Ustavni sud proglasio neustavnom odredbu koja roditelju uskraćuje naknadu zarade tokom posebne nege deteta

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da odredba člana 12. stav 7. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom nije u saglasnosti sa Ustavom. Neustavno je uslovljavati pravo zaposlenog na naknadu zarade tokom odsustva radi posebne nege deteta, ostvarivanjem prava deteta na dodatak za pomoć i negu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-266/2017
15.04.2021.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Utvrđuje se da odredba člana 12. stav 7. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 i 50/18) nije u saglasnosti sa Ustavom.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavni sud je, povodom podnetih inicijativa, Rešenjem IUz-266/2017 od 24. decembra 2018. godine pokrenuo postupak za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 12. stav 7. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 i 50/18). Povodom navedene odredbe za Ustavni sud su se kao sporna postavila sledeća ustavnopravna pitanja:

Prvo, budući da je u osporenoj odredbi predviđeno da se pravo na naknadu zarade (plate) zbog odsustva sa rada (radi posebne nege deteta) ne može ostvariti za dete (za koje je ostvareno pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica), sa ustavnopravnog stanovišta postavilo se pitanje da li je na ovaj način zakonodavac poistovetio titulara prava iz radnog odnosa i titulara prava iz oblasti socijalne zaštite.

Drugo, da li Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, imajući u vidu predmet uređivanja ovog zakona precizno određen članom 1, može imati karakter posebnog zakona kojim se uređuju prava po osnovu rada, a u smislu člana 1. stav 1. Zakona o radu.

Treće, da li neki drugi uslov, osim promene u radnopravnom statusu zaposlenog, može biti ustavnopravno relevantan za utvrđivanje i ostvarivanje plaćenog odsustva radi posebne nege deteta, a koje, po svojoj prirodi, podrazumeva naknadu zarade (plate) za vreme odsustva.

Za Ustavni sud su se kao sporna postavila i sledeća pitanja:

Ima li ustavnopravnog utemeljenja da se licu koje je u radnom odnosu, koje koristi zakonsko pravo da odsustvuje sa rada zbog posebne nege deteta, pri čemu zakonom nije propisano da za vreme ovog odsustva zaposlenom miruju prava i obaveza iz radnog odnosa, uskrate zakonska prava iz obaveznog zdravstvenog i penzijskog osiguranja, zbog toga što je dete tog zaposlenog lica korisnik prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica?

Kao sporno se postavilo i to što osporena odredba člana 12. stav 7. Zakona dovodi do različitog pravnog položaja u oblasti zdravstvenog osiguranja lica na koja se ova odredba primenjuje i lica koja odsustvuju sa rada dok dete ne navrši tri godine, jer ta lica, iako im, po sili zakona miruju prava i obaveze po osnovu rada, imaju status zdravstveno obavezno osiguranih lica.

Imajući u vidu sve navedeno, za Ustavni sud se kao sporno postavilo pitanje da li se osporenom odredbom člana 12. stav 7. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, sa stanovišta sistemskog uređivanja prava iz radnog odnosa i po osnovu rada, kao i prava iz obaveznog zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, narušava ustavno načelo o jedinstvu pravnog poretka iz člana 4. stav 1. Ustava.

Ista odredba Zakona naknadno je osporena i predlogom ovlašćenog predlagača (pored još jednog broja odredaba) , koji je u tom delu spojen sa ovim predmetom radi vođenja jedinstvenog postupka i odlučivanja, saglasno odredbi člana 43. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13). U predlogu se navodi da je osporenom odredbom člana 12. stav 7. Zakona ograničeno pravo deteta na socijalnu zaštitu garantovano članom 69. Ustava, kao i pravo na rad roditelja, garantovano članom 60. Ustava, da takvo ograničenje nema utemeljenje u Ustavu, zbog čega je u suprotnosti i sa članom 20. Ustava, da je suprotno ustavnom načelu o jednakosti svih pred zakonom jednom broju roditelja uskraćena zakonska zaštita iako Zakon o radu omogućava odsustvo sa rada uz pravo na naknadu zarade radi posebne nege deteta zbog psihofizičke ometenosti, da je osporena odredba u suprotnosti i sa članom 66. Ustava prema kome deca ometena u psihičkom ili fizičkom razvoju uživaju posebnu zaštitu, kao i da je suprotno članu 28. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom uslovljeno pravo dece sa invaliditetom na socijalnu zaštitu.

Ustavni sud je Rešenje IUz-266/2017 od 24. decembra 2018. godine , a potom i predlog ovlašćenog predlagača, dostavio Narodnoj skupštini radi davanja odgovora, pa kako u ostavljenom roku, a ni po njegovom proteku, traženi odgovor nije dostavljen, Sud je, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik PC“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), nastavio postupak u ovom ustavnosudskom predmetu

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom („Službeni glasnik RS“, broj 113/17) stupio na sn agu 25. decembra 2017. godine i da se, saglasno članu 57. tog zakona, primenjuje od 1. jula 2018. godine . Ustavni sud je utvrdio i da je 2018. godine donet Zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom („Službeni glasnik RS“, broj 50/18), kojim se osporeni član osnovnog teksta Zakona nije menjao.

Osporenim Zakonom uređuje se finansijska podrška porodici sa decom, koja se dodeljuje radi: 1) poboljšanja uslova za zad ovoljavanje osnovnih potreba dece; 2) usklađivanja rada i roditeljstva; 3) posebnog podsticaja i podrške roditeljima da ostvare željeni broj dece ; (i) 4) poboljšanja materijalnog položaja porodica sa decom, porodica sa decom sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i porodica sa decom bez roditeljskog staranja (član 1.). Osporenom odredbom člana 12. stav 7. Zakona propisano je da se pravo na naknadu zarade, odnosno naknadu plate za vreme odsustva sa rada radi posebne nege deteta ne može ostvariti za dete za koje je ostvareno pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica.

III

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da je pravni poredak jedinstven (član 4. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1 .); da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom i da se posebna zaštita pruža deci o kojoj se roditelji ne staraju i deci koja su ometena u psihičkom ili fizičkom razvoju (član 66. st. 1. i 3.); da g rađani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva, da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom, da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom, da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža posebna zaštita, u skladu sa zakonom (član 69. st. 1-4 .); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i drugih oblika socijalne sigurnosti, druge ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa i sistem u oblastima zdravstva, socijalne zaštite, boračke i invalidske zaštite, brige o deci (član 97. tač. 8. i 10.).

Ustavni sud je imao u vidu i odredbe dela II Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, koji je označen kao „Prava na finansijsku podršku porodici sa decom“, a kojima je propisano da je p ravo na finansijsku podršku porodici sa decom, u smislu ovog zakona, između ostalog, naknada zarade, odnosno naknada plate za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta (član . 11. stav 1. tačka 1), a da su prava iz stava 1. tač. 1) do 7) ovog člana prava od opšteg interesa i da se o njihovom obezbeđivanju stara Republika Srbija (član 11. stav 2.). U ovom delu Zakona, u odeljku 1, odredbama čl. 12. do 16. uređena je naknada zarade, odnosno naknada plate za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta. Odredbama člana 12. Zakona koje nisu osporene pred Ustavnim sudom predviđeno je da n aknadu zarade, odnosno naknadu plate za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta ostvaruju zaposleni kod pravnih i fizičkih lica (stav 1.) , da zaposleni koji je zasnovao radni odnos nakon rođenja deteta, izuzetno od stava 1. ovog člana, može ostvariti pravo na naknadu zarade odnosno naknadu plate tokom odsustva čija se dužina trajanja računa od dana rođenja deteta (stav 2.) , da naknadu zarade, odnosno naknadu plate iz st. 1. i 2. ovog člana ostvaruje i otac, jedan od usvojitelja, hranitelj, odnosno staratelj deteta, kada u skladu sa propisima o radu koristi odsustvo iz stava 1. ovog člana (stav 3.), dok je odredbama st. 4, 5. i 6. istog člana uređeno u kojim slučajevima oba roditelja mogu, odnosno ne mogu istovremeno koristiti naknadu zarade, odnosno plate. Odredbama člana 13. Zakona uređeno je kako se utvrđuje osnovica naknade zarade, odnosno naknade plate. Članom 14. stav 7. Zakona određeno je da ministarstvo nadležno za socijalna pitanja, iz sredstava obezbeđenih u budžetu Republike Srbije, vrši isplatu mesečnih iznosa naknade zarade odnosno naknade plate bez poreza i doprinosa na tekući račun korisnika, a iznos pripadajućih poreza i doprinosa na zakonom propisan način. Takođe, članom 16. Zakona, kojim je uređeno do kada se može podneti zahtev za ostvarivanje prava na naknadu zarade, odnosno naknadu plate, koje su obaveze korisnika prava i nadležnog organa, propisana je i obaveza poslodavca odnosno korisnik naknade zar ade, odnosno naknade plate da nadležnom organu prijavi svaku promenu u radnopravnom statusu koja je od uticaja na isplatu naknade zarade odnosno naknade plate (stav 4. ).

Radi sagledavanja celine spornih ustavnopravnih pitanja Ustavni sud je imao u vidu i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – Odl uka US, 113/17 i 95/18 – autentično tumačenje ) propisano je: da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama (član 1. stav 1.); da z aposleni ima pravo, između ostalog, na posebnu zaštitu radi nege deteta, u skladu sa ovim zakonom (član 12. st av 3.); da zaposlena žena ima pravo na odsustvo sa rada zbog trudnoće i porođaja (u daljem tekstu: porodiljsko odsustvo), kao i odsustvo sa rada radi nege deteta, u ukupnom trajanju od 365 dana, da za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta zaposlena žena, odnosno otac deteta (koji u taksativno navedenim slučajevima može da koristi porodiljsko odsustvo, kao i odsustvo sa rada radi nege deteta) , ima pravo na naknadu zarade, u skladu sa zakonom (član 94 . st. 1. i 7.); da j edan od roditelja deteta kome je neophodna posebna nega zbog teškog stepena psihofizičke ometenosti, osim za slučajeve predviđene propisima o zdravstvenom osiguranju, ima pravo da, po isteku porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta, odsustvuje sa rada ili da radi sa polovinom punog radnog vremena, najduže do navršenih pet godina života deteta, da se pravo u smislu stava 1. ovog člana ostvaruje na osnovu mišljenja nadležnog organa za ocenu stepena psihofizičke ometenosti deteta, u skladu sa zakonom, da za vreme odsustvovanja sa rada, u smislu stava 1. ovog člana, zaposleni ima pravo na naknadu zarade, u skladu sa zakonom, da za vreme rada sa polovinom punog radnog vremena, u smislu stava 1. ovog člana, zaposleni ima pravo na zaradu u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a za drugu polovinu punog radnog vremena – naknadu zarade u skladu sa zakonom , da uslove, postupak i način ostvarivanja prava na odsustvo sa rada radi posebne nege deteta bliže uređuje ministar nadležan za društvenu brigu o deci (član 96 .); da hranitelj, odnosno staratelj deteta mlađeg od pet godina života ima pravo da, radi nege deteta, odsustvuje sa rada osam meseci neprekidno od dana smeštaja deteta u hraniteljsku, odnosno starateljsku porodicu, a najduže do navršenih pet godina života deteta, da ako je smeštaj u hraniteljsku, odnosno starateljsku porodicu nastupio pre navršena tri meseca života deteta, hranitelj, odnosno staratelj deteta ima pravo da, radi nege deteta, odsustvuje sa rada do navršenih 11 meseci života deteta, da pravo iz st. 1. i 2. ovog člana ima i lice kome je, u skladu sa propisima o usvojenju, upućeno dete na prilagođavanje pre zasnivanja usvojenja, a po zasnivanju usvojenja – i jedan od usvojilaca , da za vreme odsustva sa rada radi nege detata, lice koje koristi pravo iz st. 1 – 3. ovog člana ima pravo na naknadu zarade u skladu sa zakonom (član 97 .); da prava iz člana 96. ovog zakona ima i jedan od usvojilaca, hranitelj, odnosno staratelj deteta, ako je detetu, s obzirom na stepen psihofizičke ometenosti, potrebna posebna nega (član 99 .); da j edan od roditelja, usvojilac, hranitelj, odnosno staratelj ima pravo da odsustvuje sa rada dok dete ne navrši tri godine života i da z a vreme tog odsustvovanja sa rada prava i obaveze po osnovu rada miruju, ako za pojedina prava zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu nije drukčije određeno (član 100 .).

Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 84/04, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 47/13, 108/13, 57/14, 68/14, 112/15, 113/17, 95/18 i 86/19 ) propisano je: da se doprinosima obezbeđuju sredstva za finansiranje obaveznog socijalnog osiguranja, i to penzijskog i invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti (član 2 .); da d oprinosi, u smislu ovog zakona, između ostalog, jesu, za penzijsko i invalidsko osiguranje – doprinos za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, za zdravstveno osiguranje – doprinos za obavezno zdravstveno osiguranje , za osiguranje za slučaj nezaposlenosti – doprinos za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti (član 3 .); da je o bveznik doprinosa osiguranik i poslodavac ili isplatilac prihoda, na čiji teret se plaća doprinos , da je obveznik obračunavanja, odnosno plaćanja doprinosa osiguranik i poslodavac, odnosno drugi isplatilac prihoda koji je dužan da obračuna, odnosno plati doprinos u svoje ime i u svoju korist ili u svoje ime, a u korist osiguranika , da je osiguranik fizičko lice obavezno osigurano prema zakonima koji uređuju sistem obaveznog socijalnog osiguranja , da je doprinos iz osnovice iznos doprinosa koji obračunava, obustavlja i plaća poslodavac, odnosno drugi isplatilac prihoda u ime i u korist osiguranika , da je doprinos na osnovicu iznos doprinosa koji obračunava i plaća poslodavac, odnosno drugi isplatilac prihoda u svoje ime, a u korist osiguranika ili osiguranik koji sam za sebe plaća doprinos (član 6.) ; da su obveznici doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje osiguranici, u skladu sa zakonom koji uređuje sistem obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja, između ostalih, zaposleni i lica koja ostvaruju naknadu zarade po zakonu koji uređuje finansijsku podršku porodici sa decom , da su obveznici doprinosa na osnovicu, za te osiguranike i poslodavci, odnosno drugi isplatioci prihoda na istu osnovicu kao i osiguranici, a po stopi propisanoj ovim zakonom (član 7 .); da su o bveznici doprinosa za zdravstveno osiguranje osiguranici u skladu sa zakonom koji uređuje sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja, između ostalih, zaposleni i lica koja ostvaruju naknadu zarade po zakonu koji uređuje finansijsku podršku porodici sa decom , da su obveznici doprinosa na osnovicu, za te osiguranike i poslodavci, odnosno drugi isplatioci prihoda, po istoj stopi i na istu osnovicu kao i ti osiguranici, da su obveznici doprinosa na osnovicu poslodavci za zaposlene za vreme neplaćenog odsustva u skladu sa zakonom koji uređuje sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja (član 8.); da su o bveznici doprinosa za osiguranje za slučaj nezaposlenosti osiguranici u skladu sa zakonom koji uređuje sistem obaveznog osiguranja za slučaj nezaposlenosti, između ostalog, zaposleni i lica koja ostvaruju naknadu zarade po zakonu koji uređuje finansijsku podršku porodici sa decom (član 9.); da je o snovica doprinosa za zaposlene i za poslodavce zarada, odnosno plata i naknada zarade, odnosno plate u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, opštim aktom i ugovorom o radu, odnosno rešenjem nadležnog organa (član 13. stav 1.); da je o snovica doprinosa za osiguranike koji ostvaruju naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta u skladu sa zakonom koji uređuje finansijsku podršku porodici sa decom, kao i za isplatioce naknade iznos naknade zarade (član 18.); da je o snovica doprinosa za poslodavce za zaposlenog na neplaćenom odsustvu zarada koju bi taj zaposleni ostvario da je na radu (član 32.), da za vreme mirovanja radnog odnosa koje je zaposlenom odobreno u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, miruje obaveza plaćanja doprinosa, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 48.); da je o bveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene, izabrana, imenovana i postavljena lica poslodavac, da je poslodavac dužan da doprinose iz stava 1. ovog člana obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja (član 51. st. 1. i 2.); da je o bračun i uplatu doprinosa za zaposlenog na neplaćenom odsustvu, poslodavac dužan da izvrši prilikom isplate zarada drugim zaposlenim (član 54.); da d oprinose po osnovu naknade zarade, odnosno novčane naknade koja se isplaćuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, organizacije za zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti ili u skladu sa zakonom koji uređuje finansijsku podršku porodici sa decom, isplatioci su dužni da obračunaju i uplate istovremeno sa isplatom naknade, po propisima koji važe u momentu isplate naknade (član 56.).

Zakonom o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 25/19) propisano je: da je osiguranik fizičko lice koje je obavezno osigurano u skladu sa ovim zakonom (član 10. stav 1. tačka 1)); da su osiguranici, između ostalog, lica u radnom odnosu u privrednom društvu, drugom pravnom licu, državnom organu, organu jedinice lokalne samouprave i autonomne pokrajine i lica u radnom odnosu kod fizičkih lica, kao i zaposleni roditelj, usvojitelj, hranitelj, odnosno staratelj koji odsustvuje sa rada dok dete ne navrši tri godine života, dok mu miruju prava i obaveze po osnovu rada, u skladu sa propisima kojima se uređuje rad (član 1 1. stav 1. tač. 1) i 8)); da se svojstvo osiguranika iz stava 1. ovog člana može steći samo po jednom osnovu osiguranja (član 1 1. stav 2.); da p rava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja jesu pravo na zdravstvenu zaštitu i pravo na novčane naknade (član 49.); da pravo na novčane naknade obuhvata pravo na naknadu zarade odnosno plate za vreme privremene sprečenosti za rad osiguranika i pravo na naknadu troškova prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite (član 71.); da p ravo na naknadu zarade iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja imaju, između ostalih, osiguranici iz člana 1 1. stav 1. tač. 1) – 7) ovog zakona (član 7 2.); da naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad pripada osiguranicima iz člana 72. ovog zakona, ako je zdravstveno stanje osiguranika, odnosno člana njegove uže porodice takvo da je osiguranik sprečen za rad iz razloga propisanih ovim zakonom, bez obzira na isplatioca naknade zarade, i to ako je privremeno sprečen za rad, između ostalog, zbog nege bolesnog , odnosno povređenog člana uže porodice, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom (član 7 3. stav 1. tačka 5)); da o siguraniku iz člana 72. ovog zakona pripada naknada zarade zbog nege obolelog, odnosno povređenog člana uže porodice mlađeg od sedam godina života ili člana uže porodice starijeg od sedam godina života koji je teško telesno ili duševno ometen u razvoju, u svakom pojedinačnom slučaju bolesti, odnosno povrede, najduže do 15 dana, a ako je oboleli, odnosno povređeni član uže porodice stariji od sedam godina života, a nije teško telesno ili duševno ometen u razvoju, najduže do sedam dana, da izuzetno od stava 1. ovog člana, kada postoje opravdani razlozi koji se odnose na zdravstveno stanje člana uže porodice, prvostepena lekarska komisija može produžiti trajanje privremene sprečenosti za rad zbog nege člana uže porodice, najduže do 30 dana za negu deteta mlađeg od sedam godina života ili člana uže porodice starijeg od sedam godina života koji je teško telesno ili duševno ometen u razvoju, odnosno do 14 dana za negu člana uže porodice koji je stariji od sedam godina života, a nije teško telesno ili duševno ometen u razvoju, da u slučaju teškog oštećenja zdravstvenog stanja deteta do navršenih 18 godina života zbog teškog oštećenja moždanih struktura, maligne bolesti, ili drugog teškog pogoršanja zdravstvenog stanja deteta, drugostepena lekarska komisija Republičkog fonda može, na predlog zdravstvene ustanove koja obavlja zdravstvenu delatnost na tercijarnom nivou zdravstvene zaštite u kojoj se dete leči, a po uputu izabranog lekara, produžiti pravo na naknadu zarade zbog nege člana uže porodice, da produženje prava na naknadu zarade iz stava 3. ovog člana, ocenjuje drugostepena lekarska komisija Republičkog fonda na svakih šest meseci, za svaki pojedinačni slučaj, u zavisnosti od zdravstvenog stanja deteta, kao i neophodnog daljeg lečenja deteta, odnosno rehabilitacije ako je potrebna (član 78.); da se prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja ostvaruju na osnovu overene isprave o osiguranju, da overu isprave o osiguranju vrši matična filijala na osnovu dokaza da je uplaćen dospeli doprinos, kao i na osnovu drugih dokaza, u skladu sa zakonom, da u slučaju da nije izvršena uplata dospelog doprinosa , pravo na zdravstvenu zaštitu u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona može da se koristi na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja u slučaju hitne medicinske pomoći , ciljanih preventivnih pregleda – skrininga prema odgovarajućim nacionalnim programima, obavezne imunizacije prema propisima kojima se uređuje zdravstvena zaštita stanovništva od zaraznih bolesti i palijativnog zbrinjavanja (član 12 5. st. 1, 2. i 4. ); da osigurano lice, za koje ni su uplaćen i doprinos i, a koristi zdravstvenu zaštitu, snosi troškove te zdravstvene zaštite iz svojih sredstava, osim u slučajevima iz člana 125. stav 4. ovog zakona (član 127. stav 1.).

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/2014, 73/18 , 46/19 – Odluka US i 86/19) propisano je: da se o baveznim penzijskim i invalidskim osiguranjem obezbeđuju prava za slučaj starosti, invalidnosti, smrti i telesnog oštećenja (član 3 .), da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču i ostvaruju zavisno od dužine ulaganja i visine osnovice na koju je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje i uz primenu načela solidarnosti i da se p rava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču ostvaruju i koriste pod uslovima i na način utvrđen ovim zakonom (član 5 .); da obavezno osigurana lica, u smislu ovog zakona, jesu zaposleni, lica koja samostalno obavljaju delatnost i poljoprivrednici , da se obaveze za plaćanje doprinosa po osnovu osiguranja utvrđuju u skladu sa ovim zakonom (član 10.); da o siguranici zaposleni jesu: lica u radnom odnosu, odnosno zaposlena u preduzeću, drugom pravnom licu, državnom organu, organu jedinice lokalne samouprave ili kod fizičkih lica, izuzev lica koja su osnivači odnosno članovi privrednih društava u skladu sa zakonom, koji u njima rade (član 11. stav 1. tačka 1); da se svojstvo osiguranika stiče danom početka a prestaje danom prestanka zaposlenja, obavljanja samostalne ili poljoprivredne delatnosti, odnosno obavljanja ugovorenih poslova, da se svojstvo osiguranika utvrđuje na osnovu prijave na osiguranje, odnosno odjave osiguranja, u skladu s ovim zakonom (član 14. st. 1. i 2); da p rava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, jesu: za slučaj starosti pravo na starosnu penziju i pravo na prevremenu starosnu penziju , za slučaj invalidnosti – pravo na invalidsku penziju, za slučaj smrti pravo na porodičnu penziju, i za slučaj telesnog oštećenja prouzrokovanog povredom na radu ili profesionalnom bolešću – pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje , za slučaj potrebe za pomoći i negom drugog lica – pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica (član 18.); da p enzijski staž na osnovu koga se stiču i ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja obuhvata vreme koje se računa u staž osiguranja i poseban staž prema odredbama ovog zakona i vreme koje je, kao staž osiguranja i poseban staž, računato u penzijski staž prema propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 44.); da se u staž osiguranja, u smislu člana 44. ovog zakona, računa vreme koje je osiguranik proveo na radu po osnovu koga je bio obavezno osiguran i za koje je uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje (član 46 .); da se u staž osiguranja u smislu člana 44. tačka 1) ovog zakona računa vreme provedeno na radu odnosno u osiguranju, u efektivnom trajanju (član 47.); da se u staž osiguranja računa i vreme za koje osiguranik, u skladu s propisima o radu i zapošljavanju, prima novčanu naknadu za koju je plaćen doprinos (član 48.) .

Zakonom o socijalnoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, broj 24/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju, između ostalog, delatnost socijalne zaštite, ciljevi i načela socijalne zaštite, prava i usluge socijalne zaštite, postupci za ostvarivanje prava u socijalnoj zaštiti i korišćenje usluga socijalne zaštite, prava i obaveze korisnika socijalne zaštite (član 1.); da svaki pojedinac i porodica kojima je neophodna društvena pomoć i podrška radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljenje osnovnih životnih potreba imaju pravo na socijalnu zaštitu, u skladu sa zakonom, i da se prava na socijalnu zaštitu obezbeđuju pružanjem usluga socijalne zaštite i materijalnom podrškom (član 4.); da je svako dužan da se stara o zadovoljavanju svojih osnovnih životnih potreba i osnovnih životnih potreba lica koje je dužan da izdržava, kao i da aktivno učestvuje u proceni, planiranju i realizaciji usluge socijalne zaštite u skladu sa ovim zakonom, i da je svako, u okviru svojih mogućnosti, dužan da svojim radom, prihodima i imovinom spreči, otklanja ili ublažava vlastitu socijalnu izolovanost kao i socijalnu izolovanost članova svoje porodice (član 8.); da k orisnik, u skladu sa zakonom, ima pravo na socijalnu zaštitu koja se zasniva na socijalnoj pravdi, odgovornosti i solidarnosti, koja mu se pruža uz poštovanje njegovog fizičkog i psihičkog integriteta, bezbednosti, kao i uz uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih i religijskih ubeđenja, u skladu sa zajemčenim ljudskim pravima i slobodama (član 24.); da je z abranjena diskriminacija korisnika socijalne zaštite po osnovu rase, pola, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, seksualne orijentacije, veroispovesti, političkog, sindikalnog ili drugog opredeljenja, imovnog stanja, kulture, jezika, invaliditeta, prirode socijalne isključenosti ili drugog ličnog svojstva (član 25.); da k orisnik prava ili usluga socijalne zaštite jeste pojedinac, odnosno porodica koja se suočava s preprekama u zadovoljavanju potreba, usled čega ne može da dostigne ili da održi kvalitet života ili koja nema dovoljno sredstava za podmirenje osnovnih životnih potreba, a ne može da ih ostvari svojim radom, prihodom od imovine ili iz drugih izvora, da maloletno lice (u daljem tekstu: dete) i punoletno lice do navršenih 26 godina života (u daljem tekstu: mlada osoba, mladi, odnosno omladina) jeste korisnik u smislu stava 1. ovog člana, kada mu je usled porodičnih i drugih životnih okolnosti, ugroženo zdravlje, bezbednost i razvoj, odnosno ako je izvesno da bez podrške sistema socijalne zaštite ne može da dostigne optimalni nivo razvoja, a naročito, između ostalog, ako ima smetnje u razvoju (telesne, intelektualne, mentalne, senzorne, govorno-jezičke, socio-emocionalne, višestruke), a njegove potrebe za negom i materijalnom sigurnošću prevazilaze mogućnosti porodice (član 41. stav 1. i stav 2. tačka 3.) ; da m aterijalnu podršku korisnik ostvaruje putem novčane socijalne pomoći, dodatka za pomoć i negu drugog lica, uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica, pomoći za osposobljavanje za rad, jednokratne novčane pomoći, pomoći u naturi i drugih vrsta materijalne podrške, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za njegovo sprovođenje (član 79.); da pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice kome je zbog telesnog ili senzornog oštećenja, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica da bi zadovoljilo svoje osnovne životne potrebe, da pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ostvaruje lice iz stava 1. ovog člana ako to pravo ne može da ostvari po drugom pravnom osnovu, da se potreba za pomoći i negom drugog lica utvrđuje na osnovu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju, da potreba za pomoći i negom drugog lica postoji kod lica iz stava 1. ovog člana kome je usled telesnog oštećenja, oštećenja čula vida koje uzrokuje gubitak osećaja svetlosti sa tačnom projekcijom ili se vid postiže sa korekcijom 0.05, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju, neophodna pomoć i nega drugog lica radi zadovoljenja osnovnih životnih potreba i koje ne može da ustane iz kreveta, da se kreće unutar stana bez upotrebe pomagala, da se hrani, svlači, oblači ili da održava osnovnu ličnu higijenu bez pomoći drugog lica (član 92 .); da se dodatak za pomoć i negu drugog lica utvrđuje u nominalnom mesečnom iznosu, da mesečni iznos dodatka iz stava 1. ovog člana iznosi 7.600 dinara, da se iznos dodatka za pomoć i negu drugog lica usklađuje se sa indeksom potrošačkih cena u prethodnih šest meseci, na osnovu statističkih podataka, dva puta godišnje, 1. aprila i 1. oktobra, da nominalni iznos dodatka za pomoć i negu drugog lica, zaokružen u dinarima, utvrđuje ministar nadležan za poslove socijalne zaštite (član 93.); da p ravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice iz člana 92. stav 1. ovog zakona za koje je, na osnovu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđeno da ima telesno oštećenje od 100 % po jednom osnovu ili da ima organski trajni poremećaj neurološkog i psihičkog tipa i lice iz člana 92. stav 1. ovog zakona koje ima više oštećenja, s tim da nivo oštećenja iznosi po 70% i više procenata po najmanje dva osnova, da mesečni iznos uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica iznosi 20.500 dinara, da se iznos uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica usklađuje sa indeksom potrošačkih cena u prethodnih šest meseci, na osnovu statističkih podataka, dva puta godišnje, 1. aprila i 1. oktobra, da nominalni iznos uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica, zaokružen u dinarima, utvrđuje ministar nadležan za poslove socijalne zaštite (član 94.); da se p ostupak za ostvarivanje prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica i prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica pokreće po zahtevu, a može se pokrenuti i po službenoj dužnosti (član 95. stav 1.); da o pravu na dodatak za pomoć i negu drugog lica i pravu na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, odlučuje centar za socijalni rad osnovan za teritoriju na kojoj podnosilac zahteva ima prebivalište, odnosno boravište (član 99 .); da ocenu nesposobnosti za rad, potrebe za pomoći i negom drugog lica i postojanje i stepen telesnog oštećenja utvrđuju organi veštačenja obrazovani po propisima kojima se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje (član 101 .).

Razmatrajući sadržinu osporene odredbe člana 12. stav 7. Zakona u smislu navoda i razloga inicijativa i predloga , Ustavni sud je najpre konstatovao da ova odredba ima dvojak domašaj – sa jedne strane , osporenom odredbom obuhvaćen je radnopravni položaj zaposlenog koji po propisima o radu koristi odsustvo sa rada radi posebne nege deteta, dok se , sa druge strane , njeno pravno dejstvo proteže na socijalnu zaštitu deteta koje je zbog svoje zdravstvene situacije u stanju posebne potrebe za pomoći i negom drugog lica.

S obzirom na to da se osporenom odredbom Zakona uređuje pravo na naknadu zarade zaposlenog za vreme odsustva sa rada zbog posebne nege deteta, a da samo odsustvo sa rada nije materija osporenog Zakona, Ustavni sud je, polazeći od odredaba člana 60. stav 1. i člana 97. tačka 8. Ustava , kojima se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom i utvrđuje nadležnost Republike Srbije da uređuje sistem u oblasti radnih odnosa, konstatovao da je ova oblast društvenog života u Republici Srbiji na sistemski način uređena Zakonom o radu, s tim što sam Zakon o radu, u članu 1. stav 1, predviđa da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, mogu urediti i posebnim zakonom. Navedenim zakonom utvrđena su prava zaposlenih, među kojima su, između ostalog, pravo na odgovarajuću zaradu, zdravstvenu zaštitu i druga prava u slučaju bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i starosti (član 12. stav 1.) , kao i pravo na posebnu zaštitu radi nege deteta, u skladu sa ovim zakonom (član 12. stav 3.) . Istim zakonom, u okviru poglavlja „Zaštita zaposlenih“, predviđena su dva različita instituta koja se odnose na odsustvo zaposlenog sa rada, a po osnovu nege deteta. Jedan institut je odsustvo sa rada radi nege deteta , a drugi odsustvo s a rada radi posebne nege deteta. Ova dva pravna instituta su uređena u dva odvojena odeljka Zakona . Dakle, radi se o dva pravna instituta među kojima postoje bitne razlike. Pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta ima svaka majka po isteku porodiljskog odsustva, a do isteka 365 dana od dana otpočinjanja porodiljskog odsustva, nakon čega se vraća na rad (s tim što to pravo pod određenim uslovima može koristiti i otac deteta). Nasuprot tome, pravo na odsustvo sa rada radi posebne nege deteta ima roditelj, usvojilac, staratelj ili hranitelj deteta koje ima težak stepen psihofizičke ometenosti , i to odsustvo može da traje najduže do navršenih pet godina života deteta, a ostvaruje se na osnovu mišljenja nadležnog organa za ocenu stepena psihofizičke ometenosti deteta. U okviru dela Zakona koji m se uređuje odsustvo sa rada radi posebne nege deteta, zakonodavac je predvideo i odsustva usled zasnivanja usvojenja, starateljstva i hraniteljstva, kao i mogućnost odsustva sa rada dok dete ne navrši tri godine života. Takođe, iz odredbe člana 100. Zakona o radu sledi da jedino za slučaj odsustva sa rada do na vršene tri godine života deteta (koje može da ostvari svaki roditelj, usvojilac, hranitelj, odnosno staralac koji to želi) zaposlenom miruju prava i obaveze po osnovu rada, s tim što je data mogućnost da za pojedina prava po osnovu rada zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu bude predviđeno drukčije . Polazeći od toga da zaposleni za vreme dok mu miruju prava i obaveze po osnovu rada nema ni pravo na zaradu, niti na naknadu zarade, Ustavni sud konstatuje da se, saglasno Zakonu o radu, samo slučaj odsustva sa rada do navršene tri godine života deteta smatra tzv. neplaćenim odsustvom. Nasuprot tome, Ustavni sud je utvrdio da je za sve druge propisane slučajeve odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta, odredbama čl. 94, 96, 97. i 99. Zakona o radu izričito predviđeno da zaposleni ima pravo na nak nadu zarade u skladu sa zakonom, što znači da se radi o tzv. plaćenim odsustvima, pri čemu naknada zarade za vreme navedenih odsustava sa rada nije uređena Zakono m o radu, već osporenim Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom.

Prema odredbama osporenog Zakona, pravo na naknadu zarade, odnosno naknadu plate za vreme odsustva sa rada radi posebne nege deteta ostvaruju zaposleni kod pravnih i fizičkih lica. Ministarstvo nadležno za socijalna pitanja, iz sredstava obezbeđenih u budžetu Republike Srbije, vrši isplatu mesečnih iznosa naknade zarade odnosno naknade plate bez poreza i doprinosa na tekući račun korisnika, a iznos pripadajućih poreza i doprinosa na zakonom propisan način. Dakle, na iznos obračunate naknade zarade obračunavaju se i uplaćuju pripadajući porezi, kao i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje (zdravstveno, penzijsko i invalidsko i za osiguranje za slučaj nezaposlenosti), što je obaveza i prema odredbama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Time se korisnicima navedene naknade obezbeđuje ostvarivanje prava iz obaveznog socijalnog osiguranja – pre svega pravo na zdravstvenu zaštitu i na penzijski staž, i za vreme odsustva sa rada po osnovu posebne nege deteta.

Takođe, odredbom člana 16. stav 4. osporenog Zakona izričito je predviđeno da je poslodavac, odnosno korisnik naknade zarade (odnosno naknade plate) dužan da nadležnom organu prijavi svaku promenu u radnopravnom statusu (koja je od uticaja na isplatu naknade zarade odnosno naknade plate).

Međutim, prema osporenoj odredbi člana 12. stav 7. Zakona, pravo na naknadu zarade (odnosno plate) za vreme odsustva sa rada radi posebne nege deteta ne može se ostvariti za dete za koje je ostvareno pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica.

Pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica je mera socijalne zaštite, koja je, saglasno odredbama člana 69. i člana 97. tačka 10. Ustava, ustanovljena Zakonom o socijalnoj zaštiti, kojim su uređen i sistem socijalne zaštite u Republici Srbiji, načela na kojima ona počiva, ko su korisnici, vrste prava i način njihovog ostvarivanja. Kao korisnici prava socijalne zaštite posebno su navedena deca koja ima ju smetnje u razvoju (telesne, intelektualne, mentalne, senzorne, govorno-jezičke, socio-emocionalne, višestruke) , čije potrebe za negom i materijalnom sigurnošću prevazilaze mogućnosti porodice . Prema odredbama istog zakona, p otreba za pomoći i negom drugog lica postoji kod lica kome je usled telesnog oštećenja, oštećenja čula vida, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica radi zadovoljenja osnovnih životnih potreba i koje ne može da ustane iz kreveta, da se kreće unutar stana bez upotrebe pomagala, da se hrani, svlači, oblači ili da održava osnovnu ličnu higijenu bez pomoći drugog lica. Potrebu za pomoći i negom drugog lica utvrđu ju, u posebnom postupku, organi veštačenja obrazovani po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju. Dodatak za pomoć i negu drugog lica utvrđuje u nominalnom mesečnom iznosu ministar nadležan za poslove socijalne zaštite, a korisnik tog dodatka je samo lice za koje je utvrđeno da ima potrebu za tuđom pomoći i negom. Za ostvarivanje prava na navedeni dodatak Zakonom o socijalnoj zaštiti nisu predviđeni nikakvi dodatni uslovi. Postupak za ostvarivanje tog prava može biti pokrenut i po službenoj dužnosti. Dakle, U stavni sud još jednom konstatuje da korisnici prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica nisu samo deca, iako su u Zakonu posebno navedena zbog posebne zaštite koju dete uživa saglasno članu 66. Ustava, već je titular ovog prava svako lice, bez obzira na uzrast i starosn o dob a, kome je ovaj vid socijalne zaštite neophodan.

Nasuprot tome, odsustvo sa rada radi posebne nege deteta je pravo po osnovu rada, koje u slučajevima propisanim Zakonom o radu, pripada zaposlenom – roditelju, staratelju, usvojiocu, odnosno hranitelju. Za vreme tog odsustva (koje u slučaju teškog stepena psihofizičke ometenosti deteta, kada potreba za posebnom negom ne može biti zadovoljena prema propisima o zdravstvenom osiguranju, može da traje dok dete ne navrši pet godina) zaposleni je i dalje u radnom odnosu kod poslodavca. Prema odredbama Zakona o radu, tom zaposlenom ne miruju prava i obaveze koje se stiču po osnovu rada, dakle on nije na tzv. neplaćenom odsustvu, niti je u krugu onih lica koja su obuhvaćena posebnim odredbama Zakona o radu kojima se uređuje institut mir ovanja radnog odnosa , već naprotiv, on „ima pravo na naknadu zarade, u skladu sa zakonom“. Međutim, kako prema osporenom Zakonu zaposlenom ne pripada pravo na naknadu zarade ako je za dete zbog čije nege koristi odsustvo ostvareno pravo na dodatak za tuđu negu i pomoć, sledi da u navedenom slučaju zaposleni ima pravo na odsustvo sa rada radi posebne nege deteta, ali nema pravo na naknadu zarade za to vreme, što dalje znači da on koristi tzv. neplaćeno odsustvo.

Polazeći od prethodno izloženog zakonskog okvira kojim se uređuju, sa jedne strane, prava po osnovu rada, a sa druge strane, prava iz oblasti socijalne zaštite, te imajući u vidu sadržinu i formulaciju osporene odredbe člana 12. stav 7. Zakona, prema kojoj se pravo na naknadu zarade, odnosno naknadu plate za vreme odsustva sa rada (radi posebne nege deteta) ne može ostvariti za dete (za koje je ostvareno pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica), Ustavni sud je najpre utvrdio da je zakonodavac osporenom odredbom poistovetio titulara prava iz radnog odnosa i titulara prava iz oblasti socijalne zaštite, iako su u pitanju potpuno odvojena prava koja se stiču po različitim osnovima i imaju različit e titular e.

S obzirom na to da je pravo na naknadu zarade u slučaju odsustva sa rada (bez obzira na osnov odsustva) nesporno pravo iz radnog odnosa, odnosno pravo po osnovu rada, te da je odredbama Zakona o radu izričito propisano da zaposleni koji odsustvuje sa rada zbog posebne nege deteta ima pravo na naknadu zarade, u skladu sa zakonom (član 96. stav 3. Zakona o radu), Ustavni sud je, imajući u vidu predmet uređivanja Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, precizno određen članom 1, utvrdio da taj zakon ne može imati karakter posebnog zakona kojim se uređuju prava po osnovu rada, a u smislu člana 1. stav 1. Zakona o radu. Stoga, po oceni Ustavnog suda, odrednica iz člana 96. stav 3. Zakona o radu da, u navedenom slučaju, zaposleni ima pravo na naknadu zarade „u skladu sa zakonom“, ne može predstavljati osnov da se osporenom odredbom Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, u situaciji kada zaposleni odsustvuje sa rada zbog posebne nege deteta koje je korisnik određenog socijalnog prava, izmeni pravna priroda ovog odsustva sa rada, tako što će se ono od plaćenog pretvoriti u neplaćeno odsustvo.

Imajući u vidu da prema odredbama Zakona o radu samo zaposlenom koji na lični zahtev odsustvuje sa rada dok dete ne navrši tri godine života, miruju prava i obaveze po osnovu rada i da je članom 16. stav 4. osporenog Zakona propisana dužnost poslodavca, odnosno korisnika naknade zarade (odnosno plate) da nadležnom organu prijavi svaku promenu u radnopravnom statusu koja je od uticaja na isplatu naknade, Ustavni sud je dalje utvrdio da je za utvrđivanje i ostvarivanje plaćenog odsustva sa rada radi posebne nege deteta koje, po svojoj prirodi, podrazumeva naknadu zarade (plate) za vreme odsustva, od značaja jedino promena u radnopravnom statusu zaposlenog, u skladu sa odredbama Zakona o radu, te da nijedan drugi uslov ne može biti od uticaja na ostvarivanje naknade zarade (plate), sve dok traje pravo na korišćenje odsustva sa rada radi posebne nege deteta .

Pored prethodno izloženog, Ustavni sud je, s obzirom na to da pravo na naknadu zarade (plate) obuhvata i pravo na plaćanje doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, položaj z aposlenog koji za vreme odsustva sa rada radi posebne nege deteta iz razloga predviđenog osporenom odredbom, nema pravo na naknadu zarade (plate) , razmatrao i sa stanovišta prava na zdravstveno i na penzijsko osiguranje, budući da je odredbama člana 68. stav 3. Ustava, odnosno člana 70. stav 1. Ustava utvrđeno da se zakonom uređuju zdravstveno osiguranje i zdravstvena zaštita, kao i penzijsko osiguranje.

S tim u vezi, Ustavni sud je najpre konstatovao da, prema odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, lica koja su u radnom odnosu imaju svojstvo obavezno osiguranih lica i da su, prema odredbama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, obveznici doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i doprinosa za zdravstveno osiguranje. Prema odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju, osiguranici su, između ostalog, lica u radnom odnosu u privrednom društvu, drugom pravnom licu, državnom organu, organu jedinice lokalne samouprave i autonomne pokrajine, kao i kod fizičkih lica. Prema odredbama istog zakona, u krugu obavezno osiguranih lica su i zaposleni roditelj, usvojilac, staratelj i hranitelj koji u skladu sa propisima o radu odsustvuje sa rada dok dete ne navrši tri godine života. To je ujedno i jedini slučaj kada se zaposlenom kome miruju prava i obaveze iz radnog odnosa obezbeđuje obavezno zdravstveno osiguranje, s tim što je saglasno Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, obveznik plaćanja doprinosa poslodavac. Prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja ostvaruju se pod uslovom da je plaćen dospeli doprinos.

Iz odredaba Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, takođe , proizlazi da je uplaćeni doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje, odnosno staž osiguranja (u koji se računa vreme koje je osiguranik proveo na radu po osnovu koga je bio obavezno osiguran i za koje je uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje , pri čemu se u staž osiguranja računa vreme provedeno na radu, odnosno u osiguranju, u efektivnom trajanju , kao i vreme za koje osiguranik, u skladu s propisima o radu i zapošljavanju, prima novčanu naknadu za koju je plaćen doprinos ), uslov za ostvarivanje prava iz ovog vida obaveznog osiguranja, pre svega prava na penziju. Dakle, u slučaju kada zaposleni koristi neplaćeno odsustvo, odnosno kada mu miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, ne uplaćuju mu se doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, i to vreme mu se ne uračunava u penzijski staž, koji je jedan od elemenata za ostvarivanje prava na penziju.

Iz svega navedenog sledi da zaposleni koji koristi odsustvo sa rada radi posebne nege deteta za koje je ostvareno pravo na dodatak za tuđu pomoć i negu, pored toga što nema pravo na naknadu zarade po osnovu tog odsustva, posledično, nema pravo ni na obavezno zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje, pa time ni na zdravstvenu zaštitu kao osnovno pravo iz zdravstvenog osiguranja, niti mu se to vreme uračunava u penzijski staž po osnovu koga se ostvaruje pravo na penziju. Time se, po shvatanju Ustavnog suda, licu koje je u radnom odnosu i koje koristi zakonsko pravo da odsustvuje sa rada zbog posebne nege deteta (pri čemu zakonom nije propisano da za vreme ovog odsustva zaposlenom miruju prava i obaveza iz radnog odnosa), uskraćuju zakonska prava iz obaveznog zdravstvenog i penzijskog osiguranja, a zbog toga što je dete tog zaposlenog lica korisnik prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica, za šta nema utemeljenja u zakonima koji uređuju navedene oblasti. Osim toga, osporena odredba člana 12. stav 7. Zakona, po oceni Suda, dovodi do različitog pravnog položaja u oblasti zdravstvenog osiguranja lica na koja se ova odredba primenjuje i lica koja na svoj zahtev odsustvuju sa rada dok dete ne navrši tri godine, jer ta lica, iako im po sili zakona miruju prava i obaveze po osnovu rada, imaju status zdravstveno obavezno osiguranih lica.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da se osporenom odredbom člana 12. stav 7. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, sa stanovišta sistemskog uređivanja prava iz radnog odnosa i po osnovu rada, kao i prava iz obaveznog zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, narušava ustavno načelo o jedinstvu pravnog poretka iz člana 4. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nije ulazio u ocenu osnovanosti ostalih navoda i razloga iznetih u predlogu, budući da, prema oceni Suda, ne mogu imati uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari.

Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 4 5. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredba člana 12. stav 7. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, navedenog u izreci , prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković

Ustavni sud proglasio neustavnom odredbu koja roditelju uskraćuje naknadu zarade tokom posebne nege deteta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti