Odbacivanje inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o vraćanju oduzete imovine

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine. Utvrđeno je da osnivanje Agencije za restituciju ne uskraćuje sudsku zaštitu i da je ograničavanje obeštećenja u skladu sa ustavnim ovlašćenjima zakonodavca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-25/2013
24.12.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović, mr Milan Marković, Milan Stanić i dr Olivera Vučić, članovi Veća na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. decembra 2013. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 40, 44, 47, 48, 51. do 59. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu je podneta inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 40, 44, 47, 48, 51. do 59. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13). Podnosilac inicijative smatra da se osporenim odredbama Zakona "ukida nadležnost redovnih sudova i uskraćuje pravo na sudsku zaštitu, tako što se osnivanjem Agencije za restituciju nadležnost rešavanja imovinskih prava i zaštita ljudskih i građanskih prava prebacuje na organ koji je pod direktnom kontrolom izvršne vlasti", čime su povređene odredbe člana 4. st. 2, 3. i 4, čl. 18. i 19, člana 20. st. 1. i 2, člana 21. st. 1. i 2, člana 22. stav 1, člana 23. stav 1, čl. 25. i 35, člana 36. stav 1, člana 58. stav 1, člana 59. i člana 145. stav 3. Ustava Republike Srbije., kao i člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnosilac inicijative smatra da rehabilitovana lica, odnosno njihovi naslednici imaju pravo na punu naknadu štete, pošto je konfiskacija u tim slučajevima sprovedena kao prateća kaznena mera, koja se rehabilitacijom potpuno ukida, kao i njena dejstva. Po mišljenju podnosioca inicijative, nepoštujući sudske odluke, zakonodavac je naknadno ograničio obeštećenje već stečenog prava i "lišio redovne sudove svoje nadležnosti", te se osporenim Zakonom, u većini slučajeva, ne ostvaruje cilj ispravljanja istorijske nepravde, već se "njime derogira Ustav". Inicijator je tražio da Ustavni sud, do donošenja konačne odluke, obustavi izvršenje pojedinačnih akata odnosno radnji koje se preduzimaju na osnovu osporenog Zakona.

Ustavni sud je u prethodno sprovedenom postupku utvrdio da je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (u daljem tekstu: vraćanje imovine) i da se zakon primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije (član 1.), da se pravo na vraćanje imovine po odredbama ovog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u članu 2, da se odredbe ovog zakona primenjuju i na imovinu koja je konfiskovana posle 9. marta 1945. godine, pod uslovom da je bivši vlasnik rehabilitovan do dana stupanja na snagu ovog zakona, ili bude rehabilitovan na osnovu zahteva za rehabilitaciju iz člana 42. stav 6. ovog zakona, u skladu sa posebnim zakonom (član 6. stav 1.);

Osporenim odredbama Zakona propisano je: da po zahtevu za vraćanje imovine postupak vodi Agencija, kao javna agencija, preko područnih jedinica, a u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak (člana 40. stav 1.); način objavljivanja javnog poziva za podnošenje zahteva za vraćanje imovine u roku od 120 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 40. stav 2.); utvrđivanje nadležnosti područne jedinice Agencije (član 44.); postupak donošenja i sadržiina rešenja o vraćanju imovine ili obeštećenju (član 47.); da protiv prvostepenog rešenja iz člana 47. ovog zakona, podnosilac zahteva, obveznik i republički javni pravobranilac mogu izjaviti žalbu ministarstvu nadležnom za poslove finansija, kao drugostepenom organu, u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja, da je ministarstvo nadležno za poslove finansija dužno da odluči o podnetoj žalbi u roku od 90 dana od dana prijema, da se protiv drugostepenog rešenja može pokrenuti upravni spor, da se postupak po tužbi za pokretanje upravnog spora iz stava 3. ovog člana smatra hitnim (član 48.); Odredbama čl. 51. do 59. Zakona propisano je: da se osniva Agencija za restituciju, radi vođenja postupka i odlučivanja o zahtevima za vraćanje imovine, kao i radi isplate novčane naknade i obeštećenja i obavljanja drugih poslova utvrđenih zakonom, koje Agencija obavlja kao poverene poslove, da Agencija posluje u skladu sa propisima o javnim agencijama, ima svojstvo pravnog lica, sa pravima, obavezama i odgovornostima utvrđenim ovim zakonom i statutom, da je sedište Agencije u Beogradu i da Agencija ima područne jedinice u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, koje se osnivaju za teritoriju opština prema propisima kojima se uređuje regionalni razvoj, da se sredstva za rad i osnivanje Agencije obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije, donacija i drugih oblika bespovratnih sredstava i drugih izvora, u skladu sa zakonom, da Agencija obavlja poslove koji se odnose na sprovođenje ovog zakona i zakona kojim se uređuje vraćanje imovine crkvama i verskim zajednicama, da Agencija, pored ostalog, vodi postupak i odlučuje o zahtevima za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, pruža stručnu pomoć podnosiocima zahteva i obveznicima vraćanja, vodi evidencije propisane zakonom, da su organi Agencije upravni odbor i direktor,koje imenuje i razrešava Vlada na period od pet godina, da lice koje može ostvariti pravo na vraćanje imovine i obeštećenje u skladu sa ovim zakonom, ne može biti direktor, odnosno član upravnog odbora Agencije, broj članova i nadležnost upravnog odbora, nadležnost direktora Agencije i opšta akta koja donosi Agencija, kao i pitanja koja se uređuju Statutom Agencije.

Razmatrajući osporene odredbe člana Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u smislu navoda i razloga podnosioca inicijative, Ustavni sud je pošao od toga da, Ustav Republike Srbije ne utvrđuje izričito pravo na vraćanje oduzete imovine, niti obavezu zakonodavca da uredi denacionalizaciju (restituciju), a takvo pravo ne jemči ni Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Pravni osnov za uređivanje ove materije sadržan je u načelu vladavine prava iz člana 3. Ustava i odredbama Ustava koje garantuju osnovna ljudska prava, kao i u odredbama koje utvrđuju ovlašćenje zakonodavca da uređuje oblast imovinskopravnih odnosa. Saglasno odredbama člana 97. stav 1. tač. 7. i 17. Ustava, zakonom se uređuju, pored ostalog, svojinski, obligacioni odnosi i zaštita svih oblika svojine, a to znači i uređivanje sticanja i prestanka prava svojine, kao i promene svojinskih odnosa u skladu sa ustavnim odredbama kojima su uređeni osnovni principi tih odnosa. Član 86. Ustava određuje da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom (stav 2.), kao i da se sredstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Ustava, po nalaženju Ustavnog suda, proizlazi da Ustav dopušta mogućnost da se na društvenoj, odnosno državnoj svojini nastaloj originernim načinom sticanja svojine - aktom države (zakonom, podzakonskim aktom ili pojedinačnim aktom) može, aktom države (u ovom slučaju zakonom), promeniti oblik svojine, tj. da može biti vraćena u privatnu svojinu, pod uslovima koje propisuje zakon. To, dalje, znači da postoji ustavno ovlašćenje da se osporenim Zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, pri čemu se mora imati u vidu da je u pitanju imovina koja je bila oduzimana na osnovu ranije važećih ustava i propisa, što znači da je za takvo oduzimanje imovine postojao pravni osnov. Navedeno ustavno ovlašćenje, po shvatanju Ustavnog suda, podrazumeva i ovlašćenje Republike Srbije da osnuje poseban organ ili organizaciju, u ovom slučaju agenciju, kojoj će poveriti poslove vezane za sprovođenje zakona i utvrditi njen pravni status, poslove, sredstva za rad, organe, njihovu nadležnost, opšte akte koje donosi i drugo, u smislu odredbe člana 137. stav 2. Ustava, prema kojoj se pojedina javna ovlašćenja mogu zakonom poveriti i preduzećima, ustanovama, organizacijama i pojedincima. Pri tome, po nalaženju Ustavnog suda, navodi inicijatora da se osnivanjem Agencije za restituciju "ukida nadležnost redovnih sudova i uskraćuje pravo na sudsku zaštitu" pokazuju se kao neosnovani, posebno kada se ima u vidu da je odredbama, takođe, osporenog člana 48. Zakona, predviđena dvostepenost u odlučivanju po zahtevu za vraćanje imovine, jer se protiv rešenja o vraćanju imovine ili obeštećenju može uložiti žalba nadležnom ministarstvu, a da se protiv drugostepenog rešenja može pokrenuti upravni spor, čime je obezbeđena sudska zaštita prava u pitanju.

U odnosu na navode podnosioca inicijative, koji smatra da odredbe ovog zakona ne treba da se primenjuju na lica kojima je imovina konfiskovana, a koja su rehabilitovana do dana stupanja na snagu ovog zakona, već da ta lica, odnosno njihovi naslednici, imaju pravo na punu naknadu štete koju su pretpela i koju treba da ostvaruju na osnovu sudske odluke o rehabilitaciji, po shvatanju Ustavnog suda, pravo na vraćanje ranije oduzete imovine i obeštećenje, ustanovljeno ovim zakonom kao pokušaj ispravljanja istorijske nepravde prema bivšim vlasnicima, ne predstavlja naknadu pretprepljenje štete, posebno ako se ima u vidu da je u pitanju imovina koja nije bila oduzimana protivpravno, već na osnovu tada važećih ustava i propisa, pa se u konkretnom slučaju ovo pravo ne može dovesti u pravnu vezu sa pravilima o naknadi štete. S druge strane, lica kojima je imovina bila konfiskovana, a koja su rehabilitivana do dana stupanja na snagu ovog zakona, ostvaruju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje po odredbama ovog zakona, pod istim uslovima i na isti način kao i lica kojima je imovina bila nacionalizovana ili oduzimana po drugim osnovama primenom propisa navedenih u članu 2. Zakona. To dalje, znači da obeštećenje za oduzetu imovinu, kada se ona ne može vratiti bivšem vlasniku u svojinu i državinu, u svim slučajevima podleže ograničenjima iz čl. 30. do 32. Zakona, koja su uslovljena objektivnom materijalnom i finansijskom mogućnošću društva i da, u tom smislu, opšti interes nalaže da država ne preuzme takve obaveze koje će je dovesti u tešku materijalnu i finansijsku situaciju. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je, po pitanju prava na naknadu po osnovu nacionalizovane imovine, u praksi Evopskog suda za ljudska prava u Strazburu u slučajevima Vjasu protiv Rumunije (presuda od 9. decembra 2008. godine) i Marija Atanasiju i ostali protiv Rumunije (presuda od 12. oktobra 2010. godine), Evropski sud, s obzirom da je konstatovao da postoji kršenje člana 1. Protokola broj 1, kao i na činjenicu da se i dalje neprestano uvećava broj predstavki iz Rumunije, našao za shodno da ukaže na potrebu preduzimanja opštih mera, koje „obuhvataju preispitivanje i reformu zakonodavstva kako bi se uspostavila jedna predviljiva šema kompezacija, utvrđivanje gornje granice kompezacije i omogućavanje isplate u ratama tokom jednog dužeg vremenskog perioda. S obzirom na to da je uticaj takvog plana na celu zemlju svakako značajan, rumunske vlasti moraju zadržati punu samostalnost i slobodu izbora opštih mera“. U ovom slučaju (Vjasu protiv Rumunije), Sud je stavio do znanja da „države uživaju široko polje slobodne procene u politici sprovođenja i zakonodavnoj politici koja se odnosi na značajne ekonomske i socijalne promene, kao i da je, onda kada se utvrdi da postoji kršenje (člana 1. Protokola broj 1) u načelu država ta koja treba da izabere sredstva pomoću kojih će izvršiti svoju pravnu obavezu“.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da iznetim razlozima u inicijativama nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 40, 44, 47, 48, 51. do 59. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13), pa je saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), rešio da podnetu inicijativu odbaci.

Imajući u vidu da je odbacio podnetu inicijativu, Sud je konstatovao da je razmatranje zahteva za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu osporenog Zakona postalo bespredmetno.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o vraćanju oduzete imovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti