Odluka Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o stanovanju

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio predlog za ocenu neustavnosti Zakona o stanovanju, kojim je onemogućen otkup stanova u privatnom vlasništvu za zakupce na neodređeno vreme. Sud je zaključio da razlika u tretmanu nije diskriminatorska, jer štiti privatnu svojinu vlasnika stanova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-261/2009
13.09.2012.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se predlog za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 40. do 43. i člana 48. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) .

2. Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 40, 4 1. i 46. Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu, na osnovu člana 12. stav 2. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora ("Službeni list SCG ", broj 1/03) i člana 129. Zakona o sudu Srbije i Crne Gore ("Službeni list SCG", broj 26/03), Sud Srbije i Crne Gore je ustupio 14. januara 2006. godine predlog za ocenu saglasnosti odredaba čl. 40. do 43. i člana 48. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) sa Ustavom Republike Srbije i Evropskom k onvencijom za zaštitu ljudski h prava i osnovni h sloboda. Ustavnom sudu podnete su i dve inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba čl. 40, 41. i 46. Zakona.

Predlogom Udruženja korisnika stanova u privatnom vlasništvu iz Beograda od 12. oktobra 2005. godine i dopunom predloga od 3. novembra 2008. godine pokrenut je postupak za ocenu ustavnosti odredaba čl. 40. do 43. i člana 48. Zakona o stanovanju. Podnosioci predloga navode da je Zakonom o stanovanju iz 1992. godine nosiocima stanarskog prava na stanovima u društvenoj i državnoj svojini omogućen otkup tih stanova pod netržišnim uslovima, a vlasnici su obavezani da im te stanove prodaju. Ovakav beneficirani otkup obrazložen je dugogodišnjim izdvajanjem nosilaca stanarskog prava u stambeni fond i njihovim troškovima za redovno održavanje tih stanova. Nosioci stanarskog prava na stanovima u privatnoj svojini, na koje se isto obrazloženje moglo primeniti u potpunosti, nisu dobili pravo otkupa stanova, niti im je zakonskom regulativom omogućeno da na drugi povoljan način trajno reše svoje stambeno pitanje, iako su i oni na potpuno isti način učestvovali u stvaranju stambenog fonda naše zemlje i izdvajali stambeni doprinos, čime je nastala razlika u zakonskom tretmanu dve grupe građana koje su do donošenja ovog zakona imale identičan status, prava i obaveze. Nejednak položaj nosilaca stanarskog prava na stanovima u svojini građana u odnosu na nosioce stanarskog prava na stanovima u društvenoj - državnoj svojini, koji je utvrđen odredbama Zakona o stanovanju iz 1992. godine i njegovim izmenama i dopunama, i to ne samo u pogledu prava na otkup već i u pogledu svih drugih prava, iako su svi oni po slovu zakona tretira ni kao zakupci na neodređeno vreme, nesagla san je sa pravima koja garantuju član 18. stav 2, čl. 19. do 21. i član 58. Ustava Republike Srbije , kao i član 1. Protokola I Evropske konvencije o ljudskim pravima, jer je pravo zakupa na neodređeno vreme svojinsko pravo, deo prava svojine i vid posedovanja imovine, a sama Konvencija o ljudskim pravima obavezuje sve države da svakom građaninu obezbede pravo na mirno uživanje imovine , jer se odredbama člana 58. Ustava jemči mirno uživanje ne samo svojine nego i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Stanarsko pravo, odn osno p ravo zakupa na neodređeno vreme, svakako predstavlja imovinsko pravo stečeno na osnovu zakona. U inicijativama se navodi da su osporene odredbe Zakona nesaglasne sa odredbama čl. 18, 20, 21. i 58. Ustava iz razloga što su vlasnici stanova na kojima postoji pravo zakupa na neodređeno vreme u neravnopravnom položaju u odnosu na vlasnike stanova na kojima takvo pravo ne postoji, te da zakonsko ograničenj e prava vlasništva u ovom slučaju nije ustanovljeno u javnom interesu, već da Zakon štiti privatne interese građana koji nisu činili ništa da sami reše svoje stambeno pitanje, te su stoga osporene odredbe Zakona u suprotnosti sa odredbama Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima, koje garantuju pravo na mirno uživanje imovine. Inicijator, takođe, navodi da rok iz člana 46. stav 2. Zakona za podnošenje zahteva za iseljenje nosioca stanarskog prava opštine i upravni sud smatraju prekluzivnim, što je po mišljenju inicijatora protivustavno.

Udruženje korisnika stanova u privatnom vlasništvu iz Beograda, koje je predlog podnelo u vreme važenja Ustava Republike Srbije od 1990. godine, imalo je svojstvo predlagača, prema odredbi člana 128. stav 2. tada važećeg Ustava, kojom je bilo propisano da postupak pred Ustavnim sudom pokreću državni organi, a drugi organi i organizacije mogu ga pokrenuti kad ocene da su im prava i interesi neposredno povređeni aktom čija se ustavnost i zakonitost osporava.

Predlog za ocenu ustavnosti odredaba čl. 40. do 43. i člana 48. Zakona, podnet je pre stupanja na snagu Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ). Kako je odredbom člana 112. Zakona o Ustavnom sudu propisano da će se postupci pred Ustavnim sudom započeti pre dana stupanja na snagu ovog zakona, ok ončati po odredbama ovog zakona, to je Ustavni sud u ovom postupku odlučivao po odredbama navedenog Zakona.

Na sednici Ustavnog suda održanoj 25. novembra 2010. godine zaključeno je da se predlog i inicijative za ocenu ustavnosti navedenih odredaba Zakona o stanovanju dostave Narodnoj skupštini na odgovor i mišljenje. Odgovor i mišljenje nisu dostavljeni u ostavljenom roku, a ni po njegovom isteku. Stoga je, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, postupak nastavljen.

Osporenim odredbama Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) propisano je:

- da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana), od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona, te je vlasnik stana čiji se stan koristi pod uslovima iz stava 1. ovog člana (u daljem tekstu: vlasnik stana) ima prava i obaveze nosioca prava raspolaganja, u skladu sa odredbama ovog zakona, osim obaveze da omoguće otkup tog stana po odredbama ovog zakona (član 40.);

- da vlasnik stana može tužbom kod nadležnog suda da zahteva iseljenje nosioca stanarskog prava iz njegovog stana i predaju tog stana, odnosno dela stana na korišćenje, ako za iseljenje obezbedi nosiocu stanarskog prava drugi stan po osnovu zakupa na neodređeno vreme, u skladu sa čl. 30. do 39. ovog zakona, da vlasnik stana koji je nosilac stanarskog prava na stanu u društvenoj svojini, odnosno koji je zakupac društvenog stana, može tužbom nadležnom sudu da zahteva stan koji koristi sa nosiocem stanarskog prava na stanu u njegovoj svojini, da tužbu iz stava 2. ovog člana za zamenu stana može da podnese i nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana, da stan za iseljenje iz st. 1, 2. i 3. ovog člana treba da po veličini, udobnosti i mestu na kome se nalazi odgovara stanu iz kojeg se iseljava nosilac stanarskog prava, odnosno da mu bitno ne pogoršava uslove, s tim što ovaj stan može da bude i manji ako je odgovarajući u smislu ovog zakona, da će nadležni sud naložiti zamenu stana, u smislu st. 2. i 3. ovog člana, ako je stan u kome stanuje vlasnik odgovarajući nosiocu stanarskog prava, odnosno ako je stan u kome stanuje nosilac stanarskog prava odgovarajući vlasniku stana, u smislu stava 4. ovog člana (član 41.);

- da je opština dužna da do 31. decembra 2000. godine obezbedi stan za preseljenje nosioca stanarskog prava na stanu u svojini građana, kada zahtev za preseljenje podnese vlasnik koji je taj stan stekao kao useljiv pre 26. decembra 1958. godine, odnosno naslednici tog vlasnika , da pravo prvenstva za obezbeđenje stana za preseljenje nosioca stanarskog prava ima lice koje nema rešenu stambenu potrebu na teritoriji Republike , da stan za preseljenje nosioca stanarskog prava treba da bude odgovarajući, u smislu člana 41. stav 4. ovog zakona, da je opština dužna da sredstva pribavljena od otkupa stanova prioritetno usmerava za izgradnju novih stanova, sa namenom za rešavanje stambenih potreba lica koja imaju stanarsko pravo na stanovima u svojini građana, čije preseljenje zahtevaju vlasnici tih stanova , da je opština dužna da pribavljene stanove prioritetno usmerava za rešavanje stambenih potreba lica iz stava 3. ovog člana, kao i da će opština doneti, a najkasnije do 31. marta 1993. godine, program izgradnje novih stanova iz sredstava obezbeđenih na način utvrđen u stavu 3. ovog člana (član 42.);

- da će opštinski organ nadležan za stambene poslove odbiti zahtev za obezbeđenje stana za preseljenje nosioca stanarskog p rava na stanu u svojini građana - 1. ako utvrdi da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o korišć enju stana određeni ovim zakonom, 2. ako utvrdi da je vlasnik otkupio stan u društvenoj svojini po ovom zakonu ili po Zakonu o stambenim odnosima koji je prestao da važi danom stupanja na snagu ovog zakona , ili 3. ako utvrdi da je moguća zamena stana između vlasnika stana koji koristi stan sa stanarskim pravom, odnosno po osnovu zakupa stana i nosioca stanarskog prava na njegovom stanu, u skladu sa ovim zakonom , te da će se iseljenje nosioca stanarskog prava na stanu u svojini građana iz tog stana u obezbeđeni stan izvršiti po konačnosti rešenja u roku od 30 dana od dana obezbeđenja useljivog stana (član 43 .);

- da će se p o zahtevima podnetim za iseljenje nosilaca stanarskog prava iz stanova u svojini građana, po članu 37. Zakona o stambenim odnosima koji je prestao da važi danom stupanja na snagu ovog zakona, po kojima nije doneto prvostepeno rešenje, rešavati po ovom zakonu i da ako zahtevi za iseljenje nosioca stanarskog prava nisu podneti u smislu stava 1. ovog člana, mogu se podneti u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 46.);

- da se na stanu ne može zasnovati novi sustanarski odnos, a na ranije zasnovane sustanarske odnose i zaštićene podstanare shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o zakupu društvenog stana, ako ovim zakonom nije drukčije određeno , da će nosilac prava raspolaganja ispražnjeni deo stana koji je koristio jedan od sustanara dati na korišćenje preostalom sustanaru, ako se time obezbeđuje za tog sustanara odgovarajući stan u smislu ovog zakona , da u slučaju da preostali sustanar koristi deo stana koji je odgovarajući u smislu ovog zakona, vlasnik stana iz stava 2. ovog člana pretvoriće ispražnjeni deo stana u zasebnu građevinsku celinu, a ako to po propisima nije moguće vlasnik stana može taj deo stana dati preostalom sustanaru na korišćenje , da vlasnik stana u svojini građana može ispražnjeni deo stana koji je koristio jedan od sustanara da da na korišćenje preostalom sustanaru putem zakupa ili da ispražnjeni deo stana pretvori u građevinsku celinu u skladu sa propisima ili može taj deo stana da koristi za smeštaj stvari, da vlasnik stana u svojini građana može da otkaže ugovor o korišćenju stana preostalom sustanaru, ako prethodno za iseljenje tog sustanara obezbedi stan koji odgovara delu stana koji je koristio, da sustanar ne može bez pristanka drugog sustanara da izdaje u zakup deo stana drugom licu, niti da ga u svoj deo stana primi na stanovanje, osim bračnog druga, lica koje je dužan po zakonu da izdržava i lica koje ga neguje i izdržava, te da po tužbi vlasnika, odnosno sustanara u slučajevima iz ovog člana odlučuje nadležni sud (član 48.).

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je:

- da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim me đunarodnim ugovorima i zakonima i da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.);

- da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.);

- da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati i da pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20.);

- da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.);

- da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne i da se zakonom može ograničiti način kori šćenja imovine (član 58. st. 1. do 3. );

- da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, ustavnost i zakonitost, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine , ekonomske i socijalne odno se od opšteg interesa i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu s Ustavom (član 97. tač. 2, 7, 8. i 17.).

Članom 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovni h sloboda utvrđeno je: da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine; da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava; da prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Po shvatanju Ustavnog suda, otkup stanova, predviđen odredb om člana 16. stav 1. Zakona, predstavlja uređivanje jednog od oblika u kojem se ostvaruje pretvaranje sredstava u društvenoj i državnoj svojini u druge oblike svojine, koje je bilo utvrđeno odredbom člana 59. stav 1. Ustav a Republike Srbije od 1990. godini, o čemu je Ustavni sud izrazio stav u Odluci IU-230/92 od 13. jula 2000. godine ("Službenom glasniku RS", broj 39/2000). Odredba člana 86. stav 2. Ustava Republike Srbije od 2006. godine, prema kojoj se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom i odredba člana 97. tačka 7 . Ustava koja utvrđuje ovlašćenje zakonodavnog organa da uređuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine i druge ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa, su ustavni osnov da zakonodavni organ uredi svojinske promene na onom delu sredstava u društvenoj odnosno državnoj svojini, koji čine stanovi u tim oblicima svojine.

Kada je reč o položaju nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca stana, treba imati u vidu da stanarsko pravo nije sadržalo pravo na otkup, već samo pravo trajnog korišćenja stana, koje se sticalo i prestajalo na način i pod uslovima utvrđenim zakonom. Zakon o stanovanju uveo je razliku u položaju između nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca na stanu u društvenoj i državnoj svojini kome je data mogućnost otkupa stana koji koristi pod privilegovanim (netržišnim) uslovima propisanim ovim zakonom i nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca stana u svojini građana, kome takva mogućnost nije data. Naime, osporenim odredbama Zakona garantovana su nosiocima stanarskog prava, odnosno zakupcima stana na neodređeno vreme koji to pravo imaju na stanu u svojini građana, ona prava korišćenja stana koja propisuju odredbe čl. 30-39. Zakona za stanove u društvenoj i državnoj svojini, dok su za vlasnike takvih stanova, utvrđena prava i obaveze nosioca prava raspolaganja, osim obaveze da omoguće otkup stana ( član 40.); utvrđena su ovlašćenja vlasnika da, uz ispunjenje obaveze obezbeđivanja drugog odgovarajućeg stana, zahteva iseljenje nosioca stanarskog prava ( član 41.), propisana je obaveza opštine da do određenog roka obezbedi stan za preseljenje nosioca stanarskog prava kada takav zahtev podnese vlasnik koji je taj stan stekao kao useljiv pre 26. decembra 1958. godine, odnosno njegovi naslednici ( član 42.), te utvrđene pravne situacije u kojima će opštinski organ nadležan za stambene poslove, odbiti zahtev za preseljenje nosioca stanarskog prava ( član 43.) Odredbama člana 48. Zakona zabranjuje se zasnivanje novih sustanarskih odnosa i reguliše režim zatečenih sustanarskih odnosa, odnosno režim u vezi sa korišćenjem ispražnjenog dela sustanarskog stana, u cilju stvaranja uslova za prestajanje sustanarskih odnosa kao imovinskih zajednica koje opterećuju korišćenje stanova u različitim oblicima svojine. Pri tome je ovim odredbama Zakona zaštićeno pravo stanovanja sustanara u tom ili drugom odgovarajućem stanu, uz istovremeno afirmisanje ovlašćenja vlasnika koji je titular privatne svojine pod teretom, u daljem korišćenju stana.

Ustavni sud je našao da postoji razlika u položaju između nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca na stanu u društvenoj i državnoj svojini kome je data mogućnost otkupa stana koji koristi pod privilegovanim (netržišnim) uslovima propisanim ovim zakonom i nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca stana u privatnom vlasništvu kome nije dato pravo otkupa stana koji koristi . Budući da Narodna skupština nije dostavila odgovor i mišljenje na traženje Ustavnog suda, objektivno i razumno opravdanje za navedeno razlikovanje Ustavni sud je mogao potražiti samo u osporen im odredb ama Zakona o stanovanju.

Po shvatanju Ustavnog suda, navedena razlika postoji, pre svega, zbog različitih oblika svojine na ovim dvema kategorijama stanova. Naime, otkup stanov a u društvenoj i državnoj svojini svojini , bez obzira da li su izgrađeni sredstvima koja su izdvajana kao doprinos na bruto lične dohotke, koji je namenski opredeljen za stambenu izgradnju i u cilju rešavanja stambenih potreba zaposlenih ili su postali društvena svojina po drugom osnovu kao što su eksproprijacija, nacionalizacija konfiskacija, predstavlja jedan oblik pretvaranja dela društvene i državne svojine u privatnu svojinu. S druge strane, stanovi u privatnom vlasništvu na kojima postoji stanarsko pravo već se nalaze u privatnoj svojini, pa iz tog razloga ne mogu biti predmet otkupa. Stoga je Ustavni sud zaključio da razlika između ove dve kategorije nosilaca stanarskog prava, odnosno zakupaca nije diskriminatorska, jer postoji razumno i objektivno opravdanje da se ne prizna pravo otkupa stana bivših nosilaca stanarskog prava na stanovima u privatnom vlasništvu kako bi se zaštitilo privatno vlasništvo, jer bi se, u suprotnom, omogućavanjem otkupa tih stanova ugrozila vlasnička prava drugih osoba, odnosno vlasnici tih stanova bili bi izloženi prinudnoj prodaji svojih stanova. U tom smislu je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u Odluci o dopuštenosti zahteva broj 43447/98 od 16. marta 2000. godine (Sorić protiv Hrvatske), kojom je kao neosnovan odbačen zahtev podnosioca predstavke, izrazio svoj pravni stav povodom ocene saglasnosti osporene odredbe Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo sa članom 14. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. U obrazloženju navedene Odluke Evropskog suda za ljudska prava istaknuto je sledeće: "Sud primećuje da je podnosilac zahteva uvek bio u položaju značajno različitom od položaja osoba čije je pravo na kupovinu stana na kome su ranije imali stanarsko pravo priznato Zakonom o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo. Dok su te osobe bile nosioci sanarskog prava na stanovima u društvenom vlasništvu (bez obzira jesu li ti stanovi uvek bili u društvenom vlasništvu ili su aktima eksproprijacije, nacionalizacije, konfiskacije ili sličnim aktima pretvoreni iz privatnog u društveno vlasništvo), podnosilac zahteva je ab initio bio zakupac stana u privatnom vlasništvu , (...). Nadalje, budući da podnosilac zahteva stanuje u stanu u privatnom vlasništvu, može se primetiti da postoji legitimni interes vlasnika da im se zaštiti njihovo vlasništvo. Kad bi osobe u položaju podnosioca zahteva imale pravo kupiti stanove u privatnom vlasništvu u kojima stanuju, vlasnici bi bili izloženi prinudnoj obavezi prodaje svojih stanova. Suprotno tome, osobe koje stanuju u stanovima u društvenom vlasništvu koje imaju pravo kupiti te stanove, ne ugrožavaju vlasnička prava drugih osoba, jer vlasništvo tih stanova nije privatno. Razlika između bivših nosilaca stanarskog prava na stanovima u društvenom vlasništvu, koja proističe iz njihovog prava na kupovinu tih stanova i osobe u položaju podnosioca zahteva nije diskriminatorska, jer postoji razumno i objektivno opravdanje da se ne prizna to pravo bivšim nosiocima stanarskog prava na stanovima u privatnom vlasništvu kako bi se zaštitilo pravo vlasnika tih stanova. Stoga razlika u postupanju koja proizlazi od isključenja osoba u položaju podnosioca zahteva iz kategorije stanara koji imaju pravo kupovine stanova u kojima stanuju ne predstavlja diskriminaciju u smislu člana 14. Konvencije". Isti stav izrazili su Ustavni sud Republike Hrvatske u više rešenja o neprihvatanju predloga za pokretanje postupka za ocenu saglasnosti Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo sa Ustavom Republike Hrvatske (odluke U-I-3254/2004 od 9. februara 2005. godine, U-I-466/2006 od 29. septembra 2009. godine i dr.) i Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Odluci AP-3955/08 od 17. decembra 2009. godine.

U pogledu navoda predlagača koji se odnose na povredu prava na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije i član a 1. Protokola I uz Evropsku konvencij u za zaštitu ljudski h prava i osnovnih sloboda , Ustavni sud ukazuje na konzistentnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj „imovina“ u smislu člana 1. Protokola I uz Evropsku konvencij u može biti ili „postojeća imovina“ ili „dobra“ uključujući i potraživanja u odnosu na koja lice ima bar „legitimno očekivanje“ da će ih realizovati (Peter Gratzinger i Eva Gratzingerova protiv Češke Republike, Odluka o dopustivosti broj 39794/98 od 10. jula 2002. godine). U konkretnom slučaju, pravo na otkup stana u privatnom vlasništvu trećih lica nije predviđeno osporenim Zakonom, pa se stoga ne može smatrati da postoji legitimno očekivanje utemeljeno na zakonu da pravo na otkup stana predstavlja njihovu postojeću „imovinu“ i u vezi s tim Ustavni sud naglašava da legitimno očekivanje mora biti mnogo konkretnije od same nade u otkup stana i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili na određenom pravnom aktu. Shodno navedenom, Ustavni sud zaključuje da predlagač nema „ostvarivo potraživanje“ koje bi predstavljalo imovinu u smislu člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije i član a 1. Protokola I uz Evropsku konvencij u za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je nakon sprovedenog postupka ocenio da predlog za utvrđivanje neustavnosti odredaba odredaba čl. 40. do 43. i člana 48. Zakona o stanovanju nije osnovan, pa je doneo odluku o njegovom odbijanju , odlučujući kao u tački 1. izreke.

Razmatrajući inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba čl. 40, 41. i 46. Zakona o stanovanju , Sud je imao u vidu da osporene odredbe Zakona uređuju zatečene pravne situacije koje traju kao posledica pravnih odnosa koji su zasnovani u ranijem pravnom sistemu, i da, u tom smislu, prava i tereti u korišćenju stanova u privatnoj svojini koji iz njih proizlaze, nisu uspostavljeni ovim zakonom. Sud smatra da se, u situaciji smene ustavnih režima odredbe ovog zakona koje imaju značenje legalizovanja zatečenog stanja odnosa koji su pravno valjano uspostavljeni u ustavnom sistemu koji je predhodio Ustavu od 1990. godine, mogu oceniti nesaglasnim sa važećim Ustavom samo ukoliko je Ustav sam neposredno ili obavezivanjem zakonodavca da to učini - proglasio prestanak važenja zatečenog pravnog stanja. Kako Ustav od 1990. godine, za vreme čijeg je važenja donet osporeni Zakon to nije učinio, a ni Ustav od 2006. godine, zakonodavac je ovlašćen da, izvršavajući obavezu usklađivanja zatečenih zakona sa Ustavom, proceni i odluči, donošenjem zakona, pored drugog i o dinamici i postupku prevođenja zatečenih odnosa u režim odnosa kakve za buduće, uspostavlja Ustav. Po nalaženju Ustavnog suda, ovim zakonskim odredbama ne dovode se u pitanje ustavne garancije iz člana 58. Ustava, jer se radi o ograničenju prava svojine proisteklog iz predhodnih ustavnih sistema, za koje je vlasniku kao zakupodavcu priznata naknada u vidu prava na ubiranje zakupnine. Ustavni sud smatra da je navedeno zakonsko rešenje saglasno odredbi stava 3. člana 58. Ustava, kojom je predviđeno da se zakonom može ogr aničiti način korišćenja imovine. U odnosu na odredbe člana 46. Zakona koje se osporavaju iz razloga što, po navodima inicijatora, rok iz člana 46. stav 2. Zakona za podnošenje zahteva za iseljenje nosioca stanarskog prava , opštine i upravni sud smatraju prekluzivnim, Ustavni sud smatra da, u okviru prava uređivanja odnosa na koje je Ustavom ovlašćen, zakonodavni organ ima ovlašćenje da propisuje rokove za ostvarivanje prava, pa i da u skladu sa ciljem norme određuje i prekluzivne rokove.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da iznetim razlozima u podnetim inicijativama nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 40, 4 1. i 46. Zakona o stanovanju , pa je saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, rešio da podnete inicijativ e odbaci kao neprihvatljive, odlučujući kao u tački 2. izreke .

Na osnovu izloženog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 2), člana 45. tačka 14) i člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o stanovanju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti