim a određenim zakonom. Pri tome, nadležnost Vrhovnog kasacionog suda da ujednačava sudsku praksu, odnosno da utvrđuje pravne stavove radi jedinstvene primene prava , nije njegova Ustavom definisana nadležnost, već nadležnost definisana Zakonom o uređenju sudova. Zbog toga se ne može prihvatiti stav da se revizijskim cenzusom Vrhovni kasacioni sud ograničava u vršenju svojih Ustavom definisanih nadležnosti, jer Ustavom uopšte nisu definisane nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda. Štaviše, nadležnost Vrhovnog kasacionog suda da utvrđuje pravne stavove i shvatanja radi jedinstvene sudske primene prava jeste nadležnost definisana Zakonom o uređenju sudova, i to kao nadležnost koju Vrhovni kasacioni sud ostvaruje izvan suđenja, a to znači izvan postupka po pravnim lekovima. Nije, prema tome, neophodno da postoji izjavljen pravni lek da bi se Vrhovni kasacioni sud starao o jedinstvenoj primeni prava, jer on tu svoju funkciju ostvaruje upravo izvan suđenja, a to znači nezavisno od toga da li je vanredni pravni lek uopšte izjavljen u konkretnom predmetu. To se prvenstveno odnosi na one situacije kada postoji potreba da najviši sud daje svoja pravna tumačenja o nekim spornim pitanjima, da ujednači sudsku praksu, kao i kada se ukazuje potreba da se pruži novo tumačenje u odnosu na konkretnu pravnu stvar, o kojoj je sudska praksa zastarela ili neprimerena. Uostalom, iz presuda Evropskog suda za ljudska prava koje su donošene u odnosu na Srbiju proizilazi da je povreda prava na pravično suđenje bila utvrđivana kao rezultat protivrečne sudske prakse unutar istog suda. Ta protivrečna sudska praksa, a time i povreda prava na pravično suđenje, nije nastala kao posledica nemogućnosti stranaka da stignu pred tadašnji Vrhovni sud Srbije , već zbog nekorišćenja inače postojećih instrumenata za ujednačavanje sudske primene prava (kao što je, na primer, postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja iz člana 176. Zakona o parničnom postupku, koji se primenjuje dok je prvostepeni postupak još uvek u toku ) od strane najvišeg suda. Drugim rečima, presude Evropskog suda za ljudska prava pokazuju da je povreda prava na pravično suđenje došla kao rezultat pogrešnog odbijanja Vrhovnog suda Srbije da reaguje po zahtevu za rešavanje spornog pravnog pitanja koji je podneo prvostepeni sud , neprihvatljivim pozivanjem na to da su u pojedinim predmetima već donete odluke. (Videti, na primer, presudu ''Vinčić i drugi protiv Srbije'', predstavke broj 44698/06 i drugi, presuda od 1. decembra 2009. godine, st . 17, 39 . i 50 .). Iz toga jasno sledi da instrumenti za ujednačavanje sudske primene prava , poput postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja, postoje , ali ih Vrhovni sud nije uvek koristi o kada je to trebalo da čini .

Ustavni sud je, potom, istražio i navode da su izmenom cenzusa povodom revizije inicijatori izgubili pravo na reviziju koju su stek li u trenutku podnošenja tužbe tako što su sami definisali vrednost spora, kao i da im je u skladu sa tim obračunata visoka sudska taksa. Povodom toga, Ustavni sud konstatuje da se pravo na izjavljivanje revizije ne stiče trenutkom podnošenja tužbe, kako se pogrešno tumače odredbe Zakona o parničnom postupku, već se pravo na reviziju stiče trenutkom donošenja pr avnosnažne drugostepene presude. Iz toga sledi da se dostupnost revizije kao van rednog pravnog leka ne može ocenjivati u odnosu na vrednost predmeta spora koju su odredile same stranke u vreme podnošenja tuž be, odnosno koja je, uz primenu principa kontradiktornosti, promenjena do zaključenja glavne rasprave. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je visina cenzusa za izjavljivanje revizije očigledno bila neprimerena životnom standardu većine građana i ekonomskim prilikama u Republici Srbiji, ta okolnost, sama po sebi, nije mogla biti od uticaja na ocenu ustavnosti osporenih odredaba čl. 38. i 51. Zakona o parničnom postupku.

U odnosu na postavljeno sporno pitanje o tome da li je osporenim odredbama čl. 38. i 51. Zakona ustanovljena diskriminacija po osnovu imovnog stanja i lokacije imovine , te derogirana prava zajemčena članom 19. i članom 21. st. 2. i 3. Ustava, čime je takođe uskraćeno i pravo na pravično suđenje i prvo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 32. i 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se u ovom slučaju ne radi ni o kakvoj vrsti diskriminacije po osnovu imovinskog stanja. Naime, činjenica da nepokretnosti po prirodi stvari imaju različitu vrednost, između ostalog, i u zavisnosti od toga na kojoj se lokaciji nalaze, znači da se njihovi vlasnici ne nalaze u analognim situacijama, zbog čega nedostaje prva pretpostavka za primenu testa diskriminacije. Drugim rečima, različit tretman podnosilaca revizije, u zavisnosti od toga da li nepokretnost na kojoj imaju pravo svojine dostiže ili ne dostiže vrednost za reviziju, nije posledica boljeg tretmana u pravu nekih lica u odnosu na lice koje smatra da je žrtva diskriminacije, već je posledica objektivno različitog položaja lica čije se pozicije upoređuju.

Najzad, Ustavni sud preuzeo je zadatak da utvrdi i kako se cenzus za reviziju određuje u uporednom pravu evropskih država, a naročito država u regionu . Ova analiza pokazala je da iznosi variraju u rasponu od 5.000 evra (na primer, u Crnoj Gori) do 30.000 evra (na primer, u Hrvatskoj) za opšti parnični postupak , odnosno od 16.000 evra (na primer, u Makedoniji) do 80.000 evra (na primer, u Hrvatskoj) kada je reč o privrednim sporovima. U austrijskom pravu propisani cenzus za reviziju iznosi 5.000 evra , a u nemačkom pravu 20.000 evra, ali je u obema ovim državama revizija redovni, a ne vanredni pravni lek. I z ovog pregleda, dakle, proizilazi da se u pogledu imovinskog cenzusa za izjavljivanje revizije ne može ništa posebno zaključiti iz uporednog prava, odnosno da nema saglasnosti među državama koje su regulisale ovo pitanje u pogledu zakonskog uređivanja dozvoljenosti revizije te da ne postoji jedinstveni stav u Evropi koji bi mogao biti relevantan i za zakonodavstvo Republike Srbije.

Sledom svega navedenog, Ustavni sud je zaključio da na osnovu odredbe člana 53. stav 4. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbije kao neosnovan zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom iz inicijative povodom koje je doneto rešenje o pokretanju postupka u odnosu na osporene odredb e čl. 38. i 51. Zakona o izmenama i dopuna ma Zakona o parničnom postupku, odlučujući kao u tački 2. izreke.

VIII

Ocena ustavnosti člana 55. Zakona

Povodom odredaba člana 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da osporena odredba člana 55. stav 1. Zakona, kojo m je bilo propisno da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona, nije imala povratno dejstvo, jer je tom odredbom, kao prelaznom, bilo propisano postupanje po novom zakonu u postupcima koji su u toku, nezavisno od toga da li je postupak pokrenut pre ili nakon izmene zakona, ili je postupak nastavljen nakon ukidanja prvostepene odluke, te da time nisu povređene odredbe člana 197. Ustava.

Naime, Ustavni sud konstatuje da primena novog zakona na postupke koji su u toku predstavlja trenutno dejstvo zakona, dok bi povratno dejstvo i retroaktivnost značile primenu nove pravne norme na okončane pravne situacije. Stoga je Ustavni sud ocenio da je stvar zakonodavca kako će urediti sprovođenje neokončanih postupaka i da li će propisati da se ti postupci završe po pravilima postupka po kojem su i počeli ili po novim pravilima . Prema preovlađujućem stavu pravne teorije, za primenu novog ili starog zakona merodavno je vreme donošenja odluke; naprotiv, po dosadašnjoj zakonodavnoj praksi, to je bilo najčešće vreme podnošenja tužbe sudu. Međutim, za šta će se zakonodavac opredeliti prilikom uređivanja prelaznog režima i postupanja u neokončanim postupcima , stvar je zakonodavca i njegove ocene celishodnosti, što ne može biti predmet ocene Ustavnog suda u smislu člana 167. Ustava. Evropski sud za ljudska prava izjasnio se takođe da trenutna primena prelaznih odredbi zakona jeste dopuštena kao opšti princip, ukoliko suprotno nije izričito propisano (videti Case of Brualla Gómez de la Torre v. Spain, predstavka broj 26737/95, presuda od 19. decembra 1997. godine, stav 35.).

Iz svega navedenog, po oceni Suda, proizlazi da treba, na osnovu odredbe člana 53. stav 4. Zakona o Ustavnom sudu, odbiti kao neosnovan zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom iz inicijative povodom koje je doneto rešenje o pokretanju postupka, a u odnosu na osporene odredb e člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopuna ma Zakona o parničnom postupku, pa je odlučeno kao u tački 2. izreke.

Međutim, u pogledu ustavnosti stava 2. člana 55. Zakona kojim je bilo propisano da će o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona, Ustavni sud je ocenio da iz ove odredbe Zakona proizlazi da je zakonodavac prekršio ustavnu zabranu povratnog dejstva zakona iz člana 197. Ustava. Naime, na stranke koje nisu izjavile reviziju do 29. decembra 2009. godine, odnosno do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, a osporena drugostepena presuda je doneta do tog datuma, primenjuju se odredbe novog Zakona kojim je vrednost za reviziju bila višestruko uvećana, što je dovelo do nedozvoljenog dejstva novog Zakona i na odnose koji su već bili okončani u tom trenutku. Takođe, osporena odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku stavila je u neravnopravnu poziciju jednu grupu lica u odnosu na sve druge učesnike u postupcima po reviziji , u odnosu na koje je doneta drugostepena presuda do ovog datuma koja im je i dostavljena. Ustavni sud ponavlja, kao što je to već više puta rekao u ov oj odluci, da se pravo na izjavljivanje revizije stiče danom donošenja drugostepene presude, pa je u skladu sa načelom zabrane diskriminacije, koje garantuje član 21. Ustava, samo takvo zakonsko uređenje prelaznog režima izjavljivanja revizije, koje bi sve učesnike u postupku stavilo u jednaku pravnu situaciju u odnosu na pravnosnažne presude koje su donete do 29. decembra 2009. godine, a nezavisno od toga kada su im osporene presude i uručene.

Stoga je Ustavni sud ocenio da iz navedenih razloga osporena odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, u delu koji glasi: "izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona", u vreme važenja nije bila u saglasnosti sa Ustavom i sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, pa je, u skladu sa odredbom člana 45. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da Ustavni sud, saglasno odredbama člana 167. Ustava, nije nadležan da ocenjuje opravdanost i celishodnost pojedinih zakonskih rešenja, niti međusobnu saglasnost odredaba istog zakona, kao što nije nadležan da ocenjuje ni saglasnost tih odredaba sa stavovima Vrhovnog suda Srbije , niti predlaže "izmenu zakona", to je Sud , na osnovu člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu , rešio kao u tački 3. izreke.

Zahtev za donošenje privremene mere kojom bi se obustavilo izvršenje odredaba osporenog Zakona Sud je, saglasno članu 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio, jer je doneo konačnu odluku, te je odlučio kao u tački 4. izreke.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2), člana 45. tač. 1) i 15), člana 46. tačka 3) i člana 47. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, kao i odredaba člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

ZAJEDNIČKO IZDVOJENO MIŠLjENjE

u odnosu na Odluku Ustavnog suda broj IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine

Ustavni sud je na sednici od 14. marta 2013. godine, većinom glasova, doneo Odluku IUz-2/2010 (u daljem tekstu: Odluka), kojom je: utvrdio da odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), u delu koji glasi: „izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona“, u vreme važenja, nije bila u saglasnosti sa Ustavom i sa potvrđenim međunarodnim ugovorom“ (tačka 1. izreke); odbio zahtev za utvrđenje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona iz tačke 1. (tačka 2. izreke); odbacio zahtev za ocenu međusobne saglasnosti odredaba člana 55. Zakona iz tačke 1. sa „osnovnim načelima“ istog zakona i tih odredaba sa stavom Vrhovnog suda Srbije utvrđenim na sednici od 5. oktobra 2005. godine, kao i zahtev za „izmenu zakona“ (tačka 3. izreke); odbacio zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzeta na osnovu odredaba člana 55. Zakona iz tačke 1. (tačka 4. izreke). Iako smo glasale protiv Odluke u celini, u ovom izdvojenom mišljenju navešćemo razloge zbog kojih se nismo saglasile sa tim da Ustavni sud odbije zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. osporenog Zakona, kojima je povećan cenzus za izjavljivanje revizije u parničnom postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) uređena su pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.). Okosnicu odlučivanja u parničnom postupku oduvek su činili imovinskopravni sporovi u kojima se odlučuje o tužbenim zahtevima koji se odnose na: utvrđenje prava svojine i drugih stvarnih prava na nepokretnostima, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora koji imaju za predmet nepokretnosti, zakupne odnose na stanu u privatnoj ili državnoj svojini, predaju nepokretnih ili pokretnih stvari, izvršenje neke druge činidbe, novčana potraživanja na ime naknade štete, sticanje bez osnova itd. Protiv odluke donete u parničnom postupku stranke imaju pravo na žalbu i na vanredne pravne lekove propisane Zakonom.

Revizija je vanredni pravni lek kojim parnične stranke mogu osporavati presude drugostepenih sudova donete povodom žalbi protiv presuda prvostepenih sudova, kao i rešenja drugostepenih sudova kojima je postupak pravosnažno završen. Do 1977. godine revizija je bila redovni pravni lek, a od tada postaje najznačajniji vanredni pravni lek u parničnom postupku. Radi se, dakle, o ustaljenom zakonskom institutu našeg pravnog poretka o kome je uvek odlučivao najviši sud u Republici Srbiji – najpre Vrhovni sud Srbije, a od 1. januara 2010. godine Vrhovni kasacioni sud.

Zakonske pretpostavke za podnošenje revizije u građanskopravnim sporovima su od 1977. godine do danas menjane više puta. Zajedničko za ove izmene je sve veće ograničavanje prava na izjavljivanje revizije, koje se ogleda u sužavanju razloga za reviziju, povećanju revizijske sume (cenzusa) u imovinskopravnim sporovima i smanjivanju broja sporova u kojima je revizija uvek dozvoljena bez obzira na vrednost predmeta spora. Ukoliko se posmatraju samo izmene revizijskog cenzusa u imovinskopravnim sporovima u opštem parničnom postupku u periodu od 1998. do 2009. godine, može se konstatovati: da je prema Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 12/98) revizijska suma morala da pređe iznos od 15.000 dinara, a prema Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 3/02) iznos od 300.000 dinara; da je Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) taj iznos povećan na 500.000 dinara, a osporenom odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 – u daljem tekstu: Zakon) propisan je iznos od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Osporenim članom 51. Zakona revizijski cenzus je u privrednim sporovima sa 2.500.000 dinara povećan na iznos od 300.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Za nepunih pet godina revizijski cenzus u opštem parničnom postupku povećan je dvadesetostruko, a u privrednim sporovima za dvanaest puta. U državama u regionu, kako se to u Odluci navodi, cenzus za reviziju varira od 5.000 evra u Crnoj Gori do 30.000 evra u Hrvatskoj, dok u Austriji iznosi 5.000 evra, a u Nemačkoj 20.000 evra. Za razliku od sudija Ustavnog suda koje su glasale za Odluku i iz ovih pokazatelja nisu mogli „ništa posebno zaključiti“, mi smo zaključile da je revizijski cenzus u Republici Srbiji u kratkom vremenskom periodu bitno povećan i da je višestruko veći nego u ekonomski jačim i bogatijim zemljama u regionu, ali i u zemljama članicama Evropske unije Austriji i Nemačkoj, što, po našem mišljenju, samo po sebi, otvara i brojna ustavnopravna pitanja, posebno imajući u vidu da se Republika Srbij a u članu 1. Ustava definiše kao država zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi.

Nesporno je da pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju o pravima i obavezama kroz pravo na žalbu, dok su vanredna pravna sredstva u domenu zakonodavne politike. Pristup parničnih stranaka najvišoj sudskoj instanci je svuda ograničen, pa je takav slučaj i u Republici Srbiji. Nema sumnje da zakonsko uređivanje dozvoljenosti revizije može trpeti ograničenja - kako u pogledu razloga za njeno izjavljivanje, tako i u pogledu vrste spora, kao i visine tužbenog zahteva povodom koga se revizija može izjaviti. Međutim, nikako se ne možemo saglasiti sa stavovima iznetim u Odluci „da je pristup sudu trećeg stepena rezervisan samo za izuzetne situacije“, da osporenim izmenama i dopunama Zakona „pravo na izjavljivanje revizije nije postalo nedostupno, već manje pristupačno“ i da je to „saglasno sa ovlašćenjima zakonodavca iz člana 97. tačka 2. i člana 99. tačka 7. Ustava“.

Navedeni stavovi izloženi su u Odluci nakon interpretiranja stavova iz četiri presude Evropskog suda za ljudska prava i jedne odluke Ustavnog suda. U navedenim presudama Evropski sud se izjasnio da uslovi za podnošenje revizije mogu biti strožiji od onih koji se traže za podnošenje žalbe, da je legitimni cilj postignut kada se imovinski cenzus poveća kako bi se izbeglo preterano opterećenje najvišeg suda slučajevima manje važnosti, te da Vrhovni sud treba da se bavi stvarima izuzetne važnosti. Svi ovi stavovi Evropskog suda, po našem mišljenju, ne mogu da budu tumačeni tako kako je to u Odluci učinjeno – da je pristup sudu trećeg stepena rezervisan samo za izuzetne situacije. Naime, nije sporno da revizijski sud ne treba da se bavi slučajevima manje važnosti, ali se slučajevi veće ili izuzetne važnosti ne mogu poistovetiti sa postupanjem suda trećeg stepena samo u izuzetnim situacijama. Imovinski sporovi od egzistencijalnog značaja za stranke, kao što npr. mogu biti sporovi o pravu svojine ili drugim stvarnim pravima na zgradama, poslovnim prostorijama, stanovima ili građevinskom zemljištu, sporovi za iseljenje iz stana, sporovi za izvršenje trgovinskih ugovora velike vrednosti koji mogu dovesti do stečaja privrednog društva i sl., nesumnjivo predstavljaju sporove od velike, pa i izuzetne važnosti za pravne subjekte, iako možda nisu nastali u izuzetnim situacijama. Ali, čak i kada su u pitanju sporovi velike, odnosno izuzetne važnosti, osporenim odredbama čl. 38. i 51. Zakona revizija nije dopuštena ako u imovinskim sporovima u opštem parničnom postupku vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 100.000 evra, a u privrednim sporovima iznos od 300.000 evra. Pri tome, treba imati u vidu da se revizijski cenzus ne odnosi na ukupnu vrednost predmeta spora, nego samo na pobijani deo drugostepene presude. I pored navedenog, većina sudija je zaključila da pravo na izjavljivanje revizije nije postalo nedostupno, već manje pristupačno. Pitamo se kome je to pravo pristupačno u zemlji u kojoj je oko 30% radno sposobnog stanovništva bez zaposlenja, u kojoj je prosečna plata zaposlenih oko 400 evra mesečno i u kojoj većina građana u toku celog radnog veka ne može da zaradi iznos koji predstavlja revizijski cenzus. Takođe se postavlja pitanje i koja imovinska dobra mogu uživati zaštitu u revizijskom postupku ako cena stanova površine 60 m² u većini mesta u Srbiji ne prelazi iznos od 50.000 evra, a pravična naknada za ar poljoprivrednog zemljišta koja se isplaćuje vlasnicima u postupku eksproprijacije najčešće predstavlja dinarsku protivvrednost od 100 evra. S obzirom na visinu spornih revizijskih cenzusa, sam po sebi, nameće se odgovor da je pristup sudu najvišeg stepena postalo pravo i privilegija bogatih, odnosno slikovito rečeno rečnikom Odluke – samo onih izuzetnih. Sledom navedenog, smatramo da se za pravo na izjaviljivanje revizije propisano osporenim odredbama čl. 38. i 51. Zakona nikako ne može reći da je manje pristupačno nego ranije, već da je pristupačno malom broju građana i privrednih subjekata, a da je za većinu u potpunosti nepristupačno. Tržišne vrednosti stvarnih prava na nepokretnostima u Srbiji, a to je notorno, ne zavise samo od površine, kvaliteta gradnje i opremljenosti, nego u najvećoj meri od mesta u kome se nalaze, tako da nepokretnosti istih karakteristika u Beogradu i Surdulici ili Zaječaru mogu imati višestruko različitu tržišnu vrednost. Čak ni pravo svojine na zgradi ili stanu površine 100 m² u Beogradu neće uvek uživati pravnu zaštitu pred sudom trećeg stepena u zavisnosti od toga na kojoj se bližoj lokaciji nalazi, a kamoli u nekom manjem gradu ili selu u Srbiji. Zato se u potpunosti slažemo sa prof. dr Vesnom Rakić Vodinelić koja je u pisanom mišljenju, bolje reći, svestranoj analizi instituta revizije za Konsultativni sastanak u Ustavnom sudu povodom spornih ustavnopravnih pitanja u ovom predmetu, pored ostalog, navela: „U tome je opasnost previsoko postavljene revizijske sume, o kojoj zakonodavac nije vodio računa, čime je ozbiljno doveo u pitanje ne samo apstraktnu pravnu jednakost, već i pravo svakog na jednaku pravnu zaštitu bez diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava. Ujedno, time se dovodi u pitanje pravo na jednakost pravne zaštite pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Mora se imati u vidu i to da tržišna vrednost nije isto što i egzistencijalna vrednost određenog subjektivnog prava, pogotovo kada je reč o stvarnom pravu na nepokretnostima. Rizik previsoke revizijske sume nije samo pravna nesigurnost, već i pravna nejednakost uzrokovana ličnim svojstvima, kao što je mesto prebivališta i imovinsko stanje. A, takva je zabranjena članom 21. stav 3. Ustava.“

U vezi sa izloženim, sporan je i zaključak iz Odluke da je pružanje revizijske zaštite osporenim Zakonom uređeno saglasno zakonskim ovlašćenjima zakonodavca iz člana 97. tačka 2. Ustava. Moramo da istaknemo da ovlašćenja zakonodavca da, na osnovu člana 97. Ustava, zakonom uređuje određene oblasti i odnose nisu neograničena i bezobalna. U protivnom, svako zakonsko rešenje (pa i neustavno) bi se moglo pravdati određenom zakonodavnom politikom ili celishodnošću u čiju se ocenu Ustavni sud ne može upuštati. Međutim, zakonodavna politika je omeđena samim Ustavom, i to, pre svega, njegovim osnovnim načelima i garancijama ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Jedno od osnovnih načela u oblasti ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđeno je članom 20. Ustava i odnosi se na ograničenja ljudskih i manjinskih prava. Prema članu 20. stav 1. Ustava, ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava. Da bi ograničenje putem revizijske sume bilo ustavno, svi citirani uslovi moraju biti ispunjeni kumulativno.

Ustavni sud je u svom Rešenju IU-28/2005 od 30. aprila 2009. godine, naveo sledeće: „Prema stavu Suda, ovakvo zakonsko ograničenje mogućnosti pristupa Vrhovnom sudu kroz utvrđenu minimalnu vrednost predmeta spora predstavlja razumno ograničenje propisano u skladu sa javnim interesom efikasne sudske zaštite prava i potrebe da se postupak pred sudovima okonča u razumnom roku“. Ustavni sud je ovakav stav zauzeo kada je ocenjivao odredbu Zakona o parničnom postupku kojom je revizijska suma bila propisana u iznosu od 500.000 dinara. Istu revizijsku sumu imao je u vidu i Evropski sud za ljudska prava kada se u predmetu „Dobrić protiv Srbije“ izjasnio da je „to bio legitiman i razuman procesni zahtev, imajući u vidu samu suštinu uloge Vrhovnog suda da se bavi stvarima izuzetne važnosti“. Međutim, nikako ne možemo da se složimo sa tim da je bilo legitimno da se nakon manje od pet godina revizijska suma dvadesetostruko poveća u opštem parničnom postupku, a za dvanaest puta u privrednim sporovima. Nadležnost Vrhovnog kasacionog suda da se stara o jedinstvenoj primeni prava i njegova suštinska pozicija najvišeg suda koji se bavi pitanjima od izuzetne važnosti ne razlikuje se od nadležnosti i pozicije koju je imao Vrhovni sud Srbije do 31. decembra 2009. godine. U periodu od 2004. do 2009. godine nisu se promenili ni broj vanrednih pravnih sredstava, niti razlozi za njihovo izjavljivanje. Jedino što se u međuvremenu promenilo je ekonomska moć građana koja se nije povećala već smanjila, što dodatno ukazuje na nedostatak objektivnog razloga za enormno povećanje revizijske sume. Stoga smatramo da nije postojao legitimni cilj kojim se može pravdati ovakvo, po našem mišljenju, neproporcionalno i nerazumno ograničenje prava na izjavljivanje revizije.

U Odluci postoji pokušaj da se propisano ograničenje prava na reviziju pravda postojanjem drugih vanrednih pravnih sredstava koja su u nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda i čijom primenom se, po mišljenju većine sudija, ostvaruje njegova uloga, a posebno postojanjem tzv. izuzetno dozvoljene revizije. Kada je u pitanju izuzetno dozvoljena revizija predviđena članom 395. Zakona o parničnom postupku, moramo da istaknemo da ona nije „dostupna svakome“, kako se u Odluci navodi. Za razliku od revizije propisane osporenim čl. 38. i 51. Zakona koja predstavlja ovlašćenje stranaka, revizija propisana članom 395. Zakona o parničnom postupku ne predstavlja ovlašćenje stranke, već diskreciono pravo suda i zbog toga se u teoriji najčešće naziva „revizija po dopuštenju“. Ocenu o dopuštenosti daje Apelacioni sud, s tim što Vrhovni kasacioni sud tom ocenom nije vezan, nego sam procenjuje da li je potrebno da se po podnetoj reviziji razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili dâ novo tumačenje prava. Imajući u vidu brojne ustavne žalbe kojima su pred Ustavnim sudom osporene odluke Vrhovnog kasacionog suda donete po tzv. izuzetno dozvoljenoj reviziji, slobodne smo da zaključimo da do sada ovo pravno sredstvo nije ispunilo svoj zakonom utvrđeni cilj, niti može biti opradanje za ograničenje revizije u njenom tradicionalnom značenju i funkciji. Direktna revizija propisana članom 389. Zakona o parničnom postupku, pak, predstavlja žalbu izjavljenu Vrhovnom kasacionom sudu protiv presude donete u prvom stepenu protiv koje je inače dozvoljena revizija. Zahtev za zaštitu zakonitosti se, prema članu 417. Zakona o parničnom postupku, može podići samo zbog jedne bitne povrede odredaba parničnog postupka, i to one propisane članom 361. stav 2. tačka 5. istog zakona, što je jedan od osnovnih razloga da se, i prema stavu Ustavnog suda i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, smatra nedelotvornim i neefikasnim pravnim sredstvom. Najzad, predlog za ponavljanje postupka se, u skladu sa članom 425. stav 1. Zakona o parničnom postupku, uvek podnosi sudu koji je doneo odluku u prvom stepenu, te se ne može smatrati vanrednim pravnim lekom kojim se ostvaruje uloga Vrhovnog kasacionog suda. Na osnovu izloženog, za nas je neprihvatljiv zaključak većine sudija izražen u Odluci „da ograničenje ne ugrožava suštinu samog prava, imajući u vidu da se nadležnost Vrhovnog kasacionog suda mogla predvideti i drugim vanrednim pravnim sredstvima“.

Smatramo da u ovom ustavnosudskom sporu ostaje osnovno pitanje da li je revizija protiv presude, pod uslovima propisanim osporenim odredbama čl. 38. i 51. Zakona, efikasno pravno sredstvo za obezbeđenje one uloge koju ima Vrhovni kasacioni sud, a koju nemaju nižestepeni sudovi – obezbeđenje jedinstvene primene i tumačenje prava na celoj teritoriji Republike Srbije. Moramo da zaključimo da nije, jer Vrhovni kasacioni sud objektivno može obavljati ovu svoju ulogu u malom broju pravnih stvari u kojima se, po pravilu, ne postavljaju pitanja koja su od suštinskog i egzistencijalnog značaja za većinu građana i privrednih subjekata. Na poseban značaj revizije, i to u vreme kada je ona bila redovni pravni lek, ukazivao je još prof. dr Borivoje Poznić, koji je isticao sledeće: „Značaj ovog pravnog leka leži u tome što on predstavlja sredstvo za objedinjavanje sudske prakse. Zauzimajući povodom revizije stav po jednom pravnom pitanju vrhovni sud, kao sud trećeg stepena, utiče faktičkim autoritetom svoje odluke na niže sudove, tako da oni taj stav redovno prihvataju. Da bi on taj svoj zadatak uspešno ostvario, potrebno je da često dolazi u priliku da svoje shvatanje izrazi. Revizija, kao pravni lek koji stoji na raspolaganju stranci, predstavlja najpogodniji put kojim se pravna pitanja iznose pred vrhovne sudove“.

Neujednačena sudska praksa na teritoriji cele države predstavlja rizik za ustavnu garanciju prava na pravnu sigurnost pravnih subjekata, što, po mišljenju prof. dr Vesne Rakić Vodinelić, sa kojim se u potpunosti slažemo, dovodi u pitanje odredbu člana 20. stav 2. Ustava. U svom konsultativnom mišljenju ona navodi sledeće: „Načelo pravne sigurnosti bi se moglo definisati kao pravo svakog da ne bude neustavno i nezakonito stavljen u nepovoljniji materijalni i procesni položaj, posle pravosnažno okončanog postupka pred pravosudnim organima. Ovaj princip nije na opšti način uređen Ustavom. Može se reći da on zapravo predstavlja skup načela koja za osnovu imaju principe pravne jednakosti, jedinstva pravnog područja i zakonitosti. Osnov ovog načela leži u principu vladavine prava (član 3. Ustava). Bitno je naglasiti da svaki sudski postupak može za posledicu imati stavljanje stranke u nepovoljniju materijalnopravnu i procesnopravnu situaciju u odnosu na onu koja je prethodila sudskom postupku. Ali, takav njen položaj ne sme biti posledica nezakonitog rada nadležnog suda. Ako VKS ne može efikasno da utiče na pravnu sigurnost kontrolom zakonitosti rada nižih sudskih instanci, teret postizanja pravne sigurnosti biće prebačen isključivo na Ustavni sud.“

Po našem mišljenju, povećanjem cenzusa za izjavljivanje revizije osporenim odredbama čl. 38. i 51. Zakona derogirana je Ustavom i zakonom utvrđena uloga Vrhovnog kasacionog suda, a to je u ovom slučaju uticalo i na ustavni položaj Ustavnog suda. Naime, Ustavom nije izričito utvrđena nadležnost Vrhovnog kasacionog suda jer to i nije ustavna materija, ali je članom 143. stav 4. Ustava određeno da je Vrhovni kasacioni sud najviši sud u Republici Srbiji, iz čega proizlazi da je taj sud prvenstveno pozvan da se stara o jednakoj zaštiti prava pred sudovima koje se jemči odredbama člana 21. st. 1. i 2. i člana 36. stav 1. Ustava. Odredbama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/11) propisano je da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke sudova Republike Srbije i u drugim stvarima određenim zakonom (član 30.), kao i da utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava (član 31.).

Važno je istaći da se nakon stupanja na snagu osporenih odredaba čl. 38. i 51. Zakona, kojima se mogućnost za izjavljivanje revizije bitno smanjila, u velikoj meri povećao broj ustavnih žalbi protiv drugostepenih sudskih odluka, a posebno broj žalbi kojima se ukazuje na povredu prava na pravnu sigurnost kao garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Podaci iz Pregleda rada Ustavnog suda nas upozoravaju da je u 2009. godini u ovom sudu primljeno 2843 ustavne žalbe, u 2010. godini 5555, u 2011. godini 6928, a u 2012. godini 10069 ustavnih žalbi. U toku 2012. godine za 10 puta je povećan broj odluka kojima je utvrđena povreda prava na pravično suđenje (1451) u odnosu na 2011. godinu. Posebno je karakteristično da je u 2012. godini izrazito povećan (za 204 puta) broj odluka kojima je utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu prava (1024). Ovi podaci nesumnjivo ukazuju na to da se usled nemogućnosti pristupa Vrhovnom kasacionom sudu stranke obraćaju ustavnom žalbom Ustavnom sudu, očekujući da ovaj sud osigura jedinstvenu primenu zakona i ravnopravnost građana, a što je osnovna uloga Vrhovnog kasacionog suda, koju on očigledno nije u mogućnosti da ostvari, između ostalog, i zbog ograničenja prava na izjavljivanje revizije. Time se, nema spora, potkopava poverenje javnosti u redovno sudstvo, jer najviši sud nije u prilici da obezbedi pravnu sigurnost kroz jednaku zaštitu prava fizičkih i pravnih lica koja se nalaze u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u onim slučajevima u kojima su nižestepeni sudovi doneli različite odluke i izrazili protivrečne pravne stavove. To istovremeno dovodi do zatrpavanja Ustavnog suda ustavnim žalbama, koje ga, sa jedne strane, pretvaraju u svojevrstan revizijski sud, a koje mu, sa druge strane, onemogućavaju da u punom kapacitetu ostvaruje svoje ustavne nadležnosti.

I, da zaključimo. Revizija propisana osporenim odredbama čl. 38. i 51. Zakona, po našem mišljenju, ne može se smatrati efikasnim pravnim sredstvom. Nelegitimno i neproporcionalno ograničenje ovog pravnog sredstva ima čitav niz posledica koje se prvenstveno ogledaju u nejednakoj zakonskoj zaštiti prava pravnih subjekata pred sudovima, a kao krajnju konsekvencu ima poremećaj ustavnih nadležnosti između Ustavnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, jer zakonski okvir određen osporenim odredbama ne omogućava najvišem sudu da osigurava jedinstvenu primenu zakona i jednaku zaštitu prava pravnih subjekata pred redovnim sudovima na celoj teritoriji Republike Srbije, u skladu sa svojom osnovnom nadležnošću, već je taj zadatak, protivno Ustavu, prenet na Ustavni sud, čime se remete njegov ustavni položaj i uloga.

Sudije Ustavnog suda

Katarina Manojlović Andrić

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti izmena Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti