Odluka Ustavnog suda o neustavnosti odredaba Zakona o presađivanju organa

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da odredbe člana 23. Zakona o presađivanju ljudskih organa nisu u saglasnosti sa Ustavom. Zakonske norme o pretpostavljenoj saglasnosti za doniranje organa ocenjene su kao nejasne, neprecizne i nepredvidive, čime se narušava načelo vladavine prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-223/2018
20.05.2021.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Utvrđuje se da odredbe člana 23. Zakona o presađivanju ljudskih organa („Službeni glasnik RS“, broj 57/18) nisu u saglasnosti sa Ustavom.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavni sud je, povodom podnetih inicijativa, Rešenjem IUz-223/2018 od 16. jula 2020. godine, pokrenuo postupak za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 23. Zakona o presađivanju ljudskih organa („Službeni glasnik RS“, broj 57/18).

Budući da osporeni stav 1. člana 23. Zakona propisuje da se ljudski organi sa umrlog lica mogu uzeti radi presađivanja ukoliko se punoletni poslovno sposoban davalac pre smrti tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života protivio, odnosno ako se tome u trenutku smrti nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog, za Ustavni sud se kao sporno najpre postavlja pitanje odnosa za života izražene volje potencijalnog davaoca organa i volje njegovih srodnika, odnosno da li je zakonodavac jasno i precizno propisao obim prava srodnika umrlog lica, to jest da li je njihovo pravo na protivljenje uzimanju organa umrlog lica autonomno ili je ograničeno voljom umrlog lica i u suštini pravo da prenesu usmeno ili pismeno izraženu volju umrlog lica.

Kako je prema stavu 3. člana 23. Zakona obaveza koordinatora za darivanje organa da nakon utvrđene smrti članove porodice umrlog lica upozna sa daljim postupanjem i uslovima za darivanje organa iz stava 1. toga člana, za Ustavni sud se dalje kao sporno postavlja pitanje da li su odredbe st. 1. i 3. člana 23. jasne i predvidive u pogledu obima obaveza koordinatora, kako u odnosu na utvrđivanje za života izražene volje umrlog tako i u odnosu na pravo srodnika da se usprotive uzimanju organa.

S obzirom na to da Zakon postavlja negativan uslov da se srodnici nisu izričito usprotivili uzimanju organa umrlog i da (ne)postojanje protivljenja vezuje za trenutak smrti, a da se nakon utvrđene smrti srodnici obaveštavaju o daljem postupanju i uslovima za darivanje organa, kao sporno se postavlja i pitanje da li upotreba različitih pojmova u pogledu nečega što se po logici stvari dešava nakon smrti, može dovesti do različitog tumačenja povodom ostvarivanja prava srodnika umrlog lica i u krajnjoj liniji do uskraćivanja toga prava.

U vezi s napred iznetim spornim pitanjima, a budući da je uspostavljanje i sprovođenje procedure za obezbeđenje odgovarajućeg pristanka za darivanje ljudskih organa odgovornost koordinatora za darivanje ljudskih organa ili koordinacionog tima u svakoj stacionarnoj ustanovi sa jedinicom intenzivne nege (član 10. Zakona), za Ustavni sud se kao sporno postavlja i pitanje da li osporene odredbe st. 1. i 3. člana 23. daju mogućnost različitog tumačenja i uspostavljanja različitih procedura, kako u pogledu utvrđivanja za života izjavljene volje umrlog lica tako i u pogledu (ne)postojanja protivljenja njegovih srodnika, te nejednakog postupanja u istim pravnim situacijama.

Povodom odredaba st. 4. i 5. člana 23. Zakona kojima su propisana posebna pravila za uzimanje organa umrlih maloletnih lica, tako da je u slučaju lica pod roditeljskim staranjem neophodan pismeni pristanak oba roditelja, odnosno samo jednog roditelja ako je drugi umro ili je nepoznat (stav 4.), dok je u slučaju maloletnih lica bez roditeljskog staranja dozvoljeno uzimanje organa samo na osnovu saglasnosti etičkog odbora zdravstvene ustanove (stav 5.), takođe se postavljaju određena sporna pitanja, s obzirom na odredbe Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11, 6/15). Kao sporno se postavlja pitanje da li se, s obzirom na pravnu prirodu usvojenja, osporene odredbe uopšte mogu primeniti u slučaju usvojene dece ili je u tom delu Zakon podnormiran pa time i neprecizan. Kao drugo, imajući u vidu da se, saglasno odredbama Porodičnog zakona, maloletno lice bez roditeljskog staranja stavlja pod starateljstvo, pri čemu se za staratelja prvenstveno stavlja srodnik deteta, kao i da je staratelj dužan da zastupa štićenika (član 104, član 126. st. 2. i član 137. stav 1.), Ustavni sud nalazi da se kao sporno može postaviti i pitanje jasnoće i preciznosti odredbe stava 5. člana 23. Zakona, odnosno da li je u konkretnom slučaju saglasnost etičkog odbora jedini uslov za uzimanje organa.

Polazeći od sadržine i sistematike člana 23. Zakona, Ustavni sud je našao da se kao sporno postavlja i pitanje da li su jasno i precizno propisani uslovi za darivanje organa punoletnog lica kome je za života delimično ili potpuno oduzeta poslovna sposobnost (stav 6. člana 23.), to jest da li se u tom slučaju primenjuje ili ne pravilo o pretpostavljenoj saglasnosti srodnika obuhvaćenih st. 1. i 2. toga člana, a imajući u vidu da odredbe st. 4-7. propisuju posebne režime za uzimanje organa pojedinih kategorija lica i da je očigledno da situacije uređene st. 4, 5. i 7. isključuju primenu odredaba st. 1. i 2. toga člana, kao i to da se, saglasno odredbama Porodičnog zakona, punoletno lice lišeno poslovne sposobnosti stavlja pod starateljstvo (član 124.) i da staratelj nije obuhvaćen krugom lica koja se mogu usprotiviti doniranju organa.

Ustavni sud je Rešenje IUz-223/2018 od 16. jula 2020. godine dostavio Narodnoj skupštini radi davanja odgovora. U odgovoru Narodne skupštine ukazuje se na značaj transplantacije organa u lečenju bolesnika kod kojih je došlo do nepovratnog otkazivanja funkcije za život neophodnog organa i na neophodnost da države obezbede dovoljan broj organa za presađivanje za potrebe sopstvenog stanovništva. Dalje se ističe da je osporenim Zakonom oblast presađivanja ljudskih organa sistemski potpuno uređena, u skladu sa direktivama EU i Konvencijom o ljudskim pravima i biomedicini, da su uspostavljeni organizacioni sistem i efikasne procedure za darivanje organa umrlih lica u skladu sa profesionalnim standardima, stručnim smernicama i etičkim načelima i pružena mogućnost svakom punoletnom građaninu da zabrani, usmeno ili pismeno, darivanje svojih organa, kao i mogućnost članovima porodice da to učine ukoliko se umrlo lice za života nije izjasnilo da ne želi da donira svoje organe. Kada su u pitanju maloletna lica, ističe se da je Zakon pružio mogućnost da zakonski zastupnik ili staratelj zabrani darivanje organa. Navodi se da svaka zdravstvena ustanova sa jedinicom intenzivnog lečenja (donor bolnica) uspostavlja sistem i procedure za darivanje organa umrlih lica, da je prema članu 24. Zakona pre uzimanja organa sa umrlog lica doktor medicine koji vodi tim za uzimanje organa dužan da zajedno sa koordinatorom iz ustanove za darivanje organa proveri identitet davaoca i uslove pristanka, odnosno nepostojanje protivljenja za darivanje organa, da se način provere identiteta i pristanka obavlja u skladu sa standardnom operativnom procedurom centra za presađivanje ljudskih organa i da je standardna operativna procedura za dobijanje saglasnosti za darivanje organa izrađena u skladu sa članom 24. stav 2. Zakona jedinstveni i obavezujući akt koji se primenjuje u svim centrima za presađivanje organa. Prema standardnoj operativnoj proceduri, nakon utvrđene i potvrđene smrti koordinator za presađivanje ljudskih organa kontaktira Upravu za biomedicinu i prijavljuje potencijalnog donora. Nakon toga, u Upravi za biomedicinu se proverava evidencija lica koja su se pisanim putem ili putem mejla izjasnila da ne žele da budu davaoci organa. Ako se umrli ne nalazi na evidencionoj listi Uprave za biomedicinu, koordinator transplantacionog centra pristupa razgovoru sa porodicom umrlog, sa pitanjem da li postoji bilo kakvo saznanje o stavu umrlog o darivanju organa. Ako se potvrdi da se umrlo lice za života izjasnilo da ne želi da bude davalac organa, putem pismene izjave ili mejlom, procedura se prekida. Ako nema pismenog dokaza o želji umrlog, kao ni potvrde porodice o negativnom stavu njihovog umrlog člana, nastavlja se sa procedurom realizacije potencijalnog donora. Obavezno se obavlja razgovor sa porodicom u kome koordinator za presađivanje organa detaljno i precizno informiše članove najuže porodice o trenutku nastupanja smrti pacijenta, pruža sve relevantne podatke o toku i ishodu lečenja, te obaveštava srodnike o mogućnosti da umrli član njihove porodice bude davalac organa. Identitet članova porodice se utvrđuje na osnovu ličnih dokumenata, pri čemu se obavezno vodi zapisnik o obavljenom razgovoru. Koordinator za presađivanje ljudskih organa tom prilikom napominje da u postojećoj evidenciji nedavalaca organa nije potvrđen podatak da je umrlo lice za života odlučilo da ne želi da bude davalac organa i postavlja pitanje da li bilo ko od članova porodice ima saznanja o stavovima umrlog po tom pitanju. Istovremeno, postavlja se pitanje članovima porodice o njihovom stavu da njihov umrli član bude davalac organa. U dalju proceduru se ide isključivo nakon odobrenja porodice, pri čemu koordinatori insistiraju da odluka porodice mora biti jednoglasna i da se u dalju proceduru ide samo ako se svi članovi porodice slože. Odluka porodice se unosi u poseban obrazac koji je zajedno sa zapisnikom o obavljenom razgovoru deo dokumentacije i predstavlja dokaz o vođenom razgovoru i o krajnjoj odluci porodice. U slučaju negativnog odgovora porodice procedura se obustavlja. U slučaju da umrlo lice nema porodicu i da se niko ne pojavi na razgovoru takođe se odustaje od procedure. Na kraju se ukazuje da su odredbe člana 23. Zakona u celosti u skladu sa Ustavom.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je konstatovao da je Narodna skupština, 24. jula 2018. godine, usvojila osporeni Zakon o presađivanju ljudskih organa, koji je 25. jula 2018. godine objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 57/18, a stupio je na snagu 2. avgusta 2018. godine. Ovim zakonom uređuje se presađivanje ljudskih organa i uslovi za obezbeđenje standarda kvaliteta i bezbednosti ljudskih organa za presađivanje, uslovi rada i način organizacije zdravstvenog sistema u svrhu obezbeđenja dovoljnosti ljudskih organa za presađivanje, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, kao i druga pitanja od značaja za oblast presađivanja ljudskih organa (član 1. stav 1.). Ovim zakonom uređuje se i nadležnost Uprave za biomedicinu, organa u sastavu ministarstva nadležnog za poslove zdravlja (u daljem tekstu: Ministarstvo), koja je nadležna za obavljanje poslova državne uprave u oblasti presađivanja ljudskih organa, oblasti ljudskih ćelija i tkiva, delatnosti biomedicinski potpomognutog oplođenja, kao i u oblasti transfuzijske medicine (član 1. stav 2.).

Osporenim članom 23. Zakona propisano je: da se ljudski organi sa umrlog lica mogu uzeti radi presađivanja ukoliko se punoletni poslovno sposoban davalac pre smrti tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života protivio, odnosno ako se tome u trenutku smrti nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog (stav 1.); da izuzetno od stava 1. ovog člana, ako umrlo lice nema srodnike iz stava 1. ovog člana, ljudski organi sa umrlog lica mogu se uzeti ako se tome, u trenutku smrti, nije izričito usprotivio pobočni srodnik zaključno sa drugim stepenom srodstva (stav 2.); da je koordinator za darivanje ljudskih organa, odnosno član koordinacionog tima dužan da članove porodice umrlog lica iz stava 1. ovog člana, nakon utvrđene smrti, na odgovarajući način upozna sa daljim postupanjem, kao i uslovima za darivanje ljudskih organa iz stava 1. ovog člana (stav 3.); da je sa umrlog maloletnog lica, koje je za života bilo pod roditeljskim staranjem, dozvoljeno uzimanje ljudskih organa samo na osnovu pismenog pristanka oba roditelja, odnosno jednog roditelja ukoliko je drugi roditelj umro ili je nepoznat (stav 4.); da je sa umrlog maloletnog lica koje je za života bilo bez roditeljskog staranja, dozvoljeno uzimanje ljudskih organa samo na osnovu saglasnosti etičkog odbora zdravstvene ustanove koji se obrazuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita (stav 5.); da je sa umrlog punoletnog lica kome je za života na osnovu odluke nadležnog organa delimično ili u potpunosti oduzeta poslovna sposobnost, dozvoljeno uzimanje ljudskih organa samo na osnovu saglasnosti etičkog odbora zdravstvene ustanove koji se obrazuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita (stav 6.); da je sa umrlog lica koji nije državljanin Republike Srbije, odnosno nema stalno nastanjenje u Republici Srbiji, dozvoljeno uzimati ljudske organe samo na osnovu pismenog pristanka supružnika, odnosno vanbračnog partnera, roditelja, punoletnog brata, odnosno sestre ili punoletnog deteta umrlog lica (stav 7.).

Radi sagledavanja celine spornih pitanja, Ustavni sud je imao u vidu i odredbe osporenog Zakona kojima je propisano: da se odredbe ovog zakona odnose na darivanje, testiranje, procenu podobnosti davaoca i ljudskih organa, pribavljanje, očuvanje, prevoz, dodelu i presađivanje ljudskih organa u svrhu lečenja ljudi (član 2. stav 1.); da je darivanje ljudskih organa dobrovoljno i bez finansijske naknade (član 5. stav 1.); da svaka stacionarna zdravstvena ustanova sa jedinicom intenzivnog lečenja (u daljem tekstu: zdravstvena ustanova za darivanje ljudskih organa) uspostavlja sistem i efikasne procedure za darivanje, odnosno pribavljanje ljudskih organa umrlih lica, u skladu sa najboljom medicinskom praksom, da sistem i procedure iz stava 1. ovog člana obuhvataju kvalifikovani kadar, opremu i proceduru za utvrđivanje smrti, obezbeđenje odgovarajućeg pristanka za darivanje ljudskih organa (i tkiva tamo gde je primereno), optimalno zbrinjavanje i održavanje vitalnosti ljudskih organa davaoca, procenu podobnosti davaoca i ljudskih organa, kao i obezbeđenje brze dostupnosti odgovarajućih informacija za potrebe državne ili međunarodne razmene ljudskih organa, da zdravstvena ustanova iz stava 1. ovog člana imenuje najmanje jednog koordinatora za darivanje ljudskih organa ili članove koordinacionog tima, da su koordinator za darivanje ljudskih organa ili članovi koordinacionog tima iz stava 3. ovog člana odgovorni za uspostavljanje i sprovođenje procedura iz st. 1. i 2. ovog člana u zdravstvenoj ustanovi za darivanje ljudskih organa, koordinaciju timova za darivanje ljudskih organa iz centara za presađivanje ljudskih organa, koordinaciju prevoza timova i ljudskih organa, kao i obezbeđenje kvaliteta i bezbednosti raspoloživih ljudskih organa za presađivanje (član 10. st. 1-4.); da presađivanje ljudskih organa obavlja zdravstvena ustanova tercijarnog nivoa zdravstvene zaštite iz Plana mreže koji donosi Vlada i koja ima dozvolu za obavljanje poslova uzimanja i presađivanja jednog ili više ljudskih organa (u daljem tekstu: centar za presađivanje ljudskih organa), da uzimanje ljudskih organa obavlja samo tim za uzimanje ljudskih organa centra za presađivanje ljudskih organa iz stava 1. ovog člana (član 12. st. 1. i 2.); da se uzimanje ljudskih organa od umrlog lica zbog presađivanja drugom licu može izvršiti isključivo posle dijagnostikovanja i utvrđivanja smrti na osnovu medicinskih kriterijuma, da smrt lica iz stava 1. ovog člana po neurološkim kriterijumima utvrđuje komisija zdravstvene ustanove sastavljena od najmanje dva doktora medicine, odgovarajućih specijalnosti, da doktor medicine koji učestvuje u uzimanju ili presađivanju ljudskih organa sa umrlog lica ili je odgovoran za brigu o potencijalnim primaocima ljudskog organa, ne može učestvovati u utvrđivanju smrti po neurološkim kriterijumima, niti biti član komisije iz stava 2. ovog člana, da medicinske kriterijume, način i uslove za utvrđivanje smrti iz stava 1. ovog člana, kao i sastav i način izbora komisije iz stava 2. ovog člana propisuje ministar (član 22.); da je pre uzimanja ljudskih organa sa umrlog lica kod kojeg je utvrđena smrt, doktor medicine koji je na čelu tima za uzimanje ljudskih organa, dužan, zajedno sa koordinatorom za darivanje ljudskih organa iz zdravstvene ustanove za darivanje ljudskih organa, da proveri – 1) identitet davaoca, 2) uslove pristanka, odnosno nepostojanje protivljenja iz člana 23. ovog zakona, da se način provere identiteta i pristanka iz stava 1. ovog člana obavlja u skladu sa standardnim operativnim procedurama centra za presađivanje ljudskih organa, da se pri uzimanju ljudskih organa telo umrlog davaoca tretira sa poštovanjem dostojanstva umrlog lica i porodice umrlog, i preduzimaju se sve potrebne mere kako bi se povratio spoljašnji izgled umrlog davaoca ljudskih organa, da je za potrebnu brigu o telu umrlog davaoca ljudskih organa nakon uzimanja ljudskih organa zadužen tim za uzimanje ljudskih organa (član 24.).

III

Ustavom Republike Srbije je utvrđeno: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima i da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite, da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana (član 97. tačka 2.), kao i sistem u oblasti zdravstva (član 97. tačka 10.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven i da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom (član 194. st. 1. i 3.).

Iz navedenog zakonskog okvira sledi da je darivanje ljudskih organa njihovo davanje u svrhu presađivanja radi lečenja drugog lica, zasnovano na principu dobrovoljnosti. Uzimanje ljudskog organa moguće je od živog ili umrlog davaoca, a uslovi za uzimanje propisani su Zakonom. Uzimanje organa od umrlog lica može se izvršiti isključivo posle dijagnostikovanja i utvrđivanja smrti lica po neurološkim kriterijumima, i to ukoliko se punoletni poslovno sposoban davalac tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života protivio, odnosno ako se tome u trenutku smrti nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog. Zakon, dakle, uvodi pretpostavljenu saglasnost za darivanje organa, i to kako eventualnog davaoca tako i njegovih najbližih srodnika. Smatra se da saglasnost davaoca postoji ako se tome za života nije protivio, a saglasnost njegovih srodnika ako se tome u trenutku smrti nisu izričito usprotivili. U pogledu oblika izražavanja protivljenja, kada je u pitanju davalac Zakon predviđa bilo usmeno bilo pismeno protivljenje, bez propisivanja bilo kakvih dodatnih formalnih uslova, dok za srodnike oblik izražavanja protivljenja ne uređuje. Ustavni sud konstatuje i da Zakonom nije predviđena obaveza vođenja evidencija o licima koja se protive doniranju organa, niti je u okviru nadležnosti Uprave za biomedicinu, kao organa državne uprave obrazovanog radi obavljanja poslova državne uprave, između ostalog, u oblasti presađivanja ljudskih organa, izričito propisana nadležnost za prikupljanje usmenih ili pismenih izjava o protivljenju doniranju organa za slučaj smrti. Kada su u pitanju srodnici umrlog lica, čija saglasnost se pretpostavlja ako se u trenutku smrti nisu izričito usprotivili uzimanju organa, Zakonom je ustanovljena obaveza koordinatora za darivanje ljudskih organa da ih, nakon utvrđene smrti, na odgovarajući način upozna sa daljim postupanjem, kao i sa uslovima za darivanje ljudskih organa – da se davalac pre smrti tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života protivio, odnosno da se tome u trenutku smrti nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog. Zakon, dakle, u vezi sa ostvarivanjem prava srodnika koristi dva pojma, „trenutak smrti“ i „utvrđivanje smrti“, a oba su predmet uređivanja Pravilnika o medicinskim kriterijumima, načinu i uslovima za utvrđivanje smrti („Službeni glasnik RS“, broj 73/19). Tim pravilnikom propisano je da se smrt lica utvrđuje na osnovu kliničkog pregleda (dva pregleda između kojih mora proteći najmanje šest sati ako je u pitanju punoletno lice), a zatim se potvrđuje jednim od predviđenih dijagnostičkih postupaka, o čemu se sačinjava zapisnik i kao vreme smrti uzima se vreme potvrđivanja moždane smrti, odnosno potpisivanja zapisnika od strane svih članova komisije (čl. 6, 8. i 10.). Iz navedenog sledi da se smatra da postoji saglasnost srodnika za uzimanje organa preminulog ako tome ne postoji njihovo izričito protivljenje u trenutku potvrđivanja moždane smrti, odnosno kada komisija potpiše zapisnik o utvrđivanju i potvrđivanju smrti. Ustavni sud konstatuje i da pitanje kriterijuma za utvrđivanje smrti nije ustavnopravno već medicinsko pitanje, te da je u većini razvijenih zemalja usvojen koncept moždane smrti, koja podrazumeva nepovratno oštećenje celog mozga.

U svakoj stacionarnoj ustanovi sa jedinicom intenzivne nege (koja je ustanova za darivanje organa) mora biti imenovan koordinator za darivanje ljudskih organa ili koordinacioni tim i oni su odgovorni za uspostavljanje i sprovođenje procedura za darivanje, odnosno pribavljanje ljudskih organa, uključujući proceduru za utvrđivanje smrti i obezbeđenje odgovarajućeg pristanka za darivanje ljudskih organa. S druge strane, presađivanje ljudskih organa može da obavlja samo centar za presađivanje ljudskih organa – ustanova tercijarnog nivoa zdravstvene zaštite iz Plana mreže koji donosi Vlada koja ima dozvolu za obavljanje poslova uzimanja i presađivanja ljudskih organa. Pre uzimanja organa sa lica kod koga je utvrđena smrt, što znači da je sačinjen zapisnik o utvrđivanju i potvrđivanju moždane smrti, doktor medicine koji je na čelu tima za uzimanje organa, dužan je da zajedno sa koordinatorom za darivanje ljudskih organa iz zdravstvene ustanove za darivanje organa proveri identitet davaoca i uslove pristanka, odnosno nepostojanje protivljenja iz člana 23. tog zakona. Provera se vrši na način predviđen standardnim operativnim procedurama centra za presađivanje ljudskih organa (prema članu 3. stav 1. tačka 20) Zakona, to su pismena uputstva kojima se opisuju koraci u određenom postupku).

Zakonom su predviđena posebna pravila za uzimanje organa sa umrlog maloletnog lica i punoletnog lica kome je za života delimično ili u potpunosti oduzeta poslovna sposobnost, kao i stranih državljana. U slučaju maloletnog lica koje je bilo pod roditeljskim staranjem potreban je pismeni pristanak oba roditelja, odnosno jednog ako je drugi umro ili je nepoznat, u slučaju maloletnog lica bez roditeljskog staranja i punoletnog lica kome je delimično ili u potpunosti oduzeta poslovna sposobnost potrebna je saglasnost etičkog odbora zdravstvene ustanove, a u slučaju stranog državljanina potreban je pismeni pristanak supružnika, odnosno vanbračnog partnera, roditelja, punoletnog brata, odnosno sestre ili punoletnog deteta umrlog lica.

Razmatrajući navode inicijativa Ustavni sud je pošao od cilja koji se osporenim Zakonom kao celinom i osporenim članom 23. želeo postići. Iz odredaba Zakona očigledna je njegova svrha – lečenje, odnosno zaštita života i zdravlja ljudi. Presađivanje organa predstavlja metodu lečenja bolesnika kod kojih je došlo do nepovratnog oštećenja funkcije nekog organa, u slučajevima kada je to jedina moguća metoda lečenja, a ona se primenjuje samo ako je to medicinski opravdano u konkretnom slučaju. Uvažavajući činjenicu da je presađivanje organa medicinski, etički i društveno opravdan način lečenja, Ustavni sud konstatuje da je propisivanje mogućnosti uzimanja ljudskih organa u svrhu lečenja, kako od živih tako i od umrlih davalaca, usmereno na ostvarivanje legitimnog cilja – zaštitu života i zdravlja ljudi, kao Ustavom zaštićenih dobara. Ustavni sud dalje konstatuje da je, prema odredbama osporenog Zakona, princip dobrovoljnosti osnovni princip na kome počiva presađivanje ljudskih organa, a saglasno odredbama člana 23. stav 1. i člana 25. stav 1. Ustava, kojima je utvrđeno da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite i da je fizički i psihički integritet nepovrediv, kao i saglasno odredbama čl. 1, 2. i 5. Konvencije o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu primene biologije i medicine: Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini (Zakon o potvrđivanju Konvencije objavljen u „Službenom glasniku RS – Međunarodni ugovori“, broj 12/10), kojima je utvrđeno da strane ove konvencije štite dostojanstvo i identitet svih ljudskih bića i garantuju svima, bez diskriminacije, poštovanje njihovog integriteta i drugih prava i osnovnih sloboda u pogledu primene biologije i medicine, (član 1.), da interesi i dobrobit ljudskog bića imaju prednost nad samim interesom društva ili nauke (član 2.) i da se zahvat koji se odnosi na zdravlje može izvršiti samo nakon što je lice na koje se zahvat odnosi o njemu informisano i dalo slobodan pristanak na njega, da se tom licu prethodno daju odgovarajuće informacije o svrsi i prirodi zahvata kao i njegovim posledicama i rizicima, da lice može slobodno i u bilo koje vreme povući svoj pristanak (član 5.). Sud, međutim, konstatuje i da navedena Konvencija nije primenjiva na uzimanje organa sa umrlih lica, kao i da je uzimanje organa i tkiva sa umrlih lica predmet Dodatnog protokola o transplantaciji organa i tkiva ljudskog porekla (Savet Evrope, Serija međunarodnih ugovora broj 186), koji je Republika Srbija potpisala 9. februara 2005. godine, ali ga još nije ratifikovala. Tim protokolom štiti se dostojanstvo i identitet svakog pojedinca u vezi sa transplantacijom organa i tkiva ljudskog porekla, a on se odnosi na odstranjivanje organa i tkiva sa nekoga ko je rođen, bilo da je živ ili ne. Saglasno tom protokolu, ukoliko je lice tokom svog života stavilo na znanje svoje želje da uskrati ili da svoju saglasnost, te želje treba poštovati nakon smrti.

Autonomija pojedinca, tj. pravo da samostalno donosi odluke koje se tiču njegove ličnosti i vlastitog tela je civilizacijska tekovina. Sa druge strane, povodom pravne prirode tela umrlog lica i prava u vezi s telom umrlog u pravnoj teoriji postoje različita shvatanja, pri čemu se polazi i od različitog značenja pojmova umrli i leš (čime se dolazi i do različitog pravnog statusa umrlog i leša). U osnovi, razlikovanje se kreće između isključivo stvarnopravnog i isključivo ličnopravnog shvatanja o odnosima koji nastaju povodom tela umrlog, a ključna pitanja su da li su telo umrlog kao celina i njegovi delovi, organi i tkiva, stvari ili nisu stvari, koja prava na njima postoje i koji je krug titulara ovlašćenih da ta prava vrše, te da li raspolaganja u vezi s telom umrlog pripadaju sferi imovinskih ili ličnih prava. Ustavni sud konstatuje i da u pravnom sistemu Republike Srbije navedena pitanja nisu na celovit i precizan način uređena.

Kada je reč o odlukama pojedinaca o tome šta će se raditi s njihovim telom nakon smrti, Ustavni sud primećuje da postoje dva osnovna modela pristanka za uzimanje delova tela s tela umrle osobe: model opt in ili model izričitog pristanka u kome delovi tela umrlog ne mogu biti uzeti ako on nije dao izričit pristanak na način propisan zakonom (koji su prihvatile npr. Danska i Nemačka) i model opt out ili model pretpostavljenog pristanka u kome je s umrlog dopušteno uzeti organe ako se za života tome nije protivio (većina zemanja EU prihvata ovaj sistem, npr. Italija, Francuska, Austrija, Španija, Belgija, Poljska, Švedska, Slovenija, Hrvatska). Dakle, dva navedena modela pristanka razlikuju se po obliku izražavanja volje – kod izričitog pristanka osoba vlastitu volju izražava na pozitivan način, dok kod pretpostavljenog pristanka volju izražava na negativan način, izjavom o nedarivanju organa nakon smrti. Imajući u vidu sadržinu stava 1. člana 23. osporenog Zakona, Ustavni sud nalazi da je zakonodavac, propisujući da se organi sa tela umrlog punoletnog poslovno sposobnog lica mogu uzeti ako se ono tome za života nije usmeno ili pismeno protivilo, prihvatio model pretpostavljenog pristanka. Budući da u slučaju za života izraženog protivljenja uzimanju organa ono nije dozvoljeno, Ustavni sud smatra da je sa ustavnopravnog stanovišta navedeno zakonsko rešenje zasnovano na poštovanju ljudskog dostojanstva i integriteta i da se osporenom odredbom člana 23. stav 1. Zakona ne zadire u pravo svakog pojedinca da slobodno i samostalno odlučuje o darivanju, odnosno nedarivanju svojih organa, te da time što se ne zahteva izričit pristanak nisu povređene ustavne odredbe o neprikosnovenosti ljudskog dostojanstva i nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta.

Iako za Ustavni sud sam koncept pretpostavljene saglasnosti za darivanje organa nije ustavnopravno sporan, Sud konstatuje da poštovanje volje preminulog i njegovog prava da za života slobodno odlučuje o (ne)darivanju svojih organa, od zakonodavca zahteva da, saglasno ustavnom načelu o vladavini prava, jasno i precizno uredi način ostvarivanja toga prava. Naime, Ustavni sud konstatuje da nadležnost Republike Srbije utvrđena u odredbama člana 97. tač. 2. i 10. Ustava, da uređuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana i sistem u oblasti zdravstva, ne predstavlja samo ovlašćenje Republike Srbije da preko svog zakonodavnog organa, tj. Narodne skupštine, zakonom uredi presađivanje ljudskih organa u svrhu lečenja i način ostvarivanja prava svakog lica da odluči o doniranju svojih organa, već istovremeno i obavezu zakonodavca da taj zakon mora ispunjavati određene standarde koji se tiču kvaliteta i izvesnosti normi, koji moraju biti u funkciji obezbeđivanja vladavine prava i jednakosti svih pred zakonom.

Povodom navedenog, Ustavni sud još jednom podseća na stav koji je izneo u više svojih odluka (npr. IUz-27/2009, IUz-107/2011, IUz-299/2011 i dr.) povodom kvaliteta zakonskih normi, a polazeći od stava Evropskog suda za ljudska prava izraženog povodom određivanja „autonomnog pojma zakona“, i koji glasi: „da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno, nego i u sadržinskom smislu taj zakon, odnosno njegove norme moraju biti u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive, tako da subjekti na koje se zakon odnosi mogu uskladiti svoje ponašanje sa zakonom“, kako ne bi zbog nepreciznih, ali i nedostatnih normi bili uskraćeni u ostvarivanju svojih zajemčenih prava ili pravnih interesa. Ustavni sud takođe ukazuje da Evropski sud za ljudska prava nije utvrdio samo autonomni pojam zakona u smislu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, već je u pojedinim svojim odlukama ukazao i na određena svojstva koja moraju karakterisati zakone i druge opšte akte zemlje potpisnice Evropske konvencije. Naime, Evropski sud za ljudska prava je mišljenja da se izraz ''zakon'' ne odnosi na puko postojanje zakona, već i na kvalitet zakona, zahtevajući da on bude saglasan vladavini prava, a njegove norme u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive (vid. predmet Silver i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavke br. 5947/72, 6205/73, 7052/75, 7061/75, 7107/75, 7113/75, 7136/75, presuda od 25. marta 1983. godine; predmet Sunday Times protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 6538/74, presuda od 26. aprila 1979. godine; predmet Hasan i Chaush protiv Bugarske, predstavka broj 30985/96, presuda od 26. oktobra 2000. godine).

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stanovište Evropskog suda za ljudska prava izraženo u presudi u predmetu Elberte protiv Letonije (predstavka broj 61243/08) od 13. januara 2015. godine (pravnosnažna 13. aprila 2015. godine). Podnositeljka predstavke žalila se na povrede čl. 3. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a navela je da je odstranjivanje tkiva njenog pokojnog supruga obavljeno bez njene saglasnosti i znanja i da je on sahranjen sa vezanim nogama. Sud je konstatovao da pravo podnositeljke predstavke, utvrđeno po domaćem pravu, da izrazi saglasnost ili protivljenje odstranjivanju tkiva njenog supruga ulazi u područje člana 8. Evropske konvencije, kada je reč o privatnom životu i da predstavka mora biti proglašena prihvatljivom (st. 86-88. presude). Razmatrajući da li je zadiranje u pravo bilo u skladu sa zakonom, Evropski sud za ljudska prava je konstatovao da je letonsko pravo u relevantno vreme eksplicitno predviđalo pravo ne samo preminulog lica, već i njegove najbliže rodbine, uključujući i supružnike, da izraze svoje želje u odnosu na odstranjivanje tkiva nakon smrti tog lica, što strane nisu sporile, ali su se njihovi stavovi razlikovali po pitanju ostvarivanja tog prava. Podnositeljka predstavke smatrala je da su eksperti imali obavezu da ustanove koje su bile želje najbliže rodbine. Vlada je tvrdila da samo nepostojanje protivljenja jeste bilo sve što je bilo potrebno da se pristupi odstranjivanju tkiva. Mišljenje je Evropskog suda za ljudska prava da ova pitanja odražavaju kvalitet domaćeg prava, naročito pitanje da li je domaće zakonodavstvo formulisano sa dovoljno preciznosti i da li pruža adekvatnu pravnu zaštitu protiv proizvoljnosti kada nema relevantnog upravnog propisa. U tom kontekstu Evropski sud je konstatovao da je osnovno neslaganje između strana zapravo da li je letonsko pravo, koje je u principu davalo najbližim rođacima pravo da izraze saglasnost ili protivljenje u odnosu na odstranjivanje tkiva, bilo dovoljno jasno i predvidivo u primeni kada je reč o ostvarivanju tog prava. Podnositeljka je tvrdila da nije bilo mogućnosti da se ona, kao najbliži srodnik, usprotivi odstranjivanju tkiva, a Vlada je smatrala da je ona mogla da ostvari to pravo jer je ništa nije sprečavalo da izrazi svoje želje ili svoje protivljenje (st. 106. i 107.). Evropski sud je zaključio da iako letonsko pravo predviđa pravni okvir koji dozvoljava najužoj rodbini da izrazi saglasnost ili protivljenje u odnosu na odstranjivanje tkiva, on ne definiše jasno obim odgovarajuće obaveze ili polje diskrecionih prava koja se prenose na eksperte ili druge vlasti u tom smislu. Sud je istakao i da princip zakonitosti obavezuje države ne samo da poštuju i primenjuju na predvidiv i dosledan način zakone koje su donele, već i kao neophodan element da obezbede pravne i praktične uslove za njihovo sprovođenje. Sud je konstatovao da ostaje nejasno kako je sistem saglasnosti, ustanovljen u letonskom pravu u relevantno vreme, funkcionisao u praksi u okolnostima u kojima se našla podnositeljka predstavke, pri čemu je ona imala određena prava kao najbliži rođak, ali nije bila obaveštena o tome kako i kada ta prava može da iskoristi, a još manje je o tome dobila bilo kakvo objašnjenje (st. 111. i 112.). Kao odgovor na argument Vlade da ništa nije sprečavalo podnositeljku predstavke da izrazi svoje želje u odnosu na odstranjivanje tkiva, taj sud konstatuje nedostatak bilo kakvog upravnog ili zakonskog uređenja u tom smislu i zaključuje da podnositeljka predstavke, shodno tome, nije bila u mogućnosti da predvidi šta se od nje očekuje ako je želela da ostvari to pravo (stav 113.).

Polazeći od napred navedenih stavova i zahteva u pogledu kvaliteta zakona, Ustavni sud je ocenio da su odredbama člana 23. Zakona upravo dovedeni u pitanje standardi koji moraju biti poštovani radi obezbeđenja ustavnog načela o vladavini prava. Najpre, kako stav 1. člana 23. Zakona propisuje da se ljudski organi sa umrlog lica mogu uzeti radi presađivanja ukoliko se punoletni poslovno sposoban davalac pre smrti tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života protivio, odnosno ako se tome u trenutku smrti nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog, Ustavni sud je utvrdio da navedenom odredbom nije jasno i precizno uređeno pitanje odnosa za života izražene volje potencijalnog davaoca organa i volje njegovih srodnika, odnosno obim prava srodnika umrlog lica, to jest da li je njihovo pravo na protivljenje uzimanju organa umrlog lica autonomno ili je ograničeno voljom umrlog lica i u suštini pravo da prenesu usmeno ili pismeno izraženu volju umrlog lica. Ovo posebno imajući u vidu i da Zakon ne predviđa nijedan uslov u pogledu forme za života date izjave o nedoniranju organa, niti je pak izričito propisana obaveza vođenja evidencije o licima koja ne prihvataju da budu donatori organa. Pored toga, činjenica da, kao što je napred rečeno, postoje različita shvatanja povodom pravne prirode tela umrlog lica i prava u vezi s telom umrlog i da u pravnom sistemu Republike Srbije ta pitanja nisu na celovit način uređena, dodatno zahteva od zakonodavca da odnose i prava koja nastaju u vezi sa raspolaganjem organima umrlog lica uredi jasnim i preciznim odredbama.

Polazeći od Zakonom propisanih dužnosti zdravstvenih ustanova, kao i stavom 1. člana 23. Zakona definisanih uslova za uzimanje organa, te stavom 3. istog člana propisane obaveze koordinatora za darivanje organa da nakon utvrđene smrti članove porodice umrlog lica upozna sa daljim postupanjem i uslovima za darivanje organa iz stava 1. toga člana, Ustavni sud je, s obzirom na napred utvrđenu nepreciznost odredbe stava 1, dalje utvrdio da su odredbe st. 1. i 3. posmatrane kao celina nejasne i nepredvidive u pogledu obima obaveza koordinatora, i to kako u odnosu na utvrđivanje za života izražene volje umrlog, tako i u odnosu na pravo srodnika da se usprotive uzimanju organa. Ako je obaveza koordinatora ne samo da članove porodice umrlog upozna sa uslovima za darivanje organa, već i da utvrdi za života izraženu volju umrlog, odnosno da li se članovi porodice protive ili ne uzimanju organa, ostaje nejasno i do kog trenutka se istražuje volja umrlog, u kojoj formi srodnici mogu da izraze protivljenje uzimanju organa, na koji način se utvrđuje status vanbračnog partnera, naročito imajući u vidu kratak period u kojem je potrebno doneti odluku o (ne)uzimanju organa sa umrlog lica, te da li je i do kog trenutka odluka srodnika opoziva.

Dalje, kako Zakon postavlja negativan uslov da se srodnici nisu izričito usprotivili uzimanju organa umrlog, pri čemu se (ne)postojanje protivljenja vezuje za trenutak smrti, dok se o daljem postupanju i uslovima za darivanje organa srodnici obaveštavaju nakon utvrđene smrti, Ustavni sud je ocenio da upotreba različitih pojmova u pogledu nečega što se po logici stvari dešava nakon smrti može dovesti do različitog tumačenja u pogledu toga do kada srodnici umrlog lica mogu da ostvare pravo da se usprotive uzimanju njegovih organa i u krajnjoj liniji do uskraćivanja toga prava, a imajući u vidu da se, prema Pravilniku o medicinskim kriterijumima, načinu i uslovima za utvrđivanje smrti, kao vreme smrti uzima vreme potvrđivanja moždane smrti, odnosno potpisivanja zapisnika od strane članova komisije.

U vezi s napred utvrđenim nepreciznostima, a budući da je prema odredbama člana 10. Zakona uspostavljanje i sprovođenje procedure za obezbeđenje odgovarajućeg pristanka za darivanje ljudskih organa odgovornost koordinatora za darivanje ljudskih organa ili koordinacionog tima u svakoj stacionarnoj ustanovi sa jedinicom intenzivne nege, Ustavni sud je ocenio da odredbe st. 1. i 3. člana 23. pružaju mogućnost različitog tumačenja i uspostavljanja različitih procedura, kako u pogledu utvrđivanja za života izjavljene volje umrlog lica tako i u pogledu (ne)postojanja protivljenja njegovih srodnika, te nejednakog postupanja u istim pravnim situacijama.

Za Ustavni sud nisu prihvatljivi navodi iz odgovora Narodne skupštine kojima se objašnjava da je izrađena standardna operativna procedura za dobijanje saglasnosti za darivanje ljudskih organa kao jedinstven i obavezujući dokument koji se primenjuje u svim centrima za presađivanje ljudskih organa i šta ona sadrži. Naime, kako se prema odredbi člana 18. stav 2. Ustava zakonom može propisati način ostvarivanja zajemčenih ljudskih prava ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, to znači da se i vrste i obim prava kojima se ostvaruje neko zajemčeno ljudsko pravo i uslovi pod kojima se ta prava ostvaruju propisuju isključivo zakonom. U konkretnom slučaju, u pogledu ostvarivanja prava zajemčenih odredbama člana 23. stav 1. i člana 25. stav 1. Ustava, to podrazumeva i da odnosi i prava i obaveze koje nastaju u vezi sa doniranjem organa umrlog lica moraju biti uređeni zakonom i u skladu sa zahtevima o kvalitetu zakona koji proizlaze iz ustavnog načela o vladavini prava, a ne operativnim procedurama, kako se to navodi u odgovoru. Drugim rečima, iako su, prema navodima iz odgovora, jedinstvenom procedurom (mada Zakon ne predviđa postojanje jedne procedure obavezujuće za sve zdravstvene ustanove) uređena neka od spornih pitanja u pogledu odnosa za života izražene volje umrlog lica i volje njegovih srodnika, obima prava srodnika i obaveza koordinatora s tim u vezi, navedena procedura nije vrsta akta kojim se ta pitanja mogu uređivati jer je to materija zakona. Ustavni sud ponovo ukazuje i na to da odredbama Zakona nije propisana izričita nadležnost Uprave za biomedicinu da vodi evidenciju o licima koja ne žele da budu donatori organa, a da se saglasno odredbi člana 136. stav 3. Ustava poslovi državne uprave određuju zakonom, kao i da iz odredaba člana 16. Zakona o državnoj upravi („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 101/07, 95/10, 99/14, 30/18 – dr. zakon i 47/18) jasno proizlazi da se nadležnosti organa državne uprave propisuju zakonom.

Kako su odredbama st. 4. i 5. člana 23. Zakona propisana posebna pravila za uzimanje organa maloletnih lica pod roditeljskim staranjem i bez roditeljskog staranja, pri čemu nisu posebno navedena usvojena deca, Ustavni sud je, polazeći od toga da se usvojenjem između usvojenika i njegovih potomaka i usvojitelja i njihovih srodnika zasnivaju jednaka prava i dužnosti kao između deteta i roditelja odnosno drugih srodnika (član 104. Porodičnog zakona – „Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 i 6/15), da se usvojeno dete upisuje u matičnu knjigu rođenih na osnovu rešenja o novom upisu rođenja usvojenika, da se podaci o roditeljima zamenjuju podacima o usvojiteljima i da se tim rešenjem poništava raniji upis rođenja usvojenika (član 52. Zakona o matičnim knjigama „Službeni glasnik RS“, br. 20/09, 145/14 i 47/18), te da posle novog upisa činjenice rođenja usvojenika pravo uvida u matičnu knjigu rođenih za dete imaju samo dete i usvojitelji deteta (član 41. stav 3. Zakona o matičnim knjigama), utvrdio da se pravila koja važe za maloletna lica pod roditeljskim staranjem odnose i na usvojena maloletna lica i da Zakon u tom delu nije podnormiran. Međutim, kako je sa umrlog maloletnog lica, koje je za života bilo pod roditeljskim staranjem, dozvoljeno uzimanje ljudskih organa samo na osnovu pismenog pristanka oba roditelja, odnosno jednog roditelja ukoliko je drugi roditelj umro ili je nepoznat (stav 4.), Ustavni sud je, imajući u vidu odredbe Porodičnog zakona kojima su uređeni roditeljsko pravo i zaštita dece bez roditeljskog staranja, ocenio da je odredba stava 4. nejasna i neprecizna u pogledu potrebne saglasnosti kada je jedan od roditelja potpuno lišen roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti, a s obzirom na pravne posledice sudske odluke o potpunom lišenju roditeljskog prava, odnosno poslovne sposobnosti, kao i na to da prema odredbi člana 77. stav 1. Porodičnog zakona, jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo kada je drugi roditelj nepoznat, ili je umro, ili je potpuno lišen roditeljskog prava, odnosno poslovne sposobnosti. Takođe, imajući u vidu da se, saglasno odredbama Porodičnog zakona, maloletno lice bez roditeljskog staranja stavlja pod starateljstvo, pri čemu se za staratelja prvenstveno stavlja srodnik deteta, kao i da je staratelj dužan da zastupa štićenika (član 124, član 126. st. 2. i član 137. stav 1.), Ustavni sud je ocenio da iz sadržine odredbe stava 5. nije jasno da li se traži saglasnost staratelja ili je saglasnost etičkog odbora jedini uslov za uzimanje organa u tom slučaju, iako se u odgovoru donosioca akta navodi da je „Zakon pružio mogućnost da kada su maloletni građani u pitanju zakonski zastupnik ili staratelj zabrani darivanje organa“.

Polazeći od sadržine i sistematike člana 23. Zakona, Ustavni sud je ocenio da nisu jasno i precizno propisani ni uslovi za darivanje organa punoletnog lica kome je za života delimično ili potpuno oduzeta poslovna sposobnost (stav 6. člana 23.), budući da je nejasno da li se u tom slučaju primenjuje ili ne pravilo o pretpostavljenoj saglasnosti srodnika obuhvaćenih st. 1. i 2. toga člana, a imajući u vidu da odredbe st. 4-7. propisuju posebne režime za uzimanje organa pojedinih kategorija lica i da je očigledno da situacije uređene st. 4, 5. i 7. isključuju primenu odredaba st. 1. i 2. toga člana, kao i to da se, saglasno odredbama Porodičnog zakona, punoletno lice lišeno poslovne sposobnosti stavlja pod starateljstvo (član 124.) i da staratelj nije obuhvaćen krugom lica koja se mogu usprotiviti doniranju organa.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da odredbe člana 23. Zakona o presađivanju ljudskih organa u celini nisu u saglasnosti sa ustavnim načelom o vladavini prava iz člana 3. Ustava, pa je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 45. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), doneo Odluku kao u izreci.

Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredbe člana 23. Zakona o presađivanju ljudskih organa, navedenog u izreci, prestaju da važe danom objavljivanja Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUD

Snežana Marković

Slični dokumenti

IUz 223/2018: Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti Zakona