Odluka Ustavnog suda o neustavnosti odredaba Zakona o javnom informisanju
Kratak pregled
Ustavni sud je utvrdio da su neustavne odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju koje ograničavaju osnivanje medija samo na domaća pravna lica, kao i odredbe o prekomernim novčanim kaznama i određene procesne mere, jer krše slobodu medija.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
IUz-231/2009
22.07.2010.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je
O D L U K U
1. Utvrđuje se da nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima sledeće odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju (''Službeni glasnik RS'', broj 71/09):
- odredba člana 1. stav 1. kojom je u članu 14. Zakona o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03 i 61/05) dodat novi stav 1. i to u delu koji glasi: „Javno glasilo može osnovati domaće pravno lice (osnivač javnog glasila)“;
- odredbe člana 2. kojima je posle člana 14. Zakona o javnom informisanju dodat novi član 14a i to st. 5. do 7. člana 14a;
- odredbe čl. 4. do 6.
2. Odbija se predlog i ne prihvataju se inicijative za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 1. Zakona iz tačke 1. u delu koji se odnosi na drugu rečenicu novododatog stava 1. člana 14. Zakona o javnom informisanju i odredaba člana 2. Zakona iz tačke 1. u delu koji se odnosi na st. 1. do 4. novododatog člana 14a, na stav 1. novododatog člana 14b i na novododati član 14v Zakona o javnom informisanju.
3. Odbacuju se zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzeta na osnovu Zakona iz tačke 1.
O b r a z l o ž e nj e
Ustavnom sudu su podneti predlog i tri inicijative za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju (''Službeni glasnik RS'', broj 71/09).
Predlogom od 23. septembra 2009. godine osporene su odredbe člana 1. stav 1, čl. 2, 4, 5. i 6. navedenog Zakona. Inicijativom od 14. septembra 2009. godine, pored odredaba čl. 1, 2, 4, 5. i 6, osporene su i odredbe člana 7. Zakona, dok su inicijativama podnetim Ustavnom sudu 15. i 30. septembra 2009. godine osporene odredbe čl. 2, 4, 5, 6. i 7. Zakona.
Ovlašćeni predlagač osporava odredbu člana 1. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju u delu kojim je član 14. osnovnog teksta Zakona dopunjen odredbom da javno glasilo može osnovati domaće pravno lice (osnivač javnog glasila). Navedena odredba osporena je sa stanovišta njene saglasnosti sa odredbama člana 17, člana 18. stav 2, člana 20, člana 46. stav 1. i člana 50. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i sa stanovišta saglasnosti sa odredbama člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (''Službeni list SCG – Međunarodni ugovori'', br. 9/03, 5/05 i 7/05) i člana 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (''Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori'', broj 7/71), uz ukazivanje da se na način kako je to propisano osporenom odredbom uskraćuje pravo svim fizičkim licima - domaćim i stranim, kao i stranim pravnim licima da budu osnivači javnih glasila. U predlogu se detaljno iznose razlozi zbog kojih, po mišljenju predlagača, osporena odredba nije u saglasnosti sa označenim odredbama Ustava i potvrđenih međunarodnih ugovora, a posebno se ističe da odredba člana 50. stav 1. Ustava, kojom se jemči sloboda medija, utvrđuje da je svako slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja, iz čega sledi da nema ustavnog osnova da se ova sloboda ograniči domaćim fizičkim licima, a kako odredba člana 17. Ustava strancima u Republici Srbiji garantuje sva prava zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije, to, po mišljenju predlagača, zakonodavac nije imao osnova da strana, kako fizička, tako i pravna lica isključi od prava da u Republici Srbiji budu osnivači javnog glasila.
Na, u osnovi, istim argumentima zasnivaju se i osporavanja navedene odredbe Zakona izneta u prvopodnetoj inicijativi. Pored toga, ovom inicijativom odredba člana 1. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona osporena je i u delu kojim je član 14. Zakona o javnom informisanju dopunjen odredbom da se javno glasilo upisuje u Registar javnih glasila, uz obrazloženje da se na ovaj način osnivaču „osim obaveze osnivanja (i registracije) pravnog lica, nameće dodatna obaveza upisa u još jedan registar, što može u zavisnosti od uslova i postupka upisa biti posredno ograničenje slobode medija“.
Odredba člana 2. Zakona predlogom i inicijativama osporena je u delu kojim se posle člana 14. Zakona o javnom informisanju dodaje novi član 14a. Predlagač i inicijatori smatraju da odredbe st. 1. i 2. ovog člana, kojima se propisuje da osnivač javnog glasila ne može preneti, niti na drugi način raspolagati pravom na javno glasilo ili pravom na izdavanje javnog glasila i da je ugovor o takvom prenosu ili raspolaganju ništav, nisu u saglasnosti sa Ustavom zajemčenim pravom na imovinu iz člana 58. Ustava, sa osnovnim načelima ekonomskog uređenja utvrđenim odredbama člana 82. Ustava i ustavnim odredbama o ekonomskom uređenju koje garantuju da je preduzetništvo slobodno (član 83. stav 1. Ustava) i da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjena (član 84. stav 3. Ustava), kao ni sa članom 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Takođe, ističe se da navedene odredbe nisu u saglasnosti ni sa ustavnim principom zabrane smanjenja dostignutog nivoa ljudskih prava (član 20. stav 2. Ustava), jer ovakvo ograničenje u ranijim propisima koji su uređivali oblast javnog informisanja nije postojalo. Kao razlog osporavanja odredaba st. 3. i 4. člana 14a Zakona navodi se njihova nesaglasnost sa odredbama člana 20. stav 2, člana 46. i člana 50. stav 1. Ustava, člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, uz obrazloženje da zabrana osnivanja javnog glasila pod istim ili sličnim imenom, u slučaju da je javno glasilo prestalo brisanjem iz registra ili na drugi način, ili da je prestalo njegovo štampanje ili izdavanje, ograničava samu slobodu osnivanja javnog glasila, a time i slobodu mišljenja i izražavanja, kao i da smanjuje dostignuti nivo prava u ovoj oblasti, jer iz navedenih odredaba, po mišljenju predlagača i inicijatora, proizlazi obaveza redovnog (kontinuiranog) izdavanja javnog glasila, koja u ranijem periodu nije postojala. Osporene su i odredbe st. 4, 5. i 6. člana 14a Zakona o javnom informisanju, kojima je propisana obaveza javnog tužioca da u slučaju povrede zabrane izdavanja javnog glasila pod istim ili sličnim imenom ili izdavanja javnog glasila koje nije upisano u Registar, bez odlaganja pokrene postupak za privredni prestup pred nadležnim sudom i zatraži izricanje mere privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila, kao i obaveze suda da u roku od 12 sati od podnošenja predloga javnog tužioca osnivaču izrekne navedenu meru. Ukazuje se da su i ove odredbe Zakona nesaglasne sa istim odredbama Ustava i potvrđenih međunarodnih ugovora kao i odredbe st. 3. i 4. člana 14a, jer se njima, po stavu predlagača i inicijatora, mimo Ustavom utvrđenih razloga, pokrenuti postupak zbog učinjenog privrednog prestupa uvodi kao još jedan razlog za zabranu javnog glasila, a jedan od inicijatora smatra i da se osporenim odredbama narušava jedinstvo pravnog poretka i „stvara neprihvatljiva praksa uvođenja novih vrsta sankcija i posebnih postupaka“, što osporene odredbe čini nesaglasnim i sa odredbama člana 4. stav 4, člana 142. st. 2. i 3. i člana 156. Ustava.
Osporavajući odredbu člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju u delu kojim je posle člana 14. osnovnog teksta Zakona dodat novi član 14b, kojim je propisano da Registar javnih glasila vodi organizacija nadležna za vođenje registra privrednih subjekata, a da ministar nadležan za poslove javnog informisanja bliže uređuje način vođenja registra javnih glasila, podnosici inicijativa navode da je ovim zakonodavac „prepustio organu izvršne vlasti da na nejavan način i po sopstvenom nahođenju, uređuje način vođenja Registra javnih glasila koji je ovim Zakonom uveden kao konstitutivni element osnivanja javnih glasila“, čime upis u Registar „dobija karakter posrednog odobrenja“, što osporenu odredbu čini nesaglasnom pre svega zajemčenoj slobodi medija iz člana 50. stav 1. Ustava.
Inicijativama se odredbe člana 2. Zakona osporavaju i u delu kojim je posle člana 14. Zakona o javnom informisanju dodat novi član 14v, uz navode da se odredbama člana 14v jedino za osnivače javnih glasila uvode mere kontrole poslovanja koje ne postoje za privredna društva i preduzetnike u drugim oblastima poslovanja, što, po mišljenju inicijatora, osnivače javnih glasila stavlja u nejednak položaj i predstavlja „otvoreni pritisak na sredstva javnog informisanja“. Stoga su, prema shvatanju inicijatora, osporene odredbe nesaglasne sa odredbama čl. 21, 50. i 83. Ustava i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Predlogom i inicijativama u celini je osporen član 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju kojim su posle člana 92. osnovnog teksta Zakona dodate odredbe čl. 92a i 92b, a kojima se kao privredni prestup propisuju osnivanje javnog glasila pod istim ili sličnim imenom, suprotno zabrani utvrđenoj u članu 14a stav 3. Zakona i izdavanje javnog glasila koje nije upisano u Registar (član 92a), kao i povreda odredaba Zakona o obavezi poštovanja pretpostavke nevinosti i o zaštiti maloletnika (član 92b). Ukazuje se da je propisivanjem da su privredni prestup radnje koje po svojoj prirodi nemaju obeležja privrednog prestupa, kako je to određeno opštim propisima kojima se uređuje ova vrsta kažnjivih dela, povređeno ustavno načelo jedinstva pravnog poretka iz člana 4. stav 1. Ustava. Podnosilac druge inicijative dodatno ukazuje da odredba kojom je kao privredni prestup predviđeno izdavanje javnog glasila koje nije upisano u Registar javnih glasila (član 92a Zakona) potvrđuje da se „ovom odredbom, uz odredbu člana 14b stav 2. ... posredno, prikriveno i netransparentno (se) uvode odobrenja za osnivanje novina i drugih sredstava javnog obaveštavanja“, iz čega se, kako podnosilac navodi, na posredan, ali nesumnjiv način zaključuje da je upis u Registar javnih glasila konstitutivni element osnivanja javnog glasila, što je, po njegovom mišljenju, suprotno članu 50. stav 1. Ustava.
Osporavajući odredbe člana 4, kao i odredbe čl. 5. i 6. Zakona, kojima su povećani minimumi i maksimumi novčanih kazni koje se mogu izreći za izvršene prekršaje propisane Zakonom o javnom informisanju, predlagač i inicijatori posebno naglašavaju da zaprećene novčane kazne koje se mogu izreći za učinjene privredne prestupe i prekršaje ne samo da su iznad, u pojedinim slučajevima i po nekoliko desetina puta, maksimalnih kazni koje se mogu propisati za ove vrste kažnjivih dela, već se na ovaj način ozbiljno ograničava i ugrožava ostvarivanje slobode medija zajemčene članom 50. stav 1. Ustava i odredbama člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, te da su osporenim odredbama povređeni i ustavni principi o dopuštenom ograničenju ljudskih i manjinskih prava (član 20. st. 1. i 3. Ustava) i jednakosti svih pred Ustavom i zakonom (član 21. stav 1. Ustava). Tako se u obrazloženju podnetog predloga navodi da su propisane kazne nesrazmerne, prekomerne i „u stanju su da okončaju egzistenciju javnih glasila kojima prete takve kazne“, a što je u suprotnosti sa praksom Evropskog suda za ljudska prava koja se odnosi na primenu člana 10. Evropske konvencije, prema kojoj se prilikom određivanja visine kazne mora voditi računa da ona ne bude takva da odvrati od izražavanja mišljenja putem javnog glasila, niti da ugrozi postojanje javnog glasila kome preti izricanje takve kazne. U prilog iste tvrdnje, jedan od podnosilaca inicijative ukazuje i da je jedno od opšteprihvaćenih pravila kaznenog prava u svim civilizovanim zemljama da „materijalne posledice osude ne smeju biti takve da ugrožavaju egzistenciju kažnjenog i lica koje on izdržava“, a da je, na primer, „propisivanjem kazne od 2.000.000 dinara za odgovorno lice, odnosno oko 70 prosečnih plata u Srbiji, očito (je) da se postupa upravo suprotno“.
Konačno, podnosioci dve inicijative osporavaju i odredbe člana 7. Zakona kojima je utvrđen rok za donošenje propisa nadležnog ministra o načinu vođenja Registra javnih glasila i rok za osnivače javnih glasila da podnesu prijavu za upis u Registar. Ove odredbe osporavaju se navođenjem istovetnih razloga kojima je osporena saglasnost sa Ustavom odredaba Zakona kojima se uređuje Registar javnih glasila i propisuju sankcije za izdavanje javnog glasila koje nije upisano u ovaj registar.
Na zahtev Ustavnog suda, Narodna skupština je, 30. novembra 2009. godine, dostavila Sudu odgovor, odnosno mišljenje na podneti predlog i inicijative. U odgovoru, donosilac osporenog Zakona navodi da je osporena odredba člana 1. Zakona, kojom se vrši dopuna člana 14. osnovnog teksta Zakona, a kojom se propisuje ko može biti osnivač javnog glasila „sasvim ''na liniji'' ranije postojeće regulative“, tj. odredbe člana 14. stav 1. osnovnog teksta Zakona (koja je sada postala stav 2. člana 14. Zakona), kojom je predviđeno da, u skladu sa zakonom, osnivač pravnog lica koje je osnivač javnog glasila može biti svako domaće ili strano pravno ili fizičko lice. U tom smislu, poziva se na odredbe Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) kojima je definisan pojam društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskog društva, kao i na to da je stupanjem na snagu Zakona o udruženjima građana („Službeni glasnik RS“, broj 51/09) značajno pojednostavljeno osnivanje udruženja, „tako da ne postoji značajnija prepreka da strano fizičko lice učestvuje u osnivanju javnog glasila“. S tim u vezi, obrazlaže se i da je potrebno imati u vidu da „javno glasilo nema svojstvo pravnog lica, ali da u pravnom prometu može imati svojstvo robe (štampana javna glasila) ili biti osnov za pružanje usluga poput oglašavanja (elektronska i štampana javna glasila)“, kao i da „jedino pravno lice može ispuniti sve zakonske poreske obaveze koje proizlaze iz prometa javnih glasila u svojstvu robe i usluga koje se na bazi postojanja javnog glasila pružaju“. Donosilac osporenog akta takođe ističe da se osporena odredba člana 1. Zakona ne može posmatrati odvojeno od posebnog dela Ustava koji se odnosi na ekonomsko uređenje i javne finansije, pa s tim u vezi ističe da su mere uvedene članom 1. stav 1. osporenog Zakona „u potpunosti u skladu sa odredbom člana 83. stav 2. Ustava kojom je dozvoljeno ograničenje tržišta ako je to potrebno radi npr. zaštite zdravlja ljudi ili radi bezbednosti Republike Srbije, kao i sa odredbom člana 90. Ustava kojim je zagarantovana zaštita potrošača“. Pored toga, donosilac osporenog akta smatra da osporena odredba člana 1. Zakona nije u suprotnosti ni sa odredbama člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer navedene odredbe Konvencije „nigde ne govore o izričitom pravu fizičkih lica da osnivaju javna glasila, niti je to redovna uporednopravna praksa“, već je stavom 2. ovog člana predviđeno da korišćenje prava na slobodu izražavanja povlači za sobom dužnosti i odgovornosti kao i pravo da se domaćim zakonodavstvom mogu bliže regulisati procedure i druga pitanja od značaja za ovu materiju. Što se pak tiče odredbe člana 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, donosilac osporenog akta smatra da je osporena zakonska odredba u potpunosti ispunila kriterijume iz stava 3. člana 19. Međunarodnog pakta, koji, kao i Evropska konvencija, predviđaju da ostvarivanje prava na slobodu izražavanja podrazumeva i ispunjenje posebnih dužnosti i odgovornosti, ali i ograničenja koja se odnose na poštovanje prava ili ugleda drugih lica i na zaštitu državne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja i morala. Donosilac osporenog akta dalje ističe da odredbe člana 2. osporenog Zakona nisu u suprotnosti sa odredbama člana 58. st. 1. i 2, člana 83. stav 1. i člana 20. Ustava, kao ni sa odredbama člana 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda stoga što se osporenim odredbama ne sprečava promet javnih glasila. Naime, javna glasila nemaju status pravnog lica, već je javno glasilo „neotuđivi deo osnivača javnog glasila koji nosi sva prava i obaveze koje su proistekle iz rada javnog glasila“. Upravo zbog toga, po navodima donosioca osporenog akta, „javno glasilo deli sudbinu osnivača javnog glasila, te može biti u prometu samo ukoliko je u prometu i osnivač javnog glasila“, pri čemu je važno imati u vidu da je odredbom člana 58. stav 3. Ustava utvrđeno da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine. Što se tiče osporenih odredaba Zakona koje se odnose na vođenje posebnog registra javnih glasila, navodi se da je donošenjem Zakona o javnom informisanju iz 2003. godine prestao da postoji institut registra javnih glasila koji je do tada postojao i da se u praksi to pokazalo kao veoma nedelotvorno, naročito s aspekta vršenja nadzora nad primenom ovog zakona od strane ministarstva nadležnog za poslove u oblasti medija, jer bez evidencije o tome koja javna glasila postoje, nije uopšte moguće pratiti primenu ovog zakona. Sa druge strane, ponovno uvođenje Registra, po navodima donosioca, ne znači da upis javnih glasila u poseban registar ima karakter dozvole, tačnije odobrenja za obavljanje delatnosti. Naime, upis u registar se vrši bez naknade, a dokumentacija koja se prilaže prilikom upisa u Registar javnih glasila neophodna je samo radi identifikacije subjekata koji će se baviti delatnošću informisanja, a ne radi procene njihove sposobnosti ili kompetentnosti da se ovom delatnošću bave. Donosilac osporenog Zakona smatra da ukoliko bi se upis u Registar javnih glasila sprovodio po principu dobrovoljnosti moglo bi se desiti da jedan deo javnih glasila ostane nepoznat organu koji vrši nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, čime bi se sprečilo njegovo sprovođenje u celini. Što se pak tiče navoda predlagača i inicijatora u odnosu na propisivanje novčanih kazni za privredne prestupe i prekršaje, donosilac osporenog akta ističe da „ovakvo odmeravanje visine kazni proističe iz činjenice da javna glasila nisu samo privredni subjekti već i aktivni kreatori društvene svesti i subjekti koji obavljaju delatnosti od opšteg interesa“. Takođe smatra da je bitno istaći da su „rešenja koja se odnose na visinu novčane kazne iz člana 4. osporenog Zakona, u skladu sa odredbom člana 18. stav 2. Zakona o privrednim prestupima, imajući u vidu da objavljivanje određenih informacija ima, između ostalog, za cilj podizanje tiraža, odnosno gledanosti, a samim tim i zarade“, pa se kazne za privredne prestupe, po mišljenju donosioca, mogu određivati u procentu, odnosno u većim iznosima od onih koji su propisani u članu 18. stav 1. navedenog zakona. Na osnovu iznetog, zakonodavac smatra da su osporene odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju saglasne označenim odredbama Ustava i potvrđenih međunarodnih ugovora.
U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Narodna skupština je donela Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju (''Službeni glasnik RS'', broj 71/09) na sednici od 31. avgusta 2009. godine. Zakon je stupio na snagu 8. septembra 2009. godine.
Osporenom odredbom člana 1. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju dopunjen je član 14. Zakona o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03 i 61/05), tako što je dodat novi stav 1 kojim je propisano da javno glasilo može osnovati domaće pravno lice (osnivač javnog glasila) i da se javno glasilo upisuje u Registar javnih glasila.
Odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama u Zakonu od 2003. godine su, posle člana 14. Zakona dodati čl. 14a, 14b i 14v.
Odredbama člana 14a Zakona o javnom informisanju propisano je: da osnivač javnog glasila ne može preneti niti na drugi način raspolagati pravom na javno glasilo ili pravom na izdavanje javnog glasila (stav 1.); da je ugovor ili drugi pravni posao koji za predmet ima prenos, odnosno drugo raspolaganje pravima iz stava 1. ovog člana ništav (stav 2.); da u slučaju prestanka javnog glasila brisanjem iz registra javnih glasila ili na drugi način, odnosno prestanka štampanja ili izdavanja javnog glasila, nije dozvoljeno osnivanje javnog glasila pod istim ili sličnim imenom koje može izazvati zabunu u pogledu identiteta javnog glasila (stav 3.); da zabrana iz stava 3. ovog člana važi godinu dana počev od dana izdavanja poslednjeg primerka javnog glasila koje je prestalo da postoji, odnosno koje se ne štampa, odnosno ne izdaje (stav 4.); da je u slučaju povrede zabrane iz stava 3. ovog člana, kao i u slučaju izdavanja javnog glasila koje nije upisano u Registar javnih glasila, nadležni javni tužilac dužan da bez odlaganja pokrene postupak za privredni prestup pred nadležnim sudom i zatraži izricanje mere privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila (stav 5.); da će sud u roku od 12 sati od podnošenja predloga javnog tužioca, u skladu sa zakonom, izreći osnivaču meru privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila do pravosnažnog okončanja postupka iz stava 5. ovog člana (član 6.); da se u postupku za izricanje mere iz stava 6. ovog člana shodno primenjuju odredbe člana 24. ovog zakona (stav 7.).
Odredbama novododatog člana 14b Zakona o javnom informisanju propisano je da registar javnih glasila vodi organizacija nadležna za vođenje registra privrednih subjekata i da ministar nadležan za poslove javnog informisanja bliže uređuje način vođenja registra javnih glasila.
Novi član 14v Zakona predviđa: da organizacija koja vodi registar javnih glasila jednom mesečno, na zahtev republičkog organa uprave nadležnog za poslove javnog informisanja, dostavlja izvod iz registra javnih glasila sa podacima o osnivačima javnih glasila (stav 1.); da izvod iz registra javnih glasila iz stava 1. ovog člana sadrži naziv i matični broj za svakog osnivača javnog glasila, podatak o novčanom delu osnovnog kapitala, kao i pregled svih javnih glasila čiji je osnivač (stav 2.); da organ uprave iz stava 1. ovog člana dostavlja izvod iz registra javnih glasila organizaciji koja sprovodi postupak prinudne naplate (stav 3.); da organizacija koja sprovodi postupak prinudne naplate u roku od tri dana od dana prijema izvoda iz stava 1. ovog člana dostavlja organu uprave nadležnom za poslove javnog informisanja podatke o prinudnoj naplati za svakog od osnivača javnih glasila koji su navedeni u tom izvodu, sa posebnom naznakom o periodu obustave svih plaćanja (stav 4.).
Odredbama člana 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, posle člana 92. Zakona o javnom informisanju, dodaju se novi čl. 92a i 92b.
Članom 92a Zakona propisano je: da će se novčanom kaznom od 1.000.000,00 do 20.000.000,00 dinara kazniti za privredni prestup osnivač javnog glasila ako osnuje javno glasilo suprotno zabrani iz člana 14a stav 3. ovog zakona i ako izdaje javno glasilo koje nije upisano u Registar javnih glasila (član 14a. stav 5.), da će uz kaznu iz stava 1. ovog člana sud izreći zaštitnu meru zabrane obavljanja delatnosti izdavanja javnih glasila, da će se za privredni prestup iz stava 1. ovog člana novčanom kaznom od 200.000,00 do 2.000.000,00 dinara kazniti odgovorno lice u osnivaču javnog glasila i da će uz kaznu iz stava 3. ovog člana sud izreći zaštitnu meru zabrane vršenja određenih dužnosti.
Odredbama člana 92b Zakona predviđeno je: da će se novčanom kaznom od 25% do 100% zbira vrednosti ukupno prodatog tiraža javnog glasila, isporučenog distributerima na dan objavljivanja informacije, i vrednosti prodatog oglasnog prostora u tom broju javnog glasila, a kod elektronskog javnog glasila od 25% do 100% vrednosti oglasnog prostora u danu u kome je emitovan program u okviru kojeg je objavljena informacija, kazniti za privredni prestup osnivač javnog glasila ako se u javnom glasilu, suprotno zabrani iz člana 37. Zakona, neko lice označi učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasi krivim ili odgovornim pre pravnosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa (stav 1.); da će se, ako je privredni prestup iz stava 1. ovog člana učinjen putem objavljivanja informacije na naslovnoj strani javnog glasila, osnivač javnog glasila kazniti novčanom kaznom u visini koja odgovara zbiru vrednosti ukupno prodatog tiraža javnog glasila isporučenog distributerima u periodu od sedam dana računajući od dana kada je informacija objavljena i vrednosti prodatog oglasnog prostora u javnom glasilu u tom periodu (stav 2.); da će se, ako je privredni prestup iz stava 1. ovog člana učinjen putem objavljivanja informacije u elektronskom javnom glasilu u okviru najavnih vesti informativnog programa, osnivač javnog glasila kazniti novčanom kaznom u visini koja odgovara vrednosti prodatog oglasnog prostora u javnom glasilu u periodu od sedam dana računajući od dana kada je informacija objavljena (stav 3.); da će se za privredni prestup iz stava 1. ovog člana, novčanom kaznom od 200.000,00 do 2.000.000,00 dinara kazniti i odgovorno lice u osnivaču javnog glasila i odgovorni urednik javnog glasila (stav 4.); da će se novčanom kaznom iz stava 1. ovog člana kazniti za privredni prestup osnivač javnog glasila ako, suprotno odredbama člana 41. st. 2. i 3. Zakona, sadržaj javnog glasila, koji može ugroziti razvoj maloletnika, nije jasno i vidno označen, odnosno ako je maloletnik učinjen prepoznatljivim u objavljenoj informaciji koja je podesna da povredi njegovo pravo ili interes (stav 5.); da će sud, ako je delo iz stava 1. odnosno stava 5. ovog člana učinjeno prvi put, izreći uslovnu osudu i zaštitnu meru javnog objavljivanja presude (stav 6.).
Osporenim odredbama člana 5. Zakona izvršene su izmene u članu 93. Zakona o javnom informisanju, kojim su propisani prekršaji za povrede pojedinih odredaba ovog zakona i to tako što je u članu 93. stav 1. Zakona minimum zaprećene novčane kazne za osnivača javnog glasila koji je pravno lice sa 100.000,00 dinara povećan na 1.000.000,00 dinara, a maksimum sa 1.000.000,00 dinara povećan na 10.000.000,00 dinara, dok je u stavu 2. ovog člana minimum zaprećene novčane kazne za odgovorno lice u pravnom licu koje je osnivač javnog glasila sa 10.000,00 dinara povećan na 100.000,00 dinara, a maksimum sa 200.000,00 na 1.000.000,00 dinara.
Odredbe člana 6. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju odnose se na član 95. Zakona koji takođe određena ponašanja suprotna Zakonu sankcioniše kao prekršaj i propisuje minimum i maksimum novčane kazne koja se za propisani prekršaj može izreći. Izmenama predviđenim članom 6. Zakona odredbe člana 95. Zakona o javnom informisanju pretrpele su promene u nekoliko pravaca. Kao prvo, predviđeno je da se novčane kazne koje se mogu izreći za prekršaje propisane stavom 1. ovog člana za odgovornog urednika javnog glasila ubuduće odnose na osnivača javnog glasila, s tim što je minimum zaprećene kazne sa 30.000,00 dinara povećan na 1.000.000,00 dinara, a maksimum sa 200.000,00 dinara na 10.000.000,00 dinara. Drugo, kao kažnjive radnje brisane su odredbe tač. 1) i 2) stava 1. člana 95. Zakona, koje su se odnosile na povredu pretpostavke nevinosti i povredu zaštite prava i interesa maloletnika, pošto su iste ove radnje članom 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju propisane kao privredni prestup (novi član 92b osnovnog Zakona) i, treće, stavom 2. člana 6. Zakona o izmenama i dopunama, u članu 95. osnovnog Zakona, posle stava 1, dodat je novi stav 2. kojim je za učinjene prekršaje iz stava 1. ovog člana propisana novčana kazna za odgovornog urednika javnog glasila i to u rasponu od 100.000,00 do 1.000.000,00 dinara.
Odredbe člana 7. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju predstavljaju prelazne odredbe kojima je propisan rok u kome će ministar nadležan za poslove javnog informisanja doneti propis o načinu vođenja registra javnih glasila (stav 1.) i rokovi u kojima su osnivači štampanih i drugih javnih glasila dužni da podnesu prijavu za upis javnog glasila u Registar javnih glasila (stav 2.).
Prilikom ocene saglasnosti navedenih odredaba Zakona sa Ustavom, Ustavni sud je pošao od toga da je Ustavom Republike Srbije utvrđeno: da je pravni poredak jedinstven, da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, da se odnos tri grane vlasti zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli i da je sudska vlast nezavisna (član 4.); da stranci, u skladu sa međunarodnim ugovorima, imaju u Republici Srbiji sva prava zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije (član 17.); da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinačnog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 2.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhu radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati, kao i da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjima prava (član 20.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (član 46. stav 1.); da je svako slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja, da nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje (član 50. st. 1. i 3.); da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i da su sredstva javnog obaveštavanja dužna da to pravo poštuju (član 51. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da je preduzetništvo slobodno (član 83. stav 1.); da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjena i da su strana lica izjednačena na tržištu sa domaćim (član 84. st. 3. i 4.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, i sistem u oblasti javnog informisanja (član 97. tačka 10.); da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i da sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima (član 142. stav 2.); da je javno tužilaštvo samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i da vrši svoju funkciju na osnovu Ustava, zakona i potvrđenih međunarodnih ugovora i propisa donetog na osnovu zakona (član 156.).
Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Zakon o potvrđivanju ove konvencije objavljen u ''Službenom listu SCG – Međunarodni ugovori'', br. 9/03, 5/05 i 7/05) predviđeno je: da svako ima pravo na slobodu izražavanja, da ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanje informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice, kao i da ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća (član 10. stav 1.); da pravo korišćenja ovih sloboda povlači za sobom i dužnosti i odgovornosti, da se ono može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva (član 10. stav 2.); da se uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status (član 14.). Odredbama člana 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđeno je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava, kao i da ove odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.
Odredbama člana 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (Zakon o o potvrđivanju objavljen u „Službenom listu SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 7/71) garantovano je da niko ne može biti uznemiravan zbog svojih mišljenja, da svako lice ima pravo na slobodu izražavanja, što podrazumeva slobodu iznalaženja, primanja i širenja informacija i ideja svih vrsta, bez obzira na granice, u usmenom, pismenom, štampanom ili umetničkom obliku, ili na bilo koji način po slobodnom izboru, kao i da ostvarivanje predviđenih sloboda obuhvata posebne dužnosti i odgovornosti, te, sledstveno tome, ono može biti podvrgnuto izvesnim ograničenjima koja moraju, međutim, biti izričito određena zakonom, a potrebna su iz razloga poštovanja prava i ugleda drugih lica ili zaštite državne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja i morala.
Ocenjujući osporene odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju sa stanovišta njihove saglasnosti sa navedenim odredbama Ustava i potvrđenih međunarodnih ugovora, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, posebno Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Saglasno odredbi člana 97. tačka 10. Ustava, Republika Srbija je nadležna da uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti javnog informisanja, te je, u tom smislu, bila nadležna da donošenjem Zakona o javnom informisanju, odnosno njegovim izmenama i dopunama, uredi način ostvarivanja Ustavom zajemčene slobode medija, utvrđene odredbama člana 50. Ustava. Istovremeno, Ustavni sud ističe da je ustavno jemstvo slobode medija neodvojivo od Ustavom zajemčene slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava i prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava. Naime, sloboda svakoga da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja, kako je to garantovano stavom 1. člana 50. Ustava, kao i izričito i restriktivno, Ustavom utvrđeni uslovi pod kojima ova sloboda može biti ograničena (stav 3. člana 51.), nema u svojoj suštini za primarni cilj zaštitu interesa medija radi njih samih, već bez zagarantovane i ostvarene slobode medija, jemstva slobode mišljenja i izražavanja i prava na obaveštenost, u velikoj meri, ostaju puka proklamacija. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je u svakom demokratskom društvu, a posebno u društvu koje je na putu demokratskog razvoja, od izuzetnog značaja za svakog pojedinca u tom društvu da se načinom na koji se uređuje ostvarivanje slobode medija osigura puna afirmacija i ostvarivanje slobode mišljenja i izražavanja i prava na obaveštenost, a sloboda medija je sredstvo da se do željenog cilja dođe. Pošto su u savremenom dobu mediji glavno sredstvo za iznošenje i prenošenje informacija, obaveštenja i ideja, posebno o pitanjima od javnog značaja, to je sloboda medija važna kako za to da se različite informacije, obaveštenja i ideje od javnog značaja uopšte mogu izneti u javnost, tako i za to da se putem medija učine dostupnim građanima. U prilog ovakvog stava Ustavnog suda govori i bogata sudska praksa Evropskog suda i Evropske komisije za ljudska prava u vezi primene člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) kojim se garantuje sloboda izražavanja i informisanja. Još u presudi Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva, koja je doneta 7. decembra 1976. godine, Evropski sud je okvalifikovao slobodu izražavanja i informisanja kao „jedan od temelja takvog (demokratskog) društva, jedan od osnovnih uslova za njegov napredak i za razvoj svakog pojedinca... Odnosi se ne samo na ''informacije'' ili ''ideje'' koje su prihvatljive ili se smatraju neuvredljivim ili nebitnim, već i na one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili neki deo stanovništva. To su sve zahtevi pluralizma, tolerancije i širokoumlja, bez kojih nema demokratskog društva“ (stav 49.).
Međutim, sloboda medija, ni prema odredbama člana 50. Ustava Republike Srbije, kao ni prema odredbama člana 10. Evropske konvencije i člana 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u daljem tekstu: Međunarodni pakt), nije apsolutna. Naime, iako Ustav u članu 50. u prvi plan ističe slobodu svakoga da bez odobrenja, na način propisan zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja (stav 1.) i zabranu cenzure (stav 3. prva rečenica), istovremeno utvrđuje da nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja, ali samo pod uslovom da je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje (stav 3. druga rečenica). Takođe, i stav 2. člana 10. Evropske konvencije, polazeći od toga da ostvarivanje ovih sloboda (izražavanja i informisanja) povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, predviđa da ono može biti podvrgnuto formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva. Konačno, mada je i odredbama člana 19. Međunarodnog pakta garantovano da niko ne može biti uznemiravan zbog svojih mišljenja, da svako lice ima pravo na slobodu izražavanja, što podrazumeva slobodu iznalaženja, primanja i širenja informacija i ideja svih vrsta, bez obzira na granice, u usmenom, pismenom, štampanom ili umetničkom obliku, ili na bilo koji način po slobodnom izboru, istovremeno je predviđeno da ostvarivanje ovih sloboda obuhvata posebne dužnosti i odgovornosti, te, sledstveno tome, ono može biti podvrgnuto izvesnim ograničenjima koja moraju, međutim, biti izričito određena zakonom, a potrebna su iz razloga poštovanja prava i ugleda drugih lica ili zaštite državne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja i morala. Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, sledi da sloboda medija zajemčena odredbama Ustava i garantovana odredbama Evropske konvencije i Međunarodnog pakta, kao potvrđenih međunarodnih ugovora, ne isključuje a priori pravo države da uredi način njenog ostvarivanja, te da, tom prilikom, propiše i određena ograničenja ove slobode. Saglasno iznetom, i sam Ustav, utvrđujući osnovna načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena ljudska i manjinska prava i slobode, predviđa da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava, ali samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 2. druga rečenica), kao i da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhu radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati, te da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjima prava (član 20.).
Polazeći od navedenog, u postupku ocene ustavnosti osporenih odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju Ustavni sud je cenio da li su osporene odredbe saglasne sa Ustavom zajemčenim slobodama i pravima i da li je propisani način njihovog ostvarivanja saglasan sa označenim ustavnim načelima.
Povodom osporavanja člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona, Ustavni sud konstatuje da novi stav 1. člana 14. osnovnog Zakona, koji se dodaje članom 1. stav 1. ovog zakona sadrži zapravo dve odredbe – prvu, kojom se propisuje da javno glasilo može osnovati domaće pravno lice, koje time stiče status osnivača javnog glasila, i drugu, kojom je predviđeno da se javno glasilo upisuje u Registar javnih glasila. Podnetim predlogom osporena je samo odredba koja se tiče toga ko može biti osnivač javnog glasila, dok se prvopodnetom inicijativom osporava i odredba koja predviđa upis javnog glasila u Registar.
Kada je reč o delu odredbe člana 1. stav 1. osporenog Zakona koji se odnosi na osnivača javnog glasila, Ustavni sud nalazi da ovu odredbu treba posmatrati u kontekstu odredaba člana 11. osnovnog Zakona i člana 14. tog zakona u tekstu kako je glasio pre izmena i dopuna. Naime, članom 11. Zakona o informisanju definisan je pojam javnog glasila, tako što je propisano da su javna glasila novine, radio programi, televizijski programi, servisi novinskih agencija, Internet i druga elektronska izdanja navedenih javnih glasila, kao i druga sredstva javnog informisanja koja pomoću reči, slike ili zvuka objavljuju ideje, informacije i mišljenja namenjene javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika (član 11. stav 1.). Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da se pod javnim glasilima podrazumevaju sva ona, uslovno rečeno, sredstva putem kojih se, na različite tehničko-tehnološke načine, mogu javno objavljivati ideje, informacije i mišljenja i upućivati, odnosno činiti dostupnim neodređenom broju korisnika, što znači najširoj javnosti. Stoga, saglasno odredbi stava 2. člana 11. Zakona, javno glasilo nema svojstvo pravnog lica. Sa druge strane, pošto samo javno glasilo nema svojstvo pravnog lica, prema dosadašnjoj odredbi člana 14. stav 1. Zakona, osnivač javnog glasila je pravno lice, pri čemu osnivač takvog pravnog lica koje osniva javno glasilo, dakle pravnog lica koje se osniva radi izdavanja, emitovanja ili na drugi način činjenja dostupnim javnog glasila, može biti svako domaće ili strano pravno ili fizičko lice, u skladu sa zakonom. Dosadašnjom odredbom stava 2. člana 14. Zakona izričito je bilo propisano da osnivači javnih glasila ne mogu biti, ni posredno ni neposredno, država i teritorijalna autonomija, kao ni ustanova, preduzeće i drugo pravno lice koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili koje se u celini ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda, osim ukoliko je to predviđeno posebnim zakonom kojim se uređuje oblast radiodifuzije, dok je stavom 3. ovog člana Zakona bilo propisano da izuzetno od stava 2. država može posebnim zakonom osnovati novinsku agenciju. Iz navedenih zakonskih odredaba nesporno je sledilo da se kao osnivač javnog glasila može pojaviti svako domaće ili strano pravno ili fizičko lice, tako što će, u skladu sa zakonom, osnovati pravno lice koje je osnivač javnog glasila. Međutim, iako navedene odredbe člana 14. Zakona nisu formalnopravno izmenjene, osporenom odredbom člana 1. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, osnivač javnog glasila se, po oceni Ustavnog suda, definiše na bitno drugačiji način, tako što se predviđa da „javno glasilo može osnovati domaće pravno lice (osnivač javnog glasila)“. Imajući u vidu navedeno, a polazeći od odredbe člana 50. stav 1. Ustava kojom je, između ostalog, utvrđeno da je svako slobodan da osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja, Ustavni sud ocenjuje da osporena odredba Zakona nije saglasna sa Ustavom, jer se pojam „svako“ ni na koji način ne može tumačiti samo kao domaće pravno lice. Stoga Ustavni sud nalazi da se ne mogu prihvatiti navodi iz odgovora donosioca osporenog akta da je osporeno rešenje „na liniji“ ranije postojeće regulative. Ovo iz razloga što je dosadašnja regulativa kao osnivače javnih glasila jedino isključivala subjekte navedene u stavu 2. člana 14. Zakona, i to u odnosu na pojedina javna glasila, dok je, načelno, propisivala da osnivač javnog glasila može biti svako pravno lice koje, pak, može osnovati svako domaće ili strano pravno ili fizičko lice, što je osporenom odredbom dovedeno u pitanje, iako je dosadašnje zakonsko rešenje formalno i dalje zadržano. Polazeći od iznetog, Ustavni sud ocenjuje da se osporenom odredbom krše i osnovna načela iz čl. 18. i 20. Ustava, jer se njima na Ustavom nedopušten način utiče na suštinu zajemčene slobode osnivanja novina i drugih sredstava javnog obaveštavanja.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da odredba člana 1. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, kojim se u članu 14. osnovnog Zakona dodaje novi stav 1. i to u delu koji glasi: „javno glasilo može osnovati domaće pravno lice (osnivač javnog glasila).“, nije saglasna sa Ustavom.
Ustavni sud ocenjuje da osporena odredba Zakona nije saglasna ni sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i to članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Ovu ocenu Sud zasniva na u osnovi istovetnim razlozima na kojima se temelji utvrđenje o nesaglasnosti navedene odredbe sa Ustavom. Ovo stoga što je članom 10. stav 1. Evropske konvencije svakome garantovano pravo na slobodu izražavanja, koje uključuje ne samo slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, već i primanje i saopštavanje informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice, dok je članom 14. Evropske konvencije određeno da se uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu. Na sličan način i odredbe člana 19. Međunarodnog pakta garantuju, između ostalog, da svako ima pravo na slobodu izražavanja, što podrazumeva slobodu kako iznalaženja, tako i primanja i širenja informacija i ideja svih vrsta, bez obzira na granice, u usmenom, pismenom, štampanom ili umetničkom obliku, ili na bilo koji način po slobodnom izboru. Po shvatanju Ustavnog suda, nesporno je da prava garantovana odredbama Evropske konvencije i Međunarodnog pakta koja se tiču slobode saopštavanja, odnosno širenja informacija, obuhvataju i slobodu osnivanja javnog glasila kao sredstva putem koga će se informacije i ideje saopštavati i širiti. Navedeni međunarodni ugovori dozvoljavaju da garantovana prava budu podvrgnuta formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama (član 10. stav 2. Evropske konvencije), odnosno izvesnim ograničenjima (član 19. Međunarodnog pakta) pod uslovom da su propisani zakonom i da su neophodni u demokratskom društvu, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva (prema Evropskoj konvenciji), odnosno iz razloga poštovanja prava i ugleda drugih lica ili zaštite državne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja i morala (prema Međunarodnom paktu). Međutim, Ustavni sud ukazuje da je, utvrđujući da je svako slobodan da osnuje javno glasilo, naš ustavotvorac isključio mogućnosti da ovaj element zajemčene slobode medija bude zakonom podvrgnut ograničenjima na način kako bi to dopuštale Evropska konvencija i Međunarodni pakt.
Prvopodnetom inicijativom se od Ustavnog suda traži i ocena člana 1. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju u odnosu na drugu rečenicu novododatog stava 1. člana 14. Zakona kojom se propisuje da se javno glasilo upisuje u Registar javnih glasila. Polazeći od toga da odredba člana 50. stav 1. Ustava, sa jedne strane, garantuje osnivanje sredstva javnog obaveštavanja (javnog glasila) bez odobrenja, ali, sa druge strane, utvrđuje da se javna glasila osnivaju na način predviđen zakonom, Ustavni sud nalazi da je način osnivanja javnih glasila propisan zakonom nesaglasan Ustavu samo ukoliko se njime ustanovljava sistem odobrenja (dozvola ili saglasnosti), kao uslov za osnivanje javnog glasila. Pošto Registar javnih glasila, po svojoj prirodi, predstavlja javnu evidenciju o osnovanim javnim glasilima, Sud ocenjuje da predviđeni upis javnog glasila u ovaj registar, sam po sebi, ne predstavlja kršenje Ustavom zajemčene slobode, kao ni načela iz čl. 18. i 20. Ustava. Naime, ova osporena odredba ne predviđa da je upis u Registar konstitutivni element osnivanja javnog glasila, što bi mu, posredno, davalo karakter odobrenja, pa se time propisivanjem obaveze da se javno glasilo upiše u javnu evidenciju koju država ustanovljava, ne utiče na suštitnu zajemčene slobode, niti se ona može smatrati ograničenjem te slobode. Sa druge strane, Ustavni sud nalazi da se može prihvatiti da i u demokratskom društvu država ima legitimno pravo da uspostavi i vodi javnu evidenciju o javnim glasilima koja su na njenoj teritoriji osnovana i deluju i to ne samo radi, kako donosilac osporenog akta navodi, mogućnosti da nadležni organi vrše nadzor nad pravilnom primenom ovog zakona, već podjednako ili čak prevashodno, radi toga da obezbedi mehanizam kojim će građanima, u čijem interesu je sloboda medija prvenstveno zajemčena, omogućiti da uvidom u ovu evidenciju u punoj meri ostvare svoje ustavno pravo na obaveštenost.
S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da osporena odredba nije nesaglasna sa Ustavom, a na prethodno navedenim razlozima zasniva se i ocena Ustavnog suda da osporena odredba nije nesaglasna ni sa potvrđenim međunarodnim ugovorima. Stoga je Sud u ovom delu podneti predlog odbio, a inicijative nije prihvatio.
U odnosu na odredbu člana 2. Zakona, kojom su posle člana 14. Zakona o javnom informisanju dodati novi čl. 14a, 14b i 14v, kao što je rečeno, i predlog i inicijative sadrže razloge osporavanja odredaba novog člana 14a Zakona, dok se inicijativama dodatno osporavaju i odredbe čl. 14b i 14v Zakona.
Ustavni sud konstatuje da se odredbama novog člana 14a Zakona o javnom informisanju uređuje više različitih pravnih pitanja i pravnih instituta. Stoga je Sud oceni ustavnosti podvrgao najpre odredbe st. 1. i 2. člana 14a Zakona kojima se propisuje da osnivač javnog glasila ne može preneti niti na drugi način raspolagati pravom na javno glasilo ili pravom na izdavanje javnog glasila (stav 1.) i da je ništav ugovor ili drugi pravni posao koji za predmet ima prenos, odnosno drugo raspolaganje pravima iz stava 1. ovog člana (stav 2.). Navodi predlagača i inicijatora usmereni su na nesaglasnost osporenih odredaba sa Ustavom zajemčenim pravom na imovinu, sa osnovnim načelima ekonomskog uređenja utvrđenim odredbama člana 82. Ustava i ustavnim odredbama o ekonomskom uređenju koje garantuju da je preduzetništvo slobodno (član 83. stav 1. Ustava) i da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjena (član 84. stav 3. Ustava), kao i sa članom 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Takođe, ističe se da navedene odredbe nisu u saglasnosti ni sa ustavnim principom zabrane smanjenja dostignutog nivoa ljudskih prava (član 20. stav 2. Ustava). Pristupajući oceni ustavnosti Ustavni sud najpre konstatuje da osporene odredbe, zbog manjkavosti u nomotehnikom smislu, mogu da dovedu do nejasnoća u pogledu njihovog značenja, pa time i do dileme u pogledu njihove ustavnosti. Međutim, osporene odredbe se, po oceni Suda, moraju tumačiti sistemski, polazeći od pojma javnog glasila kako je on definisan odredbama člana 11. Zakona o javnom informisanju. Naime, kao što je prethodno ukazano, član 11. Zakona definiše javna glasila kao različita sredstva kojima se u tehničko-tehnološkom smislu objavljuju i prenose informacije i ideje (novine, radio i televizijski programi, servisi novinskih agencija, Internet i druga elektronska izdanja ovih glasila, kao i sva druga sredstva javnog informisanja kojima se pomoću reči, slike ili zvuka objavljuju ideje, informacije i mišljenja) i stoga javno glasilo kao takvo nema svojstvo pravnog lica. Osnivanjem javnog glasila osnivač stiče pravo da na odabrani način (putem odgovarajućeg javnog glasila) objavljuje informacije, ideje i mišljenja, namenjena javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika, odnosno pravo da izdaje javno glasilo. S obzirom na to, javno glasilo samo za sebe i ne može biti u pravnom prometu, što ne isključuje pravo osnivača da ugovorom ili drugim pravnim poslom raspolaže svojim osnivačkim pravom, u skladu sa opštim propisima, a što osporene odredbe i ne dovode u pitanje. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da se osporenim odredbama osnivačima javnih glasila ne uskraćuje i ne ograničava Ustavom zajemčeno pravo na imovinu, kao ni pravo garantovano članom 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju, a da se, takođe, ovim odredbama ne krše ni osnovna načela ekonomskog uređenja u Republici Srbiji, niti ustavne garancije slobode preduzetništva i zaštite prava stečenih ulaganjem kapitala na osnovu zakona. Pošto osporene zakonske odredbe proizlaze iz same prirode javnog glasila, kako je ono bilo definisano još osnovnim tekstom Zakona o javnom informisanju, Ustavni sud nalazi da pravni promet samog javnog glasila nije bio moguć ni pre navedene dopune Zakona, bez obzira da li je to u Zakonu izričito bilo predviđeno ili ne, te da se stoga ne mogu prihvatiti ni navodi o smanjenju dostignutog nivoa ljudskih prava.
Osporenim odredbama člana 14a st. 3. i 4. Zakona predviđeno je da u slučaju prestanka javnog glasila brisanjem iz registra javnih glasila ili na drugi način, odnosno prestankom štampanja ili izdavanja javnog glasila, nije dozvoljeno osnivanje javnog glasila pod istim ili sličnim imenom koje može izazvati zabunu u pogledu identiteta javnog glasila (stav 3.) i da ova zabrana važi godinu dana počev od dana izdavanja poslednjeg primerka javnog glasila koje je prestalo da postoji, odnosno koje se ne štampa, odnosno ne izdaje (stav 4.). Ustavni sud nalazi da kada je reč o javnom glasilu koje je prestalo da postoji, zabrana osnivanja drugog glasila pod istim ili sličnim imenom koje može da izazove zabunu u pogledu identiteta javnog glasila, i to u narednih godinu dana, predstavlja izraz zaštite interesa građana, imajući u vidu značaj i uticaj medija u savremenom društvu i njihovu Ustavom utvrđenu obavezu da poštuju pravo građana na obaveštenost koje uključuje i pravo na istinito i potpuno obaveštavanje, iz čega sledi, pored ostalog, i njihova obaveza da građane ne dovedu u zabunu, odnosno zabludu, ni u pogledu sopstvenog identiteta. U tom smislu ovakva zabrana služi opravdanom, legitimnom cilju, te ne izlazi iz okvira ustavne norme koja utvrđuje da se novine i druga sredstva javnog obaveštavanja osnivaju na način predviđen zakonom. Nemogućnost osnivanja javnog glasila pod istim ili sličnim imenom pod kojim je postojalo neko ranije javno glasilo i to ne trajno, već u periodu od godinu dana od dana prestanka njegovog postojanja, ne predstavlja ograničenje koje bi suštinski uticalo na ostvarivanje slobode medija, konkretno slobode osnivanja javnog glasila, niti slobode mišljenja i izražavanja, a nasuprot tome, doprinosi zaštiti navedenih prava građana, te tako postoji i neophodna proporcionalnost između propisane zabrane i cilja koji se njome želi postići. Ustavni sud nalazi da osporene odredbe člana 14a st. 3. i 4. Zakona ne povređuju ni garancije sadržane u potvrđenim međunarodnim ugovorima na koje se predlagač i inicijatori pozivaju, jer odredbe kako Evropske konvencije (stav 2. člana 10.), tako i Međunarodnog pakta (član 19.) dopuštaju mogućnost da se zagarantovane slobode mogu podvrgnuti ograničenjima, ako su ona propisana zakonom i ako su neophodna u demokratskom društvu, između ostalog, i radi zaštite prava drugih. Sa druge strane, u pogledu zabrane da se, u slučaju da je javno glasilo prestalo da se štampa, odnosno izdaje, u predviđenom periodu od godinu dana osnuje novo javno glasilo pod istim ili sličnim imenom, Ustavni sud ukazuje da je propisano ograničenje ne samo u interesu građana, iz prethodno navedenih razloga, već i u interesu onog javnog glasila koje i dalje postoji, ali se iz tehničkih, finansijskih ili bilo kojih drugih razloga jedno vreme ne štampa, odnosno ne izdaje. Ustavni sud ocenjuje da se osporene odredbe Zakona mogu tumačiti jedino kao vid zaštite prava upravo onog javnog glasila koje je osnovano i dalje postoji, ali ga trenutno „nema u javnosti“, jer mu obezbeđuju da sačuva ime kao deo svog identiteta i za vreme za koje se ne pojavljuje u javnosti, a ne kako predlagač i inicijatori smatraju kao obavezu upravo tog glasila da mora redovno da se štampa, odnosno izdaje inače mu je nakon godinu dana „neizdavanja“ zabranjeno da se pod svojim imenom pojavi u javnosti. Naprotiv, već osnovanom javnom glasilu je uvek dozvoljeno da se pod svojim imenom pojavi u javnosti, bez obzira da li je u njoj bilo prisutno redovno ili sa prekidima. Navedene odredbe znače jedino to da ako nekog glasila duže od godinu dana nema u javnosti, zakonom mu više nije zagarantovano „čuvanje“ imena, već je moguće osnivanje novog javnog glasila pod istim ili sličnim imenom. Već samo jezičko tumačenje osporenih odredaba potvrđuje izneto stanovište Ustavnog suda. Naime, sporna norma predviđa da „u slučaju ... prestanka štampanja ili izdavanja javnog glasila, nije dozvoljeno osnivanje javnog glasila pod istim ili sličnim imenom ...“ (stav 3.) i dalje da „zabrana iz stava 3. (osnivanja javnog glasila pod istim ili sličnim imenom) važi godinu dana počev od dana izdavanja poslednjeg primerka javnog glasila ... koje se ne štampa, odnosno ne izdaje“ (stav 4.). Kako javno glasilo koje je samo faktički prestalo da se štampa ili izdaje nije time pravno prestalo da postoji, to se ono ne može ni osnivati kao novo javno glasilo, pa se time ni propisana zabrana na takvo glasilo ne može ni odnositi.
Na iznetim razlozima zasniva se odluka Ustavnog suda da u označenom delu, u odnosu na odredbe člana 14a st. 1. do 4. Zakona, podneti predlog odbije, a inicijative ne prihvati, jer nije našao osnova da utvrdi da su osporene odredbe nesaglasne sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima.
Konačno, osporeni član 14a Zakona u odredbama st. 5. do 7. sadrži norme procesnog karaktera kojima se propisuje da je u slučaju povrede zabrane iz stava 3. ovog člana, kao i u slučaju izdavanja javnog glasila koje nije upisano u Registar javnih glasila, nadležni javni tužilac dužan da bez odlaganja pokrene postupak za privredni prestup pred nadležnim sudom i zatraži izricanje mere privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila (stav 5.), da će sud u roku od 12 sati od podnošenja predloga javnog tužioca, u skladu sa zakonom, izreći osnivaču meru privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila do pravosnažnog okončanja postupka iz stava 5. ovog člana (član 6.) i da se u postupku za izricanje mere iz stava 6. ovog člana shodno primenjuju odredbe člana 24. ovog zakona (stav 7.).
Ustavni sud nalazi da su za ocenu ustavnosti navedenih odredaba Zakona, pored člana 50. stav 1. Ustava, od značaja i odredbe člana 4. st. 1, 2. i 4, člana 142. stav 2. i člana 156. stav 1. Ustava. Polazeći od odredbe člana 4. stav 1. Ustava koja utvrđuje načelo jedinstvenog pravnog poretka, kao jedan od osnovnih principa na kojima počiva ustavnopravni sistem Republike Srbije, Ustavni sud ukazuje da iako važeći pravni sistem u Republici ne pravi razliku između tzv. organskih, osnovnih ili drugih zakona koji imaju jaču pravnu snagu od ostalih, „običnih“ zakona, što ima za posledicu da, saglasno odredbi člana 167. Ustava, Ustavni sud nije nadležan da ceni međusobnu saglasnost zakona, ustavno načelo jedinstva pravnog poretka nalaže da osnovni principi i pravni instituti predviđeni zakonima kojima se na sistemski način uređuje jedna oblast društvenih odnosa budu ispoštovani i u posebnim zakonima, osim ako je tim sistemskim zakonom izričito propisana mogućnost drugačijeg uređivanja istih pitanja. Ovo posebno važi za oblast kaznenog zakonodavstva, imajući u vidu da su norme kaznenog prava, po svojoj prirodi, u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem osnovnih ljudskih prava i sloboda, te uređivanje pojedinih instituta kaznenog prava različito od načina na koji su oni uređeni sistemskim zakonom, može ozbiljno da ugrozi ostvarivanje načela jednakosti svih pred Ustavom i zakonom iz člana 21. stav 1. Ustava i da dovede do diskriminacije. Stoga je prilikom ocene ustavnosti odredaba st. 5. do 7. člana 14a Zakona, Ustavni sud uzeo u obzir i odredbe Zakona o privrednim prestupima („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 14/85, 74/87, 57/89, i 3/90, „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 24/94, 28/96 i 64/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05), kojim se uređuju privredni prestupi kao posebna vrsta kažnjivih dela. Ovim zakonom je, između ostalog, propisano: da odredbe ovog zakona o odgovornosti i sankcijama za privredne prestupe važe za sve privredne prestupe određene saveznim i republičkim, odnosno pokrajinskim zakonima i uredbama (član 4.); da se za privredne prestupe mogu izreći sledeće zaštitne mere: 1. javno objavljivanje presude, 2. oduzimanje predmeta, 3. zabrana pravnom licu da se bavi određenom privrednom delatnošću i 4. zabrana odgovornom licu da vrši određene dužnosti (član 28.); da se zaštitne mere mogu izreći samo ako je učiniocu izrečena kazna, ako ovim zakonom nije drukčije određeno i da se zaštitne mere javnog objavljivanja presude i oduzimanja predmeta mogu izreći i uz uslovnu osudu (član 29. st. 2. i 3.).
Kao što je rečeno, za ocenu saglasnosti osporenih odredaba sa Ustavom od značaja su i odredbe člana 4. st. 2. i 4. Ustava koje utvrđuju da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, a da je sudska vlast nezavisna, člana 142. stav 2. Ustava, kojom je, između ostalog, utvrđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu, kao i člana 156. stav 1. Ustava, saglasno kojoj je javno tužilaštvo samostalni državni organ koji, pored ostalog, goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporene odredbe člana 14a st. 5. i 6. Zakona o javnom informisanju nisu u saglasnosti sa Ustavom. Odredbom stava 5. ovog člana predviđeno je da je, u slučaju povrede zabrane iz stava 3. ovog člana, kao i u slučaju izdavanja javnog glasila koje nije upisano u Registar javnih glasila, nadležni javni tužilac dužan da bez odlaganja pokrene postupak za privredni prestup pred nadležnim sudom i zatraži izricanje mere privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila. Odredbom stava 6. istog člana propisano je da će sud u roku od 12 sati od podnošenja predloga javnog tužioca, u skladu sa zakonom, izreći osnivaču meru privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila do pravosnažnog okončanja postupka iz stava 5. ovog člana. Obavezivanje javnog tužioca da pokrene postupak za privredni prestup, i to bez odlaganja, kao i da traži izricanje mere, navedenu odredbu čini suprotnom Ustavom utvrđenom položaju javnog tužilaštva kao samostalnog državnog organa, a obavezivanjem suda da ovu meru izrekne zakonodavac je prekršio načelo podele vlasti i Ustavom garantovanu samostalnost i nezavisnost sudova. Dalje, propisivanjem mere privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila zakonodavac je narušio princip jedinstva pravnog poretka i načelo jednakosti svih pred zakonom, jer predviđa jednu vrstu sankcije koju Zakon o privrednim prestupima, kao zakon koji na opšti način uređuje oblast privredno-prestupnog prava ne poznaje, i uprkos tome što navedeni zakon u članu 4. izričito određuje da odredbe tog zakona o odgovornosti i sankcijama za privredne prestupe važe za sve privredne prestupe, bez obzira na to kojim su opštim aktom propisani. Zakon o privrednim prestupima sadrži zabranu pravnom licu da se bavi određenom privrednom delatnošću, ali kao zaštitnu meru koja se, saglasno članu 29. stav 2. tog zakona, može izreći samo ako je učiniocu privrednog prestupa izrečena kazna, a ne dok postupak traje, kao svojevrstan vid privremene mere. Konačno, propisivanje mere (privremene) obustave delatnosti izdavanja javnog glasila zato što javno glasilo nije upisano u Registar javnih glasila pretvara upis u Registar u konstitutivni element postupka osnivanja javnog glasila i posredan vid odobrenja za osnivanje, a što je nesaglasno odredbi člana 50. stav 1. Ustava, a time i odredbama člana 10. Evropske konvencije i člana 19. Međunarodnog pakta. Kako je odredba stava 7. člana 14a Zakona neodvojivo povezana sa odredbom stava 6. istog člana za koji je Ustavni sud utvrdio da nije saglasna sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima, to ni ova odredba ne može opstati u pravnom poretku.
Podnetim inicijativama odredbe člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju osporene su i u delu kojim je posle člana 14. osnovnog Zakona dodat novi član 14b, kojim je propisano da Registar javnih glasila vodi organizacija nadležna za vođenje registra privrednih subjekata (stav 1.) i da ministar nadležan za poslove javnog informisanja bliže uređuje način vođenja Registra javnih glasila (stav 2.).
Kako je Ustavni sud prethodno ocenio da ustanovljavanje Registra javnih glasila, samo po sebi, nije nesaglasno sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima, to izneta ocena i razlozi na kojima se ona zasniva važi i za osporenu odredbu stava 1. člana 14b Zakona. Kada je reč o organizaciji nadležnoj za vođenje Registra, Ustavni sud ističe da je određivanje koji će organ ili organizacija kojoj su poverena javna ovlašćenja biti nadležna za vođenje određene javne evidencije, pitanje celishodnosti konkretnog zakonskog rešenja, koju Ustavni sud nije nadležan da ceni. Stoga Sud u ovom delu inicijative nije prihvatio.
U odnosu na stava 2. člana 14b Zakona, Ustavni sud je posebnim rešenjem pokrenuo postupak za ocenjivanje ustavnosti ove osporene odredbe.
Povodom navoda kojima inicijatori osporavaju novododati član 14v Zakona, Ustavni sud ocenjuje da se odredbama člana 14v Zakona uređuje dostavljanje podataka iz Registra javnih glasila resornom ministarstvu i drugim nadležnim organima državne uprave, te kako se radi o podacima koji su sadržani u javnoj evidenciji koja se vodi na osnovu zakona i koji se dostavljaju radi postupanja ovih organa u skladu sa njihovim zakonom utvrđenim nadležnostima, Sud nalazi da se ne može prihvatiti kao osnovano ukazivanje inicijatora da se na propisani način osnivači javnih glasila stavljaju u nejednak položaj u odnosu na druge privredne subjekte, niti da osporene odredbe predstavljaju otvoren pritisak na sredstva javnog informisanja. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje nesaglasnosti odredaba člana 14v Zakona sa odredbama čl. 21, 50. i 83. Ustava, niti za utvrđivanje njihove nesaglasnosti sa odredbama člana 14. Evropske konvencije, pa u ovom delu inicijative nije prihvatio, saglasno odredbi člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.
Polazeći od sadržine osporenih odredaba čl. 4. do 6. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju Ustavni sud je prilikom ocene njihove saglasnosti sa Ustavom, iz razloga navedenih u delu kojim je vršena ocena odredaba st. 5. do 7. novododatog člana 14a Zakona, imao u vidu i odredbe Zakona o privrednim prestupima i Zakona o prekršajima. Ovo stoga što se osporenim odredbama propisuju privredni prestupi i prekršaji u oblasti javnog informisanja i sankcije za učinjene privredne prestupe i prekršaje.
Pored već navedenih odredaba Zakona o privrednim prestupima, ovim zakonom je propisano i: da je privredni prestup društveno štetna povreda propisa o privrednom ili finansijskom poslovanju, koja je prouzrokovala ili je mogla prouzrokovati teže posledice i koja je propisom nadležnog organa određena kao privredni prestup (član 2.); da je najmanja mera novčane kazne koja se može propisati za privredni prestup koji učini pravno lice 10.000 dinara, a najveća 3.000.000 dinara, da se visina novčane kazne za pravno lice može propisati i u srazmeri sa visinom učinjene štete, neizvršene obaveze ili vrednosti robe ili druge stvari koja je predmet privrednog prestupa, u kom slučaju najveća mera novčane kazne može biti do dvadesetostrukog iznosa učinjene štete, neizvršene obaveze ili vrednosti robe ili druge stvari koja je predmet privrednog prestupa, kao i da najmanja mera novčane kazne koja se može propisati za privredni prestup koji učini odgovorno lice iznosi 2.000 dinara, a najveća 200.000 dinara (član 18.); da će sud pravnom licu odmeriti kaznu u granicama propisanim za privredni prestup, uzimajući u obzir sve okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja (otežavajuće i olakšavajuće okolnosti), a naročito težinu učinjenog privrednog prestupa, posledice koje su nastupile ili su mogle nastupiti, okolnosti pod kojima je privredni prestup učinjen i ekonomsku snagu pravnog lica, a da će se pri odmeravanju kazne odgovornom licu shodno primenjivati odredbe člana 41. Krivičnog zakona (član 20.); da sud može pravnom licu i odgovornom licu za učinjeni privredni prestup izreći uslovnu osudu, pri čemu uslovnom osudom sud može pravnom licu utvrditi kaznu do 20.000 dinara, a odgovornom licu do 4.000 dinara, s tim da se ona neće izvršiti ako osuđeni za vreme koje odredi sud, a koje ne može biti kraće od jedne ni duže od dve godine (vreme proveravanja), ne učini nov privredni prestup, odnosno ako odgovorno lice ne učini krivično delo koje ima i obeležja privrednog prestupa (član 27. st. 1. i 2.); da se za privredne prestupe mogu izreći sledeće zaštitne mere: 1. javno objavljivanje presude, 2. oduzimanje predmeta, 3. zabrana pravnom licu da se bavi određenom privrednom delatnošću i 4. zabrana odgovornom licu da vrši određene dužnosti (član 28.).
Zakonom o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09) propisano je: da je prekršaj protivpravno skrivljeno izvršena radnja koja je propisom nadležnog organa određena kao prekršaj (član 2. stav 1.); da se prekršaji mogu propisivati zakonom ili uredbom, odnosno odlukom skupštine autonomne pokrajine, skupštine opštine, skupštine grada i skupštine grada Beograda i da organi ovlašćeni za donošenje propisa o prekršajima mogu propisivati samo kazne i zaštitne mere predviđene ovim zakonom i u granicama koje određuje ovaj zakon (član 4. st. 1. i 2.); da su prekršajne sankcije - kazne, opomena, zaštitne mere i vaspitne mere (član 5. stav 1.); da se zakonom ili uredbom novčana kazna može propisati u rasponu: 1. od 5.000,00 do 150.000,00 dinara za fizičko lice i odgovorno lice, 2. od 100.000,00 do 2.000.000,00 dinara za pravno lice i 3. od 10.000,00 do 500.000,00 dinara za preduzetnika (član 35. stav 1.).
Odrebama člana 92a Zakona, koji je članom 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju dodat posle člana 92. osnovnog Zakona, kao privredni prestup je propisano osnivanje javnog glasila suprotno zabrani iz člana 14a stav 3. ovog zakona (osnivanje javnog glasila pod istim ili sličnim imenom pre proteka propisanog roka) i izdavanje javnog glasila koje nije upisano u Registar javnih glasila, propisani su minimumi i maksimumi novčanih kazni za učinjene privredne prestupe za osnivača javnog glasila (pravno lice) i odgovorno lice u osnivaču javnog glasila i predviđeno je da će sud osnivaču uz kaznu izreći zaštitnu meru zabrane obavljanja delatnosti izdavanja javnog glasila, a odgovornom licu zaštitnu meru zabrane vršenja određenih dužnosti.
Polazeći od pojma privrednog prestupa definisanog članom 2. Zakona o privrednim prestupima, Ustavni sud najpre ocenjuje da radnje koje su odredbom stava 1. člana 92a Zakona propisane kao privredni prestup, ispunjavaju zakonske uslove da budu određene kao ova vrsta kažnjivih dela sa stanovišta njegovog Zakonom utvrđenog pojma, jer se propisana zabrana, kao i propisana obaveza odnose na poslovanje osnivača javnog glasila, koji, obavljajući jednu nesporno privrednu delatnost, nastupa kao privredni subjekat. Međutim, i pored toga Ustavni sud nalazi da se navedenim odredbama člana 92a Zakona povređuju ustavna načela o jedinstvu pravnog poretka u Republici Srbiji i jednakosti svih pred Ustavom i zakonom, kao i zajemčena sloboda medija. Ovo iz razloga što su, kao prvo, odredbama člana 18. st. 1. i 3. Zakona o privrednim prestupima propisani takozvani opšti minimum i opšti maksimum novčane kazne koja se može propisati za bilo koji konkretan privredni prestup koji učini pravno lice, odnosno odgovorno lice u pravnom licu. Tako je najmanja mera novčane kazne koja se može propisati za privredni prestup koji učini pravno lice 10.000 dinara, a najveća 3.000.000 dinara, dok najmanja mera novčane kazne koja se može propisati za privredni prestup koji učini odgovorno lice iznosi 2.000 dinara, a najveća 200.000 dinara. Navedene odredbe znače da se za konkretne privredne prestupe koji se propisuju zakonom, odnosno uredbom ne može predvideti novčana kazna koja je ispod opšteg minimuma, niti iznad opšteg maksimuma. Propisivanjem da se za privredne prestupe iz člana 92a Zakona može izreći novčana kazna u rasponu od 1.000.000 do 20.000.000 dinara za osnivača javnog glasila i od 200.000 do 2.000.000 dinara za odgovorno lice u osnivaču javnog glasila, zakonodavac je takozvane posebne maksimume novčanih kazni propisao iznad opšteg maksimuma kazne koja se može propisati za ovu vrstu kažnjivih dela, iako je odredbom člana 4. Zakona o privredim prestupima izričito predviđeno da odredbe tog zakona o odgovornosti i sankcijama za privredne prestupe važe za sve privredne prestupe određene bilo kojim zakonom ili uredbom. Na ovaj način je, po oceni Ustavnog suda, narušeno načelo jedinstva pravnog poretka, a lica koja odgovaraju za privredne prestupe iz oblasti javnog informisanja stavljena su u nejednak položaj sa licima koja odgovaraju za istu vrstu kažnjivih dela iz drugih oblasti. Ustavni sud ukazuje da kao što se posebnim zakonima kojima se predviđaju određena krivična dela koja nisu sadržana u Krivičnom zakoniku ne može propisati kazna zatvora ispod opšteg minimuma, odnosno iznad opšteg maksimuma određenog Krivičnim zakonikom, tako se ni za privredne prestupe, kao ni za prekršaje, ne mogu propisivati novčane kazne, niti bilo koje druge sankcije koje nisu predviđene zakonima kojima se na sistemski način uređuju pravni instituti koji se odnose na ove vrste kažnjivih dela. Iako su izneti razlozi dovoljan osnov za utvrđivanje neustavnosti navedenih zakonskih odredaba, Sud dodatno ističe da se visinom zaprećenih kazni, čak i kada one ne bi izlazile izvan dozvoljenog okvira, ozbiljno ugrožava ostvarivanje zajemčene slobode medija, jer bi eventualna osuda osnivača javnog glasila na maksimalnu zaprećenu novčanu kaznu, koja inače po svojoj visini odgovara novčanoj kazni koja se prema članu 14. stav 3. tačka 5) Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela („Službeni glasnik RS“, broj 97/08) može izreći pravnom licu za učinjeno krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do deset godina, realno ugrozila dalje postojanje samog javnog glasila. Drugo, Ustavni sud konstatuje da zaštitne mere zabrane obavljanja delatnosti, odnosno zabrane vršenja određenih dužnosti, predviđene odredbama st. 2. i 4. člana 92a Zakona, jesu zaštitne mere koje se, kao vrsta sporedne sankcije, mogu propisati za učinjene privredne prestupe, saglasno članu 28. Zakona o privrednim prestupima. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da ni navedene odredbe Zakona nisu saglasne sa Ustavom. Naime, Ustavni sud je ocenjujući prethodne osporene odredbe Zakona našao da propisana obaveza upisa u Registar javnih glasila nije nesaglasna sa Ustavom, niti da je nesaglasno sa Ustavom sankcionisanje neupisivanja u Registar, ali je isto tako ocenio se odredbama Zakona upis u Registar ne može pretvoriti u uslov za osnivanje i početak rada javnog glasila, jer ona tada poprima karakter odobrenja, a što bi bilo suprotno Ustavu. U skladu sa ovim stavovima, ocena Ustavnog suda je da se i propisivanjem zabrane obavljanja delatnosti izdavanja javnih glasila, odnosno zabrane vršenja određenih dužnosti, kao zaštitnih mera koje se izriču u slučaju učinjenog privrednog prestupa koji se sastoji u neupisivanju javnog glasila u Registar, upisu u Registar daje karakter dodatnog, Ustavom nedopuštenog uslova za osnivanje i delovanje javnog glasila. Uz to, Ustavni sud je utvrdio ne postoji ustavni osnov da se osnivaču javnog glasila koji javno glasilo nije upisao u Registar pored izrečene novčane kazne za privredni prestup izrekne i mera zabrane izdavanja javnog glasila, jer se izricanjem ove mere sprečava širenje informacija i ideja putem javnog glasila kome je mera izrečena, a odredbom člana 50. stav 3. je izričito i taksativno utvrđeno da nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to, u demokratskom društvu, neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, radi sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje. Sud ukazuje da je nesporno da se kršenje zakonske obaveze upisa u Registar ne može dovesti u vezu sa bilo kojim od navedenih ustavnih osnova za sprečavanje širenja informacija i ideja, tj. zabranu izdavanja javnog glasila.
Pre prelaska na ocenu saglasnosti osporenih odredaba člana 92a Zakona sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, Ustavni sud je izvršio ocenu ustavnosti i osporenih odredaba člana 92b Zakona, kao i čl. 5. i 6. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, pošto su i ove odredbe deo kaznenih odredaba Zakona o javnom informisanju.
Sud najpre konstatuje da se i povodom odredaba člana 92b Zakona postavlja više spornih ustavnopravnih pitanja. Prvo, ovim članom Zakona su povreda pretpostavke nevinosti i povreda zaštite interesa maloletnika propisane kao privredni prestup (st. 1. i 5.). Drugo, ako je privredni prestup koji se odnosi na povredu pretpostavke nevinosti učinjen objavljivanjem informacije na naslovnoj strani javnog glasila ili u okviru najavnih vesti informativnog programa elektronskog javnog glasila, za osnivača javnog glasila koji je učinilac privrednog prestupa novčana kazna se ne propisuje u odgovarajućem rasponu, već u fiksnom iznosu – u visini koja odgovara zbiru vrednosti ukupno prodatog tiraža javnog glasila isporučenog distributerima u periodu od sedam dana računajući od dana kada je informacija objavljena i vrednosti prodatog oglasnog prostora u javnom glasilu u tom periodu (stav 2.), odnosno u visini koja odgovara vrednosti prodatog oglasnog prostora u javnom glasilu u periodu od sedam dana računajući od dana kada je informacija objavljena (stav 3.). Treće, za učinjeni privredni prestup koji se odnosi na povredu pretpostavke nevinosti odgovornom licu u osnivaču javnog glasila i odgovornom uredniku javnog glasila zaprećena je novčana kazna u visini od 200.000,00 do 2.000.000,00 dinara (stav 4.), dok za privredni prestup koji se odnosi na povredu interesa maloletnika uopšte nije propisana odgovornost odgovornog lica u osnivaču javnog glasila, niti odgovornog urednika javnog glasila. Četvrto, stavom 6. člana 92b Zakona propisano je, pored ostalog, da će, ako su navedeni privredni prestupi učinjeni prvi put, sud izreći uslovnu osudu.
Povodom pitanja na koja je prethodno ukazano, Ustavni sud ocenjuje da radnje privrednih prestupa propisanih odredbama člana 92b st. 1. i 5. Zakona izlaze izvan okvira pojma privrednog prestupa kao vrste kažnjivih dela, kako je on definisan odredbom člana 2. Zakona o privrednim prestupima. Povreda pretpostavke nevinosti, kao ni povreda zaštite interesa maloletnika, učinjene objavljivanjem informacija u javnom glasilu, ne mogu se, po oceni Ustavnog suda, smatrati povredom propisa o privrednom ili finansijskom poslovanju, a što je jedan od osnovnih uslova da bi određena protivpravna radnja imala obeležja ovog kažnjivog dela. Ustavni sud ukazuje da u prilog ovakve ocene Suda govori i činjenica da su do donošenja osporenog Zakona navedene protivpravne radnje bile propisane kao prekršaj, a ne kao privredni prestup, te su odredbom člana 6. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju brisane iz člana 95. osnovnog Zakona. Takođe, propisivanje novčane kazne u fiksnom iznosu, kako je to učinjeno odredbama st. 2. i 3. člana 92b Zakona, umesto određivanja minimuma i maksimuma u okviru kojih nadležni sud, ceneći okolnosti konkretnog slučaja vezane za okolnosti učinjenog dela i učinioca, lišava, po oceni Ustavnog suda, nadležni sud da primenom zakonom propisanih pravila o odmeravanju kazne nezavisno odlučuje. Istovetna ocena Ustavnog suda odnosi se i na rešenje sadržano u odredbi stava 6. istog člana, kojom zakonodavac nalaže sudu da učiniocu propisanih privrednih prestupa uvek izrekne uslovnu osudu, ako je delo učinjeno prvi put. Konačno, Ustavni sud konstatuje da su i novčane kazne propisane odredbom stava 4. ovog člana Zakona iznad opšteg maksimuma predviđenog odredbama Zakona o privrednim prestupima.
Na osnovu iznetog, Ustavni sud je utvrdio da odredbe člana 92b Zakona nisu saglasne ustavnim načelima jedinstva pravnog poretka i nezavisnosti sudova.
U odnosu na osporene odredbe čl. 5. i 6. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, kojima su povećane novčane kazne koje se mogu izreći za propisane prekršaje, Ustavni sud ukazuje da i kada je reč o prekršajima Zakon o prekršajima, kao sistemski zakon u oblasti prekršajnog prava, propisuje opšti minimum i opšti maksimum novčanih kazni koje se mogu predvideti za prekršaje određene zakonom (član 35. stav 1.) i da je ovim zakonom izričito predviđeno da organi ovlašćeni za donošenje propisa o prekršajima mogu propisivati samo kazne i zaštitne mere predviđene ovim zakonom i u granicama koje određuje ovaj zakon (član 4. st. 1. i 2.). Kako su osporenim zakonskim odredbama za prekršaje u oblasti javnog informisanja maksimumi zaprećenih kazni propisani iznad Zakonom o prekršajima utvrđenog opšteg maksimuma, Ustavni sud je ocenio da iz razloga iznetih vezano za ocenu ustavnosti istovrsnih odredaba ovog zakona koje se tiču privrednih prestupa, ni odredbe čl. 5. i 6. Zakona nisu u saglasnosti sa Ustavom.
Sa druge strane, ceneći saglasnost osporenih kaznenih odredaba Zakona o javnom informisanju sa stanovišta njihove saglasnosti sa ustavnim normama kojima se utvrđuju načela ostvarivanja i dopuštenog ograničavanja zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, te sa stanovišta njihove saglasnosti sa odredbama člana 10. Evropske konvencije i člana 19. Međunarodnog pakta, Ustavni sud je imao u vidu i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Sud ukazuje da je posebno značajna bogata praksa Evropskog suda za ljudska prava u vezi primene člana 10. Evropske konvencije, naročito u pogledu mere do koje je dopušteno ograničenje slobode garantovane članom 10. ove konvencije. Evropski sud se dosledno držao svog stava da slučajevi legitimnog ograničavanja slobode izražavanja i informisanja moraju da budu predviđeni zakonom i da, u smislu stava 2. člana 10. Evropske konvencije, mogu biti prihvaćeni samo kada se smatraju neophodnim u demokratskom društvu. U odluci Autronic AG protiv Švajcarske od 22. maja 1990. godine, Evropski sud je ponovio svoj stav da neophodnost ograničenja prava iz člana 10. Evropske konvencije mora biti ubedljivo dokazana (stav 61.). Utvrđujući da nema kršenja člana 10. Evropske konvencije u slučaju Worm protiv Austrije, u kome je predstavka podneta zbog kažnjavanja novinara zbog nedozvoljenog uticaja na ishod krivičnog postupka, Evropski sud je u svojoj odluci od 29. avgusta 1997. godine takođe istakao da je „sloboda procene na nacionalnom nivou ograničena interesom demokratskog društva da obezbedi i sačuva slobodu štampe“ (stav 47.). I u slučaju Barford protiv Danske, koji se odnosio na izricanje novčane kazne podnosiocu predstavke zbog izjava iznetih putem štampe, iako nije utvrđena povreda prava, istaknuto je da „treba voditi računa da se građani ne obeshrabruju da, iz straha od krivičnih ili drugih sankcija, iznose svoje mišljenje o problemima od javnog interesa (odluka od 22. februara 1989. godine, stav 29.). U nizu svojih odluka Evropski sud je bio naglašeno obazriv u proceni dopuštenosti ograničenja ove slobode putem izricanja novčanih kazni ili drugih sankcija samim javnim glasilima, odnosno novinarima, zbog objavljivanja određenih informacija. Ovo posebno ako su predmet objavljene informacije ili iznetog mišljenja ličnosti iz sfere politike. Nesrazmernost izrečene mere koja se, po pravilu, sastojala u osudi na novčanu kaznu u značajnom iznosu, bila je razlog da Evropski sud u velikom broju svojih odluka (Castells protiv Španije od 23. aprila 1992. godine, Thorgeir Thodeirson protiv Islanda od 25. juna 1992. godine, Schwabe protiv Austrije od 28. avgusta 1992. godine, Tolstoy Miloslavsky protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 13. jula 1995. godine, De Haes i Gijsels protiv Belgije, od 24. februara 1997. godine, Bladet Tromso i Stensaas protiv Norveške, od 20. maja 1999. godine, Bergens Tidende i drugi protiv Norveške, 2. maj 2000. godine, Lopes Gomes Da Silva protiv Portugala, 28. septembar2000. godine, Du Roy i Malaurie ptotiv Francuske, 3. oktobar 2000. godine i dr.) utvrdi kršenje člana 10. Evropske konvencije, zaključujući da je dužnost štampe da saopštava, uz poštovanje svojih obaveza i odgovornosti, informacije i ideje o svim pitanjima od opšteg interesa, a da osude na previsoke iznose novčanih kazni ili obaveze na plaćanje previsokih naknada štete nisu srazmerne legitimnom cilju kome se teži. Stav Evropskog suda je da previsoke novčane kazne, kada su izrečene, ili odštete, kada su dosuđene, mogu objektivno dovesti do gašenja javnog glasila, čime se nedopušteno ograničava sloboda informisanja, odnosno da i sama pretnja takvom kaznom može predstavljati ograničenje ove slobode, jer može voditi autocenzuri samog javnog glasila i novinara.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da osporene odredbe nisu saglasne ni sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i praksom međunarodnih institucija nadležnih za zaštitu ljudskih prava i sloboda, a da se takođe ne mogu smatrati saglasnim ni sa Ustavom utvrđenim načelima na kojima se mora obezbediti ostvarivanje svake zajemčene slobode i prava.
Konačno, povodom osporavanja odredaba člana 7. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, Ustavni sud ukazuje da je rešenjem pokrenuo postupak za ocenjivanje ustavnosti i ovih odredaba Zakona, s obzirom na to da su one u pravnoj i logičkoj vezi sa odredbom člana 14b stav 2. Zakona.
Na osnovu svega prethodno iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 45. tač. 1) i 14), člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao i odredbi člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.
Na osnovu odredbe člana 168. stav 3. Ustava, danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, prestaju da važe sledeće odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju (''Službeni glasnik RS'', broj 71/09): odredba člana 1. stav 1. kojom je u članu 14. Zakona o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03 i 61/05) dodat novi stav 1. i to u delu koji glasi: „Javno glasilo može osnovati domaće pravno lice (osnivač javnog glasila)“, odredbe člana 2. kojima je posle člana 14. Zakona o javnom informisanju dodat novi član 14a i to st. 5, 6. i 7. člana 14a i odredbe čl. 4, 5. i 6. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić
Slični dokumenti
- IUz 231/2009: Odluka Ustavnog suda o neustavnosti ovlašćenja ministra da uređuje vođenje Registra javnih glasila podzakonskim aktom
- IUz 231/2009: Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti Zakona
- IUz 51/2012: Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka ocene ustavnosti Zakona o parničnom postupku
- IUz 490/2014: Odbacivanje inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o javnom informisanju i medijima
- IUz 27/2011: Neustavnost odredbe o osnivanju državnih medija za nacionalne manjine
- IUz 27/2011: Rešenje o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti Zakona o nacionalnim manjinama
- IUz 51/2012: Neustavnost odredaba ZPP o obaveznom zastupanju po advokatu i kolektivnoj zaštiti